Radio emisija 07.11.2001, govore: Srbi sa Kosova, Srećko Mihajlović, Goran Marković i Svetlana Slapšak.
Svetlana Lukić: Dobar dan poštovani slušaoci. Ovo je Peščanik Radija B92. Moramo brzo da pričamo i nešto da radimo, treba stići Đinđića, a sad se i Koštunica nešto ubrzao. Jeste li primetili da je do juče glavna drama bila izlazak Srba na kosovske izbore a da već danas o tome govore jedino albanski lideri: Rugova, Tači, Haradinaj u Prištini? Naši su doneli odluku i prešlo se na sledeću tačku dnevnog reda. Predizborna kampanja je valjda počela i baš me zanima ko će od naših lidera smeti da se lično pojavi na Kosovu.
Ozbiljno. A možete li da zamislite Đinđića ili Koštunicu kako lepo ulaze na Kosovo, kako lepo prolaze pored Podujeva, pored Prištine a onda ulaze u Laplje Selo, Čaglavicu i Gračanicu i kako ih ovi Srbi dočekuju?
– Period Slobodana Miloševića za nas je jedini period koji je bio ljudski. Kada je bio Slobodan Milošević, Kosovo je procvetalo. Zaposlila se omladina, radili smo, živelo se, slobodno smo izlazili i to je bio život koji ćemo da pamtimo, inače ja mislim da više ovde života nemamo, ni sa Koštunicom ni sa onim parlamentom. Kako ih nije sramota, stidim se što sam Srpkinja zbog njih.
– Nađe se ovaj Slobodan. Za ovoga Slobodana narod: Uuuuuu! Slobo! I evo sad kako je došlo i kako se završilo.
– Mi smo vojska, evo, svi smo mi vojska. Mi sad na jedan mig svi smo vojska.
– Samo da nađemo ko će da nam kaže ‘kreći’ – mi smo pošli, gotovo je to. Nego smo još malo humani, hoćemo da sačekamo da vidimo lepo.
– Hoćemo demokratski.
– U ponedeljak, prvi dan kada su došli Englezi, mi smo Engleze bili. Francuzi su branili Engleze i molili su nas Srbe – nemojte da bijete Engleze, sad će oni da odu. Sad neka dođe jedan, odmah ćemo da ih bijemo.
– Znate kako se osećamo, kada čovek ne vidi nigde izlaz i kad ispred svojih očiju vidi samo smrt? Tako se svaki čovek ovde oseća. Ovde je jeziva i tišina i kretanje kroz ulice i strava. Šta je najbolnije za svakog Srbina sa Kosova? Kada naš čovek krene da živi tamo on nije primljen kao Srbin, opet se on gleda nekim drugim očima. Došao je sa Kosova, vrlo često oni umeju da kažu Šiptari sa Kosova, cak Cigani sa Kosova a to sve zaboli.
– Svi žele da odu. Ovako ne, samo sa vojskom.
– Svi žele da odu, onda faktički ne verujem da neko želi da čeka, jedino ako mora i ako ih ne puste odavde, inače svako od nas želi da ode odavde.
Svetlana Lukić: Gde ćete biti u Srbiji?
– A ko kaže da ćemo u Srbiju? Pa ne moramo u Srbiju. Mi ćemo da odemo u Grčku, Indoneziju.
– Ja ti reko’ da će jednog dana samo da se čuje da smo svi uhapšeni, kidnapovani ili streljani. Ne znam ja kako srpski narod gore razmišlja za ovaj narod ovde, u Orahovcu. Ali samo da ne bude sve to kasno.
– Evo, ja sam bio na snimanju dole. Nema rendgena. Da idem ja kod Šiptara na rendgen, on ima da me izgori, bre, sa rendgen aparatom.
– Pratnju KFOR-a nikada nisam koristio. Pratili su me ali kada sam video kako oni prate, oni idu napred, bilo koji kvar da je na vozilu oni ne intervenišu, ne čekaju vas, i onda sam video da je daleko veći rizik ići sa njima, kao što se i pokazalo. Većina ljudi koji su stradali, više su stradali što su bili u pratnji KFOR-a nego što su išli samostalno. Onda najčešće poranim i jednostavno idem na svoj rizik.
– Igra mi svaki damar u telu jer ne može više da se izdrži, zato što smo nemoćni. Ostavljeni smo i zaboravljeni. Mi smo odslužili svoje. Mi smo izrabljeni ljudi. Deca su nam starci.
– U njivu da otideš – ne smeš. Sve sa strahom. Ako radiš nešto, moraš da se okrećeš. Stoka je tu, na jasle. Šuma je sva šitparska tamo, zajednička nije, ne smemo.
Svetlana Lukić: Kako se grejete?
– Doterali smo drva, Rusi nas pratili. Imamo doktore, lekove nemamo, šta da radimo. Nemamo ni nade, jer toliko se ogorčalo da ne može da se smiri nikada.
– Verujte mi da sam jednom u životu primio pomoć za sve to vreme. Prosto mi se čini da to meni ne pripada, da sam ja zdrav čovek. Sve mi se čini kao da idem u javnu krađu, a sada zamišljam kud ću ja sa šest članova porodice ako bih otišao negde. Da živim od pomoći, država je osiromašena. Teško je, to je jedna dobrovoljna robija.
–Evo, ja ću sama da krenem mojim kolima za Srbiju ali da imam oružje. Ja se od Šiptara ne plašim.
–Matica Srbija neće da nas napusti sigurno.
– Kao Vladan Batić. Neka dođe ovde da razgovara sa nama i vidi koliko nas ima. Neće nikad dobiti glas sa Kosova.
– To neka reše, ili narod s nama dole, ili narod s nama gore. Mi ih molimo samo da nas izbave nekako. Zato ja ne mogu da kažem da Srbija ne misli za nas, to je glupo, mi smo njihov narod, sramota je i što nas je ostavila, ali tako je do sada bilo. Ali povucite nas bre!
– Ali oni ne znaju, oni ne veruju u Boga. Bog je jedan ali važno da je bog Srbin. Srbin. Čist Srbin. On će im vratiti sve ovo.
Svetlana Lukić: Ovo su ljudi koje međunarodna zajednica, predsednik Koštunica, obe vlade i mnogobrojni politički lideri pozivaju da izađu na izbore. Problem, međutim, nastaje odmah. Međunarodna zajednica je za njih okupaciona sila koja štiti Šiptare koji Srbima hoće da zatru seme.
Predsednik Koštunica je onaj koga su za vreme predizborne kampanje kamenovali u Kosovskoj Mitrovici, onaj koji je zauzeo mesto njihovog spasitelja Slobodana Miloševića, a lideri partija su isti oni koji su prethodnu deceniju nazivani izdajnicima Kosova i srpskog roda. Na izbore ih zove ona Rada Trajković koja sedi sa okupatorima i Šiptarima u Privremenom administrativnom veću Kosova i za to još prima platu od nekoliko hiljada maraka. Na izbore ih poziva vladika Artemije, onaj koji je ostavio narod i pobegao iz carskog grada Prizrena, koji je više puta prespavao u Njujorku i Vašingtonu nego u Gračanici.
Da li će kosovski Srbi masovnije izaći na izbore ili ne – u stvari je retoričko pitanje. Neće. Oni čekaju Miloševića i izaći će na izbore kada ih on pozove. Otkuda ta bezgranična ljubav prema haškom zatvoreniku? U njegovo vreme Šiptari su im se sklanjali s puta, svaki Srbin je mogao da bude vlast, osećali su da kroje političku mapu Srbije. Tada su bili srećni ljudi.
Kada se ceo svet urotio protiv Miloševića i bombardovao Srbiju, on je ponovo spasavajući svoj narod pristao na privremenu okupaciju Kosova. A šta rade okupacione trupe? Dozvoljavaju Šiptarima da ih ubijaju, pretresaju im kuće i hapse ih, naoružani KFOR-ovi vojnici ulaze u crkve, zabavljajući se dok gađaju manastirske krave i kokoške. U albanskom delu Mitrovice zabranili su da zvone zvona jedine pravoslavne crkve jer to uznemirava Šiptare.
Srbi ubijeni u kući, u dvorištu, na putu, na njivi, samo su brojke koje služe da bi se dokazalo kako nije implementirana Rezolucija 1244. Oni koji još uvek žive na Kosovu veruju da je pitanje vremena kada će i na njih doći red. I dok vam na putu od Merdara do Prištine pokazuju grupe albanskih mladića koji, veruju, čuče i čekaju da se nekom Srbinu pokvare kola pa da skoče na njega i ubiju ga, oni ne vide nizove još uvek svežih grobova sa albanskim zastavama duž istog tog druma. Uostalom, posle svega, nijedan Šiptar ne treba da živi, ne na srpskoj zemlji.
Kosovske Srbe koji su posle bombardovanja izbegli dočekala je promenjena opoziciona matica koja se setila da su oni stvorili vođu, da su uvek glasali samo za njega, da su dolazili u Beograd na kontramitinge sa motkama da tuku izdajnike i da su na kraju ipak preterali sa Albancima i time izazvali bombardovanje. Srbijanci su im sve sasuli u lice i nazivali ih pri tome Šiptarima.
Srbija je već bila prepuna izbeglica, raseljeni sa Kosova su dobijali najgore kolektivne centre, domaće stanovništvo im nije dalo da se priključe na njihove vodovode izgrađene od samodoprinosa. Humanitarne pomoći nije bilo jer su Miloševićevi pomoćnici njima namenjenim brašnom, uljem i sapunima kupovali glasove lokalne sirotinje.
A njih? Njih nisu morali da kupuju jer je Milošević znao da su njegovi zauvek.
Za novu vlast bili su samo kamen oko vrata. Dok je hiljade ljudi na ulicama Gračanice čekalo vesti o broju poginulih u eksploziji autobusa, premijer je mirio zavađene navijače; grobare i delije. Predsednik je saosećao sa postradalima, ali u Palati federacije.
Sada su kosovski Srbi deo nagodbe sa međunarodnom zajednicom. Svi su oni čuli i ponavljaju da neće dati legitimitet albanskoj vlasti na Kosovu ne znajući da oni više nemaju šta da daju. Njihovi glasovi u stvari nikome nisu ni potrebni i ništa ne znače. Legitimitet će dati Hakerup, važno je da je Koštunica pristao, kosovski Srbi su već glasali.
A tu se uvek setim jedne žene iz Knina koju sam srela na prelazu Sremska Rača ’95. godine.
– Putujemo iz Knina, iz najcrnjeg grada u bivšoj Jugoslaviji, ka žalosnoj Srbiji koja nas je izdala. Putujemo dva dana i dve noći. Ovde nas šikaniraju da ne mogu više, kao da smo najveći ološ što postojati može.
– Mi razumijemo i Miloševića, mi njega razumijemo. Treba ga razumijeti. Ali ipak treba braći…
– Ne da ti uči, kako ćeš ga razumijeti. Svi ćemo pred skupštinu dok ne krepamo. Raduju nam se kao marvi. Tetoše Muslimane, 400 Muslimana su gore, gotive se, a mi krepavamo ovde, 50 sati nas šikaniraju ko najveću stoku i marvu. Izdao nas je, po Vens-Ovenovom planu nas je morao braniti, to mu je bilo obećanje, ljudsko. Nije nas branio nego nas je poslao u smrt. Idem Šešelju da me nahrani i da mi familiju spasi. Idem k’ njemu, živilo mu deveto koljeno, bar nas je na jeziku branio ako ništa drugo.
Kako da živim? I neće da me pusti u Beograd da zaradim dinar. Imam sestru, naći ću negde posao da preranim sebe i čovjeka slijepog. Gospođo, neka me vrate nazad, neka me vrate Tuđmanu, poljubiću ih gde ih majka nije poljubila, pa ću tamo časno umrijeti, neću da me ovde šikaniraju s noge na nogu. Dva mladića su mi iz familije poginula, koga više da dajem, koga da više dajem i kome da dajem? Miloševiću?
Svetlana Lukić: U tom stanju transa iz očaja i užasa, u kome je ova žena provela taj dan čekajući da uđe u Srbiju, Srbi sa Kosova žive već više od dve godine, rastrzani između dva sna. U jednom; Šiptari iz Prištine marširaju i gaze sve srpsko što je ostalo na Kosovu, a u drugom jednog majskog dana vraćaju se naši, u uniformama, pola Šiptara pobiju a pola zauvek oteraju preko Prokletija.
A mi Srbijanci, srećni i slobodni građani, pomalo smo zaplašeni rečima ‘tranzicija” i “reforme”, jer iza njih stoji i to da sada u četrdesetoj ili pedesetoj godini moramo da odlučimo šta ćemo da radimo kad porastemo i da li će naša regija zapasti za oko nekom bogatom a humanom strancu koji ce kupiti našu neveliku radnu sposobnost i moral. Možemo doduše da krenemo kud nam srce ište, jer znakova pored puta nema, vlasti ovih dana imaju neka druga posla. Govori sociolog, istraživač javnog mnjenja Srećko Mihajlović.
Srećko Mihajlović: Smatram da oni znaju šta rade, zna i Milošević šta radi, i ja takođe mislim da i Đinđićeva ekipa, kao i ekipa Vojislava Koštunice, znaju šta rade. Ali pored veoma velikih razlika, ipak su to ljudi iz tipa vlasti, iz dva režima, postoje između njih i neke sličnosti koje mogu da budu katastrofalne i za ovu novu vlast, kao što su bile katastrofalne i za Miloševićevu vlast.
Reč je o potcenjivanju građana, o potcenjivanju naroda. Kod ove vlasti je to malo teže vidljivo ali je vidljivo iz istraživanja javnog mnjenja. Građani, naime, osećaju da su potcenjeni i od ove vlasti i oni imaju taj doživljaj da ih niko ni za šta ne pita. To je utoliko gore što mi ipak imamo građane koji su navikli da budu pitani, odnosno da barem imaju utisak da su pitani.
Ali danas sve što miriše na participaciju mi proglašavamo samoupravljanjem. To nam je kardeljijanstvo, titoizam i automatski to odbacujemo, zaboravljajući pri tom da s tim odbacivanjem mi odbacujemo sve što su neki savremeni dometi razvoja evropskog građanstva. Jednostavno, ne uvažava se dovoljno glas naroda, glas građana, glas javnog mnjenja. Nekako se pokušava da se zaobiđe to mnjenje a u nekim poluprivatnim razgovorima čak se kaže da to u ovom trenutku olakšava stvari, da ne treba u to mešati masovno građane, pa čak ni taj treći sektor, to civilno društvo, jer sve to usporava reforme.
Izgleda da je nova vlast opsednuta brzinom reformi i umišljajem da će se sa samom brzinom kao takvom mnoge stvari promeniti. Treba samo čuti ta obrazloženja u kojima se nastoji da izgledaju onako narodno pa se kaže, na primer, da li biste vi voleli da vam bolesni zub neko vadi dva minuta ili da vam vadi dva dana. Naravno, svi bismo mi voleli da ako moramo da vadimo zub da se to izvadi za dva minuta ali promene sistema, promene celokupne filozofije življenja, sve je to toliko teško i mnogo teže od vađenja jednog zuba. To je utisak koji se zaista dobije, da bi vlada da je sama mnoge stvari mnogo bolje i brže uradila.
Izgleda da građani mnogim režimima smetaju i zaista je žalosno ako smo došli u takvu situaciju sa vlašću za koju smo se, da kažem to opšte mesto, borili, i vlast mora da ima taj utisak da je ona vlast većine građana i da mora da bude u nekom dosluhu s tim građanima bez nekog traženja zasluga pojedinih društvenih grupa.
Na primer, pričalo se nedavno da, eto, rudari Kolubare imaju zasluge za rušenje prethodnog režima i sad ova vlast treba da im da određene ustupke. Mislim da to nije pristup koji bi bio korektan jer uostalom radnici su imali zasluge i za uznošenje Miloševića na pijedestal na kojem je bio, ali su istovremeno imali i zasluga za njegovo rušenje, kao i ostali građani.
Mi nismo ni mirnu ni nemirnu revoluciju imali 5. oktobra ili na septembarskim ili decembarskim izborima, mi je sada imamo. Sa promenom tipa svojine vrši se jedna promena koja je revolucionarne prirode, ali ona ne treba i veoma teško može da se izvede preko noći a da je mnogi ne dožive veoma bolno.
Pitanje da li ima potrebe za takvom brzinom, pogotovo ako mi nemamo, kako se to danas kaže, taj integralni paket mera. Nemamo sve mere na gomili i da onda kažemo – e, to je to, to je taj kolač, mi smo zagrizli u njega i mi ćemo ga pojesti do kraja. I kada se kaže da ona nema celovit program socijalne brige o ljudima koje će najviše pogoditi privatizacija i sve ono što ide uz privatizaciju, onda je to jedna činjenica.
Vlada to nema, vlada ide od slučaja do slučaja i pokušava maltene pojedinačno da rešava probleme. Tako vlada ne radi, tako mogu da rade eventualno na nivou mesne zajednice ali na nivou cele zemlje – to je po pravilu neuspešno. Kod građana je stvoreno jedno očekivanje brzih promena, pa možda i lakih promena. Vlada je tu trebalo da se ponaša i kao dobar psiholog pa da blagovremeno spreči ta prevelika očekivanja, odnosno da ukaže ljudima da ona nisu realna jer mnoge stvari izgledaju lakše kada znamo da će se desiti i kada se unapred pripremamo za njih, a kolike su to teškoće, samo nekoliko primera da navedem.
Ako vi imate ljude koji su računali da će za godinu, dve da odu u penziju, pa odjednom saznaju ili da će da izgube radno mesto ili da će penziju čekati još nekoliko godina. Ili ako imate čoveka koji ima 20, 30 godina radnog staža, pa odjednom sazna da treba da se prekvalifikuje pa ne zna ni u šta, ni za šta.
Dakle, ljudi su u velikom neznanju. Ljudi su u velikom strahu. Odjednom ljudi saznaju da njihove firme nisu uplaćivale socijalno osiguranje godinama. Odu u dom zdravlja, ne mogu da se pregledaju, ne mogu da se leče. Sve su to ogromni problemi i čini nam se još teži zato što je vlast naša. Kada je na vlasti bio onaj za koga većina nije htela da bude na vlasti, onda smo se uzdali da će sa promenom sve da se promeni a, eto, bi promena a ne promeni se sve.
E, to ljudima treba objašnjavati i tu je ogromna uloga medija. Ja ne znam zašto navijaju za vlast. Vlast im niti daje neke finansijske olakšice, barem većini medija, građani su oni koji ih plaćaju i zašto ne navijaju za njih i zašto im ne objašnjavaju, zašto im ne pričaju tu priču koju treba da pričaju?
Mi sada živimo u relativno kratkom periodu u jednom trećem tipu vlasti. Jedna je vlast bila tu do blizu 90-ih godina, drugi tip sistema bio je u protekloj deceniji i sada započinjemo treću. I treba biti prilično jak čovek pa sve to preživeti i treba imati na umu da veliki broj ljudi to nije preživeo. I naši medicinari i ljudi koji se bave socijalnom medicinom još se nisu time bavili koliko je ljudi umrlo zato što nije moglo da preživi te lomove.
Trebalo je preživeti slom Jugoslavije, generacije su premnogo ulagale u tu Jugoslaviju pa je odjednom ona nestala. Premnogo je ljudi ulagalo u socijalizam koji jeste jedna lepa priča i ko kaže da je to loša priča to mi zaista deluje nerazumno. Uložili su – sve je to propalo.
Odjednom su nam granice tu preko puta kućnog praga. Kada pogledamo kroz prozor gledamo u drugu zemlju, odjednom ne možemo da odgovorimo na potrebe i zahteve svoje dece. Sve su to promene koje su i brze i kojima se treba prilagoditi a to je čak i fizički u nekim slučajevima teško.
I utoliko pre vlast, odnosno elite u ovoj zemlji moraju imati razumevanja za taj većinski doživljaj svih tih promena kod nas. A moj je utisak da nemaju i da sada imamo jedan pokušaj koji je čak frapantan, užasan, koji se možda može pripisati, kako je to nedavno Miša Arandarenko rekao, osvetničkom mentalitetu srednje klase.
Sada odjednom postoji potreba da se upravo najbrojniji deo stanovništva optuži za sve nesreće koje smo doživeli. Pa radnici odnosno zaposleni postaju krivi zbog dugog trajanja Miloševićevog režima. Ja imam sasvim suprotno mišljenje. Odgovorniji su oni koji su u ono vreme imali više moći i koji danas imaju više moći. Na kraju, odgovorniji su oni koji su više znali, koji su bili pametniji a ne oni koji su radili i slušali samo ono što im se kaže. Dakle, odgovornost je na moćnijima i na onima koji su više znali a ne na onima koji su izvršavali tuđe naredbe.
Svetlana Lukić: Pošto su ovi iz vlade ubrzani, imate utisak kao u američkim filmovima – sećate se – kada osvajaju zemlju, i sad su svi u niskom startu, ne znaju gde da trče a imate utisak koji je strašno opterećujući da ako sad zakasnite…
Srećko Mihajlović: To što ste rekli, to nam je uvod u jedan projekat s kojim sada tražimo novac. Reč je o ponašanju ljudi u tranziciji i mislim da je to izvrstan opis te vestern trke za osvajanje imanja i prostora u Americi, jer zaista se ljudi nalaze u takvoj poziciji, ali postoji ta bitna razlika što je tamo cilj bio relativno poznat ili bar smer u kom treba trčati. Ovde ne znamo smer u kojem treba ići i svi smo nekako kao trkači olovnih nogu.
To nepoznavanje, nemanje orijentira ili pravih orijentira vezuje nam noge i zato stalno apelujem na to da se više zna, da se stvari razotkrivaju, da se prikazuju onakvim kakve one zaista jesu, jer ima tu mnogo magle, mnogo plasta koji prekriva prave obrise stvarnosti.
Treba nekako pomoći tom narodu a većinski je on koji se u svemu ovome ne snalazi. Nije ta pomoć uvek materijalna i ne može nam uvek biti izgovor da nema para za ovo ili za ono. Mogu da razumem da je zdravstvo u jednoj teškoj situaciji ali ne mogu da razumem lekara sindikalnog lidera koji kaže – ja odlučujem o vašim životima. Da li je on bog ili šta li je? Ja verujem da on i odlučuje o nekom pojedinačnom životu ali ne može se to izreći kao generalni stav.
Nekad nam fali najobičnije ljubaznosti, neke pristojnosti, ne one finoće, to obično izgleda pežorativno kada se kaže “građanska finoća”, ali jednog korektnog odnosa, a bojim se da nas je to dugo odsustvo pristojnih uslova i pristojnog novca unesrećilo da vise ne umemo da se ponašamo dovoljno civilizovano.
Svetlana Lukić: Za razliku od nekih od, ja više neću da krijem, meni Slobodan nedostaje, naročito ujutru, onda kada donosite onu ključnu odluku – da li da se umijem, da li da se ubijem. Ranije to nije dolazilo u obzir, naravno, da se ubijete, zato što ste imali cilj pred sobom, makar sam ja imala, međutim, sada su alternative dosta jadne. A u svom novom filmu “Srbija – godina nulta” i Goran Marković se slaže, na primer, sa mnom.
Goran Marković: Mi moramo da se priviknemo na život koji će biti jednoličan, dosadan i običan, i to je u stvari neka vrsta ideala. Sećate se koliko puta smo se žalili na dramatičnost našeg života i koliko smo priželjkivali da nas život postane dosadnjikav. Mislim da smo na dobrom putu da postanemo ono što jesmo a to je jedan narod na periferiji Evrope bez naročitog značaja. To smo mi. Dakle, da iskočimo iz kože pozitivne nacije po definiciji – Srbi su odlični, ne zna se zašto ali su sigurno odlični – i iz druge kože koja nam je ovde skoro krojena, da smo mi a priori negativni ljudi, da smo mi bad boys. Mi nismo ni jedno ni drugo. Mi smo zapravo obični ljudi koji se ni po čemu ne razlikuju od ostalih ljudi i mislim da treba da sagledamo sopstvene granice.
Mislim da je Kami rekao da su najkorisniji ljudi koji mogu da sagledaju sopstvene granice. Mnogo dugo su nam politika, istorijska zbivanja, dramatični događaji, mnogo dugo su sakrivali naše privatne živote od nas samih i mislim da je jedan od naših problema sada kako da se suočimo sa sopstvenim životom. Da se vratimo našoj intimi, onome šta smo mi, našim najbližim, našim voljenim, nevoljenim, prijateljima, poznanicima, susedima s kojima toliko dugo nismo imali vremena da razmenimo nekakve obične reči, da odigramo partiju tablića ili da eventualno pozovemo nekoga na klopu kod nas. ‚
Te stvari sada, te obične stvari koje su suština svakodnevice, nama su nedostajale. Mi zapravo nismo imali svakodnevicu sve ovo vreme, ona nam je bila oduzeta mnoštvom spoljnih manifestacija i mnoštvom dramatičnih događaja i mi smo zapravo, imam utisak, zaboravili da živimo svakodnevno. Mislim da će povratak svakodnevici biti bolan ali ujedno i lekovit.
Ima mnogo lepih stvari koje mogu da se dožive u običnim relacijama, u nedramatičnim okolnostima. To je čitav kosmos fantastičnih mogućnosti za čoveka, samo treba da se odrekne spektakla i da se okrene nečem što je fini obični život.
Evo, ja sam sebi dao zadatak da posle pada Miloševićeve skalamerije ne upadnem u zamku toga da se prihvatim nečega što bilo na koji način miriše na vlast. Doduše, moram priznati da me niko baš ništa naročito nije ni nudio. Ali i da mi je ponudio, mislim da bih smogao snage da odbijem. Moj kredo je bio – nemoj da pristaneš ni da budeš razvodnik u bioskopu a kamoli nešto više.
Ja sebe vidim kao nekog ko je, recimo, tako bio kao neka vrsta pobunjenog čoveka. Ništa naročito, ništa posebno ali ja sam spadao u onaj deo ljudi koji su nekako pokazivali otpor represiji. I sam taj otpor je sam po sebi jedan veliki događaj, velika su zadovoljstva za čoveka koji mu se predaje, tako da sada treba ubirati plodove toga i nastavljati nešto što je završeno… Ako se ta strašna mašinerija raspala, pukla, onda je stvar gotova i sada ne treba više živeti u tom svetu.
Ne treba zaboraviti zločince i kriminalce ali ceo taj strašni pad treba zaboraviti, po mom mišljenju, i treba sada početi nešto što je novo, nešto što s tim vremenom nema nikakve veze. Kako ko da počne – to je stvarno lično pitanje i svako ima svoj način. Neko će početi nešto najzad da radi, na primer. Mnogo ljudi uopšte nije radilo, oni su bili paralisani ili pokupljeni ili nisu ni znali da treba da nešto rade.
Prema tome, ljudi bi, na primer, mogli da počnu da rade, eto, to je jedna zanimacija, to bi bilo dobro. Onda šta bi još mogli da rade? Mogli bi da se druže, mogli bi da prestanu da laprdaju o politici i da počnu da pitaju ljude – dobro, kako si? Skoro sam uhvatio sebe u nekom razgovoru sa meni bliskim ljudima, pričali smo o detinjstvu i to je bilo jako prijatno, posle toliko vremena. Mi smo uvek pričali o nekom Miloševiću, Mirjani Marković i sličnim uštvama. Nikada nismo imali priliku da pričamo jedni s drugima. Zamenjivali smo zapravo pravi sadržaj, možda smo bežali od života, preko njih.
Nisam siguran da iko od tih ljudi koji trenutno vode ovu državu ima nekakav određeni plan ili dobre namere sa narodom, ili sa ljudima, ili sa onima kojima vladaju. Meni oni liče na grupu nekih ljudi u potpalublju u koje šiklja voda i koje besomučno zapušavaju raznoraznim pampurima i stalno se otvaraju nove rupe sa novim izvorima vode i oni od te dramatične borbe da se ne potone ne mogu da upravljaju brodom ili da ne kažemo da taj brod dovedu na neko super mesto, recimo, kao što su, neka južna mora ili negde gde bi nam bilo lepo.
Sad je faza “spasavaj se ko može” i “spasavaj šta možeš”, i verovatno je to i normalno. Ne verujem da bih ja kada bih bio na njihovom mestu nešto bolje uradio, ili ne vidim kako bi to moglo bolje da se uradi, s tim što je to što oni rade za sada stvarno nedovoljno za nešto što se zove smisao postojanja jer ne može biti smisao života da vi sa 100 maraka od pre sada imate 125 maraka platu. To nije nikakav smisao. Čak ni 300 maraka nije smisao života.
Pošto sam studirao u Češkoj, otišao sam tamo posle jedne duge pauze i mogao sam da vidim kako se to društvo promenilo pod Havelom. Dakle, iz komunizma sam se vratio u kapitalizam. Došao sam u hotel, uključio sam televizor, i umesto izveštaja iz fabričkih hala, koji su bili obavezni u doba kada sam tamo živeo, video sam izveštaj sa hipodroma na kome su se nekakve žene takmičile za najlepši šešir. Dakle, jedna potpuno malograđanska i potpuno beznadežna situacija. Oni svi žive dobro, jedino što taj dobar život nema nikakvog naročitog smisla. Dok su živeli očajno, kada sam ja bio tamo, njihov život je, čini mi se, imao nekakvog smisla, sama borba protiv tog očajanja bila je već nekakav smisao.
Na primer, vi ste išli Pragom i odjednom čujete – tamo ima 150 katedrala – iz jedne katedrale dopiru zvuci orgulja. Vi dođete i raspitate se i neko vam u pola glasa kaže – to je ilegalni koncert Hendlove muzike. I vi sada uđete u tu katedralu i prisustvujete, sa pedesetak ljudi, jednom fantastičnom umetničkom doživljaju koji uz to ima prizvuk nečega što je zabranjeno, nečega što vam daje mogućnost da učestvujete u otporu nekoj neljudskoj sili.
Sada te sile, kao i ovde, te neljudske sile više nema i odjednom se otvara jedna ogromna praznina, otvara se jedno beznađe koje je sasvim dovoljno da ljudi ponovo pomisle da nikakve nade nema. Nadu mora neko da izmisli, da koncipira ili da predloži. Ne znam šta bi bila nada za ovaj narod ali u svakom slučaju bilo bi lepo da neko da neki program toga kako bi trebalo da živimo, u kakvim odnosima, bilo da se radi o restauraciji nekog građanskog društva, bilo da se radi o nekoj monarhiji, bilo da se radi o nekom levo orijentisanom društvu sa socijalnom pravdom i tako dalje. Ne znam, ali neku fizionomiju.
Ovi što sada vladaju ćute, jednostavno ne progovaraju, nemaju nijednu ideju. Koštunica, naravno, i njegove ideje – ne bih trošio na to reči zato što su sasvim anahrone i sasvim razočaravajuće. Njegov vidokrug je sasvim uzak i on je čovek malih poteza i malog formata, nažalost, ali uzmimo primer Havela, kada smo već pominjali Češku.
Havel je važio za čoveka velikog formata, bio je odličan pisac, hrabar, mučenik, hapšen, mislim kada je postao predsednik i njegovi vidici su postali vrlo uski. I tamo se živi užasno isprazno, ovde se živi isprazno plus bedno, tako da mi imamo još jedno zadovoljstvo više. Ali ne znam, možda bi mogao neko da proba nešto da smisli.
Ja sam, recimo, snimio film koji se zove “Srbija nulte godine” u kome sam na jedan direktan način izneo mnoštvo podataka o ljudima koji su se ponašali moralno ili nemoralno, o tome kako sam se ja ponašao i pokušao sam da budem otvoren do bola. Mnogi ljudi posle ovog filma neće više govoriti sa mnom ali ja nisam više hteo da ćutim i mislio sam da treba stvari izneti na videlo.
Kao što je onaj nesretni Vizental tamo jurio one esesovce po paragvajskim prašumama, tako će verovatno i ovde biti nekoliko Vizentala koji će pominjati sve ovo, ali ljudi izgleda da nisu spremni da igraju tu ulogu i mnogo onog što je činilo Miloševićevu armadu sad prelazi, u recimo DSS, jer je očigledno da Koštunica prevlači razočarane socijaliste i oni sada dobijaju sa tom Demokratskom strankom Srbije svoj legalitet, oni postaju pravoverni, postaju novi ljudi i imaju nove mogućnosti. To je jedna prilično nemoralna rabota koju radi Koštunica i mislim da je to vrlo dirty. Ali šta da mu radiš, takve su stvari.
Moj film se završava konstatacijom da mi nedostaje Milošević, da mi je teško da živim bez Miloševića zato što je on bio orijentir za sve ono što sam radio. Borba protiv onoga što on predstavlja bila je moj smisao postojanja u dugom periodu, preko deset godina.
Odjednom sam ostavljen na cedilu jer mnogi se osećaju verovatno tako, da su ostali bez glavnog protivnika i da kažem… Apsolutna sloboda ne postoji. Vi se celog života krećete po jednoj stazi koja vam je omogućena. Vi možete da skrenete levo i desno, pa pravo, pa uzbrdo, pa nizbrdo, ali same prepreke čine vašu trasu, zaobilaženje ili savlađivanje prepreka čini vašu trasu. One sekunde kada je glavna prepreka nestala i kada vi možete da krenete na sve moguće strane, vi se nalazite u jednoj prilično jadnoj situaciji, pogotovo ako ste godinama bili trenirani da samo te prepreke određuju vas život.
Ali ja sam u tom filmu rekao jednu rečenicu za koju mislim da je istinita – da je to prirodno i da ako smo se borili, onda je to bilo za lično zadovoljstvo. Da je smisao borbe u samoj borbi a ne u nekom naročitom rezultatu koji borba treba da donese, pogotovo ne u nečem praktičnom i upotrebljivom tipa vila na Dedinju ili velika plata, neka budžovanska plata.
To me ne interesuje. Mene je sama borba jako radovala, osećao sam se živim u tom mraku time što sam pružao otpor, tako da to što sada nemam baš kome da pružam otpor i što se osećam praznim mislim da je prirodno i, na kraju krajeva, ne treba nikome da se žalim zbog toga, to je stvarno moj privatni problem.
Svetlana Lukić: Svetlana Slapšak nam je ove nedelje iz daleke Ljubljane poslala tekst o slavnoj novinarki Orijani Falači. Evo da vidite šta je ostalo od mog novinarskog uzora i, šta da vam kažem, njena najbolja drugarica je Kristijan Amampur.
Svetlana Slapšak /čita Svetlana Vuković/: Iskazati se u krizi izazov je neodoljiv za ovisnike od slave, odnosno od prisustva u medijima. U slučaju nekada slavne novinarke Orijane Falači potreba da se kaže nešto jako i važno dovela je do raspleta koji je koban za njen intelektualni i moralni integritet. Orijana Falači je naime u “Korijere de la Sera” objavila članak na čitave četiri strane pod naslovom Bes i ponos u kojem govori o 11. septembru u Njujorku ali mnogo više o svom odnosu prema muslimanskoj kulturi, strancima, italijanskoj kulturi.
Već skoro dvadeset godina povučena, nedostupna, na dugotrajnom lečenju od raka, novinarka je živela u Njujorku. 70-tih i 80-tih intervjuisala je sve važnije političke ličnosti sveta uključujući i Arafata i Homeinija. Sredinom osamdesetih Orijana Falači je predmet intervjua, knjiga drugih autora koji pišu o njoj, univerzitetskih kurseva iz književnosti.
Dvadeset godina potom Falači se vraća sa pomenutim novinskim člankom u kome dokazuje da su zapadna i muslimanska civilizacija ne samo različite nego potpuno nespojive, odnosno da muslimanske uopšte ne zaslužuju to ime.
Muslimani su prljavi, nekulturni, ne razumeju svetost spomenika, ne čitaju visoku zapadnu književnost. Dante je bolji od Omera Hajama, kaže Falači. Berluskoniju ona zamera što nije uhapsio više sumnjivih muslimana u Italiji. Arafat i Homeini koje je intervjuisala odvratna su čudovišta. Dalje, ona tvrdi da nije fašistkinja jer je bila levičarka i jer je i danas ateistkinja.
Takva relativizacija fašizma, bojim se, može da prođe još samo kod italijanskih fašista. Povodom ateizma ima dobru poentu – i ateisti mogu biti zatucani. Trik da postoje jednostavne istine dostupne svima i da o njima treba samo svi zajedno da se saglasimo osnovni je trik populizma, čitaj fašizma.
Slede još gori primeri ravnog razmišljanja. Sovjeti su možda imali pravo što su napali Avganistan, bar su nas štitili. Širak je kompromiser, Bler podseća na Ričarda Lavljeg Srca. Zapadna kultura, posebno italijanska sa obaveznim Danteom, Mikelanđelom, Galilejem, Verdijem, jeste nešto superiorno a oni muslimani hoće da nam to unište.
Italijani, koji to sve dopuštaju, još i nazivaju rasistima pobunjenike kao što je ona, zaslužuju i ove reči: “Zar nemate nimalo dostojanstva, stoko.” Glavni primer Falačijeve jeste protest somalskih muslimana u njenom rodnom gradu Firenci, pre nekoliko godina.
Somalci su u neposrednoj blizini spomenika, a i gde bi u Firenci, digli svoj šator, oko njega su urinirali, imaju dug domet ovi sinovi Alaha, kaže Falačijeva. Šta su Somalci hteli? Da dovedu sve svoje roditelje, braću, ujake, sve svoje stalno trudne žene.
Tu smo kod možda najefikasnijeg rasističkoga stereotipa. Drugi ima neregularnu seksualnost i koti se preko svako mere. Sa istočne strane primera je mnogo: Romi, Albanci, bugarski Turci, stranci, južnjaci. Sa italijanske – situacija je još upečatljivija. To je stereotip o Italijanima u evropskim zemljama gde su radili kao gostujući radnici. To je bio stereotip o Italijanima u Americi, to je unutarnji italijanski stereotip o siromašnim Italijanima sa juga. Ukratko, gde god se rasista okrene videće istu perspektivu, svoja ugrožena leđa.
Bilo da se strancima kao kolektivu pripisuju nepremostive kulturne razlike, dugi mlaz pri uriniranju, silovanje naših žena, krađa, vaške, paraziti ili terorizam, reč uopšte nije o njima. Reč je o psihološkoj i društvenoj traumi koja može ozbiljno da ugrozi funkcionisanje društva. Članak Orijane Falači u tom smislu dragocen je spisak simptoma koji se završava najvažnijim: autorka odbacuje svaku praznu polemiku i izjavljuje da je to njen konačni stav. Tačka i gotovo.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Slušali ste Srbe sa Kosova. “Tamo daleko” vam je svirao orkestar naše nove narodne milicije. Govorili su Srećko Mihajlović. Goran Marković a tekst Svetlane Slapšak čitala je Svetlana Vuković.
Emisija Peščanik, 07.11.2001.
Peščanik.net, 07.11.2001.
