Radio emisija 22.05.2002, govore: Lazar Lalić, Gordana Suša, Biljana Kovačević-Vučo, Radoslav Stojanović, Vladimir Vodinelić, Olivera Milosavljević, Olga Popović-Obradović, Vladimir Marković i Dušan Kovačević.
Svetlana Lukić: Čuli ste u vestima, ova svinjarija u skupštini se nastavila i danas. Vojvotkinja, ađutantkinja, ova poslanica SRS-a Nataša Jovanović napala je u nedostatku oružja vodom predsednicu skupštine Natašu Mićić. Poslanici DSS-a predvođeni svojim revolucionarnim vođom Dejanom Mihajlovim čučali su po hodnicima jer neće u skupštinsku salu preko koje, kako je Mihajlov rekao, DOS uvodi u zemlju diktaturu i pravi za nas novi horor film.
Taj novopečeni hrabri junoša je ovih dana skoro u transu, samo što ne počne da govori u desetercu i zadene kuburu za pojas, a on izgleda predvodi deesesovsku bitku protiv tiranije, pun snage koju je izgleda namerno čuvao svih ovih godina štedeći se za odsudnu bitku protiv tiranije a ne one bedne Miloševićeve.
Mihajlov je čak u ime DSS-a najavio da će tužiti sve one koji ih primoravaju da iz hodnika uđu u skupštinsku salu. Kako veruje da je domaće pravosuđe u rukama Zorana Đinđića verovatno će sve da tuži caru Dušanu čiji je spomenik nesmotreno juče otkrio Vladan Batić u društvu Dušana Mihajlovića i Aleksandra Karađorđevića.
A ministar pravde je posebna priča. On je rekao juče da car Dušan jeste tamo gde jeste, znači ispred Palate pravde i da će nadgledati sve što se u ovoj palati dešava. Umesto njega, verovatno.
A bronzani car Dušan ispred Palate pravde treba da nas podseti na 21. maj pre 653 godine kada je Dušan svome narodu poklonio prvi pisani pravni dokument za koji ministar pravde kaže da treba da nam bude uzor kako da napravimo zakone po meri njenih građana.
Ne bi bilo loše da se ministar seti da je to jedan tipičan srednjovekovni akt koji jeste za nas bio značajan događaj, ali da je čak 130 godina pre toga engleski parlament doneo Veliku povelju slobode koja se smatra prvim demokratskim aktom zapadnoevropske civilizacije. A Velika povelja slobode dozvoljavala je Englezima ne samo kao Dušanov zakonik nama da običan svet može da tuži cara nego i da građani mogu caru objaviti rat ako on prekrši povelju.
Ovo tek toliko da se podsetimo da Dušan Silni nije ni prvi a ni najbolji student boga pravde.
U Dušanovom zakoniku koga smo juče slavili ima jedan član u kome stoji da se lopovima odseca onaj deo ruke kojim je krao. Baš me zanima kako bi po zakoniku prošla jedna od jučerašnjih svečanih zvanica na otkrivanju spomenika – Bogoljub Karić.
Ako ništa drugo, ostao bi bez prstena ako je taj car Dušan to što Batić priča da jeste.
Ne znam kako ste vi proveli dan, meni je loše počeo, dva sata sam morala da slušam predsednika Koštunicu. Taj čovek je bio danas u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju gde je promovisao svoju knjigu. Zove se “Ugrožena sloboda”, u stvari to je zbornik njegovih radova, mi smo danas prisustvovali prepričavanju onoga što je predsednik Koštunica pisao pre 20, 10 ili 15 godina. Njemu je bilo prijatno zato što su tu bile njegove kolege, bio je tu Mihajlo Marković, Ljuba Tadić, Kosta Čavoški, akademik Vojislav Stanovčić, to su bili uvodničari inače Čavoški i Stanovčić. Moram da kažem da je akademik Stanovčić rekao da je Koštunicu pratio još od malih nogu i da je bio talentovan još kao student, da je na trećoj godini pisao izvanredne radove, i stilski i naučno. Prepričavali su Džona Stjuarta Mila, Rusoa, Loka. Možda ja nisam dobro razumela ali bilo je jasno da Koštunica između slobode i jednakosti bira slobodu jer je jednakost u stvari komunizam, a da sloboda u stvari jeste jednakost pred zakonom, i da ič ne voli revoluciju predsednik Koštunica.
Teško je bilo da izdvojimo šta ćemo vam pustiti iz predsednikovog govora, koji je trajao dugo, i stvarno je pitanje šta taj čovek radi sredom u radno vreme na Institutu društvenih nauka, neka napiše neki zakon ili ustavnu povelju, ali on je imao mnogo vremena, a u stvari sve je vodilo ovom zaključku koji je trajao minut i po.
Vojislav Koštunica: Kao što uprkos drugačijim najavama istorija nema svoj kraj, tako nemaju svoj kraj ni oblici različiti ugrožavanja slobode, ma kako oni bili prikrivani i prikazivani u drugačijem svetlu. To je zapravo ono što u ovom trenutku privlači moju pažnju. Recimo globalizacija i mundijalizacija kao novi savremeni oblici tiranije vladajućeg mišljenja čije posledice ni naši prethodnici ni mi ne možemo do kraja da sagledamo. I još nešto šta je u današnjem svetu, u međunarodnom pravu pre svega, u vreme različitih voluntarističkih mirovnih planova, humanitarnih intervencija, ideologizacije i manipulacije ljudskim pravima, krstaških ratova protiv onoga i što jeste i što nije terorizam, poigravanja sa idejom međunarodnih krivičnih sudova, da navedem samo neke primere, šta je uz sve ovo još ostalo od klasičnog načela vladavine prava. Da vas na kraju podsetim na jedan poznati dijalog između Tomasa Mora i njegovog mladog i vatrenog sagovornika iz poznatog filma “Čovek za sva vremena”. U tom dijalogu Mor pita: “Šta biste vi uradili da ne biste zasekli veliki put kroz zakone kako biste otkrili đavola?” Roper odgovara: “Posekao bih svaki zakon u Engleskoj da bih ga se domogao”. Mor: “A kada padne i poslednji zakon i đavo krene na vas, gde biste se onda sakrili, Ropere, kada su svi zakoni pogaženi?” To je pitanje koje danas sebi treba da postavimo i u nečemu što je pravo u onom unutrašnjem smislu reči ali čini mi se daleko više u odnosu na nešto što je međunarodno pravo danas. Hvala.
Svetlana Lukić: Juče je u Medija centru održana javna debata Nezavisnog udruženja novinara Srbije o lustraciji. Govorili su između ostalih Lazar Lalić, prvi predsednik Nezavisnog sindikata radnika RTS-a, Gordana Šuša, Biljana Kovačević-Vučo, profesor Radoslav Stojanović i Vladimir Vodinelić, takođe profesor iz Centra za unapređenje pravnih studija.
Vladimir Vodinelić: Valja svako od onih koji se zalažu za lustraciju da bude u stanju da jasno razdvoji lustraciju od čistke. Čistka znači automatski uklanjanje nekoga, pa između ostalog i sa javnih funkcija, zato što je pripadao poraženom sistemu, zato što je bio u nomenklaturi ranijeg sistema. Lustracija to nikada nije. Ona nije usmerena protiv nekoga ko je pripadao ranijem sistemu zato što je pripadao ranijem sistemu. Lustracija je preventivna mera. Njome se hoće sprečiti da na javne funkcije dođe neko ko je kršio ljudska prava.
Lazar Lalić: 65% starih rukovodilaca i dalje je u TV Srbije na istim mestima. Ne valja što je na mestu sekretarice sektora za bezbednost i zaštitu Milanovićeva sekretarica. I, konačno, samo ću da poentiram kada je program u pitanju jer je to valjda najvažnije, ne bi se valjda desilo da je lustracija izvedena na pravi način da sada jedan od ljudi koji su sa Komrakovim kreirali onakvu uređivačku politiku one i onakve televizije bude zamenik glavnog i odgovornog urednika Televizije Beograd.
Televizija je, recimo, 5. oktobar sačekala sa dugom od 40 miliona maraka. Sada finansijskim sektorom televizije i dalje rukovodi 90% starih rukovodilaca i oni su čak unapređeni. Tu je korišćen jedan vrlo originalan recept, oni su se samo rotirali, direktori su postali pomoćnici direktora, a pomoćnici direktora su postali direktori. To je recept koji je korišćen. Nemojte da se čudite, morale su da se promene i sekretarice u takvim mastodontima, u takvim tehnološkim sistemima kao što je RTS, sekretarice tih vodećih ljudi su i te kako uticale i menjale sudbine ljudi.
Vladimir Vodinelić: Lustracija sa krivičnom odgovornošću nema ništa. Lustracija nije kazna. Lustracija je preventivna mera kojom se uz druge uslove za zauzimanje neke funkcije dodaje i taj uslov da onaj ko hoće da se na toj funkciji nađe nije u prethodnom režimu kršio ljudska prava.
Biljana Kovačević-Vučo: Navedite mi, profesore Vodineliću, jedan jedini slučaj kada neko ko je nosilac javne funkcije a krši ljudska prava nije krivično odgovoran i onda ću vam priznati pravo na individualno utvrđivanje odgovornosti kao lustracionu meru, a definitivno nije tako. Lustracija je jedna mera objektivne političke odgovornosti gde se zaista taksativno nabrajaju ljudi koji su u određenom vremenskom periodu obavljali javne funkcije od državnih medija do ostalih javnih službi. Očigledno je da mi nikada nećemo imati zakon o lustraciji i da mi nikada nećemo raščistiti s prošlošću na način kako bi to vrednosno odgovaralo nekim međunarodnim standardima Ujedinjenih nacija, sa stanovišta ljudskih prava, upravo zbog toga što ne postoji politički konsenzus, da ne govorim o nacionalnom konsenzusu, to nećemo nikada imati. I ja iskreno da vam kažem, iako sam se od prvog dana zalagala za neku vrstu moratorijuma na rad ne samo ljudi koji su obavljali javne funkcije nego i političkih stranaka, mislim da smo sve dalje i dalje od toga i da smo sve dalje od odgovora.
Radoslav Stojanović: Ne možemo mi zaustaviti lustraciju samo na period Miloševića, izvinjavam se. To bi jednostavno bila nepravda. Ja ne mogu, izvinite, da podnosim da danas učestvuju u pravljenju ustava neki ljudi koji su mene lično progonili i devet ljudi izbacili sa Pravnog fakulteta zbog toga što sam kritikovao ustav koji su oni pravili 1974. godine. E, sada oni opet prave ustave. Pa izvinite, to ne može. To jednostavno ne može da se podnese. Dakle, moramo imati duže pamćenje.
Gordana Suša: Ja nemam ništa protiv novog i čitanja istorije i procenjivanja, i one priče o nacionalnom pomirenju uz neki nacionalni konsenzus ali nisam za tu priču da dželat i zločinac sednu za isti sto, a to postaje pravilo.
Radoslav Stojanović: Šešelj dolazi na fakultet i kaže meni: zar ti nisi umro. Ja kažem: pa, eto, nisam umro, ali sam mislio da si ti u zatvoru. Pa, kaže, zašto bih ja bio u zatvoru. Pa, izvini, da li znaš koliko ima tužbi protiv tebe podnetih. Nijedna nije rešena.
Svetlana Lukić: Praktično jedina prednost koju imamo u odnosu na bivše socijalističke zemlje, koje nam sada šalju pomoć i raspituju se za naša preduzeća koja bi eventualno da kupe, jeste to što možemo nešto da naučimo iz njihovih tranzicijskih grešaka a ne da kao orangutani počinjemo svoj majmunski život kao da se pre nas ništa nije desilo. Možemo da naučimo nešto i o lustraciji i o krivičnom gonjenju ljudi iz prethodnog režima koji su i njih u socijalističkim zemljama a i nas sahranili, doduše nas ovde mnoge i bukvalno, a nas koji smo preživeli ostavili u ovom živom blatu. Međutim, đavola, ovde jedni neće lustraciju jer je to, kažu, drugo ime za čistku i inkviziciju, a drugi hoće ali nemaju sada vremena a i nema dokumenata jer su dozvolili da posle 5. oktobra razni DB-ovci, bankari i direktori u džakovima iznose i spaljuju sve što bi moglo da ih tereti. A kada nema dokaza, a mi smo, alo ljudi, pravna država, ni naši vrli tužioci nemaju materijala za pokretanje postupaka. I tako se onda vrtimo u krug i zato kao ajde da to prepustimo sudu istorije, da sačekamo tu nepogrešivu istorijsku distancu.
A istorijska distanca se kod nas pretvori u to da od deset dokaza osam bude spaljeno a spretnim kombinovanjem ona preostala dva možeš da, ako treba, ustvrdiš da su Komrakov i Vučelić prvi borci za nezavisno novinarstvo, da je Bogoljub Karić Robin Hud a gospođa Milanka lejdi Marijana, a to da je Dimitrije Ljotić prvi srpski antifašista a da su partizani bili tajne elitne jedinice Trećeg rajha za koje ni Hitler nije znao da postoje dokazati, to je prosto ko pasulj.
Uglavnom svi tragamo u poslednje vreme za nekim znakom koji bi rekao da će se makar usvojiti onih deset Božjih zapovesti, makar da ćemo napraviti konsenzus da možda to nije loše, eto postoji 2000 godina. Setila sam se jedne priče, o Rusiji je naravno reč. U jednom preduzeću radio je jedan vredan i pošten službenik koji nikako nije mogao da napreduje a svakom novom šefu koji bi pitao – pa šta je s ovim čovekom, što večito zauzima tako nisko mesto u hijerarhiji, odgovarano mu je ma on je umešan u neku krađu kaputa. Onda je posle mnogo godina novopostavljeni šef konačno rešio da raščisti tu krađu pa je pozvao samog službenika i pitao ga – da li je tačno da ste vi, gospodine, nekada bili umešani u krađu kaputa. Ovaj je odgovorio: jeste, tačno je, meni su nekada davno ukrali kaput.
Sada malo o reviziji istorije. Kaže se da tok istorije niko nije toliko promenio kao istoričari a mnogi naši istoričari su nadmašili sami sebe. Jedno su pisali dok je komunizam bio živ, drugo otkako im je Tito umro a rodio se Milošević, a sada kada je ovaj otišao, vreme je za novo pospremanje prošlosti. Helsinški odbor za ljudska prava je ovih dana izdao knjigu “Balkanski rašomon” u kojoj jedan od autora profesor Todor Kuljić piše o istorijskom revizionizmu u postsocijalističkim zemljama. Jedan od razloga za taj revizionizam jeste valjan, to je ispravljanje tih komunističkih gluposti i falsifikata, ali je glavni izvor revizionizma u stvari obnovljeni nacionalizam koji se trudi da umanji svoju fašističku ili kolaboracionističku proslošt tako što će za sve okriviti komunizam. Postoji čak izraz, nekrofilni antikomunizam.
E, tako nemački istoričari izjednačavaju nacističke logore sa sovjetskim, Aušvic se poredi sa bombardovanjem Drezdena, a Rumuni su svom predsedniku iz doba Drugog svetskog rata Antoneskuu koji je bio, naravno, kolaboracionista sa fašistima, 1991. godine u parlamentu ustali i tom gospodinu minutom ćutanja odali poštu.
Među autorima knjige Helsinškog odbora “Balkanski rašomon” su i profesorke beogradskog univerziteta Olivera Milosavljević i Olga Popović.
Olga Popović-Obradović: Danas najrasprostranjenije tumačenje rata i raspada Jugoslavije je ono koje ceo problem tumači u okviru izmišljene komunističko-antikomunističke dihotomije.
Sugeriše se da su sva zla i nesreće za koje se Srbija danas optužuje proistekli iz činjenice da je u Srbiji sa Miloševićem preživeo komunizam. Ovakva interpretacija se snažno ukorenila u kolektivnoj svesti jer ona neguje privlačnu fikciju, ona prenebregava notornu činjenicu da je Milošević dobio takoreći plebiscitarnu podršku na izborima, referendumima, mitinzima, raznim rubrikama u novinama i slično, i ono što je najvažnije osnovno obeležje ovakve interpretacije je u tome da srpsku nacionalnu ideologiju ne dovodi ni u kakvu vezu sa uzrocima raspada i rata u Jugoslaviji. Time se za Srbiju skida s dnevnog reda pitanje odgovornosti jer s 5. oktobrom prema ovoj interpretaciji istorije komunisti su konačno otišli s vlasti. Ostali su samo nevini. Činjenice, međutim, govore drugačije.
Osvajanje vlasti od strane Miloševića simbolisalo je pobedu etničkog nacionalizma pred kojim je izbrisan i poslednji trag podele na komuniste i antikomuniste. To je dakle lažan sukob, to je fikcija koja treba da zamaskira odgovornost za gotovo euforično pristajanje uz velikodržavni program, sa komunističkim ili antikomunističkim predznakom, svejedno. Dolazak na vlast Miloševića označio je radikalan otklon od srpske nacionalne politike dotadašnjih komunista i početak ostvarivanja jednog drugog, u osnovi suprotnog programa, velikosrpskog državnog programa. To nije bio program srpskih komunista. Taj novi program je program srpskih nacionalista, nezavisno od ideološke provenijencije. To je srpski nacionalni program koji je prethodio pobedi komunista u Jugoslaviji, stariji je od njega.
Pomenula bih taj novi takozvani revizionizam koji se pokazuje u pokušaju rehabilitacije četništva. Svaki pokušaj naučno-istoriografske reinterpretacije takve pojave nesumnjivo jeste legitiman. Ono što se danas, međutim, dešava kada je reč o pokušaju rehabilitacije četništva u Srbiji jeste nešto sasvim drugo. Antikomunistička tendencija koja danas predstavlja takoreći spasonosnu formulu jeste nešto sa čim se pokušava četnički pokret rehabilitovati. Prenebregava se činjenica da je četništvo isto kao i partizanski pokret bilo zapravo jedan pokret koji je imao svoja dva nivoa. Jedan je bio sadržan u ideologiji koja jeste bila antikomunistička, jeste bila monarhistička ali njen drugi deo je bio sadržan u nacionalnom programu. Taj nacionalni program, to su nesumnjive istorijske činjenice, jeste bio velikosrpski nacionalni program koji je počivao na ideologiji etnički homogene države. Jedini legitimni put reinterpretacije istorije četništva jeste jasno i otvoreno reći da u tom pokretu kao i u ovom suprotnom postoje dve komponente. Jedno je nacionalna a drugo ideološka. U protivnom dolazi se do toga da zapravo rehabilitovanjem antikomunizma rehabilitujete fašizam.
Olivera Milosavljević: Ja sam postavila sebi nekoliko pitanja i ispostavilo se na kraju da sam na sva ta pitanja – sedam ih je ukupno i sada ću vam ih izgovoriti – dobila samo jedan odgovor. Prvo bi glasilo – gde danas u Evropi još postoji država u kojoj se čim se promeni partija na vlasti odmah ukida republikanizam ili monarhizam, menjaju se nazivi svih ulica, menjaju se simboli i praznici, menjaju se važne i nevažne istorijske ličnosti, menjaju se istorijski događaji, menjaju se sećanja i uspomene, menjaju se identiteti i verovanja. Zašto nigde u Evropi danas nije pitanje života ili smrti da partija koja dođe na vlast odmah okupira državnu televiziju svojom novom istorijom kako bi izgradila novu tradiciju i u javnosti utemeljila svoju ideologiju? Zašto se niko ozbiljan danas u Evropi ne bavi izvrtanjem, selekcionisanjem, brisanjem, dopisivanjem, prećutkivanjem i slično, istorije Drugog svetskog rata i zašto se nigde danas u Evropi ne odriču onih koji su ih oslobodili od fašizma, odnosno zašto se u Evropi još uvek naivno veruje da je svaki oslobodilac bolji od fašiste. Gde se danas u Evropi sujeverje i kletve, rasne prozivke i rasne odbrane smatraju politički korektnim i legitimnim ponašanjem.
Odgovor je samo jedan – van Balkana gotovo nigde. Zato nije potrebna naročita mudrost da se predvidi kako će izgledati dalje lutanje u potrazi za identitetom vladajuće ideologije a sa njom i društva kojem vlada. Pošto za nacionalizam sve mora da bude nacionalno, i država, i istorija, i predsednici i kandidati on će brljati po istoriji još neko vreme, brisati, dopisivati, škrabati i cepati. I taman kada bude pomislio da je posao završen pojaviće se inteligentni osnovac sa prostim pitanjem na koje neće imati odgovor. Tada će ciklus još jednom da se ponovi, sa novim otkrivanjem Amerike, novim revolucionarnim ateizmom, novim prkosnim nošenjem zabranjenih simbola. I tako bi moglo da potraje beskrajno dugo da se svakih desetak godina piše nova istorija, menjaju imena ulicama dokle god ima zahvalne dece, da se dovode i vraćaju tamo-amo kraljevi, a dok vreme neumitno prolazi a sukob sa realnim svetom se produbljuje.
Jer nacionalizam je retrogradan između ostalog i zato što je sav okrenut prošlosti, ali ne onoj prošlosti koja je bila već slatkoj slici zamišljene konstrukcije za koju se naivno veruje da može postati istina samo ukoliko se dovoljno uporno ponavlja. A sadašnjost i budućnost građena na njoj ostaje na krhkim temeljima koje će onaj inteligentni osnovac porušiti čim malo stasa i potraži za sebe i svoje društvo neko ozbiljno utemeljenje u sebi i svojoj savremenosti, makar smatrao istoriju samo još jednim dosadnim predmetom koji pruža mogućnost da se ima o čemu pričati u društvu.
Svetlana Lukić: Našli smo takvog osnovca o kojem je govorila profesorka Olivera Milosavljević. On se zove Vladimir Marković i kada je Milošević došao na vlast Vladimir je imao deset godina, a u vreme protesta 1996/97. godine postao je punoletan. Vladimir je sada diplomac na sociologiji i u najboljim je godinama za mladog anarhistu. Autor je teksta “Od Ljotića dva putića” i uopšte postavlja nezgodna i radikalna pitanja. Razgovarale smo s njim na Filozofskom fakultetu a ispred fakulteta smo se mimoišle sa momkom koji je nosio majcu sa likom Hesa i natpisom “Žrtva mira”. A u liftu na Filozofskom fakultetu postoji praktično samo jedan grafit “Svaki je Srbin Radovan”. Govori Vladimir Marković.
Vladimir Marković: Ne znam da li ste bili skoro na Kalemegdanu, sećate se čuvenog eseja u godinama pre Drugog svetskog rata Vladimira Velmar-Jankovića “Pogled s Kalemegdana”. Uvek treba naglasiti da je Vladimir Velmar-Janković bio ljotićevski ideolog, prema tome blizak idejama fašizma, što se često prenebregava. E pa taj Kalemegdan je ovih dana interesantan zbog vrlo jasnih poruka koje su grafitima napisane na pojedinim spomenicima. Na grobnici četvorice narodnih heroja iz komunističkog perioda ima vrlo jasno napisano: komunizam je Jevrejski, Moša Pijade – ne, Marks = Davidova zvezda. Na turbetu koji se nalazi usred kalemegdanskog parka imamo ispisane parole protiv islamske ekspanzije u Evropi. Kada su grafiti u pitanju, najviše se treba plašiti upravo tih pismeno napisanih grafita sa apsolutno nedvosmislenim porukama koje imaju svoje idejno i intelektualno zaleđe. Grafiti koji potiču ne od neukih osoba nego od mlade građanske klase iz kruga dvojke.
Pokušaj restauracije ravnogorskog mita i četnika Draže Mihajlovića je svakako jedan na duže staze istorijski promašaj. Za vreme Drugog svetskog rata postojao je projekat nečega što se još tada u programima takozvanog ravnogorskog pokreta zvalo čišćenje, odnosno ono što je nama sada poznato kao etničko čišćenje. Tada je u istočnoj Bosni napravljen genocid koji se na jedan grozan način ponovio i za vreme ovog poslednjeg rata u Bosni. Graditi politički kontinuitet na takvim osnovama, pozivajući se na takvu tradiciju, predstavlja jednu strašnu političku grešku.
Antikomunizam i antijugoslovenstvo pokušavaju da dokažu da su izvesne tekovine koje su stvorene tokom poslednjih 50 godina u ovoj zemlji bile iz osnova pogrešne, lažne i da je to zapravo bilo rušenje svoje vrste. Ta izgradnja zemlje, neka vrsta modernizacije koja se odigrala u nekada ruralnoj zemlji, vi znate da je Jugoslavija bila pre Drugog svetskog rata sa više od 80% seoskog stanovništva. Taj desničarski resantiman nastoji da prikaže kao apsolutnu vrednost nešto što predstavlja zapravo jedno ograničenje tradicije. Siromaštvo naše zemlje pre Drugog svetskog rata nastoji da se prikaže kao vrhunska vrednost i zapravo komparativna prednost u odnosu kako na truli, dekadentni zapad tako i na crvenu aždaju komunizma koja je dolazila s istoka.
Kada sam bio mlad student, brucoš, učestvovao sam u studentskom i građanskom protestu 1996/97. godine. Prvi put sam zapazio da ljudi mojih godina s kojima sam se tada susreo tokom protesta izgovaraju reči koje su u mom dotadašnjem iskustvu bile nezamislive, kao što je, na primer, “ja bih se odrekao svog srpskog porekla kada bi neko izručio Radovana Karadžića Haškom sudu”. Takođe sam se prvi put suočio sa strahovito jakom prisutnošću verskih simbola i neopravoslavne prakse među studentima. To je sve predstavljalo i mali šok koji je izazvao kasnije kritičko promišljanje čitavog tog iskustva. To su anahronizmi koji su trenutno na snazi u Srbiji, da je Dušanov zakonik mnogo više na ceni nego na primer Povelja o pravima čoveka i građanina iz Francuske revolucije. Francuska revolucija eventualno može da bude spomenuta kao proizvod ogrehovljenog uma, kako je nedavno u Božićnoj poslanici rekla Srpska pravoslavna crkva.
Na univerzitetu tzv. ekstremna desnica ima jedno od svojih jačih uporišta. Militantni studenti zadržavaju izvesne vrednosne norme koje su neotradicionalne i nekomunikativne, kako je u svoje vreme pisao Radomir Konstantivnović u “Filozofiji palanke”. Prema tome, dijaloga s njima praktično i ne može da bude. Ta intelektualna orijentacija koja ima podršku u univerzitetu kao konzervativnoj ustanovi, to najčešće nije otvorena podrška, mada, kao što smo videli, relativno nedavno na Filološkom fakultetu, dekan je podržao otvoreno Prvi sabor nacionalnih studenata posle 1944. godine kako se to nazvalo te je uz sasluženje beogradskog sveštenstva bila prisutna jedna povampirena priča o organski ustrojenoj monarhiji. Ako me pitate da li ja ili ljudi koji dele moje stavove imamo sukobe sa predstavnicima ekstremne desnice na univerzitetu, mogu reći ‘ne’ zato što je naše stanovište toliko retko i malobrojno da je neprimetno u očima ekstremne desnice.
Svetlana Lukić: Toliko ste u manjini?
Vladimir Marković: Moram da budem s vama otvoren i da kažem da smo mi u manjini prema ekstremnoj desnici zbog toga što smo podjednako snažno suprotstavljeni njima koliko i vladajućem ideološkom mejnstrimu liberalno-demokratskog konsenzusa. Ujedinjenje socijaldemokratskih stranaka, kako smo imali prilike da vidimo pre mesec dana, definitivno nije korak ka uspostavljanju jedne prave demokratske i moram reći revolucionarne alternative. Te političke snage koje sebe nazivaju socijaldemokratskim i ponosne su na to trebalo bi da se postide nekih svojih poteza u parlamentu kao što je na primer potpuna podrška jednom veoma sramnom i lošem potezu kao što je donošenje Zakona o radu.
Svetlana Lukić: Da li očekuješ da će to da poraste u veliki prasak?
Vladimir Marković: Mogu samo reći da se radi na tome na mikronivoima koji nisu vidljivi zbog toga što sama javnost u Srbiji trenutno nije ustrojena tako da može da ih vidi.
Negde sam čuo da je Hilandar vrlo teško povezati sa antifašizmom i to je tačno. Interesantan je slučaj Vojske Jugoslavije koja šalje ture od 50 svojih pukovnika na Svetu goru. Planira se da to bude kontinuirano. Nedavno se prva tranša vratila sa najlepšim utiscima iz Hilandara. Uskoro će da krene i sledeća njihovim stopama. Prateći koliko je naš aktuelni predsednik savezne države bio, barem u jednom trenutku opsednut Ljotićem kao političarom ili idejnim uzorom, mi nedovoljno shvatamo koliko su slični trendovi prisutni i u Evropi. Moramo da priznamo da je i Berluskoni samo malo drugačije našminkan Benito Musolini, osavremenjen.
Svetlana Vuković: Koštunica je … Đinđić je…
Vladimir Marković: Obojica su savremeni, i Đinđić i Koštunica predstavljaju ljude svog vremena, predstavljaju političare kakvi su se jednostavno Srbiji na jedan bizaran način morali dogoditi u ovom trenutku. Koštunica je politički proizvod beogradske buržoazije koju neki posprdno nazivaju slavska buržoazija. No nije toliko bitna njegova genealogija. Ovde je bitno da se nastoji stvoriti utisak o nekoliko institucija, nekoliko tačaka oslonca koje su potpuno čiste, na koje nije pala nikakva mrlja nasuprot gomili sitnih šrafova koji su ogrezli u korupciju.
Recimo medijska kampanja tzv. Narodnog pokreta “Otpor” ima kao lajt motiv borbe protiv korupcije novčanicu s likom Klare Šuman. To je sto nemačkih maraka. To jeste jedna suma koja realno nije velika i time se cinično nastoji dati poruka da je korupcija negde dole, negde na sitnim nivoima, nije politički korektno proveravati da li pojedini ministri u vladi i dalje zapravo rade za svoje velike konsultantske kuće, transnacionalne kompanije ili međunarodne finansijske institucije. Ja ne mogu da tvrdim da ti ljudi možda nemaju dobre namere ali ipak je malo čudno da se sedište jedne konsultantske kuće i sedište vladine Agencije za privatizaciju nalaze u istoj zgradi.
Ja još nisam politički dovršena osoba, još se ne usuđujem da jasno formulišem šta je zapravo ona alternativa na kojoj ću nastojati da se angažujem i da radim u ovoj zemlji. Pokušaj reafirmisanja levičarske i antifašističke ideje u Srbiji je nešto po čemu je pala paučina i tu paučinu na početku makar mali broj svesnih ljudi treba da skloni i da počne da gura tu ideju u politički mejnstrim na kraju, to je jedan od ciljeva.
Svetlana Lukić: Bio je ovo student sociologije Vladimir Marković, momak koji namerava da uđe u politiku, odnosno već je tu, a iz nje namerava da izađe Dušan Kovačević, dramski pisac. Da vas podsetim, on je član G17 plus, obišao je Srbiju uzduž i popreko svih ovih godina učestvujući na raznim mitinzima a član je i Krunskog saveta, međutim, kao što znate, ne više od 20-25% građana Srbije deli njegovo mišljenje da Srbija treba da postane monarhija. Govori dramski pisac Dušan Kovačević.
Dušan Kovačević: Pomenuli ste jednu reč koja je meni verovatno najbliža kao osećanje, a to je reč umor. Pričam manje-više o mojoj generaciji, o nekim starijim ljudima. Skoro tokom celog života mi smo stalno nešto čekali i postojali su neki periodi u našim životima koji su bili određeni bukvalno činjenicama da su naš ceo život obeležila dva velika diktatora. Jedan je bio Josip Broz Tito i drugi je bio Slobodan Milošević. Mi smo stalno očekivali kraj jednog ili kraj drugog da bismo počeli nešto trećeg.
Sada imamo svi osećaj da smo u nekom malo bezvazdušnom prostoru i tako kao onaj cepelin, gde bude duvalo tu će nas i nositi. Vi ste nemoćni, jednostavno, znate da morate da sarađujete, mnoge stvari vam se ne sviđaju, mnoge stvari znate da su iznuđene, ne biste u njima da učestvujete. Ja stvarno ne želim nikoga da hapsim, ne želim nikoga nikome da isporučujem, želim kao 99% građana u ovoj zemlji da živimo od svoga rada.
Naravno, sada počinje ona večita priča da posle 10 plus 50 godina to ne može biti za godinu dana, evo uskoro će biti dve godine. Neko za to ima još uvek razumevanja, neko više nema. Najtragičnije u celoj ovoj priči jeste to što oni koji su ovoj zemlji najpotrebniji imaju prava da nemaju razumevanja, a to su mladi ljudi. Svakim danom samo Beograd napušta na stotine mladih ljudi a u istom tom trenutku ovih dana je objavljeno da preko 60% populacije u Srbiji nije završilo srednju školu i to je nešto što se već graniči sa naučnom fantastikom.
Ako imate 60% ljudi koji nemaju završenu srednju školu, a 21. vek će sigurno biti vek znanja, očigledno da ćemo imati jedan strašan problem, da će umesto nas da misle stranci. Naravno, tu mogu da se bune patriote, mogu da se bune i levi i desni, činjenica je takva kakva jeste. Vi na lutriji niste dobili ništa. E sad možete da se žalite, pišete tužbe, žalbe i molbe, u ovom izvlačenju niste prošli. Probajte ponovo.
Ajde da se složimo s tim da je posle 60 godina užasa, čuda, uništavanja, ova zemlja danas morala da bude zemlja koja je jedan od najozbiljnijih izvoznika hrane u Evropi. Da se ne vraćamo sada u istoriju zašto oko Smedereva umesto grozđa raste žica. Sve su to poznate stvari. Međutim, ono što danas većinu ljudi zbunjuje jeste činjenica da u trenucima kada treba da se napravi minimum nekakvog dogovora ljudi na vlasti od kojih ono što je isto tako bitno 90% nije zaslužilo ne da bude na vlasti nego uopšte da bude na bilo kakvoj političkoj sceni Srbije zato što – pod jedan ili se nisu angažovali uopšte da se Milošević smeni i po njima Milošević bi vladao još narednih 200 godina s celom svojom muškom linijom do 23. veka, ili su bili na suprotnoj strani do 1995, ’96, ’97. godine, zavisi kada su preplivali. I ti ljudi vam danas drže politička predavanja, opominju vas šta smete da govorite i ponašaju se u krajnjem slučaju bahato, isključivo i partijski toliko ostrašćeno da vi ne verujete uopšte. Uopšte nije bitno koja je to sada stranka u pitanju, 50% članstva isključivo se bori da na sledećim izborima osvoje apsolutnu vlast. I vi se pitate gde je u celoj toj priči nekakav nacionalni program, gde je u toj celoj priči priča o tome da deca, studenti, najbolje generacije iz Srbije sa 22, 23 godine napuštaju Srbiju a da oni koji u proseku imaju 150 godina opet odlučuju o našoj sudbini i pričaju o budućnosti. Njihova budućnost je da imaju gram mozga da odu do Novog groblja i da pogledaju da se izbore za neko čestito mesto.
Ko šta tu radi, ko šta piše. Jedan piše povelju, jedan piše budući ustav, jedan sedi i nešto crta, drugi planira, treći se povezuje s jednom linijom, četvrti trguje. Sve ono što stranke misle da rade ilegalno sve se to naravno zna. I onda vi sedite i gledate u Srbiji neku novu klasu koja izrasta, mahom bivših lopova i kriminalaca i to je vaša budućnost. Vaša je budućnost da sedite s ljudima i da se pravite da smo svi isti.
Znate ta priča o ekstra profitu to je jedna od meni najsmešnijih priča koju sam u poslednje vreme čuo u ovoj zemlji. Nas dvoje upadnemo u banku, opljačkamo, iznesemo sto miliona maraka, onda nas policija uhvati i traži deset miliona ekstraprofita. I onda se mi bunimo i kažemo – nemojte ljudi, znate koliki je bio rizik da mi pljačkamo. Imali smo troškove kola, troškove organizacije, nije lako opljačkati banku, mnogi su poginuli u pljačkama. Znači, mi smo rizikovali život i vi hoćete deset miliona. Ajde da se nađemo na pet miliona i onda se tu nagodimo negde oko deset miliona, i onda oni kažu – evo vam 90 ali nemojte nikada više to da radite. Evo, sada ste to uradili i da vam ne padne na pamet više. I to je priča o ekstraprofitu.
Znate, litra benzina četiri marke, od toga je pola benzina voda. Gde su te pare, ko je to radio, gde su nestale oprane pare od namerno izazvanih inflacija. Pojeo vuk magarca, nikome ništa. I to su ti ljudi danas koji po Beogradu voze kola kao da je Beograd Monte Karlo. To su ti koji ako vam je nešto potrebno na primer iz domena kulture morate da se najavite tri meseca ranije da biste uopšte došli do njih da razgovarate i kažete – znate šta, vi imate jedan i po posto po zakonu od ekstraprofita, od zarade ove godine, pravo da uložite u kulturu a ne da platite porez. On sedi i razmišlja i kaže – zašto bih ja to uopšte platio, zašto bih dao i jedan i po posto. Ili će vam dati jedan i po posto pod uslovom da se ugradi, kaže – dobro, daću vam jedan i po posto, to je 15 miliona dinara. Kako ćete vi to da mi vratite. I to je ono gde sam se ja zaustavio i rekao – ako hoće ova vlast da se igra i da proba dokle će ići, neka proba. Ali da će imati direktan sudar sa zidom, nema greške.
Ovde su 50% firmi koje trguju sa strancima zapravo iste firme, to su naši ljudi koji su u hodu osnovali firme koje su registrovane pod tuđim imenima, tzv. stranaca, i rade sami sa sobom. Sve ovo što sada nabrajamo na brzinu samo vas dovodi u situaciju da se pitate da li u Srbiji uopšte ima smisla baviti se politikom ikada. Cela priča sa bavljenjem politikom na ovim prostorima, sada ne mislim samo na Srbiju nego na Balkan, jeste jedna tužna, žalosna i nepotrebna rabota za čoveka koji ne želi da se bavi kriminalom.
Nažalost, ne može da se desi da jedna stranka ili partija bude čistija i nevinija zato što su u njenim redovima, a to je uglavnom u vrhu moći odlučivanja, samo dva kriminalca, za razliku od onih kod kojih njih ima osam. I mi smo mnogo čestitiji, i jesu ova naša dva krali i pljačkali ali pogledajte kod njih, kod njih je puna soba lopova. Ako krenemo po toj diferencijaciji ko je manje krao i ko je manje uhvaćen u lopovluku, onda ćemo doći na istu stvar.
Dovode vas u situaciju da sedite i da gledate u jednu tačku satima. Imali su sve spiskove ko je šta radio, imali su sve podatke o tome ko je u ovoj zemlji krao, pljačkao, varao, ubijao, ko je ovu zemlju doveo do ivice ambisa, fali joj još jedan korak i da potpuno nestane. Mi smo bili na korak da na nas bace atomsku bombu. Socijalistička partija Srbije sa svim onim što je učinila morala je da bude stavljena van zakona sutradan. O JUL-u uopšte neću da pričam. To su sve komunisti.
Nažalost, danas je u vlasti Srbije 90% komunista. Ili su stvarno bili ili po ubeđenju. Ili genetski već. I to ne može da bude nikakva osnova i varijanta za budućnost Srbije, ne zato što ja privatno mrzim komuniste kao što stvarno mrzim, imam bar hiljadu razloga da nabrojim zašto ih mrzim, nego činjenica da ti ljudi jednostavno nisu normalni, oni nisu praktični, pragmatični, da ne pričam o obrazovanju. I ceo taj košmar na političkoj sceni dovodi normalnog čoveka u situaciju da sedi i da se pita – dokle ćemo mi da budemo žrtve istorije, ako nismo istoričari, ako nismo političari, ako nismo ljudi koji se bave strategijom, šta me se tiče šta je bilo juče. Da li ovde neko može da kaže šta će biti za nedelju dana. Ko ovde može danas normalno da planira šta će da radi na jesen. I dok se oni dogovore oko tih elementarnih stvari, šta ćemo mi raditi na jesen, nama prolazi život i svako ko ne želi da mu prođe život među idiotima on spakuje torbu i ode i vozi taksi na Novom Zelandu. Vi dođete na železničku stanicu u bilo koji grad na planeti, čovek koji hoće da vam ponese kofere govori srpski, odete na recepciju hotela, čovek govori srpski, dođete u restoran, čovek govori srpski. Dođete u fabriku, dođete do direktora, direktor je Srbin. S jedne strane vam je malo drago, izgleda da smo okupirali planetu, izgleda da smo uspeli ono što oni nisu uspeli nama da urade. I već se približavamo onom broju zemalja gde je polovina stanovništva u emigraciji. I to će se za deset godina stvarno i desiti.
Da vam ne pričam o tome da Srbija za deset godina može da ima, ako bude morala da poštuje sve demokratske principe, može da ima predsednika koji neće biti Srbin. Mi uvek kasnimo u svim odlukama, dok se mi dogovorimo, svet ode 20 godina s jednom idejom napred i kaže – znate šta, mi vas ne možemo da čekamo. To što vi imate taj običaj da sednete oko vatre i da palite cigarete na drva to je lepo, i mi to volimo da gledamo. To je zanimljivo i nas uzbuđuje to što se krčka nešto u loncu ali mi za to nemamo više vremena. Snimite dokumentarni film o tome ali mi to da gledamo uživo nećemo. Ako se vi bavite politikom ili ekonomijom i ako vam oni kažu interesuju nas 2 + 2, dajte nam koji je rezultat kod vas a mi kažemo 15, ne može da bude. Ne može da bude nikako. Ne može naša sklonost ka poeziji, nadrealizmu i metaforama da prođe u realnom svetu.
Neka mi neko kaže u poslednjih 20.000 godina pisane istorije kada na planeti nije bila jedna sila koja je odlučivala. Kina je došla već na četvrto mesto, 10% ekonomski napreduje svake godine. Morate već danas da vodite računa da s njima budete u relativno dobrim ili odličnim odnosima. I ne možete da napadnete jednog Kineza u Beogradu i da ga tučete zato što je Kinez. I to je ona večita priča, ako nemamo neprijatelja od koga smo direktno ugroženi, onda ga mi izmišljamo i pravimo polako, dok ga ne napravimo. A onda kada se pojavi i kada se nadobijamo batina, onda fino pišemo pesme, kukamo i plačemo nad teškom sudbinom naroda.
Izbegavam da dajem intervjue i hoću da se vratim mom poslu jer sam ustanovio samo jednu stvar putujući po Srbiji. Da jedino lepo što mi se događa jeste vezano za moj posao. Za sve ostalo imam osećaj nekog uzaludnog vremena koje je prošlo, čak počevši i od onog vremena Tita kada smo išli i pravili nekakve incidente i džumbuse, da je sve to negde pomeo vetar i da je sve to otišlo kao prašina i ostalo je samo to da sam ja pre trideset godina napisao neke ”Maratonce”; nekakvi klinci koji su mlađi od tog filma 15 godina pričaju i pitaju me za neke ljude, nažalost većine glumaca iz tog filma više nema, ali u jednom trenutku vi se umorite i kažete – ja dalje ne mogu. Ja više ne bih. I izračunajte, morate jednog dana da izračunate koliko možete još da trčite. I ako vam neko kaže, ajde ponovo na maraton, vi kažete ne, to fizički nije moguće, uz svu želju, ljubav, ubeđenje i nekakve iluzije, vi morate da znate koliko vam je još ostalo puta i šta bi bilo dobro da uradite za to vreme koje vam je preostalo. Meni se, nažalost, dogodilo da je moj notes u kome su imena ili telefonski brojevi mojih prijatelja neupotrebljiv, odnosno upotrebljiv je ako mogu da telefoniram iz glave, što sve češće radim.
Proći će i ovo, kao što je prošlo sve. Ali, evo, da ne budem neskroman, mislim da je mnogo važnije da postoji ”Sumnjivo lice”, ”Gospođa ministarka” nego da znamo ko je u to vreme bio predsednik vlade ili ko je bio na čelu države. A ti komadi su opstali, preživeli i živeće dok bude ovog naroda.
Emisija Peščanik, 22.05.2002.
Peščanik.net, 22.05.2002.
