Teško je zameriti prirodi što nas daruje vodom. U krajnjem slučaju, da se nismo tokom evolucije adaptirali na vodu kao molekul između čijeg imena i imena život stoji znak jednakosti, danas ne bismo ni bili u situaciji da pišemo ovakve tekstove.
Kroz razne katastrofe naučili smo da budemo solidarni, da se trudimo i izvan granica mogućnosti, da zaboravimo na društvene, socijalne i religijske kamenčiće spoticanja, i da učinimo sopstvene i živote drugih lepšim i smislenijim. A da li smo “naučili” da učimo na greškama?
Kada govorimo o greškama, pomenimo one čuvene eksperimente iz psihologije: kada je Pavlov počeo da na svom psu po imenu Bajkal proučava proces klasičnog uslovljavanja, američki psiholog Edvard Li Torndajk je takođe eksperimentisao sa životinjama stavljajući ih u različite situacije, posmatrajući kako one rešavaju različite vrste problema. Za razliku od klasičnog Pavlovljevog refleksa koje je Skiner nazvao respondentnim (respons – odgovor) i gde je ORGANIZAM (u ovom slučaju možemo reći i NACIJA) pasivan i samo se ponaša reaktivno na draži spoljašnje sredine, u operativnom ili instrumentalnom učenju (učenju putem pokušaja i pogrešaka) organizam (dakle, NACIJA) vrši određene radnje da bi zadovoljio svoje potrebe. To ponašanje je motivisano unutrašnjim stanjem i željom da se dođe do cilja. Kom refleksu smo mi kao nacija bliži, nije teško odgovoriti.
Poplave koje Srbiju spopadaju kroz vekove nisu malobrojne. Sa tog stanovišta, može se izvući zaključak da priroda sa svojim vodama ima potrebu da se malo “protegne” i zađe i tamo “gde joj mesto nije”. Sećam se klinačkih dana kada sam počinjao da igram šah, dešavalo se da često gubim partije. Naravno, nisam se osećao baš prijatno kada sam slušao od starijih majstora da je mnogo važnije analizirati IZGUBLJENU nego dobijenu partiju. U izgubljenoj partiji analiziraš i tražiš rešenja problema, a u dobijenoj partiji samo način da se diviš svojoj pobedi! Nešto slično moglo bi se primeniti na prirodne katastrofe – u ovom slučaju, konkretno, poplave.
Činjenica da jedan grad (na primer, Obrenovac) trpi velike nalete poplavnih talasa kroz svoju ne tako dugu istoriju, dovoljna je da se zapitamo na koji način svako od nas, svojim znanjem i idejama može da doprinese da se takve stvari ređe i u manjem intenzitetu dešavaju. Ja nisam stručnjak u toj oblasti, tako da ću samo preneti iskustva vrednih ljudi koji su bili u situaciji da uče na sličnim greškama – u pitanju je Holandija.
Kao zemlja kojoj 30% površine (i oko 65% stanovništva) leži ispod nivoa mora, Holandija je “idealna meta” za poplave. Međutim, slušajući stručnjake koji se ovde u Holandiji bave zaštitom od poplava, stičem utisak da je rizik od katastrofalnih epiloga sveden na minimum. Pokušaću da sumiram njihova iskustva, savete i organizacioni plan:
1. Osnovni stav pri izradi bilo kakve zaštitne mere je: TREBA ŽIVETI SA VODOM, A NE BORITI SE PROTIV NJE! Šta to praktično znači? Holanđani znaju da je nekontrolisani rast vode stalna opasnost, i oni su prve nasipe počeli da prave još u 15. veku. Nakon velikih poplava 50-ih godina prošlog veka, koje su uslovile i više od 60 hiljada evakuisanih ljudi, Holanđani su započeli sa izgradnjom svog čuvenog odbrambenog sistema praveći poldere. Iako je u svetu bio ocenjen kao jedan od najboljih, on je u izveštaju iz 1977. godine označen kao rizičan zbog globalnih prirodnih promena. Holandske vlasti su ignorisale to upozorenje, jer je zbog proširenja odbrambenih bedema trebalo srušiti dosta kuća. Težak udarac, međutim, došao je sa nesvakidašnje velikim padavinama 1993. godine, kada je preko 200 hiljada ljudi moralo da se evakuiše, a na stotine farmi životinja ostalo bez zaštite. Od tada, Holanđani proširuju istraživanja u borbi protiv poplava, štaviše ULAŽU u naučne radove koji se time bave. Evo šta je rezultat toga…
2. Nakon tog velikog poraza, Holandija pokreće projekat BUILDING WITH NATURE (Graditi u skladu sa prirodom) koji i danas sjajno funkcioniše. Poenta projekta je uporedno prožimanje modernih arhitektonskih rešenja sa neizbežnom brigom o zaštiti prirode, naročito onom u priobalnim područjima. Danas u okviru ovog modela funkcionišu estuarska mreža u visoko erozivnim delovima države, moderni peščani “lavirinti” koji se koriste u prevenciji od nadiranja Severnog mora, kao i sistemi izdizanja peščanih ostrva u močvarnim predelima. Na jednom od takvih “ostrva” veličine 2×2 km, napravljen je i najmoćniji evropski radio teleskop – LOFAR. Takođe, trenutno se piše oko 20 doktorskih teza u okviru pomenutog projekta, a neke od tema su habitati oko kamenih rifova i projekcija uticaja globalnih klimatskih promena na uslove u priobalnim područjima 2050. godine! Kao što možemo da zaključimo iz priloženog – vodi se mnogo računa o budućnosti.
3. Naravno, da se ne bi zadržali samo na “pametnoj” gradnji, Holanđani su se fokusirali i na “pametnu” odbranu. Sistem “inteligentnih nasipa” (IJkdijk na holandskom), pravo je malo remek-delo jednostavnosti i štedljivosti. Ukratko, sistem nasipa je iskorišćen za ugrađivanje elektronskih senzora, koji su odgovorni za prenošenje realnih vremenskih podataka do kontrolnih baza. Na taj način je stvoren monitoring bedema za zaštitu od voda, jer se senzorima dobijaju informacije o svim mogućim relevantnim promenama u sredini, a takođe se ti podaci uzimaju u obzir i oko optimizacije samog nasipa. Dakle, cilj je da se sa što manje potrošene energije dođe do rešenja! Holanđani kažu da ovaj sistem ubrzava reakcije na eventualne iznenadne poplave i do tri puta.
4. Komercijalne kompanije su uključene u testiranje “pametnih” materijala, pa je tako TC Geo Detect projektovao prvi svetski inteligentni geomaterijal. U sprezi sa optičkim vlaknima i specijalnim softverskim paketom, takav materijal ima svojstvo da rano upozorava na deformacije u strukturi zemljišta. Na primer, bilo kakva temperaturna varijacija kao i pucanje zemljišta mogu da se detektuju u ranoj fazi i preduprede eventualne posledice.
Kao što može da se vidi iz ovog kratkog osvrta na “holandski model”, oni su nacija koja je svesna da u današnjem turbulentnom vremenu za čoveka i prirodu ne može da se osloni samo na obične peščane nasipe i hiljade pumpi za izbacivanje vode (za nas je i tih hiljadu pumpi misaona imenica). Ne žele ni da se oslanjaju na radarske meteo-stanice ma kako vrhunski one bile opremljene. A najmanje žele da se oslanjaju na improvizaciju u trenucima blizu katastrofe. Mnogo je važnije imati cilj, a za njih je to jedinstvo čoveka i prirode. Učeći od boljih, možemo puno toga. Nama u Srbiji priroda je podarila mnogo veći reljefni izbor, mnogo više stvari koje treba da očuvamo. Shvatimo to kao bogatstvo. I kao sopstveni cilj. U suprotnom, priča o Pavlovljevom psu postaće priča o nama samima.
Darko Donevski (1980), astrofizičar i pisac, istraživač na astronomskom institutu u Lajdenu (Holandija), saradnik IS Petnica.
Peščanik.net, 21.05.2014.
