Radio emisija 13.12.2003, govore: Marko Blagojević, Safeta Biševac, Mrđan Bajić i Radmila Radić.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Izbacili smo onu špicu sa političarima. Ne moramo i danas da se samobičujemo, a i da ih malo prođe ovaj delirijum u koji su kolektivno zapali. Srećom, situacijom – to jest sobom, potpuno vlada Boris Tadić. Videla sam onaj njegov TV spot. Izgleda dosta tupavo, ali takva je televizija kao medij, izobliči čoveka. Lepi Boris ne igra samo na lepotu nego i na zagonetnu mudrost. Sa osmehom Sfinge poručuje nam: “Demokratska stranka zna zašto je baš mene izabrala da je predvodim, a znate i vi”, to jest, mi. Žao mi je – ja ne znam. Taj čovek me je totalno zbunio i sludeo. Onda nam Tadić u nastavku spota poručuje: “Ali, ljudi, Srbija nikome ništa više ne duguje. Platili smo punu cenu.” Pretpostavljam da ne misli na onih 11, ako ne i 12 milijardi dolara duga. Boris ne bi bio toliko trivijalan. Misli verovatno na politički, moralni, a možda i na krvavi dug.
Boris Tadić je, u stvari, dosledni naslednik kelnera Taška Načića iz Radovana III. Seo je i izračunao: haj’mo da vidimo šta smo ono do sada imali – četiri rata, Vukovar, Srebrenicu, hladnjače, imali smo i sankcije, bombardovanje, satanizaciju Srba. Kad podvučeš – šta ostaje? Misli, misli lepi kelner: pišem dva, pamtim 16, zaboravim 16, ostaje dva. Kad malo zaokružiš – eto nama nule.
“Reč je reč”, kaže jedan od Koštuničinih izbornih slogana. Ne verujem da je to poruka u smislu da je on čovek od reči, to se podrazumeva. Ono džinovsko “Reč” više treba da nas podseti da je i Bog rečju stvorio svet. Reče Bog: “Nek bude svetlost.” I bi svetlost.
A naša moralna i konstitutivna gromada rečju će stvoriti Koštuničin zakonik, a onda će ga po zemlji Srbiji propovedati Dejan Mihajlov, Nikola Milošević, Sanda Rašković-Ivić. Za neki honorar, Sanda će biti i najbrža. Čavoški je zauzet drugim problemima, pa ne može da se uključi u akciju, ali možda se kao dobrovoljci prijave oni silni sveštenici koji sede uz Koštunicu na predizbornim skupovima.
A onda bi se moglo desiti da se Koštuničini glasnici, trčeći tako po Srbiji, sudare negde sa Labusom i Dinkićem, koji, opet, imaju svoj zakonik, ekspertski, i dele ga dosta nemilice po Lebanu, Vranju i Bujanovcu. Dinkić je dole već čuda napravio. Rešio je dugoročno problem fabrike na čvrsta goriva “Alfa – plam”, spojio je fabriku vode “Heba” iz Bujanovca sa “Bivodom” iz Vranja, onda je otpisao dug “Jumku”, zatim razdelio pare iz Fonda za razvoj, i to sve za jedan dan. Na kraju, garantovao je svojom ekspertskom čašću da će zaposliti 150.000 radnika samo u tekstilnoj i u kožnoj industriji. Sad je jasno šta znači onaj njegov “ekonomski patriotizam”.
Labus je bio u Vojvodini. Čini mi se da je imao onaj dendi šal, onako nehajno zabačen, kao pravi Parižanin. Nisam videla da se krstio, to je rezervisano za Šumadince. Nego, gde li je treći član veličanstvene trojke – Predrag Marković?
Čujem da vođa ruske nacionalboljševičke partije Eduard Limonov ima problema. U Moskvi hapse njegove saborce. Da nije, možda, Marković tamo, da mu se opet nađe kao onomad na hrvatskom ratištu.
Radikali su opet preživeli nesreću koju su sami izazvali. Toma Nikolić je skinuo flaster da nam pokaže rane junačke. Toma je bio bled, valjda se uplašio svoje krvi. Tuđa ga nikad nije plašila. Uostalom, nije on lično, nego su njegove dobrovoljačke garde ubijale ljude koji su svojim postojanjem prljali svetu srpsku zemlju.
A sada hajdemo u CeSID, kod Marka Blagojevića. Da se vratimo predizbornoj kampanji. Marko Blagojević ima neke savete za 28. decembar.
Marko Blagojević: U Srbiji je u primeni proporcionalni izborni sistem. Srbija je jedna izborna jedinica. Više nema podele kao što je bilo do 2000, na 29 ili na devet izbornih jedinica. Čitava teritorija Srbije je jedna izborna jedinica. Cenzus je 5%. Dakle što je odziv veći, to je i najmanji broj glasova veći. Dakle tih 5% nije unapred dat broj. Dat je unapred samo procenat, a broj se traži u odnosu na broj ljudi koji su na izbore izašli.
Dalje, kada se utvrdi koliko je koja stranka dobila glasova, ulazi se u postupak preraspodele broja glasova u broj mandata. Dakle, znamo koliko je koja stranka dobila glasova, da vidimo koliko će mandata dobiti. Bilo bi najbolje kad bi mogla da se uspostavi prosta proporcija: koliko je ljudi izašlo na glasanje – toliko se mesta raspoređuje, stranka je dobila onoliko glasova koliko joj pripada mandata.
Međutim, onda dolazimo do situacije da stranci, recimo, pripada 2,4 mandata. Mora da se nađe formula koja bi te brojeve zaokružila i to se kod nas radi putem Dontovog izbornog količnika.
Dontov izborni količnik je komplikovan i to je njegova prva odlika, a s druge strane, on favorizuje velike stranke u izbornom postupku. Dakle, što je stranka veća, to su joj i veće šanse da osvoji više nego što joj zapravo pripada. Uz pomoć Dontovog izbornog količnika, uz pomoć visokog cenzusa, kao što je kod nas, dakle cenzus od 5%, mi dolazimo u situaciju da, recimo, jedna stranka osvoji 20% glasova a da u skupštini ima 25% od ukupnog broja mandata. I sve to na štetu, kao prvo, stranaka koje nisu osvojile 5%, a zatim i na štetu stranaka koje jesu prešle cenzus ali su osvojile mali broj glasova.
Dakle, mehanizam je takav. Veće stranke prolaze bolje, manje stranke prolaze lošije, i to je, prostim rečima rečeno, najozbiljnija mana našeg izbornog sistema.
Smatram izuzetnim problemom ovih izbora da se u postojećem izbornom zakonodavstvu ne nalazi odredba koja bi omogućila pozitivnu diskriminaciju stranaka nacionalih manjina. To je izuzetan problem i on se čini još većim kada uzmemo u obzir mogući ishod izbora. Zašto? Zato što ukoliko ja kao glasač demokratske nekakve opcije glasam za stranku nacionalne manjine, a ta koalicija čiji je član stranka nacionalne manjine ne pređe cenzus, moguće je da će oni mandati koji bi originalno pripadali toj stranci – pripasti Srpskoj radikalnoj stranci.
Sistem je takav, odnosno loš. On čini da se svi mandati koje bi osvojile stranke koje ne pređu cenzus prelivaju velikim strankama. Što je stranka veća, to su joj veće i šanse da osvoji te mandate. Među velikim strankama se nalazi i Srpska radikalna stranka i može se dogoditi da glasovi dati koaliciji u kojoj se nalaze stranke nacionalih manjina pripadnu upravo Srpskoj radikalnoj stranci. Ali, to je problem sistema. I problem onoga ko je izbore raspisao, pri tom ne uzevši u razmatranje promenu izbornog zakona.
Svetlana Vuković: Da postoji pozitivna diskriminacija, ja ne bih razmišljala da li da glasam za Borku Pavićević, ona ne bi ni bila na toj listi. Hoćemo sad da glasamo za tu listu zato što postoji nepravda.
Svetlana Lukić: Pokušavajući da ispravimo jednu nepravdu, mi u stvari možemo da uradimo potpuno suprotnu stvar.
Marko Blagojević: Zavisi. Mnogo zavisi od njih. Tvrdim da je razlog neuspeha predsedničkih izbora lenjost predsedničkih kandidata i njihovih izbornih štabova. Mi smo u jednom saopštenju za štampu rekli – siđite sa bilborda, siđite sa oblaka na kojima plovite nad Srbijom. Birači i susret sa biračima jesu najbolja škola, a to je bio osnov kampanje radikala. Njihova kampanja je bila fizički iscrpljujuća a ne finansijski iscrpljujuća.
Dakle kada se obratim sa televizije i kažem – glasajte za mene, sa mnom u bolju Srbiju… Ako ne odem u selo na vrh planine i ne objasnim čoveku koji živi u tom selu na vrhu planine šta ja to planiram da uradim i zašto mislim da ja Srbiju mogu da odvedem u bolju budućnost, taj čovek neće za mene glasati zato što a priori bira da mi ne veruje.
Građani prepoznaju izuzetno dubok jaz između politike i stvarnog života. Mi smo napravili listu od 40 institucija i kvaziinstitucija. Imali smo intervjue sa hiljadama građana u preko stotinu opština. Dozvolili smo im da rangiraju te institucije po poverenju. Oni su ih rangirali na sledeći način: prve po poverenju jesu prodavnice hrane; na drugom mestu su lekari, kao poziv; zatim, pošta; pa tek onda sveštenstvo, koje se u svim istraživanjima nalazi na prvom mestu, uz vojsku.
Prva državna institucija – policija, nalazi se na osmom mestu. Stranke su na samom dnu. Jedino su iznad asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. U takvom se stanju nalazi Srbija. To je razmišljanje građana. A šta im političari nude? Nude im Evropu. Ne možete vi gladnog čoveka za uvo uvesti u Evropu. On hoće prvo da se zasiti, a posle će o Evropi da razmišlja. To je propust vlasti, stranaka, to je ono u čemu radikali ne prave grešku i zašto kupe poene.
Mislim da su u međuvremenu ljudi iz drugih stranaka uspeli da nauče lekciju. E, kako će da prođu na ispitu 28. decembra, to je drugo pitanje. Da li će im građani pružiti još jednu šansu, znaćemo tek 28. decembra oko deset sati uveče, kada budemo objavili prvu procenu rezultata.
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti Safetu Biševac. Safeta je novinar lista Danas i često izveštava iz Haga. Trenutno je u Beogradu i prati predizbornu kampanju. Pitala sam je kako joj se dopada predizborna kampanja Demokratske stranke Srbije?
Safeta Biševac: Njima su marketinški deo kampanje do sada radili Šaper i Krstić, koji su sada prešli da rade kampanju Demokratskoj stranci, navodno zato što im je Boris Tadić dobar drugar. Sada kampanju DSS-a radi agencija Akvarijus, privatna marketinška agencija iz Beograda.
Svetlana Lukić: Naši ljudi, nisu stranci?
Safeta Biševac: Da, da, da. DSS je patriotska stranka, ne očekujem da oni angažuju strance. To “Reč je reč” mene odmah podseti na onaj predizborni govor Vojislava Koštunice 2000. godine, ono – “Dajem reč”. Kad se proanalizira šta je on sve tada obećao a šta je ispunio… Jer, ako govorimo o tome šta je ispunio DS, možemo da govorimo i o tome šta je ispunio DSS, onda je pitanje koliko je pametno što je njegov izborni slogan “Reč je reč”.
Svetlana Lukić: Da se vratimo na pitanje nacionalnih manjina.
Safeta Biševac:Svako želi malo da ušićari na račun nacionalnih manjina. Demokratska stranka je na svoju listu stavila dva Bošnjaka. Batić je našao silne pripadnike nacionalnih manjina. Oni nisu izmenili zakon da bi jednostavno privukli to biračko telo. Ali, za mene je jedino iznenađenje što je Demokratska stranka na svoju listu stavila dva predstavnika liste za Sandžak – dr Sulejman Ugljanin, jer mislim da to može da izazove srpsko biračko telo u Sandžaku, koje je i onako veoma radikalno, a posle ovoga, mislim da će svi Srbi glasati za Srpsku radikalnu stranku.
Što se stanja u Sandžaku tiče, mislim da bi trebalo i političari iz Beograda da se suzdrže od komentara koji zaista predstavljaju prst u oko građanima Sandžaka. Mislim pre svega na Vuka Draškovića, koji je pre neki dan ponovio svoju legendarnu izjavu da će ako dođe, ako treba, i ako dođe na vlast, seći ruke svima koji nose turske barjake po zemlji Srbiji.
On time možda može da dobije nekakve poene kod građana srpske nacionalnosti, ali dugoročno gledano, njemu to zaista nije potrebno. On je to rekao 1990. u predizbornoj kampanji, kada je bio skup SPO-a kod Petrove crkve. On je tada okupljenim građanima rekao da ako po zemlji Srbiji neko nosi turski barjak, ostaće i bez barjaka i bez ruke, što je onda izazvalo tuču između građana srpske i bošnjačke nacionalnosti. Neku godinu kasnije, po početku rata u Bosni i Hercegovini, Vuk Drašković je promenio priču i odjednom su i on i njegova žena Danica postali veliki prijatelji Muslimana. Sad se ponovo vraća toj nacionalističkoj politici. Zaista ne vidim čemu to vodi.
Svetlana Lukić: Priča o Hagu i o ratnim zločinima namerno je u velikoj meri depersonalizovana, kao da se izgubio predmet.
Safeta Biševac: Mislim da za to deo krivice snosi i Haški tribunal. Zaista ne spadam u onu grupu građana Srbije koji misle da je Haški tribunal antisrpska institucija, da je to deo političke zavere protiv Srbije i srpskog naroda. Ali, s druge strane, pošto sam zaista često bila u Haškom tribunalu i izveštavala sa suđenja, bila sam dva-tri dana pre nego što je Milošević izručen, kada sam čula od nekih ljudi u Tribunalu da kukaju da ako njega sad izruče, za vikend, da neće imati slobodan vikend, a bilo je lepo vreme. Ja sam bila time šokirana. Alo, vi ste tamo zbog ratnih zločina, a ne da biste šopingovali po Amsterdamu.
Procedura je veoma birokratizovana, komplikovana. Njihova suđenja, ponekad imam osećaj, nikada neće biti završena. Ni vlast DOS-a a ni Haški tribunal nisu uspeli u jednom, da ovde pokrenu priče o ratnim zločinima, ali o onome što se stvarno dešavalo. To nije odgovaralo ni opoziciji jer ne treba zaboraviti da je bilo nekih perioda tokom rata u Bosni kada se Milošević daleko ozbiljnije distancirao od Radovana Kardžića nego pojedini srpski političari. Čak i Demokratska stranka.
Svetlana Lukić: Dok je trajao rat, da li si bila u prilici da budeš blizu tih mesta ili…
Safeta Biševac: Ne, tada sam radila za Našu borbu. Trebalo je da idem u Banjaluku, ali sam rekla da ne idem u Banjaluku, u kojoj je pobijeno toliko Muslimana i proterano, i da ja dolazim kao Muslimanka iz Beograda. Nije to bilo mesto za mene.
Ja sam posle rata obišla i veći deo Hrvatske i Bosne, na Kosovu nikada nisam bila. I naravno da je jezivo ono što sam videla i mislim da bi bilo grozno da sam još tokom rata bila. Pre svega, ja sam gledala da sebe sačuvam, baš zbog svoje nacionalne pripadnosti i zbog političkog opredeljenja, jer sam ja naravno uvek bila protiv toga.
Svetlana Lukić: Safeta, čega se ti najviše plašiš kada su u pitanju ovi izbori?
Safeta Biševac: Pravo da ti kažem i mene je najviše strah od pobede Srpske radikalne stranke. Nadam se da se to neće desiti, tačnije, da oni ipak neće osvojiti apsolutnu vlast, ali pitanje je šta će se desiti na sledećim izborima.
Ako neko misli da će mu problemi biti rešeni time što će glasati za Srpsku radikalnu stranku i ako iko veruje u to da su oni sada postali nešto kao malo liberalniji, pa kao nisu fašisti, pa nisu šovinisti… Taj čovek treba da ide na pregled mozga. Od mnogih sam čula da sad opet gledaju pasoše i pakuju kofere, ako radikali dođu na vlast. Još uvek ne mogu da zamisle situaciju da oni dođu na vlast i nadam se da se to neće desiti i da ćemo ipak svi ostati ovde.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Safeta Biševac a sada slušate vajara Mrđana Bajića.
Mrđan Bajić: Taman smo se ponadali da smo digli ruke od svega toga i da smo počeli da mislimo o nekim normalnim temama, kao normalni ljudi, odnosno periferno da mislimo o politici, a onda se opet ta Pandorina kutija televizora otvorila, sa tim likovima koji postoje valjda samo u medijskoj realnosti, ovako ne postoje, koji su nam opet uronili u život i sad mi moramo da se opredelimo i odlučimo u odnosu na tu ogromnu lepezu likova o kojima inače ne bismo mislili ni tri sekunde.
Obaška kad pomisliš koliko naša država mora da je bogata kad finansira kampanju Paroškog ili Vuka Obradovića ili Pavkovića, koji će, čim to potroše, da odu malo u Holandiju, ili kud god. Ne samo to, nego vreme koje svi ljudi moraju da utroše misleći o tome… Satima tu sede, umesto da rade nešto konkretno, umesto da se bave dobrotvornim radom.
Pogotovo me potresa što je situacija takva da sam opet dosta zabrinut. Uključio sam slučajno onaj kongres, moram da naglasim to slučajno, radikala, pogledao u fioku gde mi stoji pasoš i pomislio kako bih sad organizovao vizu, ako bi bilo i tako dalje …
Prosto vas opet zaledi ta količina nekakve jasnoće, ne sumnjanja ni u šta, odlučnosti da se vlada, da se sprovede to što se zamislilo. Naravno da sam i ja, kao i mnogi, bio veoma nezadovoljan mnogim stvarima i nefunkcionisanjem onih za koje sam verovao da će zaista uspeti da situaciju preokrenu, ali perspektiva koja dolazi iza njih, ili bez njih, još mi je ledenija, tako da opet mislim puno o politici.
Svetlana Lukić: Kao da se ništa nije desilo, svi se ponašaju kao da nije bio rat, kao da možemo sve iz početka i šta nas briga što ovi sad kažu – stvarno, ljudi, nije u redu što su haški optuženici na listama. Ponovo smo sami i ništa nas ne zanima.
Mrđan Bajić: Mene, s druge strane, užasava kad počnu nevini građani, koji sada ničim nisu zadovoljni… Kao da je nestalo onih pet miliona ljudi koji su glasali za Slobu, kao da je nestalo onih pet miliona ljudi koji nisu hteli da kupuju slovenačke proizvode, koji su vikali: “Hrvati – ustaše.” Ako smo krkali sa te trpeze nacionalizma, sad je stigao račun da se to plati. Juče sam ponovo čuo tu čuvenu rečenicu Mladića: “Ožežite po Predsedništvu punom snagom!” I jednu drugu, koju svojevremeno nisam zapazio, da tamo nema mnogo srpskog življa.
Vi shvatite da on uopšte nema problem da bombarduje taj živalj, odnosno te civile. Da on kao veliki Srbin i veliki srpski general nema problema da bombarduje neki srpski živalj jer ima ga, zaboga, sasvim malo. A možete misliti koliko onda nema problema da nekom drugom življu učini to što je učinio.
I sad on treba da se šeta po beogradskim kafanama, da jede ribu i gleda fudbalske utakmice i da je potpuno nevidljiv i nedodirljiv, jer mi treba da ga štitimo, a pri tom mora da se izvede ta priča do kraja. Kad je pre šest vekova pao Carigrad, 4.000 ljudi je ubijeno. I to je vekovima bila priča o najvećem pokolju civila. U Srebrenici je bilo između dve hiljade i sedam hiljada ljudi. Neko mora to da raščisti, neko mora da izađe na crtu i da kaže – to je bilo, ja sam komandovao, desilo se tako i tako.
Kad sam već kod pada Carigrada, despot Stevan Lazarević poslao je bez ikakvih problema veliku količinu vojnika, mislim na strani Turaka, da – kao međunarodne mirovne snage valjda – obave to što je imalo da se obavi sa Carigradom.
S druge strane, priča o ljudima koji su se obogatili, koji su zaradili, koji su u šerpama malo prodavali kašikare pa su postali nekako najbogatiji ljudi ovde… Ne bih imao problema da se kaže: hajmo, ko je do sada krao – krao je, šta se nakrao – njegovo je, nema više. Ali, to mora neko da kaže. Nema više. S druge strane, to sa zločinima, to ne može da se zaboravi. Prosto ne može.
Dinkić, koji je ipak normalan čovek, govori da pošto sad imamo 500 miliona dolara u rezervi, ne treba da hajemo za tih sto koje eventualno nećemo dobiti ako ne izručimo Mladića. Ako bi stvarno verovali u to pa kažemo – ‘ajde, preživećemo i bez tih 100 miliona. Ali, nije problem u tome.
Problem je što neko mora da razjasni šta se dogodilo u tom gradu, gde su nestali ti ljudi, da biste onda imali puno pravo da kažete – izvinite, prijatelji iz Hrvatske, zašto vi više brinete o vevericama u vašoj zemlji nego o pola miliona ljudi koje ste isterali, da biste imali pravo da kažete – izvinite, dole na Kosovu ne može to tako, moraju ti ljudi da se vrate, mora da im se da puno pravo. Ne možemo da se pravimo da ništa nije bilo, da vidimo šta se sad događa.
Svetlana Lukić: Uhvatim sebe ponekad, kad se desi nešto dole na Kosovu, kad je neko ubijen na njivi ili pretučen u kući, kao da nemam pravo da tugujem. Činjenica da ništa nismo uradili sa Srebrenicom, sa Vukovarom, sa Ovčarom, sa svim tim zločinima, kao da mi oduzima pravo da patim i za tim ljudima dole.
Mrđan Bajić: Čak možda i privatno imaš neki zaustav, a ne bi smeo da ga imaš. S druge strane, možeš misliti kakve su reperkusije na državnom planu ako bilo ko kaže šta se sad događa dole na Kosovu, iznese to kao problem. To mu se verovatno kao bumerang momentalno vrati. Tokom 40-ih, 50-ih, 60-ih godina, u Nemačkoj – iako je u Drezdenu i u mnogim gradovima bilo nevinih žrtava – niko o tome nije baš govorio, jer je postojala ideja o tome da je nešto prouzrokovalo te događaje.
Menja se pejzaž grada. Ima prosvećene tiranije koja ipak funkcioniše. Priča sa parkinzima – svi su kukali, psovali, ali nekako su to na kraju progutali jer to je ipak sasvim obična stvar. Ne možete se parkirati ni u jednom gradu gde god vam padne na pamet. Imam osećaj da bi tako nekako moralo ovde. Daleko od toga da agitujem, ali jedine stvari koje se promene – na silu se pomalo promene, i onda se ljudi nekako uvežbaju da poštuju ta pravila.
Evo još jednog dokaza prosvećene tiranije – Lotar Mateus. Ogromna svota je plaćena za čoveka koji je doveden i koji je naterao fudbalere da trče. Ništa naročito, ništa užasno pametno, samo je jedan segment uređen. Možda bi trebalo da krenemo da dovodimo političare, mislim da bi to bila veoma dobra investicija.
Zamislite da ste Mađar u ovoj zemlji i da morate da glasate za Kasu. Izvinjavam se, ne bih voleo da moram da glasam ni za koga, pa ni za njega. Mislim da će to izazvati jedan prirodan proces da velike stranke inkorporiraju u svoje redove, da se prosto trude da imaju istaknute prvake manjina i da oni govore o tim problemima, da možda, daj bože, i ljudi druge nacionalnosti potežu problem kojim nisu direktno ugroženi, ali kad vidim tu partiju za…
Svetlana Lukić: Koalicija za toleranciju.
Mrđan Bajić: Koalicija za toleranciju. Mislim da bi bilo vrlo simpatično da pripadnici većinskog naroda participiraju u takvoj jednoj partiji, ali ako morate da participirate u tome sa Čankom, onda bi mi bilo teško. To je problem. Da li sada izražavajući jedan stav moramo da potremo neki drugi i šta je širi skup?
Juče sam u Novostima video fotografiju sa otvaranja izložbe gospodina Bate Mihajlovića na kojoj zajedno stoje gospodin Koštunica, koji je pisao predgovor za, kako piše u tekstu, izložbu Bate Mihajlovića, pošto se verovatno neviđeno razume u slikarstvo, Dobrica Ćosić, a pored njega Bogoljub Karić. Bogoljuba Karića sam video bez brkova na televiziji ali ga prvi put vidim na fotografiji. I moram da revidiram stav o njemu jer je on čovek u stanju da skine brkove zbog evropskog imidža.
Ipak je to jedna vrsta emancipacije, odnosno trud da se funkcioniše u svetu u kome živimo. S druge strane, on je u stvari tim gestom, kojim definitivno hoće da pokaže neodvajanje od sveta u kome funkcioniše, on je uradio ono što mi ne treba da uradimo, žrtvovao je svoj identitet, pošto on bez brkova nije više Bogoljub Karić. E sad, tu je ta kolizija, kako funkcionisati u okružju tog velikog sveta. Za mene su ti brkovi simbol… Možda bi ipak najbolje bilo da se potrudimo, mimo uzusa koji nam se nameću, da sačuvamo ono što je dobro, što je naše, što je posebno, a pri tom usvojimo ono što je monumentalni civilizacijski kod.
Ja bih više voleo da je on ostavio brkove a da je učinio jedan drugi gest, da je dao ogromnu donaciju iza koje ne mora da stoji njegov logo, da se pribere u odnosu na to odakle je i da jedan ogroman deo svog bogatstva, bez koga baš verovatno i može, bezuslovno, bez ikakvih marketinških gestova, tajno, da pokloni. Možda je to i uradio čovek, samo mi ne znamo.
Ono što je problem, oduzeto nam je pravo na neku vrstu lokalpatriotizma, neku vrstu osećanja posebnosti i identiteta, i to čak mnogo bolje vidimo kad odemo na neko drugo mesto. Moram da budem veoma obazriv kada ovo govorim zato što je to često zloupotrebljavana stvar, a s druge strane, ne bih da budem toliko obazriv da ne smem o tome da govorim a da neko drugi stalno kapitalizuje tu priču.
Svetlana Lukić: Kad si rekao da si bacio pogled u fioku – na pasoš, da li ima nešto što ne bi mogao da podneseš, posle čega bi ozbiljno uzeo pasoš u ruke?
Mrđan Bajić: Pre svega, ulazak radikala u vladu. Mislim da toliko svako mora da učini sebi, da ne doživi dva puta u toku svog života ovo što smo mi doživeli u poslednjih deset godina. To bi stvarno bio minimum pristojnosti u odnosu na samopoštovanje.
Ovog puta kada bih odlazio, otišao bih sa velikim osećanjem poraza i sa velikim osećanjem da i ja nisam sposoban da bilo šta uradim. I zato me hvata još jedna strašna misao, recimo da sad ovaj period od 2000. do 2003. godine, za koji smo, dok je trajao, imali mnogo primedaba, bojim se samo da za nekoliko godina ne počnemo da ga se sećamo kao perioda velikog optimizma koji je tu tutnjao i kao nekih veoma dobrih godina. Godine Ante Markovića, ili početak 80-ih, ili početak 70-ih, vreme liberalizma, u to vreme nismo baš percipirali kao neke dobitničke godine, nego smo mislili da se tu nešto ruši, lomi i da ništa ne valja. I pomisao da mi se to može desiti prilično me prepadne.
Čita Svetlana Vuković:“Zločini koje je počinila srpska strana predstavljaju traumu i srpskog društva. Štaviše, ta trauma nije snažnije pogodila upravo one koji su želeli da je spreče ali su u tome bili nemoćni, koji to traumatično iskustvo ne mogu da integrišu i osećaju zbog toga strah. Posledica straha jeste da pojedinac živi kao da je već umro. To je njegova glavna odbrana. Kod ljudi koje srećem, uočavam tu nemogućnost da uspostave kontinuitet svog života pre sa svojim životom posle. Dakle, pre i posle svih ti zločina. Jer ako pogledamo unazad, istorija poslednje decenije prošlog veka za nas je isključivo istorija zločina. Čak ne i istorija ratova, jer su se ti ratovi, u stvari, gotovo isključivo sastojali od nasilja naših naoružanih profesionalaca nad civilima. Da li je Kosovo naše? Jesu li nam granice na Drini? Da li je Srbija bila u ratu? Da li je Karić uspešan biznismen ili ratni profiter? A vlasnik Pinka? Da li je Mladić heroj ili masovni ubica? Da li je NATO zločinačka organizacija ili naša željena budućnost? Da li je 5. oktobar bio revolucija ili vojni puč? Jesu li Crvene beretke elitna specijalna jedinica ili banda ratnih zločinaca? Zašto je ubijen Đinđić?
Pošto ne znamo ko smo, ne razumemo ni šta se zbiva oko nas. I zar je onda čudno što se i politički život kreće po površini, što se iscrpljuje u sukobima ličnosti koje ne zastupaju ništa, ne predstavljaju nikoga i motivisane su samo ličnom korišću koju vlast donosi telima njihovih nosilaca, kao što to uvek i biva u čoporu. Uzgred, shvatam da upravo ova sumnjiva stvarnost našeg postojanja stvara kod ljudi osećanje da se biografije mogu potpuno slobodno menjati, falsifikovati, krojiti po potrebi. Jer, ako je svako niko – svako može biti bilo ko. Otuda užasna brbljivost ovog društva, otuda gužve pred TV kamerama. Kao u kakvom butiku, biraju se i isprobavaju pred ogledalom javnosti razne javne persone, zadižu se suknje, koluta se očima, a TV voditelji pretvaraju se u neke vrste makroa koji veselo rukovode ovim opštim kurvanjem.
Iz teksta Srđe Popovića “Srpsko društvo i ratni zločini”.
Svetlana Lukić: Juče je u Beogradu obeležen Dan oslobođenja Beograda 1806. godine. Na proslavi je govorio istoričar Radoš Ljušić, inače kandidat DSS-a. Profesor Ljušić će za nekoliko dana na istu temu govoriti na Mašinskom fakultetu kao gost organizacije Srpski sabor “Dveri”, kojem je dekan Mašinskog fakulteta širom otvorio svoje dveri. U sredu je na tribini govorio mitropolit Amfilohije Radović, inače, pored vladike Atanasija i Nebojše Krstića, osnivača Obraza, omiljeni autor ove srpske mladeži čiji je slogan – “Verujem u Boga i srpstvo”.
Skoro hiljadu ljudi je bilo u sali Mašinskog fakulteta. Amfilohije je govorio o Karađorđevom ustanku. Međutim, ustvrdio je da je sveti Petar Cetinjski u stvari pripremio Prvi srpski ustanak, da je 3.000 skoro golorukih Crnogoraca, malih i jadnih, pobilo i potuklo 30.000 do zuba naoružanih Turaka. Počela sam da brojim, i u prvih petnaestak minuta dvadesetak puta je pomenuo odrubljene glave, turske naravno, i krv koja lipti na sve strane. A evo, ukratko, kako je bilo na Mašinskom fakultetu.
Amfilohije Radović: Mahmut-paša priprema se i priprema svoju vojsku, koju obučavaju francuski oficiri. Događa se nešto što se događalo i u naša vremena, kada su učekovce, teroriste, obučavali američki generali i američki oficiri. Ponavlja se istorija. Ponovo poručuje sveti Petar i kaže mu: “Mahmute, ako je pravda na našoj strani, na mojoj strani, onda neka Bog presudi među nama.”
I zaista je Bog presudio. Pamti se da su vojnici oko 3.000 glava donijeli pred noge svetoga Petra. Kako je koji dolazio, svi su tragali imali li gdje glave Mahmut-paše Mušatlije. I nađu, kako je krv se slivala iz onoga trnjaka, nađu glavu Mahmutovu.
Već kad o tome pričam, zanimljivo je, išli su prema Cetinju, prenoćili su tu, i ujutru, kada je ustao, sveti Petar vidi da nema glave. Kud je glava? Šta je bilo? I oni pojure da traže glavu. Šta se dogodilo?
Noću došle mačke, grizle onu sirotu glavu i onda su je tako srušile dolje niz onu stijenu. Nađu dolje gomilu mačaka oko Mahmutove glave. Šta je ljudska sudbina? Eto kako je Bog udesio da ga pobjedi mala grupa Crnogoraca i da se tu pokaže da boj ne bije svijetlo oružje već boj bije srce u junaka i, s druge strane, da pobjeda kod onih pripada onima koji su sa Bogom i sa pravdom božjom.
Ja obično kažem da naša istorija počiva na tri glave. Prva glava, to je glava svetog Jovana Vladimira, zetskoga kralja mučenika. Druga glava jeste glava velikomučenika kosovskog Lazara. Treća glava je glava vožda Karađorđa. To su te tri glave. Pridodam ja još jednu glavu, pa se ponekad nekome to ne dopada, a moram da priznam da je meni trebalo dugo vremena da to shvatim, to je glava vožda Draže Mihajlovića.
Voditelj tribine: Prvo pitanje koje smo dobili – pričali su nam u školama mnogo o tome kako je vožd Karađorđe ubio svog oca i brata…
Amfilohije Radović:Znate, sveci nijesu bezgrešni ljudi. Jeste Karađorđe, ne znam, svoga oca i brata ubio ali je Karađorđe znao i da urlikne od pokajanja. Drugo je to ubistvo, a drugo je ubistvo, recimo, Nikole Kovačevića, koji iz čista mira zakolje svoga oca i zato ga proglase narodnim herojom i kažu još da je nad mrtvim ocem isplazio jezik.
Voditelj tribine: Preosvećeni, molim vas da zbog aktuelnosti i važnosti teme prokomentarišete rezultate popisa u Crnoj Gori.
Amfilohije Radović: Znate, kaže naš Matija – u svim zemljama na popisima sve je manje Srba, samo ih je u Crnoj Gori mnogo više.
Voditelj tribine: Evo zanimljivog pitanja – kako da glasamo 28. decembra i za koga?
Amfilofije Radović: Ja sam rekao prošle godine da svi izađu na glasanje, da glasaju za najboljeg. Doduše, rekao sam da ne glasaju za one koji ne vjeruju u Boga, nemoj za njega glasati, nemoj glasati za one koji se bave švercom, bijelim robljem, nemoj za te da glasaš. I na mene se naljutili, more. Čak mi i zaprijetili prstom. Kaže, suviše dugo sjediš na tronu Svetog Petra. Ja kažem – zajedno smo sjeli. Ja na ovaj duhovni dio stolice svetog Petra, a ti na onaj svjetovni deo. I videćemo ko će duže sjedeti, ko će duže besjediti.
Svetlana Lukić: To je bio čovek koji sedi na tronu svetog Petra Cetinjskog, Amfilohije Radović, a ovih dana srećem puno veselog mladog sveta koji misli da bi kraljevina bila odličan marketinški potez za Srbiju i sve ih gnjavim pričom o tome koliko mraka staje u šareni paket na kome zlatnim slovima piše – oltar i kruna. Sada pažljivo slušajte istoričarku Radmilu Radić. Ona zna sve o tome.
Radmila Radić: Utemeljitelj pravoslavne državno-crkvene ideje bio je Euzebije Cezarevski, koji je inače bio dvorski teolog cara Konstantina Velikog. U središtu te teologije nalazio se lik hrišćanskog cara, koji je bio zastupnik Boga na zemlji, znači – borio se za crkvu i zauzimao se za nju. U toj teologiji uloga patrijarha je bila ograničena uglavnom na duhovne funkcije.
Car je u to vreme i u službi božjoj zauzimao posebno mesto, pošto je bio jedini laik koji je mogao za vreme euharistije da bude prisutan u samom svetištu iza ikonostasa. Ovaa teologija se kasnije dodatno razvijala i odnosi države i crkve u pravoslavnom svetu bitno su drugačiji od odnosa na Zapadu.
U pravoslavnoj crkvi nikada nisu postali osamostaljen politički faktor, kao što se to desilo sa katoličkom crkvom u Zapadnoj Evropi. U vizantijskom duhovnom i političkom krugu, država i crkva su bile dva vida iste stvari i polazilo se od načela Svetog pisma: caru – carevo, Bogu – božje.
Hrišćanska crkva priznaje državi da je ona božanska ustanova i propoveda se potpuna pokornost državnoj vlasti. Idealan odnos zamišljen je kroz tesnu vezu crkve i države i uzajamno potpomaganje, uz poštovanje međusobne autonomije. To je bio idealan recept za društveni život.
Međutim, celokupan istorija Vizantije, posebno istorija Rusije, pokazuje da je bilo mnogo pokušaja narušavanja te idealne varijante.
Preskočićemo jedan deo istorije. Što se tiče istorije Srbije i odnosa države i crkve, u Kraljevini Srbiji tokom XIX i početkom XX veka, crkva je bila državna, sveštenici visoke hijerarhije bili su državni službenici, primali su platu od države.
Slična situacija je bila u Crnoj Gori, s tim što u Crnoj Gori imamo teokratiju, sve do polovine XIX veka vladika je istovremeno i svetovni vladar. Međutim, crkva je u većini slučajeva tokom XIX veka bila neka vrsta državnog nadleštva i državni organi nisu smatrali da treba da konsultuju crkvene organe u vezi s mnogim važnim pitanjima.
Najbolji primer za te sukobe jeste slučaj mitropolita Mihajla, koji je bio čak proteran iz Srbije kada je došao u sukob sa državnim organima zbog zakona o taksama, a drugi takođe važan primer jeste sklapanje konkordata sa Vatikanom iz 1913. i 1914. godine, kada tadašnji ministar vera nije smatrao da treba da konsultuje pravoslavnu crkvu kad je reč o pitanjima koja su bitna za sklapanje konkordata.
Ono što je zanimljivo za Srbiju krajem XIX veka, to je odnos između mitropolita Srbije i vladarske kuće Obrenovića, jer su bračni skandali i afere dovodili mitropolita u vrlo komplikovan položaj. Javnost je smatrala da mitropoliti iz političkih razloga suviše popuštaju vladarima, tako da je crkva tada izgubila mnogo na svom značaju upravo zbog tog popuštanja i odnosa koji je imala prema vladarima iz kuće Obrenovića.
Što se tiče Kraljevine SHS, Srpska pravoslavna crkva više nije bila državna. Ona je jedna od priznatih ravnopravnih verskih zajednica. Patrijarh je, u tom periodu od desetak godina, pozivan na konsultacije kod vladara, pre svega kod Aleksandra Karađorđevića, i kasnije kod Pavla Karađorđevića, međutim, nikad se nije desilo da ono što patrijarh tom prilikom kaže kao svoje mišljenje bude odlučujuće prilikom donošenja odluke, bilo da tu odluku donosi sam vladar ili je donose državni organi.
Kada je patrijarh Gavrilo Dožić, koji je bio u internaciji tokom Drugog svetskog rata, razgovarao jednom prilikom sa nemačkim generalom, rekao je da pošto je kralj odsutan iz zemlje, da bi bilo normalno, s obzirom na to da je srpski narod obezglavljen, da ga patrijarh zamenjuje. I to je sad jedna zanimljiva stvar.
Ako se vratimo na vreme pod Turcima, kada je pećki patrijarh zamenjivao odsutnog vladara, znači, već imamo kod patrijarha Gavrila taj odnos da je on taj koji treba da zameni vladara koji je van zemlje, to jest, tu pojavu imamo i danas da crkva treba da bude ta koja će u nekim sitaucijama odlučivati, ako nema vladara, ili ako je on sprečen da deluje.
Po oslobođenju, Srpska pravoslavna crkva je imala silnih problema sa novom vlašću, pre svega zbog toga što je nova vlast tražila da prestanu da pominju kralja prilikom držanja crkvenih obreda. Srpska pravoslavna crkva se nikada nije odrekla monarhije. Ona je odluku AVNOJ-a iz 1943. i kasnije, odluku Ustavotvorne skupštine, smatrala jednostranim pravnim aktima. I mada nije više javno moglo da se govori o monarhiji, monarhija je nešto što se čuvalo u samoj crkvi i na čemu su se obrazovale generacije u bogoslovskim školama i na Bogoslovskom fakultetu.
U manastiru Hilandaru na Svetoj gori godinama je visila slika kralja Aleksandra i kralja Petra II. Jugoslovenski državni predstavnici, diplomatski, koji su odlazili u posetu manastiru Hilandaru, strašno su se nervirali zbog toga jer tu sliku monasi nikako nisu hteli da uklone, a oni nisu imali nikakve ingerencije da ih primoraju na tako nešto.
Početkom 90-ih godina u crkvenim krugovima se mnogo govori i piše o tome šta Srbi treba da urade da bi im bilo bolje. Između ostalog se kaže da Srbi treba da se vrate svojoj kulturi, veri, istoriji, jeziku, crkvi, da vrate veronauku u škole, da vrate Bogoslovski fakultet na Univerzitet, da ozvaniče verske praznike, da uvedu svetosavlje kao osnov društvenog života, a da se crkva postavi za kulturnog, idejnog i političkog zastavnika.
U to vreme se u javnost vraćaju neki davno zaboravljeni simboli, tj. ličnosti i simboli koji su bili godinama tabu-tema. Pa se tako vraća Draža Mihajlović, vraća se Dimitrije Ljotić, Milan Nedić, pa između ostalog se vraća i dinastija Karađorđević.
O tome se sve više piše i govori i najznačajni tekstovi koji govore o monarhiji uopšte, i o dinastiji Karađorđevića su upravo tekstovi koje pišu Atanasije Jeftić, Irinej Bulović, Danilo Krstić episkop i Nebojša Krstić. Većina njih se poziva na tekstove svojih prethodnika, pre svega na Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića.
Časopis Hrišćanska misao 1993. godine počinje da radi projekat koji se zove “Uvod u monarhizam”, iz obrazovnih razloga, kako kažu, jer oni smatraju da je monarhijski aspekt srpskog istorijskog bitisanja bio organski aspekt srpskog ontološko-političkog identiteta. Irinej Bulović se ne izjašnjava otvoreno za monarhiju, ali on govori o tome kakav bi trebalo da bude idealan odnos crkve i države, pa kaže da je jedini prirodan i zdrav odnos međusobna podrška crkve i države ili, kako kaže, u slobodnoj državi – slobodna crkva.
Najdalje u tom obrazlaganju potrebe povratka monarhije otišao je Atanasije Jetfić, koji se već početkom 90-ih zalaže za povratak dinastije Karađorđević. On piše da će “crkva i država zaista biti usaglašeni i u simfoniji ako državni poredak bude saborna monarhija” i poziva se na Krmčiju svetog Save. To dodatno obrazlaže Nebojša Krstić, koji je, inače, tvorac organizacije Obraz. On između ostalog kaže da država mora da bude ustrojena prema bogočovečanskom poretku a domaćin u toj državi treba da bude miropomazani monarh koga podržava patrijarh. Takav monarh treba da bude bogoslovski pismen i da svojim živim primerom pokoravanja Hristu daje primer narodu.
Kao najbolji primer odnosa dveju vlasti navodi se dvoglavi orao – gde je s jedne strane miropomazani monarh, a s druge strane hirotonisani sveštenik, a kao primer iz istorije srpskog naroda navodi se primer svetog Save i Stefana Prvovenčanog. To je uzor na koji se pozivaju teolozi od početka 90-ih pa do danas, vraćajući se na istoriju Vizantije i istoriju srpskog naroda.
To je ono što oni konkretno traže 90-ih godina. Većina toga je ispunjena. Znači, ostalo je: monarhija, povratak imovine. I otprilike to je to. Tako bi od zahteva koje je crkva imala, sve bilo zadovoljeno. I ima još jedan – povratak Bogoslovskog fakulteta u sastav Beogradskog univerziteta, što je u proceduri, koliko znam. Faktički, sve što je crkva tražila, ona će i dobiti.
Vi danas u Grčkoj imate snažan uticaj grčke pravoslavne crkve. U Rumuniji je toliko snažan uticaj rumunske pravoslavne crkve da tamo nema istraživanja koja se bave tom crkvom, jer crkva to ne dozvoljava, sputan je svako ko to pokuša. Da ne govorimo o ruskoj pravoslavnoj crkvi, koja takođe ima snažan uticaj, dobre odnose sa vlastima, Jeljcin i patrijarh su bili u izvanrednim odnosima.
Srpska pravoslavna crkva ovde još nema toliki uticaj koliki bi ona želela da ima, pre svega na nosioce državne vlasti. Ali ono što je karakteristično za Srpsku pravoslavnu crkvu, to je njena finansijska nesamostalnost i zavisnost od državnih organa. I to je tako je bilo od XIX veka, a posebno od obnavljanja Srpske prvoslavne crkve, od ujedinjenja 1919. Crkva je večito zavisila od pomoći državnih organa, ona nije mogla da funkcioniše iz svojih izvora finansiranja, kao što je to slučaj sa katoličkom crkvom.
Druga stvar, u pravoslavnoj crkvi imate ženjene sveštenike, koji moraju da misle na svoje porodice, što je veoma bitan momenat. To je 1945. dovelo do toga da je crkva sarađivala sa državnim organima, iako je bila protiv te ideologije, ali nije mogla na drugi način da funkcioniše i onda je bila priča – treba je preživeti.
U ovom trenutku, situacija je nejasna. Srpska pravoslavna crkva pokušava da vrši nekakav uticaj, onoliko koliko je to njoj dopušteno, preko određenih političkih partija, ali idealan odnos bi bio da crkva zaista postane, kako kažu – zastavnik, koji će biti poštovan, koji će biti zaštićen od vladara koji će tu sedeti, koji će računati na to da je ona neprikosnovena, koju će zaštiti od uticaja sekti, od prozelitizma, od raznih drugih stvari koje ona smatra negativnim, i koja će garantovati stabilnost i razvoj unutar te države. To, po njihovom shvatanju, može samo monarh. Znači, monarh je stalan, on se bira sada, ili kruniše sada, i on će trajati dok traje. Crkva je osigurana, na neki način.
Ovo menjanje vlasti svake četiri ili tri godine, pet godina, stavlja crkvu u vrlo nezgodnu situaciju, jer svaki put mora da odmerava šta će sada biti, da li će dobiti pomoć od države, da li će se ispuniti neki njeni zahtevi. Oni smatraju da ako dođe monarh, on će im garantovati nešto i to će biti trajno. Za mene je to logičan odnos crkve prema pitanju monarhije.
Postoji velika razlika u stepenu religioznosti između Rusa, Grka, Srba ili Rumuna. Srbi u prošlosti nisu bili preterano religiozan svet i sami crkveni velikodostojnici koji su pisali o tom problemu kažu da je sekularizacija već u XIX veku duboko zahvatila ne samo stanovništvo nego i sveštenstvo. Pa imate, recimo, između dva svetska rata veliki procenat komunista među sveštenicima. Sami sveštenici pišu da je kafana bila uvek zanimljivija za Srbe nego crkva i da ih je nedeljom i praznicima više bilo u kafani nego u crkvi. I ta priča da su komunisti, u stvari, doveli do sekularizacije jeste samo delimično tačna. Ako vernik nije savestan, ako ne ide redovno u crkvu, ako ne daje priloge za crkvu, ne možete očekivati da crkveno ustrojstvo funkcioniše normalno.
Pošto to u Srbiji nikada nije bio slučaj, pa nije ni danas, crkva mora na nešto da se osloni, a to nešto može da bude samo država, jer su velika sredstva potrebna da se crkveni mehanizam održava.
Kažu za Aleksandra Karađorđevića da je bio izuzetno religiozan čovek. Međutim, iz onoga što ja znam, on nikada to nije ozbiljno uzimao u obzir. On je izuzetno poštovao patrijarha Varnavu Rosića, koji je umro 1937. godine. On je izabran 1930. Poštovao ga je lično, konsultovao se s njim, ali ne znam nijedan slučaj gde je crkveno stanovište preovladalo.
Pomenula sam taj sukob kada je donošen Zakon o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gde je maltene je došlo do fizičkog sukoba između jednog episkopa, odnosno tadašnjeg mitropolita crnogorsko-primorskog, i Petra Živkovića, koji je u to vreme bio ključna ličnost, uz Aleksandra. Došlo je gotovo do fizičkog sukoba između njih, upravo zbog donošenja tog zakona, jer su u crkvi smatrali da država faktički uzima crkvu pod svoje okrilje a ne ostavlja joj nikakvu autonomiju. Sam Pašić, koji je imao mnogo veću vlast od kralja Petra I Karađorđevića, jednom prilikom, 1905. ili 1906. rekao je, kada su monasi iz Hilandara trebali da dođu da prikupljaju pomoć u Srbiji, da to ne treba dozvoliti jer, kako je rekao, srpski narod nije više onoliko religiozan koliko je bio. On je smatrao – u redu, crkva je tu, pružaćemo joj pomoć, ali nije to toliko bitno, političke odluke se donose na drugom mestu.
Svetlana Vuković: Znači, osim nezahvalnog naroda, naša pravoslavna crkva je imala i nezahvalne vladare, vladare?
Radmila Radić:Imala je i nezahvalne vladare, uglavnom. Jedan od najnezahvalnijih vladara bio je Pavle Karađorđević. Pomenula sam Sporazum o Banovini Hrvatskoj i 27. mart. Tu su išle silne konsultacije između patrijarha Gavrila Dožića i kneza Pavla, pošto je crkva bila protiv sklapanja pakta sa Nemačkom i crkva je bila direktno upletena u priču oko 27. marta i u priču oko puča, jer je bila nezadovoljan politikom kneza Pavla.
Pitanje je šta bi bilo da je kralj Petar II bio tada na prestolu jer, prema nekim memoarima koji su objavljeni poslednjih godina, on nije preterano bio naklonjen pojedinim episkopima, naročito ne Nikolaju Velimiroviću. Pitanje je šta bi bilo i da je on bio na vlasti, kako bi se stvari odvijale. Ta priča da će ih monarh zaštititi, da će brinuti o njima, da će to biti nekakva simfonija, vrlo je problematična. Nisam sigurna da to ide baš tako idealno kako oni zamišljaju.
Svetlana Lukić:Čuli ste maločas od Radmile da nije bilo baš nešto mnogo ljubavi između kneza Pavla Karađorđevića i vladika Srpske pravoslavne crkve. Ne znam da li ste ovih dana čuli vest da je Jelisaveta Karađorđević opet molila Srpsku pravoslavnu crkvu da joj da blagoslov da kosti svoga oca, kneza Pavla, prebaci iz inostranstva u porodičnu grobnicu u Topoli. Od crkve nije stiglo ni pismo ni razglednica. Crkva dugo pamti… A ovo je bio Peščanik. Hvala što ste bili sa nama.
Emisija Peščanik, 13.12.2003.
Peščanik.net, 13.12.2003.
