Nedavno sam u medijima komentarisao pokretanje predistražnog postupka zbog navodne sumnje na organizovano simuliranje upotrebe „zvučnog topa“ od strane studenata, i rekao da tužilaštvo time pokazuje nameru da, bez iole ozbiljnih dokaza, konstruiše novu optužbu na račun studenata, te da je to i zloupotreba tragedije zbog koje je postupak inicijalno pokrenut i zloupotreba funkcije. Na moju izjavu reagovalo je Više tužilaštvo u Beogradu saopštenjem u kome je, ne osvrćući se ni na jednu konkretnu tvrdnju, navelo da su moje ocene „besramne, neutemeljene i uperene na targetiranje javnih tužilaca koji svoje funkcije vrše časno, dostojanstveno i u skladu sa zakonom“.
Ne bih se uopšte osvrtao na neargumentovano diskvalifikatorsko saopštenje da me tvrdnja o tome da „funkcije vrše časno, dostojanstveno i u skladu sa zakonom“, pogotovo jer je koincidiralo sa još jednim bizarnim potezom jednog drugog tužilaštva, nije podsetila na dugo aktuelan društveni problem.
Nekažnjivost službenih lica koja praktikuju torturu i zlostavljaju građane bez sumnje je veoma ozbiljan društveni problem. Praksa je da istrage protiv službenih lica zbog raznih oblika zlostavljanja građana, tužilaštva po pravilu sprovode neblagovremeno. Indolentno i pasivno postupanje tužilaštava u većini ovih predmeta ukazuje na gotovo neskrivenu nameru da krivično gonjenje zastari. Ni u jednom od mnogobrojnih slučajeva čak i izuzetno brutalnog zlostavljanja građana, još od julskih protesta 2020, nije utvrđena, odnosno po svoj prilici nije ni utvrđivana bilo čija odgovornost. Broj policijskih službenika optuženih zbog brutalnog postupanja prema građanima za više godina unazad je zanemarljiv.
Sticajem okolnosti, prošle godine je veliku pažnju javnosti privukao slučaj policajke koja je na protestu ispred Pravnog fakulteta u Beogradu snimljena kako zlostavlja studentkinju. Snimak na kom se vidi kako policijska službenica grubo čupa studentkinju za kosu šokirao je javnost. Taj slučaj je jedan od malobrojnih, možda i jedini takav u kom je tužilaštvo brzo saopštilo da je „predmet formiran i u fazi ispitivanja i proveravanja“. To tužilaštvo nije učinilo po službenoj dužnosti, ono je moralo da „formira predmet“ jer je Beogradski centar za ljudska prava podneo formalnu krivičnu prijavu. Ali, kako god, postupajuća tužiteljka jeste sprovela istragu i podigla optužni akt. Međutim taj akt se na putu do suda „zagubio“. A nakon toga, vrh tužilaštva ponudio je policajki primenu oportuniteta, dogovor da oštećenoj ili u humanitarne svrhe uplati 400 hiljada dinara i potpuno izbegne suđenje i krivičnu odgovornost.
Studenti prava su već na prvoj godini u prilici da čuju istinitu anegdotu o tome kako je Zakon dvanaest tablica u starom Rimu tretirao lakše telesne povrede, poput šamara bez trajnih posledica, kao iniuria, delikt za koji je kazna je bila fiksna, u iznosu od 25 asa, bronzanih novčića. Kako je inflacija vremenom do besmisla obezvredila zakonom zaprećenu fiksnu kaznu, neki bahati i bogati rimski građani počeli su šetati ulicama i bezobrazno, iz zadovoljstva, šamarati prolaznike, dok bi ih pratio rob sa kesom novca i oštećenima na licu mesta isplaćivao 25 asa.
Famozni Zakon dvanaest tablica omogućavao je bahatim i bezobraznim da jeftino šamaraju ljude. Ali tužilaštvo ne može računati na Dvanaest tablica, pa je dužno da objasni na čemu, i to u slučaju neuporedivo ozbiljnijem od jednog šamara, zasniva presedan koji kreira? I poručuje nasilnim predstavnicima vlasti da građane mogu da zlostavljaju bez rizika krivične odgovornosti, ako na kraju nešto plate.
Na pomenutom snimku vidi se kako devojci, dok joj policijska službenica steže ruke iz leđa, prilazi policajac koji joj prethodno oduzet telefon gura u lice. Ona spušta glavu, ali joj policijska službenica podiže glavu tako što je grubo čupa za kosu dok joj policajac koji je ispred nje uporno unosi telefon u lice.
Sve to ukazuje na krivično delo iz člana 137 Krivičnog zakonika po kom će se onaj „ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način koji vređa ljudsko dostojanstvo kazniti zatvorom do 1 godine a ako to učini službeno lice u vršenju službene dužnosti, zatvorom do 3 godine“. A istovremeno je evidentan pokušaj da se devojka, čiji se telefon otključava biometrijskom identifikacijom lica, prinudi da ga otključa, odnosno krivično delo iz člana 142 KZ koji predviđa da će se onaj „ko neovlašćeno povredi tajnost elektronske pošte ili drugog sredstva za telekomunikaciju, kazniti zatvorom do dve godine a ako to učini službeno lice u vršenju službe, zatvorom do tri godine“.
Baš svako tužilaštvo u Srbiji moralo bi da zna da i slovo i duh Ustava Srbije i Evropske konvencije o ljuskim pravima, koja je deo pravnog poretka Srbije – kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava koji Konvenciju štiti – isključuju primenu instituta oportuniteta u odnosu na službena lica koja su akteri zlostavljanja i torture. I da primena oportuniteta u takvim slučajevima nema baš nikakve veze sa delovanjem koje bi zasluživalo epitete „časno, dostojanstveno i u skladu sa zakonom“.
Peščanik.net, 29.06.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Časno, dostojanstveno, u skladu sa zakonom - 29/06/2026
- Sramotna priča - 20/06/2026
- Podsećanje - 25/05/2026
