Radio emisija 26.12.2001, govore: Sreten Ugričić, Gordana Matković, Mladen Lazić i Mileta Prodanović.
Svetlana Lukić: Dobar dan poštovani slušaoci. Negde je neko napisao da mi ovde živimo kao na velikoj santi leda koja ide u nepoznatom pravcu i svakog dana biva sve tanja i tanja. To možda više nije sasvim tačno ali smo, eto, po inerciji nastavili tako da živimo, tako da se osećamo, da živimo ali i da umiremo.
Više od jedne decenije smo sami sebe eksploatisali, jeli smo sopstvenu supstancu samo za puki život i sada nas hvata panika od svega. Kada smo u najmanju ruku ostali bez jednog sloja kože zbog čega nam je stalno zima, evo treba ponovo da izađemo na crtu, ali ovog puta ne onom zlikovcu nego kapitalizmu.
U stvari treba kao nekada kada se osvajala zemlja na divljem zapadu da stanemo na liniju i da se trkamo za novo parče svoje zemlje, naravno neko peške, neko na volovima a neko na crnim atovima.
Kažu da u kapitalizmu ima mesta za sve i da je on fleksibilan, međutim problem je što mnogi od nas više nisu savitljivi.
I u ovoj prethodnoj godini, odnosno ovoj u kojoj živimo njene poslednje dane, mnogi su očekivali bolje vreme, čistiju situaciju i odbijali su da preuzmu odgovornost za neke poslove. Pisac Sreten Ugričić nije među njima, on je prihvatio posao upravnika Narodne biblioteke.
Sreten Ugričić: Prvi moj utisak kada sam došao ovde bio je da su nažalost kolege potpuno zaboravile šta treba da rade, toliki je stepen te zapuštenosti i samozaborava bio. Postojao je samo privid njihove stvarne delatnosti. Sve što sam pitao kada sam došao da li postoji, da li funkcioniše, da li to imamo u biblioteci ili ne uvek je odgovor bio – Imamo, kako da nemamo, a kada bih konkretno tražio na uvid, ispostavilo se da je to ili planirano da imamo a u stvari nemamo, ili da smo nekada imali pa smo upropastili i sada više nemamo, ili da imamo ali da ne radi iz nekog razloga tako da je sve postojalo samo kao jedna iluzija.
Naše društvo ne može da se obnovi, ili hajde da kežemo, nema šta da se obnovi, ne može da krene bez konstituisanja institucija. Ako vi nećete da učestvujete u obnovi jedne institucije, neko mora. Da budem krajnje patetičan ja imam dete od četiri i po godine i kada za 10, 15 ili 20 godina bude stao pred mene i pitao me šta sam uradio jer sam imao priliku, ja hoću da mu kažem da sam makar probao.
Jeste mučno i jeste teško, ali ja hoću da budem drugačiji od meni prethodeće generacije koja nije to uradila. Sada se prosto ne može stajati po strani. Neko osnovno poštenje i pristojnost to ne dopuštaju. Još nešto, kada malo šire posmatramo ono što je na dnevnom redu u našem društvu i javnosti, radi se o dramatičnoj borbi ne za podelu vlasti nego za artikulaciju identiteta.
Vi imate jednu potpuno prazno polje, uništeno polje koje treba da definiše neki osnovni skup vrednosti koje su nesporne i neupitne za sve. To ne postoji. Postoji samo dramatična i čak bih rekao histerična bitka za to polje, šta će tu da se stavi i šta će biti ono na šta ćemo se mi svi pozivati kao na nešto što je neupitna pretpostavka našeg identiteta.
Zato i imate slučajeve da se ljudi još ne odlučuju u dovoljnoj meri da učestvuju, zato što ne osećaju podsvesno da nemaju tu osnovnu podršku minimalnog društvenog konsenzusa. Još od 6. oktobra prošle godine stoji jedan zadatak koji mora da se obavi a koji bi mnogo pomogao u artikulaciji tog identiteta. Imamo ove slučajeve stalnih javnih anketa i dubinskih istraživanja javnog mnjenja i tako dalje, i oni pitaju svašta a ne pitaju najvažnije pitanje, da li su ljudi većinom odbacili Miloševića zato što su konačno shvatili da su principi i ciljevi njegove politike bili duboko pogrešni i štetni ne samo za naš narod nego i za druge narode ili su ga odbacili zato što nije isporučio ono što je obećao. Dakle, šta stoji na stvari? Ili ovo prvo, ili ovo drugo?
Vi spominjete njih dvojicu. Očigledno je da je DSS stranka koja je bila minijaturna opoziciona stranka, a sada ubedljivo najjača stranka, i da je ona u sebe usisala većinu biračkog tela koje je ranije bilo za Miloševića, JUL i tu vlast. To je prosto fakat, brojevi to govore. Da li sada Koštunica podešava svoju politiku prema svom novostečenom biračkom telu umesto da ga prevaspitava ili je to samo odloženo prepoznavanje nečega što je i u biračkom telu, i u toj stranci, i u njemu samom postojalo oduvek, lutalo kroz prostor i vreme a sada se konačno spojilo ja ne znam i mislim da čak i nije mnogo presudno. To je prosto tako i na to treba računati. Ako je Đinđić pragmatičan na jedan način, očigledno je Koštunica pragmatičan na ovaj drugi način. Dakle, Koštunica vrlo pragmatično uvažava svoje biračko telo.
Ja primećujem da i ovde i ne samo ovde, to je izgleda generalno globalni trend, da se ljudi stide reči kapitalizam. Svi koriste reči “otvoreno slobodno tržište” i razne druge eufemizme. Radi se o kapitalizmu. Uvek volim da podsetim na onu scenu iz filma “Lepa sela lepo gore”, onaj monolog, igra ga onaj Kojo, on umire i govori predstavniku prethodne generacije naših očeva, Bati Živojinoviću: “Je l’ vidiš ova sela kako lepo gore? Znaš zašto tako lepo i lako gore? Zato što su tako lepo i lako nastala.” Suviše su lako nastala, ona su fiktivna, ona nisu stvarna, to nije zarađeno i naši roditelji su bili deca, deca koja imaju decu, nas. Oni to nisu zaista napravili i zato se to tako lako sve urušilo.
Ja sam se mnogo puta užasno svađao sa rođenim ocem govoreći mu i ove i neke druge stvari. To je vrlo teško priznati. Skoro da ste uzalud živeli i ne samo uzalud nego da su konsekvence toga tako strašne i sada dolazi ceh tog svesnog samozaborava. Niko me ne može ubediti da ne pomislim kako je čudno da ja tako malo radim a tako ležerno i dobro živim. To prosto ne biva ali znam da je bilo vrlo udobno u to verovati ali nisu vodili računa o deci.
Oni su mislili da je dovoljno da nas puste da se mi igramo – ništa ti ne brini, sve je u redu, ti se samo igraj i uči – da ne shvatiš o čemu se u stvari radi i da mi kažeš to i da me suočiš sa istinom, i da me suočiš sa onim što je trebalo da uradim a nisam uradio.
Mi moramo da žrtvujemo naš softver i da pravimo od nule to okruženje u kome će softver sada već više ne naš nego neke druge generacije koja treba da dođe biti moguće instalirati da bi on proradio. Dakle, naša nesreća je bila u tome što mi hardver nismo imali.
Mi jesmo učili i igrali se i u tome smo bili mnogo maštovitiji i pametniji od mnogih drugih ali ti drugi su imali tu pozadinu koja je tu njihovu igru činila produktivnom. Mi to nismo imali. Ljudi koji su to shvatili otišli su odavde i sebe kao nekakve imele presadili na hardver tamo gde je postojao i proizvode učinke visoke vrednosti.
Mi koji to preseljenje nismo obavili nego smo ostali ovde, sada možemo da kažemo – dobro, mi smo promašena generacija i mi tu ne možemo više ništa da uradimo, neka proba neko drugi. A možemo i da to što nedostaje stvorimo. Dakle, ja sada više ne pričam priče i romane nego pokušavam da napravim okruženje u kome će to imati mnogo više smisla.
Svetlana Lukić: Čuli ste Sretena Ugričića, a sada će govoriti gospođa Gordana Matković. Ona je republički ministar za socijalna pitanja. Danas je bila u skupštini u živom razgovoru sa ministrom Đelićem zato što njen resor zavisi od ministra Đelića u velikoj meri. Inače, budžet je usvojen u načelu. Jurij Bajec koji je govorio pre neki dan na međunarodnom pres klubu kaže da se njemu kao levičaru sviđa što je budžet veliki, što znači da će naši najstariji građani, najsiromašiniji i oni koji gube posao biti zaštićeni, međutim, požalio se da će teret tranzicije podneti u stvari ljudi iz privrede.
Gospođa Mirosinka Dinkić koja je iz G17 plus iz Instituta kaže da budžet jeste veliki ali da još ove godine država mora praktično da se ponaša kao Robin Hud i da uzima od onih koji mogu da plate i da pomogne najugroženije slojeve stanovništva. Međutim, interesantno je da se ne razmišlja kako će se pare ubirati, to je onaj naš čuveni problem. Izgleda da će građani to plaćati kroz porez na svoj dohodak, porez na promet i na akcize a da ćemo privredu ostaviti na miru da se malo iskobelja iz problema u kojima se nalazi.
Jedan od problema i strahova za sledeću godinu jeste šta ćemo izgubiti od svojih socijalnih prava jer gospođa Matković kaže da postoji samo iluzija i da smo mi ta prava odavno izgubili, zapravo da gubimo samo iluziju da smo ih izgubili.
Gordana Matković: Siromašne porodice nisu dobijale dečije dodatke, socijalni slučajevi nisu dobijali materijalno obezbeđenje porodice, invalidi nisu dobijali tuđu negu i pomoć, radnici u stvari nisu dobijali platu nego su dobijali 200 dinara plus svinjsku polutku. Prosto se mora uvesti neki red u odsustvo svakog prava sem onog koje imamo na papiru.
Naravno, da je to traumatično i teško. U stvari vi stalno birate između više i manje teških opcija i to jeste na određeni način traumatično ali se to prosto mora uraditi i jedino što nam svima zajedno ostaje kao nada koja je realna jeste da bez obzira na to što mi imamo recimo 1.000 dolara po glavi stanovnika, što je izuzetno nisko i stvarno nas svrstava u red nerazvijenih zemalja, što mi sa relativno malim ulaganjima možemo da skočimo. Zemlja koja je na istom ovom nivou a koja nije bila razvijena nego uvek na tom nivou nema tu šansu.
Mislim da se naša generacija već pomirila sa tim da je pitanje šta će biti s tom penzijom jednog dana. Nadam se da ćemo mi urediti sistem i da to neće biti baš tako. Mi smo svi u stvari izgubili i potrebu i naviku da razmišljamo na dugi rok i to je ono što je u stvari verovatno loše u celom tom sistemu. Čim vi ne razmišljate na dugi rok vi niste ni zainteresovani da vam poslodavac uplaćuje doprinose, pa čak i kada imate pristojnu platu postavlja se pitanje zašto biste se vi sada odricali, jednostavno zato što niste u stanju… jednostavno psihološki ste se branili time što ste razmišljali na kratak rok.
Sada stalno razmišljamo o tome da li postoji šansa da nas opet neko bombarduje i da dovedemo sebe u tu situaciju. Mislim da je to prosto bila neka psihološka odbrana pa su onda sve to bile posledice i te takve psihološke odbrane. To je ono kada imate zid ispred sebe i čim vam se na otvara nikakva perspektiva, to je ono što kažu – generacije bez nade, vi u stvari onda naravno da ne razmišljate o tome ni šta će biti sutra a kamoli za 20, 30 godina.
Moramo da zaboravimo da možemo da živimo preko svojih mogućnosti, odnosno moramo da budemo svesni toga da su te 70-te bile potpuno nerealne godine. Da smo mi živeli na tuđim kreditima, parama, ne na tuđim kreditima, nažalost, nego na tuđim parama koje ćemo sada morati da počnemo da vraćamo. To je jedna stvar. Druga stvar je da moramo da shvatimo da u tržišnoj ekonomiji ne postoji nepravda. Kao ja sam nepravedno otpušten.
Naravno da postoje te situacije ali čovek dok je radio u samoupravnom socijalizmu bio je do te mere prezaštićen da je to u stvari bilo nepravedno. Radio je onaj ko je imao takav sistem vrednosti ili odgovornost po nekom vaspitanju, po prirodi a masa ljudi je radila neku efektivnu trećinu radnog vremena, pa je i to nepravedno, ako uopšte razgovaramo o kategorijama pravednog i nepravednog u ekonomiji.
Prelazak iz samoupravnog socijlizma u kapitalizam neće biti toliko težak koliko je, pokušavam psihološki da nađem neke naše prednosti, bilo ljudima u nekim drugim zemljama u tranziciji zato što mi u ovih zadnjih deset godina nismo bili zaštićeni. Ljudi su već bili prepušteni sami sebi i morali su da se bore. I ako se pojave prave šanse a ne one koje znače šverc benzina, prosto je za očekivati da će onda ljudi te šanse ugrabiti i da će biti u stanju da bud u i fleksibilni i da se prebacuju iz jedne oblasti u drugu, da se bore za sebe i da snose veću individualnu odgovornost jer to je u stvari ono što je najveći korak kada prelazite iz socijalizma u kapitalizam, taj osećaj da imate mnogo veću individualnu odgovornost za sebe i svoj život, za svoju porodicu.
Ono čega se ja najviše plašim jeste da naravno u tranziciji uvek postoje neki slojevi koji plaćaju veću cenu tranzicije. Naš veliki problem je što mi imamo toliko veliku sivu ekonomiju, i čak da i pretpostavimo da imamo sredstava da zaštitimo te koji su najugroženiji, ja nisam sigurna da ćemo biti u stanju da ih targetujemo. I to vidim kao veliki problem i kao veliki izazov.
Prvo, veliki je broj ljudi sada već bez posla. Drugo, među onima koji rade mnogi realno niti rade niti zarađuju niti od toga preživljavaju. Recimo od 1.500 radnika u nekoj fabrici, koji ostaju bez posla zato što je fabrika bankrotirala, vi tu imate 10% ljudi koji su stvarno u tragičnom položaju jer oni već pet godina živi na toj plati od 200 dinara, i na nekom plaćenom zdravstvenom i socijalnom osiguranju od koga naravno nema direktne koristi.
Mislim da bi tu stvarno mogla da bude velika uloga i pomoć sindikata u narednom periodu. Da kažete – ‘ajde sada ovih 1.400 ljudi imaju zemlju, dobijaju pomoć iz inostranstva, ovaj radi posle podne kao vodoinstalater i ima tri puta veću platu od bilo koje plate koja postoji. Ali to država ne može da uradi jer jednostavno ne postoji taj administrativni kapacitet. Drugo, to je pitanje ljudskih prava, ne možete vi svakome ulaziti u kuću, prevrtati po frižideru i gledati da li je u poslednih godinu dana kupio kola ili nije.
Vi možete to da uradite kroz anketna istraživanja da imate pravi uvid u situaciju ali da biste zaista pružili direktnu pomoć samo onima koji nemaju. vi za to nemate administrativni kapacitet tako da je to u našim uslovima jedan od najvećih izazova i najvećih problema.
Svetlana Lukić: Šta vam najteže pada u vašem poslu?
Gordana Matković: Najteže mi pada što ja više ne postojim ako vam je to dovoljno precizam odgovor. Strašno je mnogo obaveza i ako čovek ovo pokuša odgovorno da radi onda za toliko stvari osećate odgovornost da prosto ne možete da nađete prostor.
Mi svi paralelno u stvari radimo dva posla. S jedne strane, naravno, održavate ovaj sistem jer ga ne možete niti ga treba skršiti, a s druge strane ste u poziciji da uvodite promene, da ih konceptualno postavljate, a naravno stalno vas zahvataju virovi iz drugih ministarstava pošto su svi takođe u tim istim promenama. Naravno, nijedan resor nije do te mere zatvoren da ga promene u drugim resorima ne dodiruju i onda to nije jednostavno.
Svetlana Lukić: Ne znam da li ste pročitali pre neki dan jedan veliki tekst o Japanu. Oni kažu da su u panici zbog recesije i da već prave zakone o reformama i počele su da stižu neke vrlo čudne vesti da kasne japanski vozovi zbog ljudskog faktora, a to praktično znači da su ljudi skakali pod vozove, to je eto eufemizam, jer je privreda u recesiji i Japanci tako rešavaju probleme menjajući takođe rok za odlazak u penziju. Na 65 godina se to diže.
Kod nas kada bi bilo na 65 godina, ne bismo više imali penzionera, nastalo bi pitanje ko može da doživi 65. godinu pogotovo što je prva pretpostavka ove godine bila da će Srbi imati 100.000 novih penzionera što bi bio veliki udarac za budžet, međutim čula sam od nekih stručnjaka da je već skoro 50.000 već umrlo – tako da će budžet biti rasterećen.
U nastavku emisije slušate profesora Filozofskog fakulteta, sociologa Mladena Lazića koji je pratio kretanja u zemljama u tranziciji i evo šta on misli da će se desiti u našoj zemlji u narednoj godini.
Mladen Lazić: Prvo, socijalne razlike koje su već rasle u prethodnih desetak godina će nastaviti da rastu ali ne više samo tako što će oni na vrhu da se odvajaju, oni najbogatiji, nego će se događati i jedan rez u smislu da će ono što će biti buduća srednja klasa početi da se odvaja. Dakle, povećava se raslojavanje. Oni koji su u sredini idu malo prema gore, oni koji su malo ispred sredine idu prema dole.
Ko su ti koji idu prema gore? To su pre svega ljudi sa visokim obrazovanjem. Taj deo će se pomicati ali ne u celini. Onaj deo koji je sposobniji za nove uslove on ce ići gore a jedan deo ovih sa visokim obrazovanjem će nazadovati u opštem smislu.
Druga grupacija koja gubi osim ovih manuelnih radnika, službenika i tako dalje, će biti svi oni koji su nezaštićeni na neki organizovan način. To su penzioneri recimo. Uopšte, starije stanovništvo. To je grupacija čiji će se položaj najverovatnije pogoršati jer je ona bila dosta dobro zaštićena u prethodnom sistemu. To je jedan nivo promena. Drugi nivo promena je opšta nesigurnost. Neće biti više nijedne kategorije koja će biti zaštićena, počev od najbogatijih pa do najsiromašniji.
Treća karakteristika je porast socijalnih raznih pokreta. Možemo očekivati sada drugu vrstu turbulencija, čega smo delimično bili svedoci ove godine ali to će sigurno biti na masivnijoj skali u narednoj godini.
Situacija na sindikalnoj sceni mora da se radikalno promeni. Bez toga mislim da nema uspešne reforme a to je recimo stvar u kojoj mi jako kasnimo. Mi imamo stare sindikate koji su praktično sada demagoške grupe za pritisak, imamo nove sindikate koji jedva da su nešto, to jest i oni vrše neki pritisak uglavnom preko demagogije ali imaju malo članstvo, i imamo obične zaposlene koji ne znaju šta su to sindikati, ne znaju uopšte kako mogu svoje interese da osmisle u sindikatima, prevedu ih iz svakodnevnih u neke opšte zajedničke i malo dugoročnije i pošto oni ne vrše pritisak odozdo na sindikate, pošto je odozgo sindikalno rukovodstvo takođe lošeg kvaliteta, to je situacija koja je potpuno predstavlja krajnje loša pretpostavka za trčišnu društvenu promenu. Loša i za državu u celini, i za privredu u celini a i za same zaposlene.
Tu će se verovatno odvijati niz dezorganizovanih, neorganizovanih udara, stihijskih, odozdo neartikulisanih, koji mogu da ugroze i reformu i državu u celini i privredu a i same zaposlene povratno. Toga se u stvari najviše plašim uz političko dezorganizovanje, dakle to što nemamo pravu vlast i nemamo pravu opoziciju na političkom planu; na ekonomskom planu se najviše plašim toga što nemamo organizacije za artikulaciju interesa.
Vlada jedan sistem neodgovornosti i to je uspostavljanje jednog vrlo raširenog sistema masovne neodgovornosti i na političkoj i na sindikalnoj sceni ali i na kraju krajeva i kod običnog stanovništva. Ni samo stanovništvo nije naviklo da preuzme odgovornost jer je uvek bio neko drugi ko je tu odgovornost za njega preuzimao. Ranije komunistička stranka a posle toga, ne znam, nacionalni pokret, pa onda opozicione partije i tako dalje. Dakle stanovništvo se naviklo da se ponaša neodgovorno očekujući da će da ima neko ko je zadužen da vodi brigu.
U tom sistemu neodgovornosti razvila se i nekadašnja opozicija. Što god ona uradila efekat je na kraju uvek bio isti, to jest represijom ili manipulacijama bi se ona razbila tako da sadašnji političari na vlasti, a nekada u opoziciji, nisu razvili preteran osećaj odgovornosti, a očigledno je da je i Demokratkska stranka Srbije krajnje neodgovorna prema projektu reformi jer je potegla vlastite stranačke interese u krajnje nepogodnom trenutku, dakle u vreme kada su reforme upravo počele obziljnije da se oblikuju, oni su povukli potez koji je partijskog tipa.
A i ostatak DOS-a, to jest DOS bez DSS-a, po prirodi svog funkcionisanja nije odgovoran jer je nemoguće da se jedan konglomerat od ogromnog broja partija uredi tako da bude odgovoran. Dakle, to je stalno situacija međusobnog pogađanja, davanja ustupaka i pridobijanja nekoga za vlastite potrebe. Dakle, cela ta situacija je vrlo problematična zato što ona sistematski porađa opštu neodgovornost.
S obzirom na to da su ranije tendencije bile da je u tim nižim društvenim slojevima bila mnogo snažnija vezanost za nekog vođu, njima je sklonija ideja da traže vođu i s tog stanovišta ja sada ne mogu da kažem da će to baš biti Koštunica. On jeste bio preuzeo tu ulogu od oktobra prošle godine i dobrim delom je tu ulogu održavao, naravno u smanjenom obimu u međuvremenu ali moguće je i manje me plaši da to bude Koštunica a više me plaši da se pojavi neko drugi u situaciji krize s obzirom na to da je mala šansa da sada Koštunica sa opadajućim rejtingom može da se pojavi kao neko iznenada kome će rejting da raste. To se obično ne događa.
On može da očekuje u najboljem slučaju stagnaciju ili najverovatnije dalje opadanje popularnosti a to onda dalje otvara prostor za nekog drugog jer će najveći deo stanovništva tragati za nekim ko može da ga vodi. Dakle, imaćemo jednu potrebu relativno široku za iracionalnim. Imamo sada onoga ko je tu potrebu mogao da zadovoljava, to je Koštunica, na relativno prihvatljiv način ali sa opadajućim značajem.
Prema tome, stvara se prostor za nešto novo, za nekoga ko bi mogao tu racionalnost da prikupi. Na svu sreću postoje sada i druge društvene snage koje su bile svih ovih 10 godina najaktivnije, koje su najzaslužnije za preokret 5. oktobra i koje sada nemaju baš sasvim zadovoljavajuću opciju ali znaju šta je najmanje nezadovoljavajuća opcija, a to je u stvari ta grupacija oko vlade Srbije koja pokušava da izvrši reforme.
Na individualnom planu ljudi sa ovih prostora mogu relativno dobro da funkcionišu u kapitalističkim okvirima, ne zato što su to ovde mogli da nauče, ovde to nisu mogli, ali se pokazalo kada bi odlazili negde drugde da su sasvim dobro pripremljeni za takvu vrstu ponašanja. Dakle, kada se stave u institucionalni okvir oni mogu da funkcionišu. Naša najveća teškoća je prvo postavljanje nekog institucionalnog okvira koji će da natera ljude da se ponašaju na određeni način. Nikakvi više entuzijastički potezi neće pomoći ako se ne naprave institucije, a problem je u tome što je to veliki broj institucija.
Mi prvo moramo da se naviknemo na ono s čim smo počeli razgovor, da neko dobije otkaz, da nema kome da se žali, da jednostavno neko ima pravo da mu uruči otkaz bez obzira na to šta neko o sebi mislio i da onda mora da nastavi da se bori za sebe, manje-više prvo sam, a s druge strane da se odozdo poveže s drugim ljudima preko drugih institucija koje u tom slučaju mogu da mu pomognu a to je pre svega sindikat ili nešto drugo.
S tog stanovišta mislim da mi možemo da za nekoliko narednih godina, za narednih pet, šest godina postepeno izgradimo taj sistem. Ono najgore što može da se desi i čega se plašim jeste ono što sam pomenuo. Dakle, da se u situaciji naglog povećavanja neizvesnosti pojavi neki demagog koji sada postoji na političkoj sceni ili i ne postoji.
Dakle, mi ćemo sigurno imati veliki broj štrajkova. Ovo što smo do sada imali biće dečija igra u odnosu na ono što nas čeka. Ne bojim se štrajkova koji bi bili organizovani, koje bi sindikati organizovali makar bili generalni, makar u njima učestvovalo tri miliona ljudi i makar petnaest dana sve bilo paralisano. Toga se ne bojim. Bojim se mase divljih štrajkova za koje bi onda neko mogao, da tako kažem, da se zalepi, neko od demagoga da u situaciji u kojoj nas izbori najverovatnije čekaju, taj demagog iskoristi tu situaciju i da prikupi, ne tako da postane vladajući ali da prikupi dovoljno glasova da u stvari postane prepreka za nastavak reformi.
Kod nas se nije znalo šta je dozvoljeno a šta nije. Znalo se šta je pravedno a sta nije. Do toga je čovek mogao nekako da dođe. A šta je dozvoljeno a šta nije – do toga čovek nije mogao da dođe s obzirom na to da je sistem počivao na mikronivou odnosno na velikom rascepu između onoga što je zvanično bilo dozvoljeno i onoga što je nezvanično bilo dozvoljeno. To šta se sme a šta se ne sme se izgubilo. To je ono čemu se moramo učiti zato mora postojati sistem a to je opet institucionalnih granica.
Dakle, to da ako čovek vozi kroz pešački prelaz na crveno svetlo mora znati da se neće moći dogovoriti s policajcem da mu oprosti ili da mu ovog puta naplati manju kaznu ili bilo šta drugo nego da za svaki postupak postoji jasna sankcija, dakle nedozvoljeni postupak – sankcija. Taj sistem direktne veze između postupka i nagrada i sankcija, to je ono što moramo da uspostavimo. To je ono što nismo imali ni tradicionalno jer to nije sistem koji vlada u patrijarhalnim društvima, tradicionalnim društvima i, takođe, to je sistem koji nije postojao u socijalizmu. Dakle, to je ono što tržište daje. Institucionalni sistem, granice dozvoljenog-nedozvoljenog, nagrada i kazna.
Nešto kao automatizam što se posle ugrađuje i postane vlastiti automatizam ponašanja pojedinaca. Što ne znači da su svi automati napolju, naprotiv, ali to je polazna osnova. Tek kada to postoji onda se može biti relativno slobodan. Bez toga vlada samo haos i anarhija a to je bio naš obrazac.
Svetlana Lukić: Već 35 godina univerzitet u Ajovi organizuje međunarodni program za pisce. To je program kroz koji su prošli Dubravka Ugrešić, Toma Longinović, David Albahari a posle petnaestogodišnje pauze pozvan je još jedan pisac odavde. To je Mileta Prodanović a Mileta Prodanović nikada pre toga nije bio u Americi a eto sleteo je na taj kontinent nekoliko dana pre 11. septembra.
Mileta Prodanović: Ja sam na taj srednji zapad, koji je jedna Amerika koja se zna možda iz filmova Pitera Bogdanovića ili u jednu takvu pravu Ameriku sa kukuruzima i drvenim kućicama sleteo 25. avgusta. U trenutku te zaista velike tragedije ja sam bio čak u drugoj časovnoj zoni, to je otprilike neka distanca kao od Beograda do Kijeva ili od Beograda do Lisabona.
Svi obično pitaju gde si bio, šta si radio u tom trenutku. Spavao sam i probudila me je graja u hodniku te kuće tako da sam udarac aviona u drugu kulu, što se kaže, gledao u živom prenosu. Namerno nisam želeo da odem, moja žena je rekla – dosta mi je ruševina ovde, ne moramo baš i tamo da idemo. Dakle, prve tri-četiri noći to su bili beskrajni odjeci i reagovanja na televiziji.
Naravno, prvi šok je bio: zašto se to dešava, zašto se to dogodilo. Odgovor je – zato što smo mi lepši, pametniji, bogatiji od svih ostalih i zato što nas svi mrze. Ja sam nekako postao alergičan na taj redosled misli. Bilo je slučajeva napada na ljude koji se drugačije oblače. Stradali su neki siki zato što su nosili turban. Ali onda se došlo do druge rečenice do drugog citata – da nismo mi protiv muslimana, u našoj zemlji postoji mnogo lojalnih građana muslimanske veroispovesti koji su odane patriote, vole ovu zemlju, mi smo samo protiv terorista. I to kada sam čuo opet mi je zazvučalo nekako zlokobno poznato. Bojim se da će se stvar komplikovati dalje.
Važno je možda razmišljati o tome kakve će to konsekvence imati na ovaj region koji je, s jedne strane, umoran od sukoba, osiromašen, rekao bih generalno frustriran. Negde verujemo da mi moramo naći neke nove resurse optimizma i energije i čak mi se čini da se to u ovoj sredini i radi. Svi mi koji smo skoro 10 godina bili protiv, protiv, protiv, vrlo je teško odjednom se okrenuti i prosto je kod mnogih ljudi ostala navika.
Možda su nas zmije ujedale pa se bojimo guštera ali možda je potrebno malo se izmaći. Evo i u vašoj emisiji prošle nedelje su govorili dobronamerni ljudi koji žive malo van ove sredine i koji možda bolje primećuju ipak brzinu promena. Kada imate baštu u kojoj raste cveće, vi ne primećujete da se to tako razgranava, da jelka raste, da smokva raste, ali neko ko dođe s vremena na vreme primećuje to. Moram da kažem da sam se vratio prvi put posle mnogo godina radostan.
Žao mi je, naravno, što je ovde već 6. oktobra krenula predizborna kampanja. To nije bilo potrebno. Ne znam u kom procentu su naši ljudi generalno pismeni ali ja u principu imam poverenja i ružna je pojava ta da neke lične sujete, da neka precenjivanja sopstvenih mogućnosti, da neke ultimativne vizije u stvari potcenjuju te ljude.
Lepa je stvar što ljudi poput ministra finansija koji bi po prirodi stvari zbog teških okolnosti života morali biti nepopularni, oni nisu nepopularni baš zato što su iskreni, zato što mislim da ne igraju igre sa narodom, ali se prosto pitam, i to je ta moja centralna zamerka, zašto to drugi ne rade. Zašto su oni usamljeni u toj iskrenosti sa narodom.
Tu će biti mnogo gorkih pilula koje će morati još da se progutaju i mnogih suočavanja sa onim trenucima gde smo bili slabi tokom 90-tih, jednim nemilosrdnim uronjavanjem u neki sopstveni moralni profil. Sva trgovanja s tim, kalkulacije da li će to doneti veću popularnost, manju popularnost, to je jedno duboko nepatriotsko ponašanje, rekao bih.
Svetlana Lukić: Kako ti razumeš poruke koje šalje, recimo, predsednik Koštunica?
Mileta Prodanović: Moram da kažem da sam ja hrišćanin i nekako mi se čini da je ta novozavetna suština ili poruka pre svega nas morala da nagna da mislimo o drugome a ne o sebi. Ja u životu više volim da meni neko nešto duguje nego da ja dugujem nekome nešto. Tako isto i u tom moralnom dobitku. Ja prosto ne sporim da je ovaj narod kojem pripadam iz ovih ili onih razloga doživeo to ili to. Ali to je prosto onda briga onoga ko je naneo to zlo tako da mislim da su mnogi oko nas patili isto ili više i što je strašno, patili su zbog nas ili nekih od nas i mi moramo to poneti.
Prema tome, to da smo mi mnogo patili pa sada treba ovo ili ono da bude, to je prosto tandara-mandara, to nije ništa. Mi uvek imamo neka istorijska kašnjenja, tako se malo sludimo pa onda istorija defiluje mimo nas, a onda kada se malo prenemo mi smo ubeđeni da je moguće pronaći prečicu i sto puta nam se kroz noviju istoriju dogodilo da se ispostavilo da je ta prečica mnogo džombastija i mnogo skuplja, ali ne. Prosto mislim da, eto, na ulasku u XIX vek mi imamo šansu da možda malo bržim korakom pređemo tu stazu koja se mora preći i to je prosto to.
Mislim kada to krilo oko predsednika Koštunice govori o neophodnosti reformi meni to sada već deluje vrlo neiskreno. Meni se prosto nije dopalo ono kada je on rekao – ja sam pobedio Miloševića, jer ja mislim da ja nisam to uradio, mislim da niko od nas to nije uradio nego smo uradili svi zajedno, ako smo uradili. To je znači možda jedna omaška lingvistička koja ide do srži.
Kada donedavni predsednik skupštine kaže da je ta stranka kojoj on pripada lavovski deo, ja se ne sećam da je ta stranka učestvovala u bilo kom protestu, na bilo kom mestu gde su ljudi na minus deset bili polivani šmrkovima, suzavcem. Naprotiv, tu stranku pamtim kao jednu vrlo salonsku stranku koja je uvek odmeravala hoće li ili neće i uvek je bila gospodar naknadne pameti.
Mislim da bi najgore što bi nama moglo da se dogodi i da bi tog trenutka mnogi ljudi koji su ipak izdržali ovde 10 godina prosto spakovali kofere i otišli i ovu zemlju prepustili biljkama, dobro, ptica više nema, ukoliko bi došlo do tog nekog preokreta i zastoja onako kako je recimo bilo u Rumuniji ili u Bugarskoj. Da je cela ova stvar krenula ranije, možda bismo imali i vremena za ta kočenja ali sada prosto ne.
Kapitalizam je brutalan. Često se setim jedne Pekićeve rečenice – kapitalizam je apsolutno loš sistem, jedini je problem što trenutno bolji nije izmišljen. Ja sam se još na početku ove naše nesreće, dok sam živeo u Engleskoj, susreo sa njegovim najbrutalnijim izdanjem a to je tačerizam. To je jedno društvo bezdušnosti, mi ćemo se s tim susresti, tu nema boga. Da nismo radili ovo što smo radili poslednjih deset godina, možda bismo bili bliže nekom drugom idealu a to je neki skandinavski kapitalizam sa likom socijalizma. Mislim da ćemo uskoro doći u neku poziciju da se borimo protiv nekih aspekata tog društva, ali da bismo se borili, moramo prvo dočekati taj horizont i, prosto, nema nazad.
Svetlana Lukić: Hoćeš li se ti snaći?
Mileta Prodanović: Ja ne verujem da ću se snaći i najviše se plašim nedostatka vremena. Ja bih prosto možda voleo da odem u penziju.
Svetlana Lukić: Još jedno izdržavano lice. Ne može.
Mileta Prodanović: Ali ne, to bi bilo nepatriotski. Moram da kažem da mene obore s nogu ti ljudi koji su otišli iz ovog grada i onda dođu posle deset godina i kažu – vi ste svi prljavi, ružni, vaša kola su propala. Zaista je Bora Ćosić svakako jedan od velikih pisaca, barem u tom prvom delu njegove karijere ali ako je vozni park u ovoj zemlji toliko propao, evo, ja ga javno pozivam da možda obnova tog voznog parka počne baš od mene, i u tom smislu ja bih rado uništio svoj automobil koji je sada negde na maloj maturi i voleo bih da mi pošalje isti takav iz Nemačke koji bi bio nov, i onda bi to bio jedan početak za Srbiju u celini.
Fenomenalno je kada kaže – ovde su divlji ljudi jer prelaze na crveno svetlo. Ja sam pet dana pre toga stigao iz Njujorka gde takođe svi prelaze na crveno svetlo. Sigurno nisam jedini kome baš ne prijaju te tako ad hoc date ocene, po meni vrlo maliciozne, ali one su čini mi se psihološki razumljive. Veći deo njih dolazi ovde da se uveri u neki svoj fantazam, u to da je imalo smisla otići iz ove sredine.
Znači, svi smo mi glasali za Miloševića, svi smo mi demoni i ja sam bio u pravu što sam otišao odavde i ovo je jedno prokleto mesto u kojem nikada neće strujati svež vazduh. Ne mislim tako. Uopšte ne mislim. Mislim da će Beograd biti vrlo brzo jedno veoma, veoma važno mesto na mapi ovog dela sveta, uprkos svim surovim dijagnozama. Mi smo zaista bili loši svih ovih godina i možda je baš taj Bora Ćosić, i možda još pet imena, možda je to bio taj kritični atom koji je nama nedostajao da ovo što je urađeno na kraju decenije uradimo ’93, ’95, ’96, ’97. godine.
Tako da, eto, tu smo gde smo i ja stvarno ne mogu više da slušam ta naknadana potvrđivanja nekih privatnih odluka. Kao što sam prestao da gledam televiziju, tako ću da prestanem da obraćam pažnju na te neke mrzovoljne dijagnoze ljudi koji nas posmatraju kao da smo sve vreme živeli u nekom akvarijumu ili u nekom zoološkom vrtu, pa sad mi smo neke specije koje su izdržale vatru, radijaciju, meteore, ne znam šta … Miloševića.
Meni se učinilo da Beograd ima apsolutnu šansu u trenutku kada je to bilo potpuno nadrealno. Tokom bombardovanja smo moja žena i ja često išli Dunavskim kejom i gledali odozdo na Kalemegdan i zapaljenu kulu centralnog komiteta i te dve moćne reke, tada se meni učinilo da je Beograd bolji od svih nas i da je to grad koji je osuđen na uspeh.
Možda smo mi osuđeni na neuspeh, možda smo mi nesporno veoma loši, možda smo se kasno setili pravih argumenata, možda sve to što smo govorili govorili smo na radio stanici koju je slušalo 5.000 istomišljenika, možda smo pisali u novinama koje ljudi nisu mogli da kupe zbog bede. Ali to nešto što ovaj grad čini ovakvim, to je nešto što je jače od svega toga. I šta znači provincija? Ja sam susretao i te strance koji su dolazili u vreme nemogućih uslova i Beograd je uvek umeo da ih kupi a da ja nisam znao zašto, i to će se nastaviti.
Svetlana Lukić: Bila je ovo emisija Peščanik. Govorili su Sreten Ugričić, Gordana Matković, Mladen Lazić i Mileta Prodanović. Srećna vam nova godina poštovani slušaoci.
Emisija Peščanik, 26.12.2001.
Peščanik.net, 26.12.2001.
