U režimskim medijima odomaćio se prekor upućen opoziciji i studentima-blokaderima da sve čine samo da bi se dokopali vlasti.
Dokopati se vlasti!
U političkom govoru logika je nezvani gost. Baš zato što je neumoljiv i nepotkupljiv sudija. Ne može se nasankati, a prozire glupost.
Dokopati se vlasti je bez sumnje pogrdna ili bar nipodaštavajuća fraza. U današnjem opscenom javnom saobraćanju, međutim, ona je u toj meri neznatna da deluje gotovo umilno. Sama po sebi ne bi bila vredna pažnje da iz nje ne proizlazi čitav niz naizgled sporednih značenja, koja nas mogu dovesti i do onog nevešto prikrivenog, ali glavnog. Šta se tu loše ima na umu? Način ili cilj? Dokopavanje ili vlast? Možda i jedno i drugo? Pogledajmo!
Što se tiče načina, bilo je dovoljno reći: preuzeti, osvojiti ili zadobiti vlast. Ali dokopati se vlasti znači dočepati je se, preoteti i ugrabiti, domoći je se na prevaru ili beskrupulozno, možda čak nasilno. Pratimo li taj pravac, prvo možemo zaključiti da za tvorca krilatice vlast nije sredstvo nego cilj. Potom, da svako ko ovde, sada i bilo kada, želi da preuzme vlast od onih koji je trenutno drže ima podmukle namere. Štaviše, têži zlu. Takav, dakako, i ne pomišlja da to učini drugačije osim na nepošten način. Poštenog načina da njih neko zameni ustvari i nema. Niko čestit i razuman ne može priželjkivati njihovo mesto. Samo društveni otpad može biti protiv vlasti koja se sa državom širokogrudo poistovećuje, i ne uviđati da je ona bez premca, isključivi spas i blistava perspektiva. Dakle, ko god njih napada, napada ne samo životnu blagodet, već i sam ustavni poredak. Okreni-obrni, politička borba kojoj je cilj da neko drugi upravlja, sama po sebi je protivpravna i vodi u kriminal. Zato, umesto ideološkog nadmetanja, suparnicima kao neprijateljima naroda treba suditi!
Što se, pak, cilja tiče, nije vlast po sebi loša, nego bi loša bila samo u rukama sadašnjih pretendenata. Eto trenutna vlast, na primer, a srećnim sticajem okolnosti to je baš njihova, napredna je, uspešna, služi za ugled. Onaj ko se vlasti dokopa može je samo zloupotrebiti, dok su oni koji su se dokopali sopstvene nesmenjivosti, takoreći svêti. Ko mari što jedan filozof iz istorije dobacuje da je svetac koji bi se bogu svideo samo idealni kastrat? I kome je važno što je i ovde povlašćena neka vrsta moralnih kastrata, onih koji su žrtvovali deo svoje prirode, u našem slučaju deo svojih umnih sposobnosti (pod uslovom da su ih uopšte imali) da bi služili, ali i onih koji su ni tamo ni ovamo, osim baš njihovih, odnosno takvih koji su za njih bez premca ovamo.
A možda uopšte nije reč o političkoj invektivi, nego se lansira sociološka teza, koja je, istina, već odavno u orbiti. Teza da je posredi samokritika. U smislu da se vlast, ne isključujući njihovu, uvek stiče, a naročito čuva dokopavanjem: potčinjavanjem medija, policije i pravosuđa, i proglašavanjem skoro čitavog civilnog društva „hidrom koja davi Srbiju“. Uzgred, i svoje senke se plaši vlast koja zazire od nevladinog sektora, čiji je osnovni cilj da državi pomogne u oblastima kojima vlada ne posvećuje dovoljnu pažnju ili im nije dorasla. Možda je po inerciji upotrebljen pojam koji krasi vlastitu praksu da se sve, pa i vlast, osvaja i održava na grabež. Sumnjam, bilo bi za njih odviše promućurno. Osim toga, rast moći potiskuje uticaj savesti, a moć stečena na nesavestan način, naprosto isključuje savest.
Neki glas iz senke poručuje mi da se preovlađujuća kultura u današnjoj Srbiji može opisati jednom jedinim rečju – neprosvećenost. I da neprosvećenost prožima čitavo društvo, da je na svoj nivo svela odnos prema učenju, ophođenju, stremljenju i upravljanju, da se na nju podstiče i navikava. Sama neprosvećenost, pak, stranputica je koju, pored niza drugih uskraćenosti, odlikuje nedostatak potrebe za slobodom i izostanak kritičke svesti. Bilo usled nesposobnosti da se takva svest dostigne, bilo usled gotovosti da je se odreknemo ili je zatremo.
Čekaj, ne pravi se pametan, dobacuju mi politički redari! Nije li Vučić pre neki dan lepo rekao da su upravo takvi želeli da se razori nezavisna Srbija, „Srbija koja može da misli srpski‟! Da li u tom grmu leži zec? Možda je misliti srpski formula za rešavanje svih teškoća, možda je ona jedini način da se „objasni‟ i sva sila neobjašnjivog na čiji se pogon okreće naš scensko-politički karusel. Povezivanje nezavisnosti sa tim da ne misliš kao sav ostali svet, da ne misliš da bi nešto saznao i umeo da izraziš, već naprosto tako da bi, nezavisno od logike i sadržaja, mislio srpski, vodi nas tome da nije važan smisao, već svojstvo autora izgovorenog. Pritom, nije reč o mišljenju koje je u okviru jedne nacije ograničeno na određenu oblast, već o bespredmetnom mišljenju, mišljenju kao takvom, mišljenju kome je srpstvo atribucija i uslov, koje je po sebi, inicijalno i finalno, srpsko, jer se njime ne misli da bi se domislilo, nego, valjda, da bi se posrbilo i tako izuzelo iz svakog kognitivnog reda. Kada bismo se takve misli dokopali, ni pristupanje Evropskoj uniji više ne bi bio nerešiv zadatak: ako bismo zadatak rešili ove vlasti više ne bi bilo, i obrnuto, ostanu li ovakvi na vlasti nikad zadatak neće biti rešen. A izbor između besprekorne vlasti i ko zna kakve Evropske unije nije za njih težak.
Najzad, kako doći do sposobnosti da se misli srpski? Jednostavno, slušati predsednika! I nadati se, ako je ikome stalo do zvanja, da će onaj novi fakultet imati odgovarajući departman u kome će se za srpsko mišljenje sticati diploma.
Peščanik.net, 09.07.2026.
