50. emisija

 
Radio emisija 04.04.2001, govore: Aleksandar Ilić i Nenad Prokić.

 
Svetlana Lukić: Dugo je bio na istoj udaljenosti od trona i gubilišta, a onda smo ga pogurali u dobrom pravcu i sada je onako uplašen i slab, klecajući, učinio pretposlednji korak. Usuđuje se da pomisli da sve nije svršeno, i nije, čita “Rat i mir” a živi već “Jesen patrijarha”. U najusamljenijoj usamljenosti može da sanja o poslednjem neprijatelju s kojim će se suočiti kada dođe čas. I nije to bitka iz koje se vraćaš ovenčan slavom i ordenjem, u sunčano jutro uz smešak mladih žena.

Možda će granicu senki da pređe sigurnim korakom, uspravan kao na paradi. Možda uspe i da se nasmeši. Neće vredeti. Neće biti nikoga ko gleda i nikoga ko će ga pohvaliti i odlikovati. Nije se predao u mojoj smeni na radiju, ja sam posle predsednikovog obraćanja naciji gledala televiziju vrteći kanale, doduše nešto nervoznije nego obično, i najduže sam se zadržala na filmu “Tri karte za Holivud”.

– A isto tako nije izručen Milošević ….

Vojislav Koštunica: … Ovo naglašavam posebno zato što inače imamo više nego dovoljno problema ….

– Sačekajte malo. Možete da pevate, da se veselite, šta hoćete ali nikakav kontakt sa njima, u redu?

Insert iz filma:

– Nemoj da se ponižavaš pred izdajnikom.

– Zna se ko je od nas dvojice izdajnik.

– Da nisam možda ja, ja koji sam oslobodio ovu varoš? Iz pepela je izvukao? Ja koji sam prvi ujahao na belom konju?

– E pa sad si sjahao s tog konja.

– Uzjahaću ja opet, Živadine Grujiću, doći će naši, a onda ću da ti jebem sve po spisku, Žikice.

*****

– U 18.00 je u rezidenciji isključena voda.

Slobodan Milošević: Mogu samo da nas ubiju ovde …

– On ima tri faze. Prva je negacija, kada se pravi da se ništa ne dešava kao da to nema nikakve veze s njim. Druga faza je borba, znači pucaće u policiju, sve će da uradi, raznorazne gluposti. A onda će da se preda i biće uhapšen, naravno, jer ne može drukčije. A najgora je ta njegova negacija kojom nas ismeva.

Insert iz filma:

– Sovjetski brodovi plove prema Kubi.

– Čitaj.

– Istovremeno američka flota u čijem sastavu se nalazi 40 brodova patrolira nadomak kubanskih voda s ciljem da spreče isporuku sovjetskog ratnog materijala Kubi. Ukoliko sovjetski brodovi ne skrenu s kursa…

– Znaš kad će sovjetski brodovi da skrenu s kursa?

– Nikad.

– Sanjao sam ga. Kao, on na prozoru voza stoji. Pored njega generali i drugarica. Čas se smeje, a čas mi preti prstom, ovako.

*****

– Večito drži pištolj za pojasom. Tu mu je ćerka, tu je gospođa Mirjana Marković i sa njima je, ja mislim, čak i unuk i ova žena Markova. Ako se policija odluči na korak ulaska u sam objekat, mislim da će biti žrtava.

Mirjana Marković: JUL je nekako izvor svetlosti, sunca, života i energije.

Zoran Đinđić: Nadamo se da gospodin Milošević ne misli da je on izvan zakona i da on može da kaže: “Ne priznajem sud nego priznajem sud samo svoje partije”.

Živorad Igić: Interesantno, Zorane, kako vi cele noći nešto naopako govorite. Kakvi pregovori, bre? Pa zar pregovara sa ljudima koji hoće da uhapse jednog patriotu? Otkud ti takve ideje?

Novinar BK: Na koji način bi mogla da bude sprečena policijska akcija?

Živorad Igić: Pa, znate šta, sila boga ne moli.

– Ma ne bih ja nikog hapsila.

Slobodan Milošević: Pijem kafu s mojim drugovima ovde i vrlo sam dobro.

Biljana Kovačević-Vučo: Krivično delo protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije ali i krivično delo koje se odnosi na nedozvoljeno držanje oružja, zatim učestvovanje u skupini koja vrši nasilje, zatim …

– Ćao, ako niste isplanirali večerašnji izlazak, evo jednog predloga. U SKC-u od u 22.00 časa u orgranizaciji Happy people nastupiće bend pod nazivom Pure sience …

– Guraj!

– Pucaće …

Insert iz filma:

– Znate li vi ko je vaš predsednik? Za koga se vi borite? Kog predsednika vi čekate, majku vam jebem?Je li to sloboda za koju smo se borili? Je li to demokratija? Milicijo, postupi po naređenju. Milicijo, ovo nije naš narod. Nama ne treba ovakav narod. Mi ćemo stvoriti drugi narod. Pravi, bolji, lepši narod.

Mihajlović: Milom ili silom. Neće mu pomoći ovih nekoliko pijanica i plaćenika koji su okrvavili ruke čuvajući svog voljenog vođu.

– On je bespomoćni starac, aman ljudi, na kome smo mi našli da se svetimo. Pa on je jedan staraš.

Svetlana Vuković A šta biste vi radili? To je pitanje, šta biste radili?

– Ništa.

Svetlana Vuković: Neka sedi gore.

– Otkud znam. A šta ja dobijam? Ništa. Neka satisfakcija za mojih 15 najboljih godina izgubljenih, šta da mu radimo, da ga razapnemo?

Milošević: Jednom kada mi je Holbruk rekao da je čuo da je vlada Švajcarske upravo odlučila da obustavi moj račun, ja sam rekao da ću mu dati sve te račune i taj novac pa će postati bogat čovek.

– Na šta te najviše podseća taj blesak? Da li je to …

– To je dosta teško reći. To je nešto što sam video samo krajičkom oka …

Insert iz filma:

– Ti si prvi uvredio moga predsednika Kenedija i njegovu suprugu Žaklinu. Ti prvi treba da se izviniš.

– Nikada se nikome u životu nisam izvinjavao pa neću ni tebi.

– Jebo ja tebi i tvoga Staljina, i Nikitu Sergejevića Hruščova i Gromika i… ma jebem ti ceo Politbiro KP SSSR-a. Po spisku.

– A ja tebi jebem celu Ameriku i Belu kuću i Kip slobode i Ajfelovu kulu.

– Nemaš pojma o Americi.

– Nemaš pojma ti o Rusiji.

– Ti si Rusiju gledao samo na slikama, ja u Americi živim.

– Ja Rusiju sanjam svake noći. Ja znam šta je Rusija, budalo jedna.

Svetlana Lukić: Govori profesor Aleksandar Ilić, naš novi ambasador u Českoj, koji će uskoro predati akreditive Vaclavu Havelu čije je sve knjige preveo na srpskohrvatski jezik.

Aleksandar Ilić: Mučno je kada hapsite bivšeg šefa države, mučne su bile i sve te okolnosti, cela ta afera zajedno sa onom pucnjavom na kraju, to je sramotno. Sada je to u rukama pravnika, u rukama pravde, gledaćemo kako će te stvari da se razvijaju.

Svetlana Lukić: Jeste li osetili jednog trenutka samilost možda?

Aleksandar Ilić: Nisam osetio samilost. Ništa njemu ne fali, pored toliko izginulih, propalih, osiromašenih ljudi, bombardovanih gradova i raznih drugih nesreća i to što je Slobodan Milošević u istražnom zatvoru nije nikakva tragedija.

Političari moraju da se suoče s tim da će odgovarati za neke pogrešne političke odluke, naročito ako su tako dramatićne kao što su bile Miloševićeve pogrešne političke odluke. Svako od nas greši, ali pogrešiti tako da nekoliko miliona ljudi strada, da se sruši nekoliko gradova, da se potpuno promeni karta Jugoslavije, da toliko izbeglica dođe iz Bosne, sa Kosova. To su sve pogrešne političke odluke zato što je Milošević rešio da upotrebi silu za rešavanje spornih pitanja u Jugoslaviji.

On je doneo odluku o ratu i to je najpogubnija, prva odluka koju je on doneo, i to ne samo o ratu u Jugoslaviji nego se on kasnije zavadio sa celim svetom. Znate, u šahu onaj ko u dva poteza izgubi, on se zove pacer.

Vi u politici morate da razmislite do kraja partije i kraj partije se mora nazreti na početku. Onaj ko je bombardovao Vukovar, onaj ko je bombardovao Sarajevo, ko je bombardovao Dubrovnik morao je znati da će takođe biti bombardovan. I tu sila boga ne pita. Znači jedna mala zemlja treba da drži svoj integritet i suverenitet, dostojanstvo, ali ne može da se ponaša kao kafanski siledžija. Zato smo mi izgubili. Zbog toga što smo pogrešno vodili politiku. Ne mi nego jedna stranka i njen vođa.

Zato su i izgubili sada na izborima, jer je narodu dozlogrdilo. Oni se ponašaju kao da nisu bili izbori, kao da nije bio 5. oktobar, to se sve desilo. Meni je žao što ovako govorim zato što je malo nelagodno, čovek je u zatvoru a vi sada iz neke udobnosti govorite o tome. Možda to deluje malo neosetljivo ali, molim vas, toliko ljudi je stradalo, toliko se loše u ovoj zemlji živi 10 godina, takva je beda. Ne, “ja sam branio državu, ja sam branio srpstvo”, to je vrlo opasna teza.

Milošević ponovo hoće da zaigra na kartu s kojom je izgubio i s kojom smo mi svi izgubili. Nije to pravi nacionalizam u pitanju. Vi kada volite nekoga, vi ga pazite, vi ga čuvate, gledate da mu se ništa ne dogodi. Šopenhauer je rekao na jednom mestu da je ljubav saosećanje, što je prilično tačna definicija. Kada vi volite nekoga i kada volite svoj narod, onda ćete barem ako ste napravili pogrešan rat otići u bolnicu da tamo te ranjenike obiđete, na neku sahranu.

Ovde nije reč o nacionalizmu pozitivnom, niti čak u negativnom. Ovde je reč o čistoj vlasti, i ja to moram da kažem, reč je o komunizmu. Time ne želim da uvredim, među komunistima sam poznavao veliki broj časnih, skromnih ljudi koji su evoluirali u socijaldemokrate, ljudi s kojima sam se družio, koji su moji prijatelji.

Dakle, kad kažem komunizam mislim na ono što klinci danas kažu pežorativno – komunjare, dakle neki neosetljivi, vlastoljubivi ljudi koje interesuje samo moć i novac, a to posle prikrivaju tobožnjom brigom za državu i za narod.

Ako oni brinu za državu i za narod, evo, mogla bi gospođa Borka Vučić i cela ta ekipa da lepo popišu šta je od novca ostalo u svetu i da nam to vrate, pa makar to bilo 100 dolara, ako su se potrošili na rat hajde, ali neka vrate tih 100 dolara, valjda je 100 dolara ostalo od silnih para. Taj novac postoji negde i to će se saznati, bez obzira na bankovnu tajnu i tako dalje, saznaće se. Što onda ne pokažu svoju ljubav prema narodu takvim jednim gestom.

Pa mi smo bili svedoci neviđenog luksuza. Nisu živeli od plate. Tako se od plate ne može živeti kolika god je ta plata bila, makar i predsednička.

Šta je za mene tu problem? Kako da se sada sve ovo što se događa, to znači i Kosovo i Makedonija, što nije u našoj moći, i naročito ovo što se sada događa sa Miloševićem, da to redukujemo na neki faktor koji neće dalje da destabilizuje situaciju.

Prosto ta briga za stabilnost može često biti izvor onoga što se građanima ili radikalnijim mladim ljudima čini – pa zašto ih ne pohapse, zašto ne urade ovo. Stabilnost je izuzetno važna za politički sistem. Juče, prekjuče je držao Toni Bler o tome govor pred britanskim parlamentom i kaže da je najvažnije da se održi, oni pripremaju izbore, politička stabilnost u međuvremenu.

To je jedan tehnički termin sa veoma dubokim značenjem. Tamo gde je situacija stabilna, gde vladaju zakoni, gde je mir, tu ulazi kapital i tu može da se gradi demokratsko i prosperitetno društvo. Dakle, ne brine mene što je Milošević u pritvoru, neka se brani, ima advokata, niko ga ne maltretira. On će se braniti kako zna i ume ali činjenica je da cela ta afera, cela ta nelagodnost, i ovaj njegov pokušaj da ponovo prebaci loptu na nacionalno pitanje, da je on tobožnji zaštitnik nacije, to je malo opasno i bojim se da to ponovo ne probudi sporove u ovoj zemlji i da ne podeli građane.

Svetlana Lukić: Da li vi mislite da bi eventualno izručenje gospodina Miloševića u Hag ozbiljno destabilisalo zemlju?

Aleksandar Ilić: Ja mislim da ne bi, iako spadam među one koji su veoma kritični kada je sud u Hagu u pitanju. Ja mislim da bi se možda desilo nešto suprotno od toga. Mislim da bi se desilo nešto što je pre u oblasti psihologije, da bi ljudi rekli – sad smo ga se otresli, hajde da se okrenemo našim stvarima. To je kao onaj film “Alien“, uljez kog nikako da izbace iz organizma. Mislim da bi najbolje rešenje bio neki kompromis. Da se Miloševiću sudi ovde a da Haški sud u saradnji sa našim sudovima na ravnopravnoj osnovi podastre onu dokumentaćiju koju ima.

To se, recimo, videlo u procesu generalu Krstiću koji je rekao da nije dao nikakva naređenja za ubistva a onda su mu pustili snimak gde se jasno čuo njegov glas, gde on kaže: “Pobijte te ljude”. Ići će se od teze da se sudi u Jugoslaviji, to je rekao Badenter, zato što mi imamo najviše dokaza. Ta teza je samo relativna zato što se pokazalo da Haški sud ima i neke dokaze koje mi nemamo ili ih ne bismo pokazali.

Otuda ovo insistiranje kod Miloševića u njegovoj odbrani na državnoj tajni. Ja jesam za poštovanje državne tajne, ali tamo gde je kršen zakon, gde je vršeno nasilja, gde je vršena pljačke, gde su vršeni zločina, tu nema državne tajne. Svaka država čuva svoje tajne, ali ako je neko rekao “pobijte te ljude”, bez zakona, bez suda, zarobljenike, tu onda nema državne tajne nego je to zločin.

Posle kraja Prvog svetskog rata kada su jedinice naše armije ušle u Beograd bilo je vojnika koji su počeli da se ponašaju tako… prema ženama, počeli su da kradu, oni su bili streljani, preki sud. Ta kraljevska armija je poštovala zakone – a zakon je da onaj vojnik koji siluje i koji pljačka, makar bio i junak iz prethodne bitke od pre tri dana, mora da odgovara za to jer onda dolazi razularenost, dolaze zločini, dolaze užasi, a nijedan komandant neće da odgovara za tako nešto.

A ovde imate situaciju da su komandanti naređivali takve stvari. Mislim da treba razmotriti i suprotnu tezu. Naime, događalo se da informacije iz tih krajeva budu krajnje tendenciozne. Mi imamo često posla tamo sa ljudima koji su takođe zadojedni mržnjom prema Srbima i onda oni smatraju da im je dozvoljeno da izmisle šta god hoće. To je bilo ono odsecanje glave mačetom nekom detetu i tako dalje, za šta se posle ispostavilo da nije istina. Treba biti veoma oprezan. Ja sam ovde govorio o Krstiću ne zbog toga što ja prema njemu imam neki lični odnos nego zbog toga što je to dokazano.

To su totalitarci, da li su oni desno ili levo – potpuno je svejedno. Evo, imate ovoga vojvodu koji je počeo desno a završio levo. On je totalitarac. Da li je on stavljao na sebe značku JUL-a ili neku četničku značku, to je potpuno svejedno. To je totalitaran čovek koji smatra da poseduje radikalnu istinu koju će da brani nasiljem protivnom svim zakonima i svim ljudskim obzirima i skurpulama.

To je naš problem. Totalitarizam koji smo nasledili i koji je u ovom ratu buknuo sa velikom snagom, probuđen tobože jednom demagogijom da je reč o zaštiti nacionalnih interesa. Zato kažem da je ova žalba sa nacionalnim nabojem “ja sam branio Srbe”, pa znate šta … ono što kaže jedan književni junak – samo me nemoj tako braniti. To je jedna opasna šibica bačena u neko bure baruta za koje se nadam da je ipak prazno. Nadam se da će ljudi prozreti tu igru. Dosta je toga bilo.

Kada je reč o zapadu, mi smo već nešto dobili. Najpre smo dobili veliku pomoć u početku. Dobili smo to da će sud u Hagu da se pozabavi i albanskim ekstremistima, Tačijem. Dobili smo to da naša vojska ulazi u bezbednosnu zonu. Neko može zlobno da primeti da je to zbog toga što Amerikanci ne žele da ginu, KFOR ne želi da gine, pa šalju nas. Zašto bi KFOR ginuo? Nije ovo baš njihova otadžbina da oni tu ginu.

Prema tome, neki ustupci, neki gestovi pomirenja su već učinjeni i to moramo da konstatujemo ako želimo da nas zapad čuje i da nam zapad veruje da smo demokrate, mi to zapadu moramo priznati. Znači ne možemo da tvrdimo da je zapad samo postavio ultimatum. Mi smo i dobili kocku sešera, nekoliko kocki šećera smo dobili, i to je politika – pregovaranje, dogovaranje, korak po korak. Najzad, Amerika je podrzala Čovićev plan. To je na duge staze.

Parnica koja se vodi, kaže jedna od poslovica, ona se ne gubi. Prema tome, nama je prema Čovićevom planu data šansa da vodimo parnicu. Ja znam da će mnogi moji prijatelji da skoče zbog ovoga i da kažu – taj plan ne valja zbog toga, toga i toga. Ne valja, tačno, ali počinje nešto da se radi i zapad je taj plan prihvatio a taj plan sigurno nije nešto što ide naruku albanskim ekstremistima.

Naprotiv, u poslednjih deset godina u nas je ušao jedan pogrešan virus i mi mnoge stvari percipiramo pogrešno. Nije reč, kao što to mnogi misle, o nacionalnom poniženju, taj 31. mart, nije o tome reč. Reč je o nečemu suprotnom od toga. Dajte dokaze da niste ostali autoritarni i totalitarni komunisti. To oni žele da čuju od nas. Ako hoćete saradnju sa slobodnim svetom, dokažite da ste slobodni svet, da ste deo tog slobodnog sveta.

Ne može čovek koji je to radio da šeta ulicama. Ne može i mi to moramo znati. I ako se sada ovaj narod identifikuje sa Miloševićem onda čovek zaista mora da pomisli da nešto s nama nije u redu. Sve što je Milošević uradio bilo je nedemokratski, totalitarno i autoritarno. I zapad nama kaže: “Ne može tako. Mi hoćemo dokaze da ste se vi zaista promenili.” Mi smo mnogo takvih dokaza pružili, ovo je zaista jedna demokratska vlast izabrana od naroda i mnoge ljude koji su sada na funkcijama u toj vlasti lično poznajem, zaista su izvorne demokrate.

Vojislav Koštunica se za demokratiju bori 30 i nešto godina. Đinđić je mlađi od nas, on se bori 25 godina. To nisu ljudi koji su na bilo koji način doveli u pitanje svoj demokratski imidž. Nisu. Možete primetiti neku sitnicu, ne slagati se sa ovim ili sa onim, ali to je tako sa svim političarima u svetu. Znači, taj 31. nije nacionalno poniženje kao što to mnogi ljudi misle nego je to samo – dajte da vidimo? Hoćemo najkrupniji dokaz. Ne možete čoveka koji je toliko stvari uradio držati prosto kao da ništa nije bilo. Ne može.

Demokratija je spora i demokratija podrazumeva i pravo okrivljenog da se možda i odbrani a da ta odbrana bude krajnje sumnjiva. Pogledajte kada je Simson ubio svoju ženu, sve je bilo klimavo a on se odbranio. Prema tome demokratija je takva, ona je manjkava i spora. Da su neka druga vremena, recimo da Krcun Penezić onako strašnog izgleda uđe u neku ćeliju i stavi revolver na sto, sve bismo saznali. I gde su pare, i gde su računi, priznali bi sve za dva sata.

Ali, nažalost, nisu takva vremena. Nema psihološkog pritiska, nema zastrašivanja, sve mora da bude po zakonu, porodične posete, paketi, i da se brane, da traže sve argumente koje imaju, pa da onaj istražni sudija, da policija traži argumente protiv njih. Prosto je tako. Ne možete vaskrsnuti nekog Krcuna Penezića koji će na taj način doći do istine. A došao bi vrlo brzo. Sve ono na Kipru i u Grčkoj, u Kini, sve ono o čemu se šuška s razlogom, to bismo znali odmah i oni bi vratili pare u roku od dva meseca. Ali ne možete. Takva je demokratija, nažalost.

Svetlana Lukić: Slušali ste profesora Aleksandra Ilića, našeg novog ambasadora u Češkoj. A sada gospodin Nenad Prokić, dramski pisac i direktor Bitef teatra.

Nenad Prokić: Mučno i neprijatno sam se osećao svih tih sati u kojima je on trebalo da bude uhapšen. Mučno, strašno mučno. Ja sam video da je on u poslednje vreme sve više prisutan u javnosti, i to mi je strašno smetalo. Ne želim više ni minut svog života da potrošim na njega i na njegove, s kojima sam još odavno ustanovio da je nepotreban bilo kakav razgovor, jer ne postoji cilj koji se može ostvariti preko tog razgovorom.

Meni je bilo mučno, zato što je on ponovo u centru pažnje, ali sam nekako znao da će to biti završna tragična farsa cele ove tragikomedije koja nam se dešavala svih ovih godina, ali sam se prosto fizički razboleo kada sam ponovo učestvovao u svemu tome, dobio sam glavobolju, nesanicu, fizički sam reagovao jer je očigledno čaša koju je on punio svih ovih godina toliko puna da više nema, barem ona koju ja upotrebljavam, nema više mesta ni za njega ni za bilo šta što je u vezi s njim.

Čak je na B92 bilo, ovi momci koji vode “Sportski ritam srca” rekli su kako je pušten nakon pretresa kod sudije i bio je 1. april i to je bila prvoaprilska šala ali već su zvonili telefoni, poluhisterija je počela da se javlja. To je jedan neodgovoran nastup ekipe “Sportskog ritma srca” ali, s druge strane, to je još jedna od grešaka u koracima gospodina Koštunice i njih je već sada mnogo.

Ostavljen je narod bio da 24 sata razmišlja o tome na čijoj strani je zapravo vojska, na čijoj strani su generali. To je vrlo neodgovorno i mislim da Koštunica već pravi previše grešaka koje kasnije nekako ispravi uvek. Mislim da on jeste razuman čovek ali je veoma spor. Ta funkcija na kojoj se on nalazi zahteva mnogo veću brzinu. Zahteva jednu drugačiju sposobnost, jednu sposobnost koju on očigledno nema.

I, uopšte, mislim da je jedini političar ovde koji uliva poverenje ipak Zoran Đinđić, ne zbog toga što imam neke lične naklonosti prema njemu a prema nekom drugom nemam nego zbog toga što je on orijentisan u prostoru i vremenu. Nekako on kada se pojavi, ne samo zato što je nasmejan, demokratija se ne sastoji samo u njegovom osmehu, to je neko rekao, nego zbog toga što on prilično razumno govori i što je savremen u tom smislu da se, kako bi rekli ovi klinci, ne pali na stvari koje su retro stvari, koje su prošle, stvari XIX veka, znate – srce toplo kuca za naciju i takve neke stvari.

Naprotiv, danas srce može toplo kucati za naciju, ali to toplo kucanje se danas izražava na potpuno drugi način: jednim upornim radom da ta nacija bolje živi a ne da se uzdiže pomoću reči, preko istorije, preko mitova. Prema tome, on je jedini čovek koji liči na ove političare.

Nažalost, mislim da gospodin Koštunica malo liči na neke političare iz prošlosti, jednim delom svoje ličnosti, i mnogi drugi koji ni nisu političari, kao Šešelj i slični.

Prema tome, malo je ovakvih kao što je Zoran Đinđić, uopšte ne želim da pevam himnu njemu, ali je jedno osnovno osećanje – ja sam čovek iz pozorišta, kada izađe neki glumac na scenu ja njemu ili verujem, ubedljiv je, ili mu ne verujem, vidim da ne zna šta radi, vidim da daje neka druga sredstva od onih koje bi trebalo u tom trenutku da iskazuje kao dobar umetnik. Jednostavno, ovaj čovek mi uliva poverenje a ovi ostali mi ulivaju nešto manje poverenja.

U tom slučaju smatram vrlo neodgovornim to ćutanje. Očigledno da je nešto u vojsci bilo, očigledno da su tu postojali neki… Znate, Koštunica stalno govori o legalizmu i sada je ceo svet preuzeo tu floskulu i stalno je ponavlja a de facto je on došao nelegalno na vlast. On nije šetao sa nama po ulicama, izašao je iz te koalicije Zajedno. Onda ga je ta šetnja po ulicama… njega u stvari ….

Da je on čekao neki ustavni sud da ga legalno postavi na vlast, on bi i dalje to čekao. Dobro, jedanput treba prestati, naravno, takve stvari raditi, ali s druge strane ne može se kod Miloševića i kod ovog režima koji koristi sva moguća sredstva, čak i da se naoružava u sopstvenoj kući, da rođenu ćerku naoruža, što je već, onako kao iz nekog filma Monti Pajtona, šta ja znam, onda je to već nešto što zahteva ili brže reakcije ili, ne znam, oštrije….

Ne može se prema jednoj toliko važnoj stvari predsednik, bar u psihološkom smislu, tako neodgovorno ponašati i biti toliko spor.

Ma od koga treba da nas čuva taj Pavković? Kakve su to gluposti? Ne možemo da imamo takvog zapovednika vojske, treba ga što pre menjati i nadam se da će predsednik u čijoj je to nadležnosti uskoro to i učiniti da se konačno ratosiljamo tih alata nekog Miloševićevog… koji nas jednostavno sprečava da razmišljamo uopšte o tome šta će sutra da se dogodi s nama, već razmišljamo više o sudbinama tih ljudi.

Oni su nas doveli na ivicu fizičkog opstanka. Sada kada se govori o tome za šta Miloševiću treba suditi, ja jednostavno ne mogu da se setim za šta mu ne treba suditi. To je varijanta u kojoj može i ćorava koka da nađe nešto. I šta se čekalo ovoliko dugo? Očigledno su tu bile neke stvari koje su stajale ispod i koje narod nije trebalo da zna, znači da se prema tome narodu sada ponašamo kao da je maloletan. Ta su vremena valjda prošla. Ne može se na takav način odnositi više.

Treba sada informacija da bude takva da svakom daje u ruke mogućnost da ima svoju vrstu odgovornosti. Znači ako imam informaciju, mogu biti odgovoran, ako nemam informaciju, onda se izaziva neka tuča po ulicama, onda neki fudbalski navijači tuku neke bake i deke i onda to sve izgleda ružno. To sve nije trebalo da se dogodi i nije trebalo toliku pompu dizati oko jednog nikogovića koji je ovu državu doveo na tako niske grane da se s nama rugaju po svetu.

Sada mi branimo te ostatke, te parčiće nacionalne časti u našoj nacionalnoj tvrđavi koja ne postoji. Sve su to su toliko prazne reči, samo se dalje laže i zavodi ovaj narod. Mi više uopšte tu čast o kojoj govorimo niti imamo niti nam je potrebna. Mi moramo da stvorimo neku novu, ta se zakrpiti ne može. Ta neka trogatelna i ne znam, mitomanska i ne treba nam, i bolje što se raspala.

S druge strane, ja razumem da je malo nespretno sve bilo, nije bilo elegantno i nije bilo spretno i nije moralo da bude baš 31. i nije moralo da bude baš pola sata pre nego što ističe rok, jer je šest sati razlike između Amerike i nas, tačno je bilo pola sata pre toga. Dakle, da li je to bila neka lukava poruka u smislu: “Mi to ne moramo ali eto uradili smo, pa vi mislite da li moramo ili ne moramo.” Ta mi se varijanta još najviše dopada. S druge strane, naravno da ima i od onih sila koje su van ove države, Karla del Ponte je rekla nešto vrlo ružno juče – da će on sigurno odležati u zatvoru u Hagu do kraja života.

To je takođe veoma ružno ponašanje, nasilničko i bezobrazno, ali mi dakle uopšte nismo u situaciji da možemo na bilo koga da se ljutimo zato što je bezobrazan i nasilnički. Dakle, da nije ta američka administracija postavila rok, on bi se još uvek šetao po kući i naoružavao se. Dakle ponašaju se prema nama kao prema adolescentnima što na neki način i jeste zasluženo.

Pošto smo mi dokazali da uvek biramo našu elitu koja je nesposobna, koja je maloumna, onda neku vrstu patronata moramo da imamo. Jedan rok se postavi i vi morate u tom roku da reagujete. Kao dete – da popraviš ocenu do 30. u mesecu, inače, ne znam, nema ekskurzije. S te strane, mislim da je to i potrebno ovom društvu dok ne odraste, dok se ne uzme u pamet. Ja sam pre neki dan imao raspravu o tome da su elite uvek krive, ali elita uvek proizlazi iz nečega, kao što iz diktator uvek proizlazi iz nečega, a ne ni iz čega. Isto tako elita proizlazi iz nečega.

Kako onda da baš srpski narod, za razliku od drugih naroda u okruženju, uvek bira takvu elitu koja ga vodi u propast? Tu nešto nije u redu. Zašto je naša crkva takva, saradnik svakojake bede. Nije propustila nijednu priliku da sarađuje sa bilo kakvim bednikom koji se pojavi. Ona ne može da se usaglasi sada sa planetom, a kamoli neke druge stvari. Juče je bio isto neki razgovor na Palmi, toj divnoj televiziji. Bili su razni ljudi i Vuksanović, koji takođe ima … on takođe piše neke pesme o svom dedi i šta ja znam, zanimljivo koliko se to provlači kroz našu politiku, ali u svakom slučaju jedini koji je tamo razumno govorio.

Ovo su sve ostalo bili ljudi koji ne znaju koliko je sati, koji ne znaju koji je dan, koja je godina, koji imaju isti taj sindrom koji Milošević ima – e, sad ću ja da se naoružam, pa ako neko dođe, ja ću da ubijem sebe ili nekoga ću da ubijem. samoubilački ponavljaju te svoje fraze i Šešelj i ovaj Ivković, a to više nema nikakve veze sa okruženjem. Ja ne znam da li je onaj Vučinić zaista mislio da će bilo šta moći da učini tamo. I posle, kada ga priteraju u ćošak, on beži u neku kasarnu, naravno bezuspešno. To je potpuno suludo. To nema veze ni sa čim. I na kraju krajeva, ma koliko to neelegantno bilo, čini mi se da taj toliko bedan kraj, odlazak iz slobode u neslobodu Slobodana Miloševića, bedan postupak njegove ćerke, njegove žene, ljudi oko njega, pokazuje u stvari pravi razlog i pravi uzrok svih naših prevelikih teškoća ovih godina.

Gde su sada oni ljudi koji su nosili po autobusima njegove fotografije? Gde su oni ljudi koji su za polutke dolazili na kontramitinge? Spao je na 150 ljudi koji izazivaju pre svega sažaljenje, na koje ne možeš ni da se naljutiš. Eto tako je završio, tako je i trebalo da završi, nije zaslužio bolji kraj, i nadam se da će goreti u najdubljem uglu pakla za sva vremena.

Svi se čude, zašto taj čovek koji šeta po Bosni u uniformi i po zapadnoj Slavoniji, ne znam gde sve nije bio, i koji je potezao revolvere kad god se njemu nešto nije svidelo, zašto njega ne diraju, ali postoji još mnogo, mnogo zašto. Zašto nama pričaju kada treba i kako treba da hapsimo Miloševića a Karadžić im šeta tamo po Bosni. Karla del Ponte prvo neka uhapsi Karadžića pa nek onda dođe ovde da priča, jer Karadžić je u njenom ataru.

Ali, dobro, opet se postavljam u situaciju neke pravde, sprska rasprava o pravdi. Toga nema, nema ni srpske rasprave, nema ni pravde, nema ničega, dakle oni mogu da ne uhapse Karadžića, mi ne možemo da ne uhapsimo Miloševića i na tome treba ta priča da se završi, da se urazumimo, u tom smislu da naše interese koncentrisemo. Ako nam je interes da uhapsimo Šešelja, i ako postoje razlozi za to, a valjda ne treba objasnjavati da postoje, bar da ga se pozove na sud, onda ga treba uhapsiti.

Ali naši interesi su strašno nedefinisani dalje. Mi imamo s jedne strane dole Albance koji znaju svoj interes. Amerikanci kažu – naš interes je da uhapsite Miloševića i da ga pošaljete u Hag inače nama para. Znači, ili jedno ili drugo, i to tačno znate dokle traje. Do toliko i toliko sati. Mi bismo ga sad predali, a ne bismo ga predali. Mi bismo ga uhapsili, a ne bismo. A to sada vređa našu tvrđavu. A onda to s Albancima bismo ovako, onako.

Ne, toga više nema. Nemamo mi više vremena za to. Jasne nacionalne interese treba dakle formulisati i sporost predsednika u tom smislu… On je, opet, predsednik jedne države za koju je pitanje da li će je biti. Mi čekamo da vidimo šta će Crnogorci da urade pa ćemo onda da vidimo, a mislim da se i ovo čekalo pa su Amerikanci rekli: “Ne, ne, nećete čekati to.” Prema tome to su razne kalkulacije, i sigurno da postoje kalkulacije i oko Radeta Markovića.

Bilo bi zaista sramota da mu se sudi za par kvadrata više ili ne znam ni ja šta. Nije mi jasno uopšte. On je čovek koji je bio odgovoran. Ne mora on da potpiše ništa. Ja sam završio prava ali ne znam da je to zaista toliko potrebno da se mora naći pisani dokument. Pa pisani dokument je na mom čelu, na mom čelu piše sve što je taj čovek uradio i na čelu svakog od žitelja ove nesrećne zemlje.

Ja ne mogu da uspostavim više onu ravnotežu. Mislim da je to trajno narušeno. Neću da zvučim kao katastrofičar, ali kod mene je to nepovratno izgubljeno. Ja sada ne mogu više da se opustim i da živim pa sad subotom da idem na vikende, pa, ne znam, preko leta na more. Nekako sam izgubio tu sposobnost za neki normalan odnos prema rasporedu životnih događaja koji su preda mnom i mislim da će mi biti veoma teško to da povratim i da neću uspeti.

U svakom slučaju, posledica njegove vladavine i posledica srpskog glasanja za njegovu vladavinu i mog opstanka, za šta sam ja kriv da ostanem ovde da delim tu sudbinu i taj život sa svima koji su tu, ostavio je takve tragove da mislim da neću više moći nijednu stvar u životu da radim bez neke dodatne nervoze. Ta vrsta opuštanja, ta vrsta uživanja u nekim malim stvarima kod mene je uvek propraćena nekom nervozom, nekim naporom da postignem zadovoljstvo, da budem raspoložen.

Uvek osećam potrebu da se konfrontiram svakog dana, a nema potrebe da se konfrontiraš svakog dana, da se svađaš svakog dana, da obavljaš poslove kao da je oglavu, ako ga ne obaviš, nećeš preživeti i sve će da se sruši.

Kad god odem negde u neku drugu državu, tu blizu, ja osetim neku čežnju za normalnošću koja ovde ne postoji i pitanje je kad će biti ponovo postignuta. To sam primetio i kod svog sina, to primećujem i kod svih ljudi koje volim, koji su bili potpuno svesni situacije, koji su ljudi na svom mestu, koji su mi na kraju pomogli da se ne raspadnem svih ovih godina, ali, eto, neki tragovi, neki ožiljci su strašno veliki.

Ja sad kad razmislim, u stvari – on je u toj ćeliji tamo – ipak te neka samilost uhvati. Ja pretendujem na to da sam dobar čovek, i verovatno i jesam, ali onda sebe nekako nateram, i opet iz te neke nervoze koja se u ovom slučaju vraća njemu, pa ne mogu da osetim neko sažaljenje, a to je verovatno negde moje lično oštećenje. Nisam više besan ali ne mogu da ga žalim, samo kad se prisetim šta je sve bilo i kako je to beskrupulozno i surovo rađeno, i stvarno je to stvar koja je za ceo život. Neće samo on biti na doživotnoj robiji, kako kaže Karla del Ponte, nego i svi mi, ali, naravno, i zbog svoje krivice, ne samo zbog njegove.

Svetlana Lukić: Slušali ste gospodina Nenada Prokića, dramskog pisca i direktora Bitef teatra.

Danas su pred Haškim sudom saslušani Momčilo Krajišnik i Biljana Plavšić. Ne verujem da je gospođa Karla del Ponte, inače oduševljena jučerašnjom Miloševićevom izjavom da je finansirao Vojsku Republike Srpske, slučajno zakazala saslušanje baš sada kada se obeležava devet godina od početka rata u Bosni i Hercegovini i početak opsade Sarajeva. Mislim da sve obeležavaju 6. aprila.

*****
Sarajka: I onda čujemo pucanj. Prosto vidimo kada metak udari onako u asfalt ulice, i povučemo se. Onda sa druge strane ulice prema nama pođe jedan stariji čovek, recimo blizu 70-ak godina. On ide i odjedared opali snajper i njemu metak uz samu cipelu … odbija komad asfalta i taj ga komad asfalta udari u stvari po bradi, on takav star ipak potrči, prođe znači tu kritičnu tačku koju pretpostavljam drži snajper i dođe do nas i jedini mu je problem, siromahu, dodiruje to mesto na bradi i viče “Gde mi je krv, gde mi je krv”.

*****

Svetlana Lukić: U Bosni i Hercegovini Srba ima 33-34%, je li tako?

– Da.

Svetlana Lukić: A drže 60% i više teritorije.

– ‘Oćeš da ti kažem kako je to? Zato što smo mi naučili da bude ispred naše kuće nešto bašte, sto, stolice, da se može sjesti fino i popiti, a on je naučio kuću na kuću, pa i ono zemlje što ima malo retko je radio nego je gledao nekome da je proda da bi bilo kuća načičkanih na maloj teritoriji eto to ti je tako.

Svetlana Lukić: Koliko mislite da ćete još …

– Dok ne slomimo Sarajevo.

– Mi ćemo ga srušiti ali ćemo ga opet graditi.

Svetlana Lukić: A gde će oni?

– Ko Kurdi, napolje.

– Ako mi slomimo Sarajevo. Slomljen ti je i Sandžak. Srbija neće …

– I zapamti da se ovdje nekakvo to srpsko pravoslavlje brani na našem dijelu. Ako se slomije to nekakvo srpstvo, slomiće se i tamo. Eto vam islama za vrat, garantujem vam životom.

Slobodan Milošević: Onda se na Palama stvorio jedan lobi primitivnih političara koji nisu razumeli ništa od onoga što nosi budućnost, koliko bi života bilo spašeno, koliko teritorije, koliko patnji…

Ja ne pamtim detalje ali sam im tada rekao da nikada manje ljudi nije napravilo veću štetu svom narodu i svojoj državi nego što je ta grupa od nekoliko desetina tadašnjih narodnih poslanika Republike Srpske.

Sada naknadno ja ne govorim ama baš ništa drukčije nego što sam im tada rekao. Ja sam im onda govorio – ima ona srpska poslovica: “Ko traži veće izgubi iz vreće.” Pokazalo se tačno, pred Dejton, sa onom ofanzivom koja je bila, da nismo vodili te mirovne pregovore, autobusima bi došla hrvatska vojska u Banja Luku.

*****

– Nije trebalo dozvoliti nijednom Srbinu iz Bosne da dođe. Trebalo je to vraćati. I žene i decu.

– Mi još ne bismo napustali Goražde, oni su nas okružili četiri dana i stiskali, stiskali dok su već počeli da kolju. I sada, oni govore da smo mi bjegunci. Dolazi Koljević, dolazi ona Plavšić, svi su dolazili da se vratimo. Na šta da se vratimo kada smo sve izgubili? Možemo samo zavući glavu u onaj pepeo. I, evo, ne daju nam sada ni za Srbiji, ni niđe. Eto rukovodstva srpskog, na sramotu im bilo.

– Da zakačimo i njega i sve ove, mater mu jebem u usta pokvarena!

Svetlana Lukić: A da li biste pustili…

– Pusti me da idem, bolan čoveče. Ma ne treba nama ni jelo, ni ništa nam ne treba.

– Jebem mu mater što nije došao na Goražde.

– Šesti nam je dan danas. I kol’ko nas progone! Te pođi, nećete sad, ne merete. Te pođi tamo, te vamo. Nikako ne daju da pođemo.

– Oni ne daju da idu naši borci, ali šta ćemo, mi smo bili u okruženju. Da nismo taj dan izašli, svi bismo bili poklani. Izdala nas je vlada srpske Bosne i Hercegovine

– Pregovora nema, dalje se mora ići. Mi nećemo pustati do zadnjega ovđe. Dok je Alija na vlasti, to će sve biti tako. Ja vjerujem, Srbi neće u islamskoj državi živjeti. Ja prvi neću. Ili ću uzeti torbu svoju i idem dalje. Ići ću dokle može, kad ne može dalje – fala je bogu.

– Bježim odavde, idem u Srbiju, ili da živim u toj Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali napašće nas i tamo. Ako ja nisam mogao da kazem da sam Srbin, jer prvo kod njih je bilo da kažu “merhaba”, “dobro jutro”. Od njih se nije više moglo živit. Al’ da sutra bar može moje dijete da živi, da kaže da je ono dijete srpsko. Ali i kada dođem u tu Srbiju ja se ne osjećam kao Srbin nego se osjećam kao Bosanac i mene će čitavog života proganjati “Bosanac, Bosanac”. Ja nisam Bosanac, ja sam Srbin.

– Ovdje je sad prividno mir ali da dođete kad su te mjesečeve mene, odnosno mlad mjesec kad je, tad oni imaju zaštitu od Alaha i oni tada po njihovom vjerovanju idu u raj, odnosno po njihovom u dženet, ja mislim. I evo sad oni … evo, čujete pucanje.

– Da se zna: njihovo je njihovo, naše je naše. Hvala im, sa njima ne bi trebalo više.

Motorolom:

– Jokanović Mirko, poginuo je u Hađićima, na čišćenju terena.

– Je li gore spaljivano, možeš li mi reći?

– Jeste, spaljivano je samo u onim kućama što se našlo oružje i koji nisu hteli da predaju oružje kad se pozivalo da predaju oružje

– Daj mi reci konkretno za Sarajevo, u selu Kakrinju kakva je situacija što se tiče kuća i toga?

– U Kakrinju su sve naselili Srbi, pa ako se rat završi, ako se sve smiri, ako bude sve ljudski, vratiće se i oni vamo i ovi tamo, valjda će biti božjeg blagoslova da se ovo smiri, i ova ludila i ovo sve, nek ide u pičku materinu.

– Dobro, ako budeš vidio Duška, pokušaj mi omogućiti da se ćujem sa njim. Mnogo godina smo bili skupa. Jebi ga, rat nas je rastavio, šta se može, puška meni, puška njemu, pa ako dođe ko na nišan, neka ide to pravedno po božjem. Svašta smo imali zajedničkog, što znači nećemo se ujedati.

– Mirso, i ja sam istog mišljenja. Mirso, je l’ tebe stid reći gdje se nalaziš?

– Ja sam ti u centru grada, u gradu Sarajevu, gdje ne mislim ni ići ni bježati, pa šta mi bog dodjeli – to će mi se desit.

*****

– Evo izgleda da ćemo da počnemo …

Svetlana Lukić: A šta ćete da gađate?

– Pa da gađamo balijske ciljeve … Još jedna, idemo …

Svetlana Lukić: A šta gađate? Je l’ znaš šta gađaš?

– Znam šta gađam. Njihova neprijateljska uporišta odakle svakodnevno tuku nas snajperom i ostalim … mitraljezima i tako dalje. Mi svakodnevno ostvarujemo uspeh na našem planu.

Svetlana Lukić: U međuvremenu, čime se bavite? Kako se zabavljate?

– Zabavljamo se tako što idemo na liniju, malo pucamo. Nonšalantno to radimo.

*****

Sarajka: Ali u međuvremenu, sa naše strane ulice dolazi jedna mlađa zena od možda 35 godina, tako u nekom crnom kostimčiću, valjda je službenica negdje. Brižljivo obučena, vidi se da je negdje bila, ili na poslu, ili tako, i opet joj ovaj gospodin koji je i nama to rekao kaže: “Haj, gdje ste krenuli, snajper puca”. Ona onako odmahne umorno rukom, kao, “znam, tu uvjek snajper puca, ali ja ću proći”, i pođe i napravi tri koraka i snajper je pogodi u vrat.

*****

– Skoro svim Srbima koji su napustili Sarajevo poručeno je da se ne vraćaju. Poručeno je i meni da se ne vraćam. Čak su mi našli dvije radio stanice i šta ono, kokardu u kući. Mada ja ni kokardu nisam vidio nikada, a pogotovo radio-stanicu. Sad ne kažeš “E, gdje si, jarane?”, nego “Gdje si, srbočetniku?”. Sad je super, imaš više naziva. Te si agresor, terorista, srbočetnik, te samo četnik. Proširili su nam nazive, sad se možeš zvati kako hoćeš. Pa na kraju i imenom. Meni se sviđa srbočetnik. Baš je super.

– Ovdje u Dobrinji imam prijatelja. Mi smo išli zajedno u razred. Baš mi je crtao grafički u četvrtom razredu da bi ja prošao, da ne bih ponavljao taj četvrti razred. Toliko smo dobri prijatelji bili, i ne znam, on je sad u njihovoj vojsci, ja u srpskoj. Smatram da ima dosta dobrih ljudi među njima, ali neću tim mislima da se opterećujem jer i oni će postati s vremenom nacionalisti, ako već nisu postali.

– Prije rata i djevojka mi je muslimanka bila. Otkako se zaratilo, nisam se čuo s njom i mislim da se nikada više neću vidjeti s njom. Mislim da više ne želim da se vidim s njom jer njen narod je meni nanio dosta bola. Ne znam, mislim da nema života više s njima.

– Komšije da su znale da sam izišla, ne bi mi dali izići. Jednostavno sam izišla iz kuće, rekla da idem prati veš kod druge komšinice.

Svetlana Lukić: A da li vas je neko upozorio ili ste onako osetili da treba?

– Pa, vidim, svaki dan gore i gore. Nemaš prava… Iziđi i gotovo. Muž mi je ostao u kući, još ništa za njega ne znam i tako.

Svetlana Lukić: Kako to da on nije krenuo sa vama?

– On je rekao: “Ajte vi sad, a ja ću kasnije pokušati ako mognem da pobjegnem.” I sad… ništa…

– Plašim se, bogami. Puca. Jes mi dodijalo bolan ovdje, dosadno više, stvarno, već dva mjeseca.

Svetlana Lukić: A šta radite ovde? Kako provodite vreme?

– Pa ništa, malo ‘nako hodam bezveze, šetam, izađem, ubijam dosadu.

Svetlana Lukić: A čega se plašite najviše? Da li snajpera, granata, čega?

– Snajpera. Može me metak u glavu. U tome je stvar.

*****
Sarajka: I sada šikti krv. Mi se nalazimo na maksimum metar i po od nje i niko ne smije da priđe, da joj pomogne, da je izvuče, jer će samo leći preko nje. I to strašno osećanje da ti ne smeš da prođeš ta tri koraka da nekome kome krv šikće iz vrata pružis ruku i da ga izvučes, to je do te mjere užasno, ponižavajuće, da se ja tresem tako, cijelim tijelom se tresem, ne ono da mi se trese u grudima ili da mi se ruke tresu, nego mi se cijelo tijelo trese, prosto odskačem od zemlje i ona se potiskuje tim petama i gura, gura u asfalt, gura i nekako uspije da se toliko približi.

Za to vrijeme se, naravno, odjeća sve više, jer ona unazad ide, povlaći natrag da ne možemo da je uhvatimo za kaput ili za sako, za nešto da je izvučemo. Onda nekako ti muškarci odmah kidaju kaiševe sa pantalona, onda bacaju tamo prema njoj i pokušavaju da je nekako ulove, pa je za lakat, pa je vuku da joj pomognu i na kraju je izvučemo.

Za to vrijeme s one druge strane ulice neki čovjek, neki policajac pretpostavljam, s toki-vokijem već je zvao kola za hitnu pomoć pa dolaze kola i ubacuju je unutra i mi još puna četiri sata čučimo tu pored tog gvozdenog čuda. I sve je u stvari tako užasno, svi ćute, svi tako strpljivo tu čuče i nisu uplašeni, to je najstrašnije, oni čekaju da nešto prođe beznadno, užasno beznadno. To je nešto najtragičnije tamo.

*****

– Juče Kljujić izjavljuje da će Bosna biti slobodna na proljeće. Ja se pitam šta će taj narod muslimanski i hrvatski u Sarajevu jesti i šta će ložiti do proljeća. To njega ne interesuje. Ni Aliju ni njega.

– Alija rekao prije tri mjeseca da će na Palama kafu popiti, pa nešto je slabo srk’o.

– Ja ne znam, po mome, ako se počelo ratovati, trebalo bi ići do kraja, pa ko izgubi – izgubi, neka se seli, ko pobjedi – neka živi.

*****

Svetlana Lukić: Bio je ovo 50. Peščanik. Boža Podunavac je radio montažu, realizaciju Milan Mihajlović a emisiju pripremile Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

 
Emisija Peščanik, 04.04.2001.

Peščanik.net, 04.04.2001.