Radio emisija 20.12.2000, govore: Végel László, Ivan Čolović, Drinka Gojković i Petar Luković.
Svetlana Lukić: Danas smo prizvali još jednog đavola, MMF. Bićemo valjda danas primljeni i sada nema nazad. Tamo sede one nemilosrdne čike koje stalno nesto računaju, duvaju poštenim siromasima za vrat i kao mantru ponavljaju rečenicu jednog od američkih predsednika koji je tvrdio da jedino što je izvesno u životu jesu smrt i porezi.
Naša nova vlast izgleda nije imala problema da se složi sa uslovima MMF-a jer taj MMF svoje pacijente, kažu, stalno održava u kakvom-takvom životu. To je više nego što smo imali.
Mada ćemo, naravno, uskoro tvrditi da pre ulaska u svet nismo imali ništa a onda su došli stranci i sve nam odneli. Valjda će nam to pomoći da imamo suficit još sa nekom zemljom. Nisam ni znala, bivšoj Burmi smo, prema onim podacima koje sam videla, prodali nešto za 5 miliona dolara a oni nama kakao za 38 hiljada dolara. Ili makar da popravimo skor sa Ganom koja nas je odrala prodajući nam kakao za 3 miliona dolara.
Istina i ovi naši bivši su uvozili kakao nemilice. Međutim, pored toga sto ćemo im suditi što su pojeli naše ćokolade od nas se očekuje da ih optužimo i što su pojeli toliko života.
To, naravno, ne bi bilo tako strašno da ne moramo da se podsetimo izreke da jedna lasta ne čini proleće i da Milošević nije bio sam.
Ako to ne uradimo onda će nam MMF i sve ostale banke i razne institucije ukinuti proleće do daljnjeg.
I na kraju, ona teza Junga ili Frojda, ipak ih ne razlikujem mnogo, koji je tvrdio da savremeni ljudi ne žele da slušaju o krivici i grehu, da im je dosta griže savesti, da moderan čovek želi da se izmiri sa svojim postupcima. To za nas ovde ne važi jer mi nismo savremeni ljudi. Ako ništa drugo bićemo naterani da učinimo nešto kao one Svazileđanke. Možda ste videli tu fotografiju pre neki dan u novinama na kojoj je nekoliko gospođa pokazalo golu guzu u znak protesta što njihov kralj neće da izvrši neke reforme. Dakle, i mi ćemo morati da pokažemo neki znak, nama svojstven, srpski. Naravno, ne srednji prst. I da pokažemo svetu da se ne slažemo sa sopstvenom proslošću. Inače, ne gine nam preporod, ali za stotinak godina.
Ljudi koji će u danasnjoj emisiji govoriti neke ozbiljne stvari su gospodin Laslo Vegel, gospodin Ivan Čolović, gospođa Drinka Gojković i Petar Luković, novinar.
Petar Luković: Ne idem na izbore. Ne zagovaram nikakav bojkot niti teram druge ljude da ne idu na izbore. Naprosto, ja ne idem na izbore. Razlog je vrlo prost. Ja sam 24.9. izašao na izbore i glasao naravno za DOS. Dao sam svoj glas, posle se desilo to što se desilo, ali mislim sada ne želim da se moj glas DOS-u pretopi nekim ljudima i nekakvim partijama za koje nikada u životu u normalnim okolnostima ja ne bih glasao. To sam uradio jedanput i od mene dosta, i ne vidim stvarno razloga da ponovo dajem glas Demokratskoj stranci Srbije, da dajem glas generalu Perišiću, da dajem glas Vladanu Batiću. To mi stvarno ne pada na pamet.
Ja sam verovao da će odlazak Milosevića biti definitivan odlazak. Da će odlazak čitave te ekipe i svih onih ludaka koji su nam 13 godina zagorčavali život biti definitivan odlazak, dakle krajnji i potpuni. A desilo se nešto što stvarno nisam očekivao. Svi ti ljudi koji su ovih godina bili prominentni ludaci, dakle neko za koga sam zaista iskreno verovao da će jednog dana kada dođe demokratija da završe u zatvoru, u Hagu, da budu optuženi – svi su se oni oprali u ova dva meseca. Počev od Željka Simića do Milorada Vučelića, Zorana Lilića, Bore Jovića, Mihajla Markovića, Ivana Markovića, Gorana Matića, mogu sada da vam nabrajam danima. Neki od njih su potpuno u javnosti prihvaćeni kao demokrate, neki od njih imaju svoje partije. Recimo, Milorad Vučelić. On je meni možda samo paradigma svega toga, kao jedan čovek koji je bio direktor televizije u njeno najfašističkije, najrasističkije vreme, dakle po default-u neko ko mora biti optužen za ratne zločine. Sada on ima stranku koja ima takve slogane da je meni stvarno muka od toga. To je stranka bez mržnje, to je stranka ljubavi, to je stranka pizde materine, ne znam čega, to je stranka koja pre 20 dana svojim simpatizerima dala bonove – 100 dinara da mogu da kupe nešto u “Centropromu” i onda kažu na televiziji kada ljudi dođu da uzmu taj bon, kažu – potpišite za naše kandidate, za Vučelića i za ostale.
Da li je između DOS-a i tih drugih u pitanju prijateljstvo, da li su u pitanju ucene, stvarno me više ne interesuje. Daću još jedan primer. Željko Mitrović, vlasnik televizije Pink. Kao da se ništa nije desilo, ta televizija i dalje postoji, kod njega Đinđić gostuje čitav sat. Nenad Čanak snima spot za njega, snima ploču. Dakle, on ima informativni program, tu je ušao strani kapital. Sa Željkom Mitrovićem kao da ništa nije bilo. Kao rukom odnešeno. To je čovek kome se ništa apsolutno neće dogoditi.
Moram da kažem da sam ja opsednut jednom temom. To je tema ratnih zločina i šta je rađeno ovih poslednjih deset godina. U ova dva meseca ta tema naprosto nije na dnevnom redu. A koliko ja vidim ta tema neće ni biti na dnevnom redu. Ovde postoji nekakva vrsta zavere ćutanja, nepisano pravilo, odluka o tome da se istorija Srbije piše od 5. oktobra pa unapred. A ono što je bilo, pa jebi ga narod zaboravio, desilo se šta se desilo. Nije bitno, ko je sad tu koga klao, ko je ubijao, gotovo, završeno. Čak je i Hrvatska učinila mnogo više nego Srbija. Zaista, iskreno mislim da Srbija ne može da postane civilizovana, normalna, kako god hoćete zemlja, dok ne doživi tu vrstu katarze, antikatarze, kako god hoćeš, suočavanja sa onim što je rađeno u ime Srbije. Koliko je nas uopšte spremno da pre svega sarađuje sa Haškim tribunalom? Šta ćemo uraditi s Miloševićem? Šta ćemo uraditi sa Milutinovićem? Šta ćemo uraditi sa gomilom ljudi, naših komšija, paravojnika, ubica, koji sede tu po gradu i po Srbiji? Šta će se učiniti s tim? Da li je moguće stvarno da je sve zaboravljeno preko noći? I ono što se dešavalo na Kosovu, i ono što se dešavalo u Sarajevu, ono što se desavalo u Vukovaru itd. To više nisu opšta mesta. Bilo je užasno krvavo, bilo je užasno, i bilo je strašno, i trajalo je tolike godine. I iza toga, i to više nije vic, iza toga su ostale stotine hiljada mrtvih, stotine hiljada izbeglica, srušeni gradovi, svašta je tu ostalo. Ne možemo posle svega toga da zatvorimo oči i da kažemo kao Koštunica da je Haški sud njemu deveta rupa na svirali.
Uopšte, ta nekakva vrsta kvazireligioznosti kojom smo sada obasuti kroz DOS, Koštunicu, od posete Hilandaru, od privatne posete koja se pretvorila u posetu nekoliko stotina ljudi koji su tamo bili. Do posete Trebinju. Do predloga da se religija uvede u škole. Jedan od još ludačkijih predloga, ne luđih nego ludačkijih predloga jeste da se Srbija proglasi prvom teokratskom državom na Balkanu. Ima svega i svačega. Čak i u Miloševićevom režimu nije bilo slučajeva da se ozbiljno razmišlja o uvođenju religije u škole. Čak ni u vreme Miloševića nije moglo da se desi da bude javno napadnut Predrag Koraksić – Koraks. Zato što je pravio karikaturu protiv Koštunice. Bar ga javno niko nije ni iz SPS-a ni iz JUL-a prozivao svih ovih godina.
Imam utisak da je ova nova vlast obuzeta deljenjem ambasadorskih mesta, položaja, na jedan užasno gramziv način. Mislim da su to glavne vesti ovih dana ko je gde otišao, ko će gde da ode, ko je sada šef kulturnog centra ovde, ko je ambasador onde. Jednostavno čuješ priče da se Milanu St. Protiću koji je naš gradonačelnik nudi potpredsedničko mesto u vladi Srbije a istovremeno je kandidat za mesto ambasadora Jugoslavije u Vašingtonu. Zar je zaista tako mali broj ljudi u ovoj zemlji da se tri funkcije nude samo jednom čoveku? Predlog da Vladan Batić bude ministar pravde jeste zato što je Vladan Batić iz te njegove stranke pravnik i onda se to logično podrazumeva. Dakle, neće biti Slobodan Vučetić. Imaćemo partijsku vladu u kojoj će svako biti nešto samo zato što je u toj partiji.
Ja znam da je prošlo samo 60 dana ali ja stalno objašnjavam, to je u mojoj glavi 13 godina po 60 dana. Ne mogu da se oslobodim svih 13 godina koje su bile tu, ne mogu sada da kažem sebi – ja sam izašao iz zatvora i sada sam slobodan čovek. Ne. Taj zatvor još postoji i ovih 60 dana me nisu ubedili da postoje uslovi, da postoje pretpostavke da ću u ovoj zemlji jednog dana da imam jedan potpuno normalan civilizovan život gde meni politika neće biti gospodarica života. I ovih dana gde god da odem, gde god da sednem, gde god da pijem, gde god da se setam, jebem ti, politika ti je sve, isto kao što je bilo nekada.
Ne bih želeo da se ovo shvati kao apsolutni napad na sve ovo ovde. Hoću da kažem da je moje razočaranje u ova dva meseca mnogo, mnogo veće nego mala iskra zadovoljstva zbog nekih normalnih stvari koje su se ovde desile. Ovde su se desile neke stvari koje su prirodne. Naravno da je prirodno da mi postanemo član Ujedinjenih nacija. Dakle, to nije nekakva velika stvar. Prirodno je da imamo diplomatske odnose sa svojim susedima. Pa, jebote, koja zemlja nema diplomatske odnose sa svojim susedima? Ovo su pretpostavke tek za neki normalan život. Dakle, nisu to uspesi, ovo se očekivalo i na toj nekoj spoljnoj diplomatskoj aktivnosti to je sve u redu. S druge strane, hoću da kažem – ko kod nas govorio o ekonomiji, o kojoj ja vrlo malo znam, ali znam kako je u nekakvim susednim zemljama koje su ušle u tranziciju i u koju ćemo mi morati da uđemo kad-tad. Ovde naprosto ljudi ne znaju neke najosnovnije stvari, šta ta tranzicija podrazumeva. Tu su užasni socijalni lomovi.
Uzmite primer Hrvatske. Devedeset posto naših kolega novinara nema stalni radni odnos. Oni rade na ugovor. Kao i gomila sveta što radi u Hrvatskoj, privatnika, na ugovor. Dakle, ugovor na 6 meseci i na godinu dana. To kada nekome kažem ovde on kaže – pa nije moguće. Moguće je. Tako će biti i kod nas. Ljude treba pripremiti na sve te užasne stvari koje će doći, koje su neminovne. Strah od tranzicije biće mnogo, mnogo veći nego što bi trebalo da bude. Specijalno u Srbiji koja deset godina nema nikakve veze sa svetom, kontakte. Ne zna kako se živi. Ne mogu kafane da budu pune od 9 ujutru do 8 uveče u takvim okolnostima. Ne mogu koncerti da počinju u jedan sat noću, zato što se radi. Ova zemlja prepotentno tvrdi sada, vlasti ove zemlje prepotentno tvrde da je to sve stvar koja će normalno doći, da smo mi najgenijalniji, da smo mi fantastični, da smo mi super. Sinoć sam bio u kafani i pričaju neki ljudi za stolom kako smo mi najpametniji, naš čovek izmislio i televizor, i struju, i telefon. Šta još nije izmislio. Super. A u istoj toj zemlji gde smo izmislili i telefon, i struju, i kompjuter, sve smo mi izmislili, nemaš ni struje, ni vode, već danima nemam vode. Leti nisam imao vode pa mogu da razumem, ali zašto nemam u decembru vode?
Ja čak ne znam ni za njihovu čvrstu odluku da se mora ući u tranziciju. Srbija ima toliko dilema i toliko zagonetki. Od definisanja svojih granica do uspostavljanja kakvog-takvog normalnog, civilizovanog društva, do uništenja tog primitivizma, do uništenja te fantazme o Srbiji kao o nekom plemenitom, nebeskom narodu. Čujem da je pre neki dan Matija Bećković rekao da smo mi kraljevski narod. Palo mi je na pamet zašto gospodin Bećković ne ode stvarno na buvljak pa onim ljudima koji sede po blatu i po kiši dole i prodaju eksere i jednu cipelu, što im ne kaže da smo mi kraljevski narod. To bih strašno voleo da čujem. Ta vrsta ludila, ta vrsta manijakalnosti i uveravanja da smo mi fantastični, super, stvarno nas je i dovela u ovu situaciju. I ono što je najstrašnije je to što je taj jezik još aktuelan, još se ponavlja, još uvek je tu među nama. Taj jezik nekim ljudima daje neku vrstu nade da će sve biti super. Neće biti sve super. Ako želimo da budemo deo sveta ne možemo biti super zato što smo mi daleko iza sveta i da bismo ga stigli moraćemo da prođemo kroz užasnu golgotu.
Povrh svega kada su tako ne kapitalni nego sumanuti zadaci pred ovim društvom, imaš jednu od glavnih tema koja se nameće – uvođenje religije u škole. To toliko izgleda ludački i manijakalno… imaš objašnjenja da odvojiti crkvu od države znači odvojiti majku od deteta. Pa onda izjava Žižića, jedna zen-budistička izjava, kaže: “Odvajanje crkve od države ne znači potpuno odvajanje”. Pazi ovo. Kada bi to prebacio na seks znači odvajanje polnih organa ne znači potpuno odvajanje. Nego šta znači? Nemaju čak ni programe tih religija. Kažu, uradiće programe iz Republike Srpske, gde su se pokazali kao izuzetno normalni i pametni, što smo videli svih ovih godina. I onda će sveštenici to da urade. Umesto da decu uče kompjuterima, da uče geografiju, da znaju gde su zemlje, da im daju knjige da čitaju, da ih uče, da im kupuju novine, da čitaju novine. Ne, oni će da ih uče religiju. Čuo sam nekog popa pre neki dan kaže: “Deca su žedna i gladna religije”. Jesu, do mog. Poludeše.
Mi naprosto živimo u jednom užasno histeričnom i haotičnom društvu. Mi smo makar za vreme Miloševića, ne govorim to kao prednost ali je svima nama bilo vrlo jasno o čemu se radi, dakle imali smo vrlo jasnog neprijatelja, imali smo vrlo jasan osećaj ko je za, ko je protiv. Mi danas de facto živimo u društvu u kome mi se čini da su mnogi ljudi iznenada postali moji ideološki neprijatelji. To su ljudi ili koji su se prebacili s jedne strane na drugu, ili neki koji su u opoziciji pa su sada iznenada postali potpuno drugačiji nego što su nekada bili. Sada bih ja mogao da se vadim na činjenicu da vlast kvari ljude i da apsolutna vlast apsolutno kvari ljude ali kod nas postoji jedan neobičan slučaj. Mislim da se ljudi kod nas kvare na jedan prirodan način, naprosto se kvare, postaju primitivni, bezobrazni, pohlepni, gramzivi. Više nemaju nikakvog respekta ni prema sebi ni prema svetu. Mislim da će taj sudar sveta i Srbije biti užasan. To je 13 godina jednog strašnog zagrobnog života. Ljudi postaju zombiji i bez svoje volje. To nije lako izmeniti.
Velika većina stanovništva u Srbiji zaista nema pojma šta je svet. Rekao bih čak jednu bogohulunu stvar. Mislim da velika većina u toj većini stvarno misli da se u svetu živi mnogo lošije nego kod nas. To je efekat propagande, da je svuda lošije a da je kod nas kako god da je ipak najbolje. Nije. Svet će imati strašno puno problema sa nama ako nas bude zaista ozbiljno shvatio. Ja se samo plašim da svet opet ne digne ruke od nas i da kaže: “Ko vas jebe, radite šta hoćete. Mi smo vam ponudili to da radite a vi to nećete, niste spremni, nemate vremena”. Mi uvek imamo taj problem – ne u ovom trenutku. Mi jesmo za tranziciju ali ne sada, mi jesmo za ratne zločine ali ne sada. Mi ćemo da osnujemo komisiju za istinu koja će to kroz 50 godina da otkrije šta je ko radio. Nema ništa sad da bude, da ne bude radikalno. Sve kod nas mora malo kasnije, malo docnije, dođe Nova godina, januar, praznici, Božić, srpska Nova godina, sveti Jovan, sveti Sava, februar, proleće, ko će u proleće bilo šta da menja, dođe leto, vrućine. Ma, ajde, kakvi!
Svetlana Lukić: Čuli ste novinara Petra Lukovića a sada će govoriti gospođa Drinka Gojković, prevodilac. Upravo je juče promovisana knjiga koju je ona prevela. To je knjiga “Orijentalizam” Edvarda Saida. On je Palestinac iz Jerusalima, sada je predavač u Americi. Ta knjiga je inače izdata u biblioteci “XX vek” čiji je urednik Ivan Čolović, koga ćete čuti malo kasnije. U toj biblioteći izdata je i knjiga Marije Todorove “Imaginarni Balkan” koja je doživela već drugo izdanje.
Drinka Gojković: Ja ću sada ponoviti nešto što u stvari ponavljam od 5. oktobra nadalje, mojoj sreći nema kraja ni dan-danas što smo se konačno oslobodili iz one crne rupe u kojoj smo bili. Mislim da je to osnovna prednost neke naše sadašnje situacije. Čini mi se da je zaista ta granična linija iza nas, odnosno da stvarno više nismo “srce tame”, što bi rekao Slobodan Šnajder, i mislim da ne postoji ni opasnost da to nanovo i postanemo. Čini mi se da je stvarno jedna epoha završena i da sada moraju u stvari da se obave svi oni poslovi za koje nije bilo dovoljno ni prostora, tog nekog metaforičkog, u vremenu u kome smo živeli i u režimu u kojem smo živeli. Moja ocena je generalno vrlo pozitivna.
Postoji nekoliko stvari koje mi se ne dopadaju. Ne dopada mi se vezivanje crkve i države, koje se doduše ne odigrava uopšte na formalnom planu. Daleko od toga. Ne dopada mi se ta priča o uvođenju veronauke u škole ali to su čini mi se nekakve marginalne pojave koje zapravo više predstavljaju neko polje na kome možemo relativno lako da dovedemo stvari do normalnog. Mislim takođe da je jako dobro da sada povodom ovih nemira na jugu Srbije svi, pre svega predsednik Koštunica, govore o tome da se mora voditi računa o sigurnosti svih građana, dakle da nema te etničke podele. Čini mi se da u diskursu nove vlasti ne postoji slika neprijatelja, što je veoma važno, jer smo se tokom ovih proteklih 10-15 godina zapravo neprestano definisali, mi Srbi, preko neke slike neprijatelja. Mi smo to u odnosu na te i te naše neprijatelje. Mislim da se ta slika neprijatelja izgubila i ne samo iz javnog diskursa nego u stvari i iz političke prakse i to je u strahovito važno i treba umeti ceniti tu promenu.
Mislim na prvom mestu da je jako povoljna i udobna ta pozicija koju smo mi imali, tzv. kritički intelektualci sa Miloševićem. Tu niste morali uopšte da se trudite. Sve je već bilo urađeno za vas, samo je trebalo da artikulišete to što je urađeno za vas, to jest da kažete ovo je strašno i najnepodnošljivije i to nikako nećemo, i tako u beskraj. Međutim, videli ste i sami, to je bila priča koja je vrlo brzo počela nekako da šlajfuje i ona je gubila materijal jer je zapravo bio isti. Čovek je možda tek posle ove promene primetio količinu umora zbog tog ponavljanja iste negativnosti tokom svih tih 10-15 godina. Čini mi se, da je još potrajalo, ne daj bože, Miloševićevo vreme strahovlade, mi bismo svi zapravo utonuli u tu potpunu kaljugu u kojoj više nemate šta da kažete ni o čemu, koliko god velike bile te negativnosti koje se i dalje događaju.
Na drugoj strani, naravno, kada izađete iz toga, vama se čini da je to bilo strahovito dramatično vreme, kao što i jeste, i da je zapravo sve posle toga jedna mala banalnost i čemu zapravo pričati o njoj. Ja ne mislim da je banalno kritikovati St. Protića zbog toga što je rekao da je ostavio neizbrisiv trag, kao što nije banalno kritikovati ga ni zbog toga što je prihvatio dužnost gradonačelnika a vrlo kratko potom mesto ambasadora u SAD. Ja ne znam da li su to baš ljudi koji su toliko nezamenljivi da se moraju samo seliti sa jedne dužnosti na drugu. Čini mi se da bi u percepciji nove vlasti moralo da postane jasno da nisu u pitanju mesta, nego da su u pitanju poslovi koji tu moraju da se obave. Pa kada se počne posao, onda se on mora i završiti a posle može da se razmišlja. Ja ne marim za liniju po kojoj se zaslužni za preokret odmah nameštaju na najudobnija mesta, a to su ta ambasadorska, kao što svi znamo. Većina tih ljudi ima svoje profesije i mogla im se vratiti, mogla je dovoditi u red te propale institucije kulture i nauke. To se, međutim, ne dešava. Ima se, znači, i te kako šta kritikovati.
A ja ne bih bila ni za tu podelu na pesimizam i optimizam. Prosto mislim da je važno zadržati jedan kritički odnos prema svemu što se događa, ali istovremeno ne ubijati svoju radost zbog te promene, koja jeste promena, time što će se reći: “Ma u stvari sve je isto samo je malo drugačije i malo manje dramatično”. Ni izdaleka nije sve isto. Glavni posao predstoji, naravno, i to posao iz ove perspektive analize svega onoga što se događalo tokom te pređašnje pogotovo ratne decenije. Mislim da je vrlo važno deemocionalizovano, dakle bez afekta, bez ugrađivanja tih jakih emocija, analizirati sve što se tiče ratnih zločina i što se tiče te čuvene srpske krivice. To je stvarno velika tema, ali propašće kao tema ukoliko budemo krenuli da se posipamo pepelom i da se samobičujemo i da prosto na jedan afektivan način pričamo o stvarima koje jedino mogu da dobiju ono što im zapravo pripada ako je afekt potpuno isključen iz tog diskursa.
Dakle, daleko od toga da je ovo neko dosadno vreme, i uvek mi je bilo onako malo lažno kada su ljudi govorili – jao kada prođe ovo doba Miloševića, koje je tako dramatično i uzbudljivo biće nam strahovito dosadno. Neće nama vrlo dugo biti dosadno i ne treba se zbog toga brinuti i ne treba se toga plašiti. Prosto treba sagledati tu realnost u kojoj smo. Mi smo jedno strahovito propalo društvo. Mi smo potpuno razgrađeno društvo i sve u njemu mora da se iznova stavlja na noge. To je jedan vanredno uzbudljiv i važan, a bogami i jako težak posao. I bolje bi bilo da se koristi snaga za to nego da se sada pitamo koliko je ova stvarnost banalna. Hvala bogu sto je konačno postala banalna.
Za mene je najprijatnije iznenađenje to što je predsednik Koštunica strahovito politički evoluirao, odnosno što je njegova politička pozicija postala dominantno demokratska a znatno je manje nacionalna, da ne kažem nacionalistička. To je moje najveće zadovoljstvo i to smatram najvećim hitom, a ovo ostalo smatram delom te zabave u koju smo ušli i sigurno će u njoj biti još mnogo takvih stvari kao što je taj Čankov spot. Verovatno ćemo doživljavati najrazličitije zanimljivosti te vrste, ali to zapravo ne bih uvrstila u nešto što me maksimalno animira. Više me animiraju te krupne i mirne promene koje nisam očekivala tako, toliko i u toliko dobroj formi.
Osnovno moje osećanje, zapravo sam to imala dosta dugo, kada se na televiziji najavljuje posle 5. oktobra predsednik Koštunica, pa onda ide predsednik Jugoslavije i ja naknadno primećujem kako se grčim jer očekujem ime Milošević, i dolazi to drugo ime Koštunica, i opet primećujem naknadno kako se opuštam i kako mogu da odahnem. To je jedno neverovatno lepo osećanje i zato taj civilizovan govor, taj način obraćanja u kome vi primećujete i pamet i razum i dobru volju, mislim da je sve to veoma važno. Daleko od toga da mislim da je predsednik Koštunica čovek bez mane. Mislim da se nije moralo dogoditi i da bi bilo veoma dobro da se nije dogodilo, da kao tim idu Hilandar, jer to je takođe jedna vrsta političke poruke iako se cela stvar predstavila kao privatno putovanje, pa kakvo je to privatno putovanje predsednik sa 19 ministara. Međutim, spremna sam da pustimo i novog predsednika da neke stvari uči i da neke greške pravi.
Ivan Čolović: U prethodnom Miloševićevom vremenu kod nas se nacionalizam kao dominantna politička ideologija i pre svega mitologija javljao u prikrivenom, bar neeksplicitnom obliku. Ja sam zato ponekada govorio da je to bio porno-nacionalizam, nepriznati nacionalizam stranaka i političara koji su se predstavljali kao levica i čak se ponekad i izjašnjavali deklarativno protiv nacionalizma. U ovoj novoj garnituri srpske političke vlasti nacionalizam se prihvata kao jedna pozitivna, normalna politička orijentacija i ima političara koji sebe nazivaju nacionalistima, doduše uglavnom dodaju umereni nacionalisti, ili evropski, ili prosvećeni nacionalisti. Mislim da se među te političare može uključiti i naš sadašnji predsednik, što ima jednu ili dve pozitivne strane. Prva je što su stvari stale na svoje mesto i dobile svoja prava imena za razliku od ranijeg nekog skrivanja istine i brkanja svega i svačega, i drugo što se malo diskusija svodi na jasno razgraničen politički teren.
Za nas koji mislimo da nismo nacionalisti ostaje jedno otvoreno polje da se u odnosu na takvo eksplicitno izjašnjavanje za nacionalizam postavimo i da očekujemo da će se formirati jedan prostor na političkoj levici. Ne verujem u veliku političku budućnost ijedne od stranaka koje se sada javljaju za reč kao kandidati za popunjavanje tog praznog prostora. Ja mislim da su se ti političari i njihove ideje potrošili i kompromitovali i da se mora očekivati da će neka građanska levica i centar morati da nađu nove ljude, nove govornike, nove sveže ideje i nov način zamišljanja samih sebe i stvaranja predstave o sebi u našoj javnosti. Čini mi se da sadašnja antikomunistička i klerikalno konzervativna nacionalistička srpska vlast nema dugotrajnu perspektivu i očekujem da će se ipak ovde pojaviti i druge političke snage koje će se nametnuti kao nosioci jednog ozbiljnijeg, dubljeg, političkog, ideološkog, kulturnog i ekonomskog preobražaja.
Jedna je situacija kada ste vi u opoziciji nekoj totalitarnoj, autokratskoj ili rigidnoj vlasti i odnos mlado – staro se onda nameće kao neka koncepcija odnosa moći i otpora. Oni nisu svesni koliko sada njihov govor dobija potpuno obrnuti smisao. Oni su se stavili u službu vlasti jer oni su se sada našli u jednoj nemogućoj situaciji moralne policije koja za račun režima gleda, posmatra ljude i prijavljuje ih nadležnim policajcima morala i politike. Ali to se desilo, naravno, ne 5. oktobra nego u trenutku kada su ih razni nacionalistički filozofi i pisci stavili pod svoje i proglasili Narodnim pokretom Otpor i od tada Teodora Tabački i ostala ekipa koji su pokrenuli tu celu stvar više i nije na sceni. Jeste li to primetili? Sada sam imao problem što je jedan poljski novinar rekao da sam ja navodno pokazao na onaj bager i rekao: “Evo, ja sam kao ovi samo ih posmatram”. To je veliki brat, ne može.
U toj celoj proizvodnji ideja i teorija o Balkanu i o srodnostima ili razlikama mentaliteta i naroda u igri su bile do sada pre svega neke teorije koje se zovu supstancijalističkim i primordijalističkim. To su, u stvari, po mom mišljenju, najopasnije ideje jer su i te ideje eufemizni obično za rasizam, isključivost i govor mržnje. Jer to su ideje koje kazuju da je svaki od balkanskih naroda jednom zauvek apriorno fatalno vezan kao za neku tajnu šifru svoga unutrašnjeg bića, za jednu kulturu, za jedan način mišljenja, za jedan mentalitet, i da su ti mentaliteti ili identiteti, kako se to često kaže, toliko originalni, izvorni i međusobno nesrazmerljivi i nerazmerljivi da među njima može biti eventualno neke tolerancije ali ne pravog dijaloga i pravog stvaralačkog kontakta.
Međutim, ima nešto još gore od toga, što je interesantno. Ovaj isključiv i nespojiv sa drugima identitet nije tolerantan u tom smislu što on kaže – evo, ovo je moje, ovo je tvoje, među nama je nemoguć dijalog i sporazumevanje jer mi smo toliko različiti da se zapravo ne možemo suštinski razumeti, nego postoji, bar kada je o Balkanu reč, jedna tradicija da se sopstveni identitet i sopstveni mentalitet proglašavaju jedino pravim dok ostali imaju lažne identitete. Pa se, recimo, tvrdi da su drugi balkanski narodi koji žive sa Srbima zapravo svi u suštini Srbi ali da su u raznim trenucima istorije pod pritiskom ovog ili onog okupatora, ove ili one religije i njene ekspanzije prihvatili tuđe ili lažne identitete. Pa su od Srba postali Hrvati tako što su pokatoličeni, od Srba u Bosni postali Muslimani tako što su uzeli islam, od Srba su postali Bugari tako što je Srbima koji su radili određena zanimanja dato ime Bugari, Rumuni. Jer otkud njima pravoslavlje kao narodu koji se poziva na latinsko poreklo, kako su mogli da prime pravoslavlje a da nisu poreklom Srbi itd. I to su najozbiljniji ljudi govorili, akademici, autoriteti, profesori univerziteta.
Tako da ako sada počnete da rekonstruišete taj identitet, vi ste u situaciji da izazovete veliku sumnju i odmah se postavlja pitanje zašto vi to radite? Da li ste vi zapravo Srbin? Da li je moguće da niste pravoslavac a da ste Srbin? Da ne pišete ćirilicom nego latinicom? I znači te varijante dovode vas do toga da će otkriti pre ili kasnije da vi zapravo ne da niste Srbin nego da ste u stvari tuđeg porekla, da ste vi zapravo jedno lažno ja, koje je tuđe mi, koje dolazi kao trojanski konj da potkopa naše interese i da na taj način ostvari tuđe interese.
Meni ne smeta to da je Srbija zapad na istoku, istok na zapadu ukoliko se u tome ne krije neka pretenzija o nekom superiornom položaju te Srbije koja za razliku od zapada koji je na zapadu, istoka koji je na istoku jeste i zapad i istok, znači predstavlja neku vrednost višeg reda, neku vrstu sinteze i istoka i zapada. Znači, ako je takva pretenzija iza toga onda se treba zapitati nije li to opet ta mitomanska figura neke superiornosti srpskog indentiteta koja se izvlači iz takvog jednog geografskog i geopolitičkog položaja naše zemlje. Jer se i druge slike iz toga mogu izvući i često se i izvlače.
To vam je ono – nesrećna je naša zemlja jer mi smo sagradili kuću nasred puta i svaki ubojica i svaki zlikovac dolazi da nam pali tu kuću jer tu prolaze. Znači, to biti između istoka i zapada je nešto o čemu se može misliti na jedan racionalan način i znati istoriju, znati geografiju je ništa bolje i ništa poželjnije za nekoga ko će da se orijentiše i u istoriji i u prostoru, i u politici. Ali kada počne taj govor i čim vidite da je to malo podignuto na neki pesnički nivo i kada dobije neki pesnički ton, onda će iza toga obično biti neka gadost. Tako izgledaju dva nepomirljiva sveta ali često je to toliko zbrkano da vas mogu na tako neku veliku liru, sada pogotovo, ako ima u nekim tekstovima literarne vrednosti, na tu liru rasisti mogu da dobiju velike poene kod ljudi koji se inače ne daju tako brzo zbuniti kada su u pitanju rasističke i nacističke ideje i teorije.
Često je tu velika odgovornost pesnika koji manipulišući metaforama daju privid veće vrednosti izvesnim idejama i programima koji se bez te oblasti i bez te stilizacije lakše prepoznaju kao đubre i kao fatalna priča, smrtonosna. To je jedan od razloga što se treba zabrinuti što toliko ljudi hoće da budu pisci i što ima toliko ljudi koji vole da se predstavljaju kao književnici, što toliko ljudi vole da se u metaforama izjašnjavaju o stvarima kojima je pre svega potreban čist račun, prozaičan odnos i jasna svest o tome gde se to nalazi. Mi smo došli u situaciju, bar ja sam počeo sve više da u poeziji vidim jedno od glavnih mesta gde se započinju i zapodevaju najgore stvari, tako da sam skoro postao neki mrzitelj pesničke reči. Nemoj mi samo pjesnika, ako može bez poezije – do toga smo došli.
Pročitao sam neki dokument i naišao na podatak koji nisam znao a koji mi je objasnio i razjasnio malo tu situaciju u kojoj se našao Vili Brant i smisao i okolnosti u kojima je taj gest učinjen. Poseta varšavskom getu je bila jedna protokolarna poseta koja inače ne bi bila zapažena da je on uradio ono što je protokolom bilo predviđeno: da položi venac i pokloni se sjenima žrtava tog geta i ode. Međutim, on je napravio taj dodatak. Otišao je dva-tri koraka dalje i klekao je. To je bio veliki trenutak. Ne možete vi to ponavljati. Ne može neka brantizacija da se uvede kao protokol po kome će se svi izvinjavati svima i svakome. A pogotovo danas ako se to učini dok se ratni zlikovci oko nas šetaju na slobodi, a vi se onda izvinjavate a ništa ne činite da ih strpate u zatvor i da im sudite, ili da to date onima koji su spremni da im sude, to je za mene stvarno cinično.
Bodler na početku “Cveća zla”, ona prva pesma obraćanja čitaocu, kaže: “Uporno se greši a podlo se kaje, za priznanje dobra nagrada se bere, svak’ misli da suza bedne grehe pere, pa uporno opet na kaljav put staje.” Nema lakog izlaza iz odgovornosti za ono što je neko u vaše ime ovde činio i mi ćemo se tom odgovornošću i nečistom savešću i prihvatanjem kolektivne odgovornosti dugo mučiti. Jer ni ona formula koja je inače ispravna, individualizacija odgovornosti bez koje nema ni suđenja ni pozivanja na odgovornost, ipak nije sve. Preostaje neki gorak ukus u našim ustima da ipak nismo ni mi baš sve učinili što smo mogli da učinimo i da smo ipak dozvolili da se neke stvari u naše ime urade. Ne treba možda biti veliki optimista i očekivati da će svako da prođe kroz tu katarzu, ali neophodno je da društvo ima institucije koje će uspeti da bar u nekim reprezentativnim sferama društvenog života nametnu obrasce mišljenja i ponašanja. Znači, potrebno je da autoriteti i institucije budu branioci visokih moralnih ideala, bez obzira na to koliko u realnom političkom i moralnom životu svako može te ideale da dosegne. Takav ideal i nije zato da se dosegne nego da ga imamo pred očima.
Svetlana Lukić: I na kraju emisije slušate gospodina Lasla Vegela. Nije ga dugo bilo na našem radiju, čini mi se. Do sada su nas putevi vodili uglavnom na jug od Preševske doline pa južnije, međutim sada ćemo morati da gledamo i na sever.
Végel László: Nužno u celom regionu, i u Češkoj, i u Mađarskoj, i u Poljskoj, svi gubitnici u tom prestrojavanju biće i nacionalisti i operetski desničari. Ljudi koji žive od države, tzv. državni ljudi, oni će biti kočnice jer neće više imati sopstvenu klijenturu u privredi. Ako će biti privatizacije, neće biti mnogo upravnih odbora, samo jedan mali jednostavni primer, jedan retroaktivni nacionalizam će pre svega u centrima državne moći i državne redistribucije ojačati. Dobro bi bilo da mi imamo jednu dobru, konzervativnu desnicu. Jako bi bilo dobro, da bi amortizovalo ovu populističku desnicu, da bi joj oduzelo snage.
Mi imamo tu haotičnu kentaursku populističko-nacionalističku desnicu koja zna da je protiv svega i koja želi neko novo ratno doba u istoriji. Tu je sada problem Koštunice. On njihove želje neće moći ispuniti. On vezuje svoje ruke. Ne može da ide ni potpuno ka toj populističkoj desnici a populistička desnica neće dozvoliti da ide ka liberalnoj demokratiji. Želim da kažem da to nije naš specijalitet u Srbiji, svugde se ojačava, samo je pitanje da li oni imaju 15% ili 30%. Ako već imaju 30%, to znači da oni mogu jako bitno da utiču na društvo. Mislim da ove snage imaju šansu.
Treba videti zašto je Koštunica odjednom tako popularan. Mislim da se veliki deo ovog društva pomoću Koštunice izjasnio za kontinuitet. Koštunica i sam priznaje i sam tvrdi da je nacionalista. Nikako ne bih mogao da tvrdim da on to nije. On, međutim, dodaje da je on nacionalista drugačijeg tipa. Da je demokratski nacionalista. Ali ako on želi da bude demokratski nacionalista unutar tih ustavnih odnosa u ovoj zemlji, on će nužno postati i protiv svoje volje antidemokratski nacionalista.
Moramo da znamo i to da je Milošević ipak imao ogromnu popularnost i veliki legitimitet u ovom društvu, i to treba da znamo, da su ga poštovali, uvažavali. To je bio jedan izrazito spontani kult ličnosti. Nisu njega cenili kao komunistu, kako sada neki žele da kažu, nego upravo zbog njegovog koncepta države i zbog koncepta nacionalizma. To znači da tu stvar ne možete jednim buldožerom razrušiti. Sada dolazi moralno odgovorni, mnogo teži period života u tom društvu. Lakše bi bilo sutra kada bi ovo društvo otvoreno razgovaralo o tome šta je bilo. Mi smo imali jednu noć prevrata i u medijima i u institucijama, svugde i, kao, sada je sve u redu, mi to sve zataškavamo i mi nećemo da priznamo zašto je uopšte došao Milošević. A to je još mnogo važnije nego neki ratni zločini. Ponekad vidim ovu sadašnju kritiku Miloševića kao kada neko kritikuje jednu knjigu i kaže – ima deset slabih rečenica ali knjiga kao celina ipak je dobra.
Na primer mislim da je patriota onaj ko poštuje ustav. Ustav je najveći dokument jedne zemlje i ako neko poštuje ustav i zakon, on je patriota. I tu je gotovo.
Bilo bi drugačije kada bi se DOS sastojao od političkih partija koje imaju jasan program. Pa da kaže – mi se naših programa sada odričemo privremeno, ali posle ćemo nastaviti sa programom. Međutim, tako je samo na rečima. Oni ni pre nisu imali jasan politički program. Imaju neka osećanja, razlike ima na nivou neke eventualne strategijske vizije, ne izgrađene strategijske vizije nego neki su više za nacionalizam, neki manje, neki su za radikalnije poteze, neki manje, ali to nije formulisano kao politički program ni pre, ni ’96. ni ’97, nikada u stvari. Pogledajmo Perišićevu partiju ili Čovićevu partiju. Šta je kod njih razlika između privatizacije? Nema je jer to nikada nisu napisali. Ovde građani nikada ni kod Miloševića nisu znali, a ni sada, šta su izabrali, za šta glasali. Ja idem da glasam, znate glasati je lako, ali ni ja ne znam za šta glasam. Mi zaista želimo nešto da kupimo ali ne znamo tačno da li je ono što smo kupili frižider ili televizor.
Oni su postali, neko bi rekao, pobednici po volji naroda. Oni su postali pobednici po apsolutnoj nužnosti. Mislim da su već u septembru možda predsednik Jugoslavije i najuži krug ljudi oko njega bili najusamljeniji ljudi u ovoj zemlji, samo to ni oni nisu primetili.
Ovde Mađar nešto napriča ali ne znam šta. Čovek izabere da bude nekvalitetan Srbin a onda prođe pa možda zbog toga više to oseća fatalistički i može da razornije deluje. Ovde u Vojvodini su manjine uvek glasale za demokratsku Srbiju – Subotica, Senta, Kanjiža. To su uvek, deset godina unazad, opozicioni gradovi. Šta to znači? Mi možemo da govorimo da su u tom slučaju manjine od početka za jednu demokratsku alternativu glasale i jednako im je bilo teško. Oni nisu apstinirali nego su pokušali zajedno sa nekvalitetnim Srbima da menjaju tu Srbiju. Možda kod manjina to nije tako velika moralna pobeda, možda se isto tako zbog fatalizma glasalo za demokratsku Srbiju ali u Srbiji se ne zna da je u Vojvodini ideja demokratske Srbije, evropske Srbije u manjinama pronašla neke saveznike koji ne mogu biti ništa drugo samo saveznici demokratske Srbije. I zbog tog albanskog sindroma postoji stalna jedna sumnja u manjine da oni tu nesto potajno žele, neku secesiju itd.
Slušam u parlamentu diskusiju zašto su antene okrenute prema Budimpešti. Naravno, i kod Mađara ima nacionalista ali niko još nije, ni kod ekstremnih nikada nisam čuo da neko govori o secesiji jer zna da jednog trenutka može biti smešan. Ali za onog intelektualca koji nije samo za demokratsku Srbiju zato što je Mađar nego zato što je i jedno takvo opredeljenje možda i teže pada jer on nosi sa sobom dvostruki krst. Što se mene lično tiče, meni je najteže gledati da Beograd koji je bio još u 80-im godinama, moram da kažem, jedan od najslobodnijih gradova što se tiče duha, najevropskiji u istočnoj Evropi, da je postao zatvoren, taj etnocentrizam je jak i kod mojih prijatelja koji nisu za ovaj sistem, koji su bili uvek kritični prema socijalistima. To mi uvek teško pada.
Emisija Peščanik, 20.12.2000.
Peščanik.net, 20.12.2000.
