U svom novom romanu o otkriću bureta iz kojeg svira džez, underground ikona Maks Finegan piše i o ulicama Beograda. Naime, u jednoj prometnoj velegradskoj zoni policajci su bez reči objašnjenja uhapsili dečaka koji je svirao klarinet. Privođenje se dogodilo pred mnogobrojnim svedocima, koji su bili blago hipnotisani džez melodijom mladog momka i kao takvi predstavljali potencijalno opasnu kritičnu masu stvorenja okupljenih oko stvari koja je protivna standardnoj srpskoj egzistencijalnoj dogmi, koja se u uprošćenoj formi svodi na “ćutke prođi dalje”.
Maks Finegan potom istražuje zbog čega policija hapsi baš džezera koji svira blizu Kalenić pijace i šta je to toliko opasno u džezu. Jedna od najvažnijih osobina džeza je improvizacija. I sloboda. Džez se smatra jedinim američkim autohtonim muzičkim žanrom, pa se napad NN policajca na NN džezera može shvatiti i kao napad varvara na umetničku zaostavštinu generacija Afroamerikanaca. Svakako i Afrikanaca, Kubanaca, dakako i Evropljana, prema tome i Srba. Pendrek po džezeru je pendrek po bubregu Luja Armstronga, Majlsa Dejvisa, ali i Stjepka Guta, Dušana Gojkovića i Miše Blama, koji je nedavno preminuo. U novinama tri reda o njemu i to je to – život ide dalje. Preminuo je potom još jedan velikan koji nije svirao, ali je voleo da piše pesme koje bi, sve do jedne, mogle da budu u tužnim džez melodijama – Miodrag Pavlović, avangardna poetska gromada, lekar i jedan od predvodnika novog talasa u jugoslovenskoj poeziji krajem 50-ih godina 20. veka. O Pavloviću tek dva reda, nedovoljno za čestiti nekrolog, bez pesme ili poslednjeg intervjua. Šta bi se tek desilo sa NN klarinetistom-džezerom u toj džungli prepunoj varvara, ne smem ni da pomislim. Mrak je nezgodna stvar, naročito ako se od njega živi.
Pre nekoliko godina pričao sam sa jednim afričkim kolegom o njihovom marabiju, podvrsti džeza. On mi je rekao da se džez u Južnoj Africi razvijao kao i svest nacije: prvo je sve bilo ispeglano i nekako naklonjeno samo “određenim slojevima”, postepeno je stvaran raspršujući zvuk za vrele gradske prizore zasnovan na limenim duvačkim instrumentima i prodornom bendžu, za kojeg su afrički džezeri tvrdili da može biti utočište bilo kojoj duši. Presvučen u kožno odelo navučeno na drveni trup, bendžo je zaista elegantan prizor. Sirovost ozvučene boli i žudnje za boljim vremenima sa jedne strane, i kompleksnost glasova koji nestaju u tajnim tamnicama sa druge strane, ispisivale su muzički život juga Afrike skoro četrdeset godina. Krenulo je iz mraka, iz rudnika. Srbija je zemlja koja ima velike džezere. To sam saznao od kolege fizičara koji mi je rekao da su pomenuti Gut, Gojković i Blam, plus Birdland, Vlada Maričić, Jovan Maljoković popularna imena na njegovim policama. Zašto ih onda ovdašnji čuvari (ne)reda privode i tuku?
Naravno, teško je poverovati da jedan prosečan policijac (ili političar) ima baš toliko predznanje kada kreće u pohod na golorukog džezera. Oni jednostavno imaju strah od otvorenih formi, od nepoznatog. Ne treba im zameriti. Samo ih malo edukovati. Sloboda je, inače, prilično čudna stvar: kada joj se najmanje nadate ona se uzdigne odnekud, tiho i nenametljivo, baš kao i prvi akordi neke džez kompozicije. Pa opet, koliko će se održati ne zavisi samo od kompozitora i pevača.
O edukaciji nacije brigu treba da vode oni kojima je resor za to poveren. Oni pre svega, a potom i svi ostali: mediji, deca, roditelji te dece, dede i babe… Oni treba da budu u prvim “borbenim” redovima kada treba zaštititi otvorenu formu, apstraktno razmišljanje, dakle želju pojedinca da društvu podari nešto originalno. U Južnoj Africi su pedesetih godina doneti propisi koji su crnačkom stanovništvu ograničavali pravo da svoju tugu oblikuje kao marabi. Zvuk je izgubio na rutini i vremenom postao pravi luksuz. Svaki luksuz se dobro plaća, pa su ljudi dolazili u situaciju da otkupljuju pravo na sopstvenu dušu.
Zbog toga, valja se zapitati zašto na primer ministar prosvete Srđan Verbić nije izdao “preporuku” kada je preminuo Miodrag Pavlović, da se u srednjim školama tog dana čitaju njegove pesme i priča o delu tog velikog čoveka. Ne bih da se mešam ministru u posao, ali ako je znao da kaže kako treba “pričati o poplavama”, svakako da je mogao da kaže i nešto povodom smrti Pavlovića, zašto da ne i Miše Blama ili Bore Todorovića. Bar svi znaju ko je “Đenka”. Da li treba očekivati da Verbić predloži da se u školama govori o masovnim katastrofama svaki put kad se one dogode? Ni gospon Tasovac se nije proslavio svojim angažovanjem da prosledi vrlu-novu misao koja bi iskonski mogla da promeni stav medija o pravim umetničkim vrednostima. Zašto ne reći javno ljudima da ponekad vredi pročitati “87 pesama” ili “Kosmologiju profanata”, ili pak odslušati vanvremenske Blamove kompozicije “Dobro jutro” ili “Gorila”. Da li je to greh na ovu skupoću? Ili bi ministar policije doživeo kao vrhunsku torturu javno puštanje 120 minuta kvalitetne muzike i poezije.
Odlazak mladog NN sa improvizovane scene u pratnji NN policajca sa Vračara i nije ništa drugo nego gašenje još jedne nade da umetnost ima svoje mesto. Finegan je lutajući ulicama Kopenhagena sreo Brusa Springstina kako sa gitarom i prerušen u beskućnika svira po gradskim ulicama uživajući u reakcijama ljudi. Ako ne verujete, potražite na YouTube. Danas Finegan sreće Herbija Henkoka koji tužno konstatuje da “nije dobro vreme za džez”. Ako vidite Henkoka 27. novembra kako napušta Sava centar, recite mu da se pripazi ovdašnjih službenih lica. Biće vam zahvalan.
Darko Donevski (1980) je astrofizičar i pisac, istraživač na astronomskom institutu u Lajdenu, Holandija, saradnik IS Petnica.
Peščanik.net, 23.09.2014.
