Radio emisija 20.06.2001, govore: Borka Pavićević, Mirko Đorđević i Biljana Srbljanović.
Svetlana Lukić: Dobar dan, poštovani slušaoci. Izgleda da nama do daljeg nema, ni leta ni sunca, ni donatorske konferencije, ni zasedanja savezne skupštine, odnosno glavne teme na tom zasedanju, a naravno samim tim smo na nama najprimerniji način ukinuli dilemu da li će se predsednik obratiti poslanicima i nama i reći najzad šta u stvari taj čovek hoće.
Zapravo u međuvremenu se stvar malo raspetljala, čuli ste maločas u našim vestima da je predsednik izgleda sa lepog, plavog Dunava, odnosno iz Budimpešte gde svršava važne državne i nacionalne poslove, poručio nama svima koliko nas ima da će se zakon o saradnji sa Hagom povući iz procedure.
Naravno, postavlja se pitanje kome on to prepušta donošenje tog za njega gnusnog zakona kada zna da republički ustav izričito zabranjuje izručenje naših državljana. To znači izgleda da prvosveštenik među pravnicima sam ne želi da prlja svoje nevine ruke, a drugi neka se snalaze kako znaju i umeju, mada će naravno i tu, na predsedništvu DOS-a, ali sada kao prvi među jednakima opet zahtevati da se zakon neki, zakon je zakon, nije važno koji, poštuje.
Naravno, u međuvremenu će kad se pomene smena Pavkovića govoriti – glavu dajem, odnosno zakon ne dajem, ali ni svog načelnika ne dajem.
U toj već sumanutoj raspravi o tome ko odlučuje o zakonu o saradnji sa Hagom, šta je u čijoj nadležnosti, izgubilo se, zagubilo se negde osnovna tema rasprave, to bi trebalo valjda da budu ljudi i mrtvi i živi.
U današnjoj emisiji Peščanik o temi, stvarnoj temi ove priče govoriće Borka Pavićević, Mirko Đorđević i Biljana Srbljanović. Najpre gospođa Borka Pavićević.
Borka Pavićević: Sada to ulazi u jednu pesmu o demokratiji na taj način što se, kako da kažem, pita baza. Naime, ja o tome imam mišljenje od 5. oktobra, mislim da se tu odvija jedan ovako vrlo deprimirajući postupak, odnosno da svako odlaganje stvara osećanje da se to čini zbog para i zbog kredita.
I opteretiti savest naroda na takav način, ja mislim da je to krajnje nefer. Zašto bi ljudi osećali stid ili sram, koga verovatno neki već sasvim dovoljno osećaju, pogotovo kad su u pitanju hladnjače, i onda stalno nametati, odnosno ne preuzeti rizik političke odgovornosti.
Vrlo sam sad sretna otkad sam pročitala da DOS preuzima odgovornost, odnosno mislim da je to Đinđić izjavio, odnosno uzeće se odgovornost u svoje ruke pa će se izvršiti ono što, čini mi se, istorijski treba da se izvrši. To bi bilo stavljanje tačke na to da je zločin nešto što se isplati.
Dok vi u političkim odlukama ne pokažete ljudima da je zločin nešto što se ne isplati, oni će nastaviti da ga čine, a pogotovo je delikatno i to što se ide dalje u jedno apsolutno oboljenje naroda time što se stalno govori o tome da se zbog donatorske konferencije… Pa, nije zbog donatorske konferencije, pobogu, ali koliko vremena više prolazi izgleda sve više da je to zbog para i to stvara jedno jako loše osećanje kod ljudi.
Mislim, da prodaju nekoga, uopšte niko nikoga ne prodaje nego je u pitanju, barem pokušaj da se izađe na kraj sa zločinom u ovoj sredini.
Što više vremena protiče time se teze sve više zamenjuju i upravo to mislim da će stvoriti jedan haos koji može da postane definitivan ukoliko u njemu nema politička volja. U redu, svi mi znamo da se ništa ne može uraditi preko noći, ali oni koji su na vlasti, oni moraju sugerirati pravac društvenih promena, pa prema tome, ako ti nešto i ne možeš da uradiš ti treba javno da izneseš kako bi ti to hteo da uradiš, zašto bi ti to hteo da uradiš…
Vi, recimo, nemate para da uredite ovaj grad, to je sasvim jasno, ali možete li vi na jednom kraju tog grada pokazati šta je vaša politička volja, kako bi to trebalo da izgleda, šta bi tu trebalo učiniti. Evo sad, ako smo mi 5. oktobra doveli ministra prosvete koji kaže da je religija nepotrebna na ovaj način da se ona uvodi u školu, pa onda znači ako je taj ministar došao 5. oktobrom, onda znači da mi podržavamo njegovu odluku, odnosno ne može se to relativizovati.
Srušite tri centralne zgrade u Beogradu, nikom više neće pasti na pamet da zida nasred ulice. Mislim, ja nisam za primerne kazne, ali vi morate pokazati da nećete omogućiti tranziciju mafije, ali to znači da mora da postoji pravda. Kako da kažem, nije dostojno ili nije…. da se mi uvlačimo u to šta to ko od njih u DOS-u radi, svađao se DOS ili cepao, ja ne znam da li on treba da se pocepa ili ne treba da se pocepa, niti hoću time da se bavim, nego je u pitanju kako nove vlasti funkcionišu prema tom strahovitom nasleđu.
Što sad znači da vas ja pitam – jel’te, jel’ ima Vukovara ili nema Vukovara? Vi kažete – nema Vukovara, onda ja recimo kažem – znači, neko je srušio Vukovar jer ga nema, e sad oni kažu – dokažite ko je srušio Vukovar. E, sad to bi značilo d mi sad… nas tri odemo i skupljamo one šrapnele po Vukovaru, to je monstruozno.
Mislim da mi sada dokažemo u stvari da smo mi ovde živeli 10 godina, to jest da svega što se sećamo, mi se uistinu toga i sećamo, to jest da smo to baš mi. Razumete, to dolazi do ludila. Jel’ ima tih gradova ili ih nema, jel’ ima tih mrtvih ljudi ili ih nema?
Dakle, sad to je jedna vrsta procesa koja je užasno mučna i bizarna, jer se radi o dokazivanju očiglednog, a ništa nije teže čoveku nego da dokaže očigledno. Dakle, u redu, traži se da se dokaže o čemu se ovde radilo. Naravno, istovremeno tim procesom se prepisuje ili raspisuje istorija. U toj interpretaciji istorije se nalaze i interesi srpskih elita, odnosno kako će ta istorija jednog dana izgledati i šta će deca jednog dana učiti o ovome što se ovde zbilo. Ali mi sad znamo činjenično da u ovoj zemlji postoje masovne grobnice, je li tako? Mi to sad činjenično znamo. Znamo u novinama, znamo po izjavama odgovornih ljudi, znamo već da nalazišta ima više.
E, pa slušajte, u tom času kada mi to pouzdano znamo, dakle, ja sad ne moram da idem u Vukovar po te šrapnele ili u Sarajevo po ne znam šta, od tog časa to mora biti dominantna podela društva. Mislim, otkriće toga da je postojala asanacija na Kosovu za ozbiljnu skupštinu, za ozbiljne ljude znači zaustavlja se sve i primenjuje se nešto što je poznato, a to je Zakon o lustraciji. Ne govorim o tome da se sad krivično dokazuje ko, šta i kako, ali jednostavno pred činjenicom da imate masovne grobnice svi ljudi koji su bili u sistemu tog trenutka moraju se povući sa javne scene. Niko više nema pravo od njih da govori, nema televizijskih duela u kojima ja treba da dokazujem da masovne grobnice postoje.
I ljudi koji su bili na važnim mestima u tom času dok su te hladnjače išle kroz ovu zemlju, a da ne govorim da se ne setim target kulture urlanja na Trgu i ne znam ni ja čega. Ako se mi sad saberemo i pomislimo ko je to tamo pevao i šta se dešavalo u času u kome leševi putuju hladnjačama, onda bi bilo u redu da neki ljudi zanavek umuknu, barem to. Dalje iza toga je svaka stvar nevaspitana, nesnosna, nemoralna, blasfemična, bolesna, mislim, ljudi božiji, pa mislim kako to može da se sad opet izvede neko na televiziju da se raspravlja je li tih tela ima ili nema.
Pa, mislim, ne može nam se to raditi. Ukoliko vi ne želite da celo društvo ode dođavola, to jest da tih grobnica bude još koliko god hoćete i da se onda svi ubijamo po ulicama i da ljudi pucaju i da se hvataju za oružje gde god stignu, ne može se sa zločinom na taj način živeti. Nema druge rasprave u skupštini, nema izlaženja, nema Poslovnika, nema po Poslovniku, Poslovnik je u Dunavu.
Mislim sad će ljudi da kažu to nije demokratično i to nije legalistički. Pa, dobro, a šta sad mi građani ove zemlje da radimo sa tim saznanjem, pobogu, jer imate činjenicu od koje kosa vam se diže na glavi, da je od ’86. samo jedno biće ubijeno metkom, a ostali su… mislim, šta, u kojoj formi.
Da li oni misle da to nekog muči, da li oni misle da se neko ježi od toga? Hoćemo li mi tu decu da ostavimo s tim? Mislim, meni je to, kako da vam kažem, prosto nešto što je do te mere ultimativno da od tog trenutka jednostavno bi u pristojnom svetu bilo jasno da se više neki ljudi ne mogu pojaviti, a dalje šta će da bude ne znam, mislim nisam sud i ne treba ni da budem. Ali da vi i dalje idete u to da se dokazuje šta, kad, kojim datumom, ko je ovo, ko je bio pri vojsci, ko je bio pri policiji, ko je bio ovo, pa čak i da imate uverenje da to treba da rasprave stručna tela.
Pa, nije to stvar stručnih tela, to je stvar jedne zemlje, jednog naroda i njegovih institucija. Mi to sad svi znamo i to sad piše na naslovnim stranama i sad to treba da rasprave, šta, ministar policije i ministar vojske, a da mi nemamo nikakve veze s tim.
Ne znam kako, ali sa nedostatkom drame oko toliko tragičnog čini mi se da se ne može jedno društvo izvući. Ovaj viče kod Šekspira, Ričard viče – kraljevstvo za konja i čovek menja kraljevstvo za konja. Posle svega, ovaj čovek ovde menja kuću za slobodu. Maislim, znate, ta se stvar ne može tako obaviti, odnosno ona mora da ima kraj, ona mora da ima – kraljevstvo za konja. Prosto, ne može se protivprirodan blud sprovoditi do te mere, bez konsekvence da vi uđete u neki oblik ruske mafije i tako neke banana države u kojoj sve nema veze, tako zemlja…mm… iz trenutka u trenutak, prosto to tako ne ide. Ako mi dođemo do toga da ništa nikome ništa ne znači, onda nema dece, gotovo je.
Oduzimanje nade stvara se pomoću nepravde, mislim, nedostatak pravde uništava nadu i to je ono što ljude smara, ali nema tu ali… Ja mislim da tek veliko razgraničenje počinje i to ja mislim da ono počinje na jednom ključnom pitanju – čega je kontinuitet 5. oktobar, šta se desilo 5. oktobra, šta je kontinuitet ove zemlje do ’87. pa ’91.
Vi sasvim jasno vidite ljude koji govore o raskidanju sa kontinuitetom od 70 godina i vidite ljude koji kažu da je raskinut 5. oktobra kontinuitet 14 godina ili 13. E, to je u pitanju političke borbe, odnosno hoćemo li mi postati jedna veoma desničarska zemlja zajedno sa ovom religijom u školama. Kuda cela stvar ide zavisi kako se opredeljujete prema celokupnom istorijskom iskustvu ove prema fenomenu prethodne Jugoslavije, prema nacionalističkom režimu koji ima, odnosno ja mislim da se sad radi o sledećoj stvari – je li Slobodan Milošević više bio komunista ili je on više bio nacionalista, i gde počinje ta priča.
Naš drug Slobodan Šnajder u Zagrebu to zove ovako: Ja njima Jasenovac, a oni meni Blajburg. Tim povodom bih htela da kažem samo da streljanje u Kragujevcu ’41. i Srebrenica za isti broj dana imaju isti broj, 7.000 hiljada ljudi. Mi ćemo sada videti i kako će se ljudi opredeljivati ovde prema jednoj, za mene centralnoj temi, a to je temi antifašizma. Koliko je bilo antifašističkih snaga i mogu li se one mobilizirati nadalje, inače loše po celo ovo društvo.
I pod tim mislim da može da ode u jedan sledeći egalitarizam ukoliko se sad ne spasi bilo kakva progresivna, moderna ideja o društvu. O onome što dozvolite, ako smem da krstim tako, jedna zapadna ideja, šta nas ovde u stvari spaja, šta nas razdvaja sa zapadom?
Ne te pare ili ne znam šta, nego koje su suštinske odlike individue kolektiva, otvorenosti, ksenofobije, šta se u stvari ovde dogodilo. I ja mislim da je to sledeća instanca koja nas veoma ozbiljno čeka i da ovo što smo živeli ovih 14 godina nije sve. Vi imate jedan reakcionarni stil života po kome bi bilo jako dobro da vam ja sada izjavim da ove minđuše meni nisu bile kupljene u Agata šopu na aerodromu, nego mi ih je ostavila moja baba koja je bila dvorska dama kraljice Natalije.
Svetlana Lukić: Čuli ste pesmu “Žute dunje”, bio je to Davorin Popović, a u nastavku emisije Peščanik slušate gospodina Mirka Đorđevića.
Mirko Đorđević: Mutno neko vreme ponovo živimo, vreme nekih kobno otvorenih pitanja, vreme bez jasnih odgovora. Javnost kao instituciju nemamo, slobodno se može reći, barem je nemamo razvijenu do onoga nivoa u kojem ona postoji u demokratskim slobodnim zemljama. Pa su na sceni ponovo opscenari, falsifikatori, manipulatori, tako da na koju god stranu bacite pogled, doista se ponovo srećemo sa starim enigmama o ovoj balkanskoj, čudnoj zemlji, paradoksa.
Nedavno sam na traženje, da vam samo jedan detalj pomenem, nekog francuskog lista napisao jedan osvrt na ta zbivanja u vezi sa crkvom i u vezi sa svim ovim što se zbiva ovde, pa sam bio stavio neki nekakav malo lirski naslov koji je izdavača malo zbunio, pa je malo promenio, naslov je bio ‘U zemlji šljiva i krvi’. U ovoj zemlji gde šljive, kažu i ove godine će tako obilno da rode, svuda se otkrivaju masovne grobnice. A to sa veronaukom, kad već ovako pipamo ta bolna mesta, to dobija karikaturalne razmere. Niko čak i ne mari mnogo u svim tim raspravama za veru kao lični, intimni izbor i čin, nego se očevidno igra jedna opaka, ja se ne bojim da naglasim i da kažem i takvu reč, politička igra.
U ovom slučaju imamo da se za uvođenje veronauke više zalažu neke državne strukture nego crkvene strukture. Ovako koncipirana veronauka od strane državnih organa, ministra vere i tako dalje je u principu pogrešna. To nikakve veze nema sa onim modelom kakav postoji recimo u brojnim zemljama Evropske unije i na zapadu, nego se radi čisto o jednoj političkoj igri koja se svodi na to da se dobije ideološka zamena za jednu nestalu, posustalu i već totalno nestalu ideologiju.
Ne treba biti mnogo maštovit pa videti da će se veronauka ta i takva vrlo brzo pretvoriti u jednu ideologizovanu didaktiku najgore vrste, pa će verska nastava biti, to je već i jasno, prodavanje nacionalističkog otrova jednog Nikolaja Velimirovića sa antisemitskim nabojima. To neće biti ništa drugo nego onaj nekadašnji model marksizma, ono uterivanje Boga na silu, propagandna propedeptika, nacionalističke tirade i čini mi se da od toga ništa neće biti.
Pogrešno je misliti da se o veri i verovanju ne može kritički, normalno suditi. Apostol Pavle u jednoj poslanici kaže izričito – više mi vredi pet reči svojim umom da kažem nego da trabunjam besmislice i tako dalje što slutim i naslućujem. Malo ko vodi računa da se promenilo stanje stvari poslednjih 200 godina, društvo se sekularizuje, republika je laička, ali se i treća činjenica još lakše smeće s uma, menja se senzibilitet generacija.
Dakle, drugačije se svet oseća, drugačije se misli.
Za sada je ovo čisto politički problem koga naturaju političke strukture u okviru DOS-a, ako hoćete, to je jedno političko šarenilo čija se vrhuška ponaša i postupa po principu klasičnoga politbiroa. Zato mi se čini da su problemi oko veronauke, da ne dužim mnogo o tome, prvo krenuli nekako u širinu. Uveden je u igru Darvin, kao da je Darvin stvorio nekakvu neoborivu teoriju. Darvin je izneo jednu mudru hipotezu koja je unapredila ljudska razmišljanja, nikakvu konačnu istinu o poreklu sveta nije ni Darvin, ni iza njega Oparin otkrio, niti religija nudi, religija u pravom smislu, neku konačnu istinu u pozitivnom smislu.
Više puta sam to bio u prilici da pomenem, ali malo ko to sluša, reč religija u novolatinskom jednostavno znači veza, karika. Kakva veza? Veza čovekova sa tvorcem, sa smislom ako hoćete.
Ja lično mislim i ne bojim se to da kažem, da bez obzira na ministra Šijakovića i tvrdu struju koja to zagovara, mislim da iza svega stoji autoritet uvaženog predsednika, da on svojom ideološkom koncepcijom zapravo pokriva ili otvara takve mogućnosti, mogućnosti manipulacija koje on ne mora da želi svesno, ali kad već postavite se u ulozi autoriteta par excelans stvari tako i krenu.
Da nevolja bude veća veliko je pitanje da li je naša crkva spremna za jedan takav posao, a u prvom redu nad njom stoji, ne u celini kao nad crkvom, ali nad dobrim delom njene jerarhije tamna senka saučesništva u desetogodišnjem sluđivanju naroda, raspaljivanju pogubnog nacionalizma čiji antihrišćanski duh je evidentan i onima koji o hrišćanstvu ne znaju mnogo, tako da je veliko pitanje da li će ona imati moralnoga kredibiliteta kod mlađe generacije koja je viđala vladike na tenkovima, da tako kažemo slikovito, dosad se smatralo da je to figura. Sve je više i više dokumenata koji pokazuju da je upravo i tako.
Pogledajte tu provalu nasilja u Banjaluci, pogledajte antisemitske proplamse od Kikinde do Beograda koju poruku nose u sebi. Nose u sebi jednu poruku da smo mi nekakvo nedovršeno društvo u kojem neprijatelj nikad nije dovoljno mrtav, u kome je etničko kriterijum za sve i otuda ona moja teza koju često spore mnogi da smo mi pravim duhom modernog hrišćanstva još nedodirnuti, neosenjeni. I otuda mislim da će ovo sa veronaukom vrlo brzo se vratiti kao bumerang i državi i crkvi, a pravi gubitnik će, ja od te teze ne odustajem, biti crkva koja bi trebalo svoju pastoralnu delatnost, svoju delatnost hrišćanskog prosvećivanja da forsira u crkvi i na način na koji je to hiljadama godina se pokazalo ispravnim, a ne na način da se oslanja na državnu silu koja je inače nepopularna.
Rimski prvosveštenik Jovan Pavle Drugi krenuo je na svoje putovanje stopama apostola Pavla, od vremena antiohije do Soluna. U Solunu, pravoslavnoj zemlji, on se javno izvinio za sva zla koja su katolici tokom vekova naneli nama pravoslavnima. Kako je to njegovo izvinjenje koje je ponuđeno dočekano u Beogradu? Dočekano je tako što je komentar bio u Novostima ili ne znam u kojim novinama, i na više mesta sam to video, da je to duhovni imperijalizam, da on nama ništa dobro ne misli.
Ako vam se neko izvinjava i ako je taj neko glavom rimski prvosveštenik, elementarna bi pravila i hrišćanske dužnosti nalagale da se to izvinjenje prihvati. Naša crkva i dobar deo njene strukture, hoću da kažem, nisu spremni na praštanje. A šta to znači? Ako crkva nije spremna na praštanje ona negira svoju suštinu. Da li smo mi negde, neko od naših crkvenih dostojnika ponudili neko izvinjenje za zla koja smo mi naneli drugima?
Banjaluka vam o tome govori, Banjaluka nije nimalo slučajna, nije neka epizoda. Postavlja se jedno ključno pitanje – otkud taj kompleks balkanskog homoheroikusa koji neće nikome da se izvini, koji se drži one svoje tradicije Marka Kraljevića koji kaže da ga je mati učila da se nikom ne uklanja s puta.
Ta naša bahatost i tvrdoglavost, nespremnost naša za pokajanje koje je ljudski čin, to je nešto što je fatalno i što nije od juče, što je u mutnim vremenima dostiglo do tog paroksizma, stanja takvog koje bogami ne sluti ni na šta dobro.
Crnogorski mitropolit izjavljuje da su vekovima na rimskom prestolu sedele pravoslavne pape. Pravi stručnjaci koji znaju istoriju crkve počeli su da sležu ramenima, da otvoreno izražavaju čuđenje.
Prvo, nikada na rimskom prestolu nisu sedele pape koje su sebe zvale pravoslavnim, ortodoks. Kad bolje pogledate, on se poslužio jednim trikom, ja moram tako da kažem, tipičnim opscenarskim trikom. Smisao je u ovome – svi su bili ovo što mi jesmo, jer smo mi najsavršeniji, pa su kasnije, 1054. svi otpali i to su sad otpadnici, na njih ne treba računati, tako da oni do tada koji su bili čak i u Rimu i oni su bili pravoslavni. Stvar je nonsens naravno. Imate spisatelje koji kažu, pa i matematiku đaci ne vole pa je moraju učiti, neka tako uče i veronauku.
Reč je o spisatelju srpskom, gospodinu Basari, koji jednostavno tako objašnjava stvari, to treba uvesti silom i gotovo. Reč je, da ponovo kažem, o jednoj vrsti nedozrele hrišćanske svesti kojoj manjkaju temeljni kvaliteti izvornog hrišćanstva, hrabrost da se gleda činjenicama u oči, sposobnost da se ne crveni kad se izvinjavamo, snaga da se kaže i o sebi nešto, a ne samo uvek o drugom. Dakle, kritička misao je ono što nas ne krasi, nažalost.
Sveštenik u zatvoru ima svoje mesto, ali ako ga vi pretvorite u instituciju, njega će osuđenik, zatvorenik doživljavati kao deo represivne moći koja mu je oduzela slobodu. Dakle, on treba sam po svojoj volji i po volji onoga koga traži tu da dolazi, a ne da bude institucionalizovan.
Što se tiče vojnog sveštenstva, ta institucija vojnog sveštenstva je u biti problematična. Jedva da ima dovoljnih razloga za njeno postojanje. Ako je vojska to što je, organ represije, organ sile, onda vi uvođenjem sveštenstva ubacujete sveštenstvo da bude deo te sile. Vojske su streljale dezertere, gušile pobune u istoriji, sveštenici koji su u tome učestvovali ipak su saučesnici u svemu tome, svejedno kako se ta uloga pravda.
Da, on je sveštenik, pri toj i toj jedinici MUP-a, SUP-a, kako hoćete, koja vrši to i to, što vidimo da se vrši, ubija, spaljuje, sahranjuje. Problem je u tome što on kao deo te jedinice bi morao da čuva vojnu tajnu, ako vojnik mora, zapovednik kaznene jedinice koja strelja da to čuva, da skriva, da li sveštenik sme da skriva da su hiljade ljudi pokopani tajno, pobijeni ko zna zašto?
Ima jedan detalj koji me dirnuo nedavno, navodno je za ove grobnice kod Kladova prvi saznao i prvi rekao neki sveštenik koji je to rekao MUP-u. To mi je ulilo neku nadu da je čovek po savesti razmislio, za ime Boga, tu su sahranili nekakve ljude ni opojane, ni imena, ni ništa, da je navodno rekao. Vi znate, Lec je to lepo rekao, svi to znamo – istina uvek ispliva na površinu kao leš. Evo, nama je istina isplivala na sve strane. Mi se Srbi danas nalazimo u jednome čudnom vremenu kad je toliko zla na nama, pečat zla, jedna stigma zla.
Gde je i kada u novijoj istoriji evropskih naroda otkriveno toliko zločina? Teško je naći. Srebrenica, stotine grobnica, na Kosovu, sve ovo što se ovde zbiva to pada na nas.
Lepo stoji u Jevanđelju, nije to tek onaj učinio pa će se zaboraviti, oci vaši jedoše kiselo grožđe, a vama sinovima trnu zubi. To je problem, znate, što je danas savest naša, intelektualaca, ljudi, novinara, u javnosti, pozvana i prozvana da progovori. Ako se bude do kraja progovorilo mnogo će značiti, to je pomirenje u istini.
Ova komisija njihova je vrlo loše koncipirana, Koštuničina, zato nije ni uspela, vidite, mnogi su istupili. Pomirenje je moguće u istini, ali u punoj istini, a ne na nekoj istini koju ću ja za danas formulisati, pa onaj za sebe, pa onaj za sebe… U Jovanovom Jevanđelju stoji, Hristove reči – poznajte istinu i ona će vas osloboditi. Ona, istina će vas osloboditi, ne ja, ne strukture, ne policija, ne vojska.
Međutim, igra se jedna kolosalna igra nekakvih čudnih skrivalica. Određen je dan policije, te iste policije koja je to činila, njen ktitor je na ogromnom panou ni manje ni više u Sava centru Nikolaj Velimirović. Pa, onda nisu bogami daleko od istine oni koji kažu – pa, ima u tome logike, Velimirovićev nacionalizam, ostrašćeni antisemitizam, njegova isključivost, tačno se uklapa u jednu ovakvu autoritarnu šemu.
I dan-danas ćete čuti od svakog trećeg Srbina, ako ne od svakog drugog bio sveštenik ili ne, Jevreji su bogoubice, ubili su Boga. Naša crkva nema dokumenat koji na jednom teološkom nivou autoritativno definiše da je to zabluda. Ana i Kajafa jesu bili Jevreji, ali i grčke sudije koje su Sokrata otrovale su Grci, pa mi ne bacamo kolektivnu krivicu…
Mi nemamo raščišćena ta pitanja.
Hag – Hag je problem, to je moralni problem, neko mora od njih da ode u Hag da kaže – jeste ili nije, bilo je ovako ili nije bilo. I onda se igra jedna igra koja je dobila grandiozne razmere u besmislu. Donosi se savezni zakon o saradnji sa Haškim tribunalom koji prvo uopšte nije potreban. Taj savezni zakon ne može proći pa je nađeno rešenje – republike će izručivati, time se prećutno daje za pravo da su republike članice Ujedinjenih nacija, međunarodni pravni subjekt, a one to nisu. Kad idete dalje ako imate hrabrosti da pođete dalje, ako se republikama bude dalo pravo da izručuju, kako će poštovani predsednik, ustavni predsednik Republike Srbije Milan Milutinović sam sebe izručiti.
I akademik i profesor Univerziteta i političar, pa nažalost i patrijarh srpski ponavljaju što se našeg nemanjićkog perioda tiče – sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno. Uopšte nije tako. Uzmite Jirečeka, uzmite istoriju srpskog naroda pa pogledajte – sve je bilo veoma mračno. Nedavno sam napisao komentar povodom izjave Koštuničine o Dušanovom zakoniku – Mi smo imali pravi sistem prava u Dušanovom zakoniku. Ogroman broj ljudi će mu poverovati. Jeste, to je značajan dokumenat Dušanov zakonik, sad se pitate, istaknuti pravnik, gospodin Koštunica je pravnik, je li moguće da on to ne zna? Zna, kako da ne zna.
Ko god uzme Dušanov zakonik pa otvori, član 69. i to – ko učini vlastelinu to da mu se odseku uši, to je varvarsko pravo, mazija. Postoji jedna vrsta ideološkog Erosa, tako nauka objašnjava, kada ljubav prema nekim ideološkim floskulama do te mere zaslepi čoveka da počne da izriče, da tako kažemo, stvari koje su empirijski potpuno neprihvatljive.
Nije tako bilo, nemamo vladara u srednjem veku našem gde sin nije ubio oca, otac oslepio sina, šta je sve bilo i tako dalje. Elementarna prava ljudska nisu bila zaštićena Dušanovim zakonikom.
Serbova zbora da ne bude, Serbi nemaju pravo okupljanja, ako se uhvate da im se pali ispod očiju, da im se seku uši, ruke, noge i tako dalje. Te floskule su vrlo efikasne, kod neobaveštenog sveta, kod duhovno lenjog sveta to deluje.
Znate, istina je prvi put kad se javi među ljudima strašno ružna, novorođenče koje čekate godinama, čim se rodi, u onom prvom momentu ono je strašno ružno, tek posle dva-tri dana se kaže u Sremu, učoveči, postane ljupko, milo stvorenje, a čim se rodi mnogo je ružno.
Svetlana Lukić: Čuli ste maločas gospodina Mirka Đorđevića, pre njega je govorila gospođa Borka Pavićević, a sada sledi ubrzanje u liku Biljane Srbjanović.
Biljana Srbjanović: Stvarno izgleda malo kao CK, sve ide na DOS, čoveče, DOS je iznad Parlamenta, iznad predsednika, iznad svega. Ko će da bude direktor biblioteke u Svilajncu ne odlučuje ministar ili doministar ili dodoministar kao što bi to bilo normalno, nego na kraju, iznad svega ide društveno-politička podobnost, u stvari sve ide na taj DOS, tako da mi to nešto uopšte ne ide u glavu. Ne znam zašto to rade i ne razumem zbog čega tolika potreba za centralizacijom moći sad u okviru stranke ili koalicije, kako god da se to zove. Zašto to rade? A malo naginju na estradu svi, pa se slikaju. Sad sam videla sliku Batića polugolog.
Ja lično sad imam novu fiksaciju na ovog Maršićanina, pošto je on meni delovao čovek zaista na početku kao simpatičan jedan, smiren čovek to kao pospan kao Koštunica i tako dalje, i kao to je sve u redu. Na primer oni njegovi u NIN-u, oni otkidaju na njega. Ja ne znam ako ste obratili pažnju, svaki put je u NIN-u barem jedan tekst o tome kako je naš divni Maršićanin nešto užasno dobro nekome odbrusio.
A on to valjda čovek čita samo NIN, pošto se štampa na ćirilici i odjednom ti vidiš da on veruje u to. I sad kao dnevni prenosi skupštine, on je glavna zvezda, on je Elvis Prisli. On sedi tamo, a u stvari suštinski ništa ne radi, pošto i dalje ima divljaštva u skupštini, a on je najkrivlji za to, jer nominalno ili ne, on je na mestu da treba da bude šef te parade. On kao šef parade ne ispunjava svoju funkciju zbog toga što mu opstruiraju skupštinu već evo osam meseci, non-stop mu to rade, prema tome on defakto elementarno ne obavlja svoj posao.
Ja ne znam kako ga ti obavljaš, da li ti tog Šešelja uzmeš pa ga lišiš poslaničkog imuniteta i konačno ga strpaš tamo gde mu je mesto, da li je to ludnica ili zatvor to neka utvrđuju, nije ni važno, ali nešto treba da uradiš. A njemu se dešava haos u skupštini, pogotovo kad ode da piški, onda ide ovo vađenje napolje, a s druge strane on je čovek sve veća i veća zvezda u sopstvenim očima, pre svega. Malo ponavljaš dve-tri stvari kao neprestano i sad odjednom se užasno narod, narod definitivno, ljudi, postoji, to kao kategorija postoji.
Ja na primer gledam Utisak nedelje stalno, to mi je užasno zabavno jer se tu ljudi javljaju. To je narod. To je javno mnjenje. Ne verujem ja u ovo, Strategy Marketing, nego 12 ljudi koji se javi tamo ili 10, to ti je to. I onda oni na primer svi su jedne nedelje, Maršićanin je genijalan, a najbolje je bilo ono za Bojanu Lekić, ja se izvinjavam ali moram to da kažem. Jedne nedelje je bio napad na Bojanu Lekić i svi su se javljali tamo jer su čuli to na televiziji i svi su rekli – Bojana Lekić je grozna, odvratna i ovo i ono. I onda sledeće nedelje je bila odbrana na tom istom mestu, jer se neko pojavio, onda su se svi listom javljali, mogu da se zakunem da su isti glasovi, koji su rekli a i ponavljaju reči – ja podržavam nju, pa šta ako je…
A sad je ovog Vuka Obradovića sirotanovića isto… Mislim da je to bio Orlić onaj, zgodni onaj, debeljuca, on je krenuo da vadi neke baš tračeve, intrige, ta i ta se zabavljala sa ovim i onim, tri godine, razvela se, ostalo joj dete… Ono, totalno kao Svet časopis, svejedno, to je bilo toliko glupo nekako izvedeno, a kao Velja Ilić koji je kao narod, Velja Ilić to je narod, rekao taj čovek je… ne znam, on je zgodan, to je sve u redu i tako dalje i govorili – ja podržavam Velju Ilića i ja mislim da je Vuku Obradoviću sve namešteno. A da je Velja Ilić na primer rekao – ja mislim o Vuku Obradoviću to i to, ja sam to video, svi bi rekli – ja podržavam Velju Ilića, ja mislim da je Vuk Obradović to radio. To je tačno onako kako ljudima izdiktiraš… Tako i ovaj Maršićanin je sad postao tako kao, tri puta je pisalo u novinama i jednom na nekoj televiziji, slika se svaki dan, onako upečatljiva ličnost i s vremena na vreme tu otkači nekog levo, desno i kao nova zvezda.
On kad bi se kandidovao mislim, sigurno je omiljeniji od Đinđića, mnogo više puta. A kako da ti kažem, plate takve kakve imamo, kakve god da su imamo ih zbog Đinđića, nemamo ih zbog Maršićanina, neka i najmanje su na svetu, moja je 100, nema veze, razumeš, ali to što imam imam zbog toga, a ne zbog ovoga. Nisam ja pro-Đinđića, daleko od toga, ali kako to ne kapiraju meni nije jasno. Valjda kad u NIN-u budu počeli da brane Đinđića, to će valjda biti narod.
Kako se zove ono kontra od amfitamina? Mislim, oni kao da piju nešto… sedativ šou, oni su kao izabrani na četiri godine i oni će za četiri godine verovatno da promene te grozne zakone kojih se drže kao pijan plota. Nije problem u tome što se drže zakona, nego što su zakoni loši. Daj, promeni ih više! A pošto oni to sve tek polako, on će tri-četiri godine da se slika na televiziji, što on da se zaleće u prvih 10 minuta da izigra sve, onda ne može do kraja da istera utakmicu.
I tako on pred sobom ima neki put, a ja nekako ne vidim da zemlja ima neki poseban put pred sobom, a pogotovo nema živaca. Oni se naganjaju na primer oko tog zakona sa Hagom pa mesecima, čoveče, da bi na kraju nama rekli – ne treba nam ni zakon, mi ćemo to u četvrtak da uradimo pa kako bilo.
Ja sam sad bila sa tim nekim svojim pozorištem koje radi nešto u Nemačkoj i onda oni kažu, kad krene taj razgovor i ta pitanja – šta je, šta ti misliš hoće li Milošević ikad biti izručen? Ja kažem – koji je datum danas, oni mi kažu, ja kažem – pa za dve nedelje. Oni kao – pa kako? Ja kažem – pa tad ističe dead line, ne razumem u čemu je problem. Sad ovi upućeniji, prate – pa znam, ali vi nemate zakon. Jao, stvarno nemamo zakon, pa će se napraviti, znaš ono.
To je mislim Mileta kod vas ispričao, onu priču o kokoški, trči još jedan krug, to je meni genijalno, ali to je tačno to, ali to sad svi već provaljuju. Misliš sad ti da sačuvaš obraz, sad će da istrči ali uopšte je besmisleno, bar da istrči dan još jedan preko dead line-a, ne, nego će on tačno do dead line-a da trči i sad mi svi znamo da je to to i ne treba nikakav zakon i tu se ni ne držimo zakona i zakon ustvarni ni ne postoji, pa, daj uradi to odmah.
A s druge strane, mislim da je to mnogo važnije od izručenja tog Miloševića i šta ja znam tog držanja zakona, šta se dešava sa javnim mnjenjem, šta se dešava sa građanima. Mislim, ipak je ovo veoma na neki način organizovano plasiranje informacija oko svih zločina sa naše strane po Beogradu, čoveče. Pa, tu je, bre, na dva kilometra od moje kuće zakopani! Pa mislim, to je to, a ne nešto drugo da mi pričaš. Time treba da se bavimo.
Ne deluju mi da su koordinisani uopšte i mislim da je mnogo ozbiljnije od toga ko će se na koji način pogoditi sa SNP-om, sa ovim, sa onim, kako će narod da se oporavi, kako će građani da dođu, da shvate šta se događalo, kako će to da prihvate, kakva će se istorija pisati i šta će ljudi da govore, kad će da počnu da se suočavaju sa svojom sopstvenom ulogom u tome. To je mnogo važnije od toga koji je zakon koji ne valja da ga se držimo.
Mileta Prodanović: Ja se uvek setim jednog vica, to kad je rečeno – ne, mi nećemo dati našeg dragog predsednika, kada petao juri po dvorištu u krug, ja ne znam da li ste to nekada videli, mladu kokošku. I mlada kokoška potpuno izbezumljena, a pored stoji stara kokoška i ova je pita – šta da radim? A stara kokoška joj kaže – pa, trči još jedan krug da ne pomisli da si laka ženska.
Svetlana Lukić: O ponosnoj koki je naravno pričao Mileta Prodanović, a Biljana Srebjanović nastavlja da priča o Zoranu Đinđiću.
Biljana Srbjanović: Ja mislim da je prvi njegov problem što je on obrazovan i govori neki jezik. Naravno, moj osnovni problem njega je što ne mogu da shvatim njegov moralni kodeks uopšte. Verovatno će mi reći ljudi da sam naivna, da u politici to ne postoji, ali za mene je to ključna stvar.
On je čovek na neki način bio najviše izloženoj toj nekoj kako su to zvali satanizacija od vremena prošlog režima i na njega je bilo nekako najlakše zato što je on bio tako… najmanje se branio i najmanje je imao te osobine koje ipak te brane kao Vuk, Koštunica, Velja Ilić.
To su patrijarhalni srpski tipovi, idu u crkvu, mazi ih patrijarh po glavici, vole ćirilicu, narodski su ljudi, Srbin iz srca Srbije, bla-bla-bla, Hercegovac ovaj i šta ja znam.
A ovaj čovek malo ne zna ni gde je rođen, malo se nije ni ovde školovao, malo je pokupio, zna da se obuče, lepa mu žena, stranac je, on deluje ovde kao stranac. On ima i stranu facu nekako, nema fizionomiju Srbina, meni tako izgleda, nego potpuno izgleda baš kao stranac.
E, sad, ko najviše mrzi Đinđića? Oni ga mrze, njegovi koalicioni partneri i ne mislim čak ni da je to direktno, da je to sad kao neki sukob Koštunice i Đinđića, nego baš ono… Ko voli DSS taj mora da mrzi Đinđića, ali nije obrnuto, nego samo tako, jer je on sve ono što oni zapravo nisu, pa uključujući i to da nema moralni kodeks, čak i to.
Hajde da kažemo, nije znači sve samo pozitivno, ali na neki način ipak nešto taj čovek radi, on bar okolo ide pa nešto prtlja, traži te neke kredite, muva se, ne znam šta već radi. A ovaj, nekako imam utisak, kao neka uvređena frajla, stalno je nešto ljut i stalno ga je neko nešto užasno uvredio. Meni više od pospanog deluje na onog što se pravi da te ne vidi pa trepće i ne vidim tačno šta on radi.
Ja sam čitala u raznim novinama, čak stranim, tu nagradu koju je dobio Koštunica kao državnik godine i tako dalje, to je direktno Soroš fondacija uspela da izdejstvuje za njega. Ti ćeš uvek reći – Đinđić taj je strani plaćenik, a Koštunica, on je baš naš, a Koštunici je Soroš baš sredio da dobije… mislim, lično on, lično njemu.
Pa, on se ne trudi da malo ovog čoveka zaštiti i da kaže – pa, dobro, mi smo sad tu zajedno, pa ja radim ovo, ti radiš ono i tako dalje, ali bar da ne popusti, da kaže – uvređen sam, pa sam uvređen do kraja. Pa, nemoj ni da popuštaš bajo, mislim uopšte nemoj nikad da popuštaš, razumeš, nego od početka, ti si ga već dva puta video, to je sad već ono Pavlovljev sindrom, jer čim vidiš Koštunicu da je uvređen znaš da nedelju dana, dve, koliko treba će da popusti.
Ja imam sve te iste mentalitetske osobine, samo što se ja zafiksiram za nešto drugo pa neću da pustim. Svađam se sa carinicima po celoj Evropi, jer ja hoću svoj kofer da unesem u avion pa bog, ja vidim uniformu i tu je kraj, ja sam u pravu i nema ono da mi kažu – daj, ućuti više i prekini da se svađaš sa svima. Tako da ja apsolutno sebe vidim u tome svemu.
S druge strane, takođe mislim, ja samo umem da sedim i da zakeram i čak se sladostrasno, ono pakosno, kad vidim da je neko napravio neki neviđen ono… pa odmah zovem ono kao – Sanja, jesi videla ovo? I toliko mi je nešto milo. Tako da mislim da ta neka zluradost i neka sporost na navikavanje da je sad nešto drugo, da nekako ti sam si za sebe odgovoran, nije ti više kriv ovaj u uniformi, nego si sam sebi kriv, šta god da je to. Nekako nikako ni ja da se na to naviknem.
Zaustavljen je saobraćaj zbog toga što smenjuju direktora Beobanke. Ja koliko sam shvatila, potpuno se slažem, to je neka baraba, nije ni važno. Prvo, ne mogu ja da trpim, jer ja na primer moram da radim, možda sam ja direktor nečega, a sad me nema na poslu, pa sad će oni da… jer kao ovoga… Pod brojem jedan, pod brojem dva, malo su se kasno setili, ta Beobanka svi znamo šta je radila. A pod brojem tri, mislim, kako to na taj način. Sad svako ko ima neki problem sa šefom može da izađe i da zaista zaustavi čitav grad, a s druge strane, onda ti kad vidiš ove ljude koji demonstriraju zbog toga što su im nestali rođaci i familija sa Kosova, oni čak stoje na trotoaru ljudi, da ne smetaju i to svi kao u fazonu – jao, evo su opet ovi.
Zbog toga što ti svaki dan neki drugi dolazi, da li sad mislim čuvar, ne znam, vatre Slobe Miloševića ili mislim, mrzi me šef, učiteljica mi dala keca, uskoro će i to biti, nije samo štrajkovi. Ne znam da li ste primetili, kod nas se saobraćaj zatvara i kada naši lideri DOS-a prolaze po gradu. Vraćaju se na primer iz kafane iz Skadarlije i zatvara se Francuska ulica.
Ja se tačno sećam, ja stanujem u Francuskoj, silazim dole i ovde kad su u Domu JNA, neke bile ranije budže, onda izađe onaj saobraćajac vojni i onda on hoće da zaustavi saobraćaj u Francuskoj da bi se ovi isparkirali. Shvataš šta mu ja izgovorim tog trenutka, nećeš mi ga zaustaviti dok ne bude vojni udar u ovoj zemlji, pa da njegova bude cela ulica, razumeš, i nema teoretske šanse.
A sad, tom istom Francuskom ulicom ja mirno moram da čekam u tim kolima, dok me sad zaustavlja prava milicija, dok iz limuzine izađu, iz Skadarlije jer su bili u Tri šešira i dogovarali se na primer da li će da smene Vuka Obradovića ili ne ili je žurio Đinđić na aerodrom, pa hajde da zaustave Maršala Tita.
Pa, šta to mene briga, ja ne razumem. Znam da mi se ovi moji prijatelji žale da u Berlinu samo Klinton zaustavlja saobraćaj ranije, ovi svi, kao nema veze, ali zbog njega barabe ceo saobraćaj staje. Ovde, bre, zbog svakog, ima ih 18 lidera, ako će svaki da mi zaustavi ulicu dok se isparkira i uparkira, mislim, kakav je to način, to se jednostavno tako nije radilo, mislim, to nisu radili ni ovi…
Nisu radili zato što nisu izlazili prvo na ulicu, dobro, to je dobrim delom, ali imalo je i onih kad su izlazili, pa to se jednostavno nikad nije radilo.
Sad je bila ta premijera u Beču, imala sam stvarno užasnu tremu zbog toga što ipak do sada i ti komadi i šta ja znam, i onda u medijima ste stalno prisutni, znaš ono, Srbija tra-la-la. Kao nemam ništa sve to, kao ja pišem, oni rade, imala sam neopisivu tremu oko toga, pogotovo što je komad užasno protiv njih, kako oni užasno mrze strance i užasno se prave da su jedno humano društvo, jedna lepa, velika Evropa koja se drži za ručice i peva zajedno šta god da treba, a s druge strane stravično mrzi strance. I na svaki mogući način se zatvara i na svaki mogući način nam ne dozvoljava da budemo različiti i zatvara kapije pred nama i ponižava nas apsolutno, i ne samo nas, pogotovo ljude kao što su, ne znam, Turci i tako dalje.
I naravno, sad su već krenule kritike, sad sam već ono, kao varijanta, kao ovde, one desničarske novine, pljuvačina, a zato je šef Socijalističke partije došao da mi čestita i tako dalje, tako da je to bilo zabavno.
Ali meni je simpatično to što ja sam dosta sad išla po inostranstvu, ovo-ono, tamo se igraju moji komadi i za vreme onog prošlog režima naravno nikad niko nije dolazio niti naše ambasade, niti kulturni ataše, niti bilo šta, to je uvek bilo potpuno ignorisanje.
Desilo mi se samo da je jednom u Beču, da je došla neka žena i posle predstave, posle premijere mi je prišla i rekla – dobar dan, ja sam iz naše ambasade. Ja je ovako pogledam i ona kaže – znam, znam, ali ja sam ovde privatno. Ja kažem – dobro. Ali sada kada se sve promenilo, uključujući i ambasade, sad na primer pre dva-tri dana mi je bila ta premijera strašno velika u Beču zato što se zatvarao taj festival tom predstavom, stvarno užasno velika i tralala, niko nije došao iz ambasade, niko. Niko.
Mislim, i to je u redu, u krajnjem slučaju, i ne treba da imam bolji tretman, nije važno, šta sad, ali prosto malo onako baš čekam da vidim. Svuda pišu srpska spisateljica ta i ta, pa ako ništa drugo, to je ipak neka promocija te zemlje, je li tako? Kultura, mi se stalno busamo da je naša najveća kultura, pa ja se prezivam Srbljanović, nema ko ne zna… Ja sam čak promenila… ja sam se rodila u Švedskoj slučajno, a ja sam u svojim biografijama svuda tamo promenila da sam se rodila u Beogradu, da slučajno neko ne bi pobrkao da ne zna odakle sam, zato što neću to da sakrijem ni na koji način.
Tako da mislim da će dosta vremena da prođe dok se ukapira šta je za izvoz, nisu samo maline i Dragana Mirković, ima valjda i nešto drugo.
U Italiji ja dajem autograme na ulici, meni je to super, razumeš, kako da ti kažem, to je užasno smešno. Ja srećom ne živim u Italiji, mislim pošto bih verovatno poludela, razumeš, a i oni od mene i uopšte ti se ne dopada ta vrsta izloženosti, to je opet malo jedna glupa stvar.
Ali ipak mislim da imam ovde mnogo više napada i mnogo negativniji u stvari stav javnosti o meni samoj nego što je pozitivan. Mislim, meni je stvarno bilo najbolje ono poslednji put kad sam dobila pismo čitaoca u Vremenu koje su oni objavili o tome, jedan čovek je napisao – dobro, ta žena, ona očigledno obrazovana je, elokventna, ume da piše, ali zašto ona, zašto ne neko drugi. I to je sad ono – zašto postojiš. Znači, nemam više problem ni sa tim, glupa si i ne umeš, dobro, umeš, sve je to u redu, a što. I ti kažeš – pa, stvarno što? Koju ja sad krivu Drinu ovde ispravljam? Imaš onda neki malo gadan ukus.
Mi u Jugoslaviji imamo 30 pozorišnih festivala ukupno, male, velike, srednje i ovo i ono. Ja tri godine radim u inostranstvu, za tri godine nisam ni na jedan domaći pozvana, a jesam na mnoge svetske, ali nisam ni na jedan domaći, ali čak ni onaj, kako da ti kažem, ma ono Zaječar, to je već veliki, nego onaj, neki znaš ono… na Gitarijadu, razumeš.
I ti ipak nekako imaš neki utisak da to malo možda nešto nije normalno. Možda ja zaista ne zavređujem to, možda je to sad stvarno sve prenaduvano, razumeš, i tako dalje… Mislim, kako da kažem, neću sad da psujem, ali mislim… 1%, jedan od 30, valjda sam ga zavredela, je li tako? Ali nijedan. Meni je to najteže uvek roditeljima da objasnim, oni mene uvek pitaju – pa, sad kako to, jel’ valja to što ti radiš? Ja kažem – pa, sad ne znam, jel’ mi veruješ na reč, ja mislim da je super. E, sad, ja ih na primer imam 60 ovog trenutka, predstava svojih po svetu.
Svetlana Vuković: Na 60 mesta ti se igraju predstave?
Biljana Srbljanović: Različitih, da, na 20 jezika. Kako, bre, baš nijedna? Aman.
Svetlana Lukić: Slušali ste emisiju Peščanik, govorili su Borka Pavićević, Mirko Đorđević i Biljana Srbljanović. Emisiju pripremili, odnosno realizacija Milan Mihajlović, montaža Boža Podunavac, a vas pozdravljaju i zahvaljuju se na pažnji Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.
Emisija Peščanik, 20.06.2001.
Peščanik.net, 20.06.2001.
