Radio emisija 30.08.2000, govore: Mlađan Dinkić, Dušan Kovačević, Jelena Urošević, Veroljub Stevanović, Nebojša Vasiljević i Zoran Arsenijević, radnici Zastave, Kosta Čavoški i Borka Pavićević.
Svetlana Lukić: Onaj koji više nije oslovljiv, pre neki dan se zahvalno smešio ruskom ministru što mu je potvrdio da nije lud i da spoljni svet zaista postoji. Ministar spoljnih poslova nam se malo okupao u Havani jer drugačije mora ne može videti, rukovao se sa Kastrom koji mu je za poneti nabrao malo šećerne trske. Najbolji poslovni potez napravio je Milovan Bojić koji je sa Sadamovim ministrom za zdravlje utanačio zajedničku srpsko-iračku proizvodnju lekova. Ko popije taj lek, svetli u mraku kao božićna jelka i automatski postaje lučonoša slobode i zdravlja.
Bojić kaže Sadam, a u stvari sanja pukovnika Gadafija, kada je u sklopu one čuvene kampanje cepao pasoše političkih zatvorenika i prekidao fudbalske utakmice, jer nema smisla da dvadeset dvojica privilegovanih trči, a da publika samo sedi kao budala. Naterao je tada lekare da izađu na ulice i sami traže pacijente, a ne da samo ko paraziti sede po ordinacijama.
Neprijatno mi je, ali Ljubiša Ristić nije dobio američku vizu i pozorište na Brodveju ga neće više videti, kao ni mi Paju Patka, bogami.
Njih jedva da vodi račun. To su sanjari kao njihovi prethodnici inkvizitori. Oni znaju to do izvesne mere ali više nisu u stanju da rade drugačije nego neuravnoteženo, očajnički, neka košta šta košta.
A vi znate da se jedna zemlja zaista može iskoreniti. Neophodna je samo određena šenutost da bi neko tako sistematično uništavao život oko sebe.
A šta je sa nama ostalima? Ima li nam spasa od njih? U jevanđelju se ni na jednom mestu ne govori o tome da je Gospod bilo koga lečio ili budio nasuprot njegovoj sopstvenoj volji. Zato postoji odgovornost i moral i razum. Kako Kragujevčani stoje sa Gospodom i kako od njega traže spas? Preksinoć su u tom gradu, bastionu Srpskog pokreta obnove, G-17 plus i Otpor pred jedva nekoliko hiljada Kragujevčana vikali – Gotov je. Juče su SPO-ovci, možda ste čuli, iz Petrovca na Mlavi molili Koštunicu da promeni mišljenje i dozvoli da demokratska opozicija na lokalne izbore izađe sa SPO-om. Našli su u kojoj će crkvi da se mole. U Kragujevcu je to glavna tema – da li će izaći zajedno na lokalne izbore – i vi ćete čuti šta o tome misle gradonačelnik Kragujevca, Veroljub Stevanović, član Srpskog pokreta obnove, članovi gradskog odbora Demokratske stranke Nebojša Vasiljević i Zoran Arsenijević, ali pre toga čujte kako je izgledalo na mitingu, govorili su Mlađan Dinkić, Dušan Kovaćević i Jelena Urošević iz Otpora.
Bubnjar Đuričić: … … Ko nema program neka pljeska rukama. Ko ima program – program gore da svi vide da imamo program za novi život.
Mlađan Dinkić: Pitaju nas da li će taj gospodin, kada izgubi izbore 24. septembra, uopšte da ih prizna. Vidim, celu Srbiju su izlepili plakatima JUL-a i SPS-a. Kažu – Narod bira a ne NATO. Naravno. Da NATO bira, izabrao bi njega, kao do sada. Ali narod bira. I ko će onda njega pitati da li će predati vlast ili neće? Narod se pita, vi se pitate. Izađite, glasajte onako kako želite i gotov je.
– Otpor je rekao da je gotov. Demokratska opozicija Srbije je rekla da je gotov. Gotov je on odavno samo mu niko još nije javio. Imate broj, imate istorijsku šansu da mu javite 24. septembra da je gotov i da ide.
Dušan Kovačević: Glasajte, neću reći ime i prezime, jer bi znali odmah o kome se radi. Glasajte za njega. Biće nam bolje. Živeo Voja Koštunica.
Jelena Urošević: Ti, opozicijo, od sada ćeš interes Srbije staviti iznad stranačkih i iznad sopstvenih interesa. Gospodo, uozbiljite se. Sledećeg ponedeljka ovde, ako se ne budete dogovorili, u skladu sa obećanjem koje smo vam dali, ići ćemo pod prozor svakome od vas i naterati vas da zajedno izađete na izbore. I Verku, i Bori, i Marinkoviću, i Neđi, i Vlatku. A kada to budete uradili 24. septembra, imperija gladnih zadaće udarac i Slobodan Milošević će biti gotov.
Bubnjar Đuričić: Ajmo bez instrumenata da probamo da vidimo snagu Kragujevca. Uvijek ste bili i ostali srce Šumadije i uvijek ste bili najsnažniji. Jače! …
Veroljub Stevanović: Rasturiće se Demokratska stranka u Beogradu, totalno. Građani će je rasturiti. Ovde je funkcionisalo sve besprekorno. Nije to uvek bilo besprekorno nego je Srpski pokret obnove i tu podmetnuo leđa iz sve snage. Mnogo, mnogo više. Neuporedivo više od drugih. Ne postoji taj koji meni može da naređuje, niti će se taj usuditi da tako nesto učini da ja rasturim grad do te mere da ga predam Slobodanu Miloseviću. Nikada nikome nije palo na pamet da mi traži, a ako mi traži ili ću da izađem iz politike ili ću da budem zajedno po svaku cenu. Ti isti koji su to pričali onako lagodno u ono vreme sada beže od te priče. Prodaju se za poslaničke mandate. Ja nisam hteo da budem poslanik, a meni pripada mesto poslanika za Veće republika, naravno po funkciji koju imam i u Predsedništvu, ali ja to neću. Mene to ne interesuje, moj grad mene interesuje, da Voja Mihajlović dobije što više glasova. To je moj zadatak. Nikada nisam rekao – sklonite Koštunicu, pa mi izlazimo. Nema veze. Ja čak kažem – neka bude Čović, neka bude neki od generala, samo da uđemo u taj drugi krug, pa ćemo onda da kažemo svima: izlazimo ljudi, dajmo glasove tom našem koji je u drugom krugu. Šta ćete veće. Razbijanje jedinstva na lokalnom nivou znači razočaranje građana. Mi to pričamo mesec i po dana, dva. Ja to pričam, svi pričamo. To znači praktično veliku apstinenciju i praktično znači predaju Slobodanu Miloševiću pobede u prvom krugu. Ja sad samo ne razumem kako smo mi to stalno na strani režima.
– Niko nije ušao u stranku, govorim za Demokratsku stranku, zbog toga da bi klanjao recimo Zoranu Đinđiću. Ja sam ušao u stranku da bismo skinuli Miloševića, da bismo počeli normalno da živimo. Ne bude li jedinstvenog nastupa oba odbora, onda ove obe stranke, neću da upotrebim grub termin – ne postoje. Biće kao kod gospodina Voje Koštunice, to znači tabla i dva poverenika koja izdaju saopštenja. Mislim da će u ovom trenutku, dakle posle ovih izbora, biti stravična dekompozicija te političke scene i da u ovom obliku stranke koje su centralizovane, dakle stranke iz Beograda, teško da će imati šansi na bilo kojim drugim izborima, na sledećim izborima ovde u Kragujevcu. Mogu da vam kažem, da je malo više vremena do ovih izbora, sigurno bi u Kragujevcu već došlo do formiranja regionalne stranke, koja bi i jednu i drugu beogradsku centralu dovela pameti.
– Taj prelomni dan je 24. i za Srbiju, a i za opoziciju. Ja bih voleo da pobedi i opozicija i Srbija. A da li će tako da bude – to ćemo da vidimo. Posle toga mislim da mesta na političkoj sceni za opoziciju neće biti. Imali su deset godina fore. Ja sam 91. kada je bio 9. mart bio šesti razred osnovne škole i bio sam ubeđen da onda Milošević pada, a sada imam 22 godine i još uvek je pitanje da li će on da padne. To je jako, jako mnogo vremena.
Veroljub Stevanović: Rekli smo u tom prvom trenutku na našem glavnom odboru – nema smisla ići na izbore za Veće republika i Veće građana. Nema smisla, jer su to već unapred izgubljeni izbori. I rekli smo: naš kandidat za predsednika države jeste Vojislav Mihajlović. Šta tu zvuči loše, šta tu nije dobro? Prvo, izlazak na lokalnom nivou zajedno znači pobedu demokratskih snaga u većini gradova u ovoj zemlji, veliki izlazak građana na izbore i ulazak jednog od kandidata demokratske opozicije u drugi krug. I onda euforija. Mnogo gradova je naših, da tako kažem, veliko zadovoljstvo građana, još veći broj njih izlazi na izbore i Milošević sto posto gubi. Praktično idemo na referendum. I pobedu. Sve drugo je katastrofa. Ako ove stranke koje sam pomenuo ostanu pri svojim odlukama, ući ćemo u jedno crno vreme.
– Ono što jeste bila Demokratska stranka i što ju je razlikovalo od drugih stranaka sve do, rekao bih, skorih dana ili godina kada su njeni upravni odbori imali autonomiju i pri izboru lokalnih partnera i pri izboru svojih poslanika jeste ono što je razlikovalo ovu stranku od drugih. Sada toga nema. Stigle su kvote procentualno iz Beograda. Ne može niko da poznaje Kragujevac bolje nego mi. Savez za promene je dobio 50 mandata od 91 mandata. Ostale stranke u DOS-u zna se ko su, ne mogu da imaju 41 mandat. Čak i u okviru Saveza za promene, Demokratska stranka je sišla na 32 mandata. Znači, stranka koja celom svojom infrastrukturom treba da podrži ceo izborni proces treba da dobije 32 mandata. Ne može se biti magarac u Kragujevcu, a da se dizgine drže u Beogradu.
– Što su tražili to su dobili, normalno. A da su ostali ujedinjeni, sigurno bi pobedili. Granica će biti Požarevac – Beograd – Aranđelovac, ne znam da li će možda biti i Topola. To će biti Srbija. A oni jedan drugog pokrivaju takvim uslugama.
Svetlana Lukić: Mislite na Slobu i Vuka?
– Da. A ta njihova mama Mira je izjavila: koja su to deca nesposobna toliko kad ne mogu da zarade za godinu dana milion maraka. Samo bih je pitao na koji način zarađuju ta njena deca tih milion maraka godišnje. Da li rade u Zastavi možda? Oni nikada nisu ni videli ni Zastavinu niti bilo koju kapiju u fabrici. To je sve poput jednog tužnog reda u kom se čeka ispred samousluge šećer i zejtin. Tako i mi Zastavini radnici, kada odemo čekamo onaj tužni dan da nam daju onu bednu socijalu koju su dužni da daju ali i to što daju i to im je mnogo.
Veroljub Stevanović: Zašto mislim da su bolja dva kandidata nego jedan? Meni, recimo, ne odgovara način razmišljanja Voje Koštunice. Ne odgovara mi. Zašto mi ne odgovara? Prilično je grubo to kako se on predstavlja, kruto, nekomunikativno, stereotipno, i rekao bih ono što je možda najgore, ne tužno ali nekako usiljeno. To neko voli. Ali neko ne voli tu vrstu nacionalizma, taj rat praktično, uslovno rečeno, i rečima i delima sa Zapadom. Tu poruku Zapadu na taj način neko voli. Vojislav Mihajlović je nešto drugo. Poreklo ima ovo, ima ono, ima jednu vedrinu, ima jedan ljudski pristup stvarima. Dakle, da je kandidat samo Koštunica ili da je samo Vojislav Mihailović, manje bi bile šanse nego kada su njih dvojica, tako da ćemo imati veći broj glasača nego da je jedan sam u tom prvom krugu. Kažem, čak bi bilo dobro da je još neko.
Šta ako Slobodan Milošević dobije u prvom krugu? Neko pravi zločin. Ovo je zločin da se jedan narod koji je doveden dovde ponovo nalazi i živi u toj politici i gura još u veće zlo. A čini zločin time što mu se zabranjuje jedinstvo na lokalnom nivou bez ikakvog razloga, navodeći kao razlog to što nemamo jedinstvenog kandidata za predsednika. Mi ga imamo u drugom krugu i mi to javno kažemo. Ako Vojislav Koštunica bude čovek koji je ušao u drugi krug, svi ćemo glasati i tražiti od naših i raditi za tu stvar da glasamo za njega u drugom krugu. Nadam se da bi to bilo isto i kada bi Vojislav Mihajlović bio u drugom krugu, što mi verujemo. Dakle, šta ćete više od nas?
– Ko će sutra, kada Milošević proglasi svoju pobedu ovde, organizovati proteste ako je ovde izgubljena vlast na lokalu? A realno se zna da je izgubljena. Ko će organizovati i ko će izaći na te proteste? Ko je taj koji će da izađe posle pred taj narod, da povede taj narod, a ovde nije mogao da se dogovori i ovde nije pobedio nego je izgubio? Kako izgleda taj?
– Ako izgube, ima da ih kamenujemo sve redom. Opoziciju.
– Centrala je u Beogradu, šta imamo mi veze s tim, ovo je Kragujevac. Ko pita centralu. Vuk je na odmoru valjda. Pa on se odmara psihički, nama je pustio da radimo. Ja sam Vukov, on je nas ostavio ovde po Srbiji.
– Izdržali smo deset, pa ćemo još četiri, pa još deset. Izgleda da nam to sleduje, da propadnemo.
– Da se ne svađaju, jer su obećali da će da budu jedinstveni. Znamo ko će u drugi krug i hajde ako treba, ako bude, hajde. Ali u prvom… ima i boga valjda. Sloba ako izgubi, zna se šta će valjda. Pa neka odmara malo, dosta je radio, fala mu što je ovo radio, hajde da mu zahvalimo kao čoveku. Lepo nam je radio – sad nek’ se odmara.
Veroljub Stevanović: Radi se jedna anketa za koju mi nemamo pojma da li se radi po Srbiji i ona se završila. Po toj anekti u Kragujevcu SPO je sedam puta jača stranka, organizacija i ima veću popularnost od DOS-a. Ja to kažem na srpskom ovako: par ljudi je uzelo ašov i rilja po ceo dan, i vi riljate 24 sata dnevno, a neko pokreće neke polugice, posmatra vas, smeje vam se sa strane i vuče neke končiće. I onda, naravno, prinuđeni ste povremeno u ovoj vlasti u kojoj sam bio i ja da na mesec dana nekom tako slatko udarite čvrgu u glavu i on se onda utiša, vi onda opet riljate, pa posle tri meseca on tim polugicama ponovo i vi mu opet udarite tu čvrgu. I to Kragujevčani znaju. Sve ovo što vam ja pričam znaju. Sve znaju.
– Na kraju krajeva, ja mogu sve da uvažavam ali znam da ni jedan ni drugi nisu ni polubogovi ni bogovi, i prema tome ne bih da klanjam u tom pravcu. Ako sam morao deset godina da klanjam Miloševiću, nemam nameru da klanjam i tamo gde sam dobrovoljno.
– Na primer da sam ja na Vukovom mestu, ako su već i pucali u njega i ako on baš voli ovaj narod i ovu Srbiju, ja bih uradio sve za taj narod u Srbiji pa bih onda pristao i da budem sa njima. Ne bih se onda odvajao, razumeš. A znam mnoge koji su rekli, ako Milošević opet pobedi, a i ja bih to uradio, bilo gde bih otišao samo da ne budem ovde.
– Mislim da je sve u našim rukama. Znači, mi kao narod ako smo dovoljno svesni, ako je nama sazrela svest za promenu, onda će je i biti. A opozicija neka razmisli, neka dobro razmisli da li treba da se ujedinjuju ili da se razjedinjuju. Konačno, oni treba da stoje iza nas, da nas podrže u svakom smislu. Dosta nam je mraka. Bar je dobro dok se sada nadamo, a ako ne bude od toga ništa onda neka nam je bog u pomoći.
– Šta nam znači ako i uspemo u vrhu nešto da promenimo ako nam se na lokalu vrati ona vlast koja je bila ranije. Mislim da se ovde u lokalu sve dešava i da sigurno treba učiniti sve da se izađe jedinstveno.
Veroljub Stevanović: Kakve veze ima što je Voja Mihajlović kandidat. Ne smeta on uopšte Kostunici. Nimalo mu ne smeta. Šta to smeta? Ništa. Smeta na lokalu što nismo zajedno. To što je Vuk Drašković uradio nije uradio Vuk Drašković. Vuk Drašković je bio apsolutno protiv izbora na svim nivoima. Odmah da vam kažem, ja nisam bio za to. Ja sam bio za izbore po svaku cenu u lokalu zato što je to svetionik. Zašto je bio Vuk Drašković za bojkot izbora na svim nivoima? Zato što je očekivao da će kompletna opozicija da bude za bojkot. I onda je to racionalno. A zamislite mi da bojkotujemo, kobajagi da bojkotujemo, jer glasači…
Svetlana Vuković: Kako je to mogao da očekuje u času kada se to već znalo? Ovi ljudi sastanče već dva meseca.
Veroljub Stevanović: Ti ljudi to rade, to se u selu kaže – ispod žita. Celog veka su radili ispod žita. Videćete vi sta vam ja pričam. To je nemoral koji nije viđen čak ni na Balkanu i vi mene pitate za Vuka Draškovića. Prvo, on je moje godište. Još je mlađi od mene dva meseca. Prema tome, nisam uopšte čovek koji neće da mu kaže neke stvari. Koliko se puta na Predsedništvu desilo da se usvoji nešto što mi hoćemo a on neće. A prikazuje se drugačije. I to nije dobro. Čak neki sebi dozvoljavaju, zamislite, a to je prosto neverovatno, da kažu tako ružne stvari o tom atentatu, o svemu tome, to boli čoveka. Ja sam bio na mestu gde je on to doživeo. Verovatno je bio i neko od vaših novinara. To treba videti, to je katastrofa. Oni što takve stvari rade mislim da ne veruju u boga.
Šta smo rekli – pozitivna kampanja, što više kandidata, glasamo u drugom krugu za Voju Koštunicu, ako bude drugi – ili Voju Mihajlovića, ako bude drugi. Šta hoćete više od nas? Da li je Voja Mihajlović rekao ovo što ja kažem? Jeste. Da li je Koštunica rekao? Nije. Zašto? Zato što je sujetan. Zato što je specifičan, što je povučen u sebe, što nije čovek u narodu, nema osmeh na licu. Ja njega nikada u životu nisam video da se smeje. A bio sam s njim poslanik četiri godine. Neka vam se zakune svaki član, ali pazite šta vam kažem, svaki član Demohrišćanske stranke, i svaki član Demokratske stranke, nema jednog koji nešto znači i u jednoj i u drugoj stranci koji neće da vam kaže: Moram da glasam za njega a ne bih glasao da me obese. Zašto? Pitajte njih zašto? E, Srpski pokret obnove neće da radi nemoralno. Ovog trenutka zna s kim ima posla, mora tako da se ponaša. U Kragujevcu neće moći ništa da uradi. Zašto? Zato što znamo ko su. Ili će da uđu u zajedničku priču ili ćemo da pobedimo mi.
Svetlana Lukić: Slušali ste reportažu iz Kragujevca. U narednih pola sata čućete dvoje potpuno različitih ljudi u srpskom političkom koloritu. Njih dvoje stoje na sasvim suprotnim stranama. Gospođa Borka Pavićević i doktor Kosta Čavoški. Međutim, kako je u Srbiji ovih dana kubizam u trendu, znači sve je svodivo na osnovne geometrijske oblike, onda postoje samo ljudi i žene koji idu na glasanje i koji ne idu. Gospođa Pavićević ide, a gospodin Čavoški nikako ne ide na izbore i nikada nije ni izlazio na izbore svih ovih godina. Najpre ćete čuti, a on sve zna o tome, kako će se krasti i zbog čega on ne namerava da ispuni svoju građansku dužnost.
Kosta Čavoški: Najbrži korak koji su socijalisti preduzeli jeste obezbeđivanje upravnih i sudskih organa koji će presuđivati u njihovu korist. Na izborima 96. godine oni su pored ostalog imali i grdnu nepriliku sa sudovima jer ih nisu svi sudovi, naročito sudije, slušali onako kako su oni očekivali. Sada su ti sudovi počišćeni. Najpre su tri sudije izbačene iz Ustavnog vrhovnog opštinskog suda u Beogradu a potom još njih 18. Drugi državni organ koji je jako važan za donošenje konačnih odluka o izbornim rezultatima jesu izborne komisije. Ranije su izborne komisije imale stalni i dopunski deo. Stalni je bio sastavljen unapred od sudija ili visokih upravnih činovnika pravne struke, a dopunski deo su činili predstavnici stranaka i kandidata koji su podneli izborne liste. Sada sa ovim zakonskim izmenama socijalisti su se unapred obezbedili, pa stalni deo čini 9 članova, a dopunskih članova može biti samo 8. Dakle, uvek će taj broj biti na primer 9:3 ili 9:4, najviše 9:8, tako da oni imaju obezbeđenu većinu, a u izbornim komisijama se odluka donosi većinom glasova. Te izborne komisije već uveliko rade i one su zapravo donele propise o velikom broju izbornih radnji koje se više ne mogu menjati, tako da će ovi članovi koji sada uđu, a od ponedeljka ulaze, biti zatečeni i više neće moći da utiču na ono što je već urađeno, moći će uticati samo na ono što se od tada pa nadalje čini.
Sledeće što su socijalisti činili jesu izborni spiskovi i glasački listići. Izborni spiskovi se vode samo u opštinama. Ja se sećam da je gospodin Šami, inače poznati matematičar i potpredsednik Demokratske stranke Srbije, govorio da se izborni spiskovi mogu valjano kontrolisati samo ukoliko se na jednoj disketi dobije ceo izborni spisak Republike Srbije ili Savezne Republike Jugoslavije i tada se, kako svaki građanin ima uz svoje ime i matični broj koji je jedinstven i neponovljiv, može utvrditi da li se neko više puta nalazi u tim biračkim spiskovima. Ja bih, recimo, mogao, da kojim slučajem radim, ne daj bože, za socijaliste, da budem upisan u svih 15 opština i da glasam 15 puta, a niko to ne bi mogao da eventualno utvrdi. Takođe je neophodno da opozicione stranke dobiju ne samo na jednoj disketi birački spisak nego da dobiju one diskete o upisu građana po mestu boravka koje vodi Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zašto je to važno? Zato što se prilikom svakog smrtnog slučaja odmah po nalogu matičara to lice briše iz spiska građana koji su prijavljeni po mestu stanovanja. Dakle, ti spiskovi koje vodi Ministarstvo unutrašnjih poslova su mnogo više ažurirani u pogledu rođenja i smrti nego što su to birački spiskovi. U biračkim spiskovima mogu ostati građani koji su umrli recimo ove, ili prošle, ili neke ranije godine a da to niko nije primetio niti tražio ispravku. Ta dva spiska se moraju uporediti i iz biračkog spiska izbaciti sva ona lica koja su u međuvremenu umrla da se ne bi njihovi glasovi eventualno zloupotrebili.
Znači, potrebne su i te dve diskete. I konačno, ključno pitanje su glasački listići. Glasački listići svuda u svetu po pravilu imaju serijski broj. Jedino kod nas nemaju. Zašto nemaju? Zato što to olakšava štampanje u većim količinama i zloupotrebe. Tamo gde recimo vladajuća stranka dobro stoji ona može svojim ljudima davati da glasaju po više puta. A s druge strane, tamo gde loše stoji može namerno davati svojim ljudima da ubace po više glasačkih listića kako bi se u kutijama našao veći broj glasačkih listića od birača koji su zaokruženi na biračkom spisku. Onda se po zakonu rezultati glasanja na tom biračkom mestu poništavaju. Znači, gde god opozicija dobro stoji tu se može sa tim viškom glasačkih listića postići poništenje rezultata. I onda se može očekivati, to su socijalisti i naravno očekivali na prošlim izborima, da bude veća apstinencija u drugom, trećem, ili ćetvrtom ponovljenom krugu glasanja. I da onda oni zapravo bolje prođu. Dakle, može se na oba načina zloupotrebiti.
Zbog toga u ovom zakonu postoji jedna odredba koja je prosto neverovatna, a koja predviđa da svaka stranka koja podnese listu kandidata, ili predsednički kandidat, mogu odrediti samo jedno lice koje će kontrolisati štampanje, pakovanje, otpremu i dostavljanje glasačkih listića. Sad vi uzmite recimo da se glasački listići štampaju tri dana, jedno jedino lice bez ikakvog zamenika treba tri dana da izdrži da ne bi neko nešto smuvao ili doštampao, pogotovo što se ne predviđa uništenje sloga koji se koristi za štampanje. A onda to lice treba da u isti mah recimo otprati 150 pošiljki za svaku opštinu ponaosob, što ono fizički nije u stanju. Eto, to je razlog što se unapred može reći da će sigurno biti falsifikovanja i nameštanja izbornih rezultata. U politici važi ono što je Meša Selimović stavio u usta svog junaka derviša: Čovek nije ono što misli nego ono što čini. Dakle, mi možemo motive izvlačiti iz onoga što je učinjeno. Ja lično verujem da je Drašković od samog početka imao na umu izlazak na sve izbore, a da je onda praveći se da mu nije stalo do izbora hteo samo da krivicu za izlazak na izbore prevali na druge stranke, pa da onda, kada one krenu, i on krene za njima govoreći kao što sada govori da je bio prinuđen da izađe na izbore kada su već drugi izašli, a inače to ne bi činio. Znate, ne može se govoriti da u stavu Vuka Draškovića ima ičega načelnoga i da on zapravo isto kao i drugi očekuje da nešto na tim izborima dobije. Ja lično mislim da neće dobro proći, ne može se kampanja voditi iz Crne Gore i sa strankom koja je maltene u rasulu, jer on nije pristao da napravi zajedničku listu ucenjujući da za sebe otme mnogo više mandata nego što mu po snazi i ugledu u javnosti u ovom času pripada. Stav crnogorskog rukovodstva je unekoliko drugačiji i to je prilika da nešto kažem i o odnosu stranaca prema nama.
Ja naravno ne mislim dobro o Milu Đukanoviću, ne zbog politike koju on vodi, koja i inače nije demokratska, svako to vidi, nego zbog toga što je ta politika secesionistička. Ali, naravno, u toj njegovoj politici ima neke doslednosti. Kada ga je Madlen Olbrajt praktično naterala da ako već neće da izađe na te izbore, da ih prećutno prihvati tako što ih ne bi osujećivao merama državne prinude, on je doveden u tešku situaciju, jer on sada zapravo, to naši slušaoci treba da primete, ne reaguje kao državna vlast, nego reaguje kao stranka.
Ako je država ozbiljna, ona ili te izbore priznaje ili ne priznaje. A ako ih organizuje neko drugi, ona ih osujećuje. To radi državna vlast. Dakle, njega su stranci naterali da odstupi od svog načelnog stava i da ove izbore ipak na neki način prećutno prizna. To je možda i zbog toga što stranci uopšte nemaju razumevanja za našu načelnost. Oni izgleda smatraju da smo mi ljudi bez ikakvog političkog morala i da je naša načelnost samo teatralnost. Dakle, da načelno nastupamo samo zbog toga što to dobro deluje u javnosti i što služi kao mogućnost neke pretnje, ucene itd, poput recimo stava Vuka Draškovića da na izbore ne treba izaći, pa onda ipak posle toga izađe.
Kada su u pitanju izgledi opozicije, oni zaista nisu veliki, i to stranci imaju na umu. I to me zapravo i brine, jer za razliku od naših ljudi u opoziciji koji pored analitičkog procenjivanja kojim se i ja služim, imaju i vrlo izraženu veru koja počiva i na veri u čuda, koju ja nemam, pa otuda ipak bodra srca i sa velikom nadom izlaze na ove izbore, ma koliko ona ne bila bog zna kako utemeljena u činjenicama. Stranci toga, naravno, nemaju nego hladno prosuđuju i videli smo izveštaj međunarodne krizne grupe koja je vrlo ugledna i po pravilu dobro predviđa. Stranci zaključuju da će Milošević verovatno ostati na vlasti. Šta to znači? To znači da im njegov ostanak na vlasti čak i odgovara. I to je ono što je najgore. Ukoliko bi stranci u ovom času bili protiv Miloševića, oni bi ga mogli likvidirati ne samo izborima nego i na druge načine, da ih ne pominjem, to će se naši slušaoci lako dosetiti, to bi bio znak da žele dobro ovom narodu i da ne nameravaju da ovu zemlju dalje fragmentizuju. Ukoliko imaju nameru da eventualno u bliskoj budućnosti i formalno otcepe Crnu Goru i formalno otcepe Kosovo i Metohiju, sada su oni faktički otcepljeni, a da eventualno promene status Sandžaka i ne daj bože Vojvodine, onda bi im upravo Milošević na vlasti odgovarao. To što s jedne strane teraju opoziciju da izađe na izbore, a s druge strane sami predviđaju da opozicija nema velike izglede – to je vrlo zabrinjavajuće. To samo znači da ovoj zemlji i ovom narodu ne žele nikakvo dobro. Ja sam to, naravno, govorio.
Što se tiče Đukanovića, to je nešto sasvim drugo. Đukanović nema nikakve pretenzije u okviru Jugoslavije. Srlja zapravo u otcepljenje, odnosno u uspostavljanje nezavisne crnogorske države. Ja ne znam koliko je to dobro za Crnogorce ali za Srbe je to pogubno. Celog prošlog veka Srbi su težili da izađu na more jer svaka država to teži. Đukanović nastavlja sa tom secesionističkom politikom i samo očekuje pravi trenutak. S druge strane nije isključeno da ga i stranci zadržavaju zato što nameravaju da u isti mah otcepe i Crnu Goru i Kosovo i Metohiju, a u pogledu Kosova i Metohije situacija još nije sazrela pa je to možda razlog što stranci savetuju Milu Đukanoviću uzdržanost dok Kosovo i Metohija ne budu zreli i za formalno otcepljenje od Srbije, odnosno Jugoslavije. Opozicija nije mogla boljeg kandidata izabrati. Činjenica je da je on odmeren, dobro govori, po mom mišljenju ima zdravu i ispravnu nacionalnu politiku, koju je, nažalost, malo zatomio u ovom času zbog prirode stranaka koje ga podržavaju. Ono što je nesreća, to nije njegova ličnost, je li, nego uslovi pod kojima on na te izbore izlazi. Jedino što mu se eventualno da zameriti jeste to što je olako ušao u koaliciju sa strankama koje ne žele dobro srpskom narodu i srpskoj državi. Vrlo je teško izaći na izbore sa recimo Čankom koji je zahtevao i dobio 51% mandata za pokrajinsku skupštinu i opštinske skupštine u Vojvodini, samo zato, kako je on to javno unapred izjavio, da bi se vojvođanska vlast kada se konstituiše kao autonomaška neposredno obratila Ujedinjenim nacijama i tražila eventualno promenu statusa i izdvajanje iz sastava Srbije. Takođe se Koštunica na neki način uortačio i sa Rasimom Ljajićem, koji sigurno ima na umu neku promenu statusa Sandžaka. Ono što se mora shvatiti, a to svaki vođa u opoziciji mora shvatiti, jeste da se Milošević može rušiti samo srpskim glasovima. Kada je Madlen Olbrajt ne samo prisiljavala Mila Đukanovića nego i opoziciju, a to joj je bilo znatno lakše, da na ove izbore izađe, ja sam u tome video neku skrivenu nameru, da eventualno posle objavljivanja izbornih rezultata koji za opoziciju, ja tako predviđam, neće biti najpovoljniji, opozicija drekne da je izvršena velika izborna krađa i da to dovede do spontanog izlaska naroda na ulice kao što se to dogodilo krajem 96. godine i da to bude uvod u jedan dugotrajan protest i velike nemire koji bi eventualno prisilili Slobodana Miloševića da ode sa vlasti. To je, naravno, vrlo opasno, a s druge strane odlaže samu stvar.
Slobodan Milošević se na izborima ne može dobiti. Svako mora da razume da se mora pribeći drugim sredstvima. I otuda izlazak na ove izbore samo odlaže pribegavanje drugim sredstvima pod nepovoljnijim okolnostima u okolnostima kada se eventualno može razočarati veliki broj onih koji su se stvarno ponadali da opozicija može pobediti. A drugo, vrlo je teško demonstrirati i rizikovati u vreme najgore zime kada ne bude grejanja i kada se desi raspad elektroenergetskog sistema. Znači, ničemu se dobrom ne možemo nadati ali, s druge strane, po mom sudu, čovek ne treba da odlaže teške neprilike, nego treba da im ide u susret da bi ih što pre prevazišao. Dakle, kako je to jedini put kojim se Milošević može svrgnuti s vlasti, tome je trebalo znatno ranije pribeći, i ukoliko se tome ranije pribegne, utoliko će biti bolje.
Ono što je posebno važno, to ne mora da se desi spontanim izlaskom na ulice, koji može biti krajnje rizičan, kao što je to bilo u Rumuniji. Sigurno u redovima ljudi koji su u vlasti, pogotovo u okviru oružane sile, ima razumnih ljudi koji se prisećaju tradicije Crne ruke i koji imaju i decu i porodicu, koji se mogu blagovremeno prenuti pa nešto preduzeti i pre izbora, i za vreme izbora, a naročito posle izbora i s takvom mogućnošću treba računati jer sigurno nisu svi tako iracionalni kao Slobodan Milošević i mali krug oko njega, i s druge strane nisu svi u tako bezizlaznoj situaciji u kakvoj je Slobodan Milošević. Ako ništa drugo, mogu ostati živi sa imanjem koje su stekli i sa sigurnošću za sebe i svoju porodicu, a to je ipak nešto. I po mom sudu to bi bilo mnogo praktičnije i bezbolnije rešenje nego baviti se masovnim protestima koji mogu biti stvarno vrlo rizični. Ja lično neću izaći na izbore iz prostog razloga što hoću da budem dosledan. Ja moram da kažem da se ono što sam ja govorio zasniva na analitičkom prosuđivanju onoga što jeste. Oni koji su veći optimisti od mene i koji više polažu u hrišćansku nadu nego što ja to činim sigurno treba da izađu na izbore.
Svetlana Lukić: Gospođa Borka Pavićević je u kolumni za Danas i to za današnji broj napisala sledeće: 24. septembra, kada će narod izaći na izbore, pre 13 godina održana je Osma sednica, a Ivan Stamoblić glavni nosilac tragičke radnje ili tragičke ironije dramaturgije Osme sednice nestao je. Pobedili su oni za koje je republika predstavljala špekulaciju a revolucija zanat. Ako je Srbija zaista među šljivama i ako je čovek pevao posle rata, a jeste, onda će se narod razlučiti od rulje, pa čak iako je Srbija jedna velika tajna.
Borka Pavićević: Pa u stvari mi se sada nalazimo pred kraj Osme sednice. Dvadeset četvrtog je u stvari to održano, a kada mi izlazimo na izbore? Da li se evolutivnim putevima, odnosno legalistički, može ponovo uspostaviti narod? To se već događa. Ti to osećaš u atmosferi. Oseća se da ljudi to više neće da trpe. I ja znam, ma koliko si davao nekom racionalno uverenje da je to ustav, pa kako izaći, pa izborne jedinice, pa šanse su male, tebi će normalan čovek da kaže – nemojte vi ništa meni da pričate, mi ćemo da izađemo i mi ćemo da pobedimo. Ti vidiš po tome koliko se primenjuje represije da i oni to znaju. Vidiš da znaju da postoji mogućnost da izgube. Vi to vidite na ulicama, vidite u načinu na koji se prave kafići, vi vidite u svemu da se u stvari jedna promena obavila, vi vidite da je većina sveta živela mimo toga i da neće da živi s tim, da ljudi hoće da žive na jedan drugi način. Zato to ponekad deluje i smešno. Može da bude strašno zato što raspolažu užasnom silom. Ima tu mnogo ljudi koji žive od tog rasporeda. Ovi drugi koji hoće da žive to nadvlađuju, odnosno više ih je. Imamo utisak od pre desetak dana da u stvari ljudi idu na izbore, i da je to ono što je krenulo. I da je u stvari najveća opasnost za režim taj broj ljudi koji će izaći, a čini mi se da se on povećava ne samo zato što čitam ankete i to, nego zato što se to vidi. Ljudi bi da raskinu, ljudi to čekaju, narod to čeka, svi čekaju da se to završi. To vidite po kretnjama, po svemu, po saobraćaju… da ljudi nešto čekaju. I tome dođe kraj. Vidite po preuzimanju, i vidite po toj strahovitoj grabeži u poslednjem trenutku.
Ovo sada nije politički život. Otmica Ivana Stambolića, odnosno nestanak, to što čoveka nema, dokazuje da se uništava politički život. Politički život je svojstvo svakoga čoveka i mi treba da se borimo za to, svaki čovek je političko biće. A pogledajte na šta liči naš parlamentarizam – na karikaturu. Ovo je jedna meljačina i jedan haos i zato imamo i takav opozicioni život, i takva je vlast, zato što je to priroda tog kontrolisanog haosa koji proističe iz tog režima, koji je lični režim. Imamo nešto o čemu treba svi da birnemo. A mi ne možemo o tome da brinemo kada to stalno neko drži u svom posedu. Kada će doći taj trenutak da mi ne menjamo kontejnere s obzirom na to ko je predsednik opštine? To su lični režimi. U tom smislu je ta privatizacija javnog i civilnog društva obavljena. Zašto neko ima da premesti znakove po ulicama, ili ne znam šta, ako se promeni predsednik, ne mora, jer se u stvari sve odvija po tome – onaj ko može to radi. Onaj ko ne može, nema to da radi. Ali to nije društvo.
Čovek ima nekada utisak kao da je sve to već gotovo. Ali to ne mora biti tačno. I Albanija je živela 20 godina pod Enverom Hodžom, pa šta. O tome ćemo odlučivati. Puno se gledalo, to ne valja. U tome se mora učestvovati ako si tu. Ipak, ako razmislite kako je to izgledalo ranije, sada je to prešlo u nekakvu konačnu fazu koja drži nož. Sad bi trebalo da bude tačno sve ono što su oni godinama govorili za ovaj narod. Sada bi to trebalo da bude tačno, kada se treba osloboditi te priče. Sada bi trebalo pokazati zašto je taj narod dobar, odnosno zašto valja.
Vlast je osećanje besmrtnosti. Vlast daje osećanje moći, moć daje osećanje da si besmrtan i osećanje veličine i onda se oni za to bore, zato što u stvari neće da umru kao ljudi. Sve što čovek može da prebaci sebi, velikim obrtom u istoriji postaje zasluga. Sam bi voleo da više ima ideju celine i kada bi prevladao sve ono čime ga straše. To bi bilo dobro. Kako neko misli da spase stan ako ne spase zemlju. Na čemu to stoji. Nećeš dobiti manje ako ne tražiš više, ako se ne ide ka većem nekom cilju, a cilj je, zaista, da se ova zemlja oslobodi te gas maske. Poštujem sve te ljude pre svega zbog svega onog što su prošli, a treba to da procene, da veličina pravda mnogo toga. Malo ne pravda ništa. Valja znati izginuti.
Vuk Drašković /arhivski snimak/: 77 mandata osvojili smo u ovom gradu, a sinoć jajare objavljuju da oni imaju većinu. Hajde, kažite jajarama šta mislite o njihovom lopovluku od sinoć, hajde da vas čujem.
Svetlana Lukić: Sećate se ovog čoveka, ovog vremena i ovog života. Ovo je bio Peščanik.
Emisija Peščanik, 30.08.2000.
Peščanik.net, 30.08.2000.