Ako nešto može da veseli službu bezbednosti, ma čija da je, to je nebezbednost privatnosti. Nebezbednost uslužna, slučajna ili nametnuta, legalna ili nelegalna, za opšte dobro ili u korist političkih interesa, svejedno, pretpostavljamo da velike probirljivosti nema. Zato ćemo, uprkos sablasnom proračunu države da se iko kao žrtva njene invazivne znatiželje može osećati sigurnije, pažnju posvetiti onome što je ovde bliže – prisluškivanju. Stručni pristup iziskuje malo pažnje i strpljenja.
Pred Višim sudom u Novom Sadu u toku je postupak protiv dvanaestoro studenata i drugih lica zbog krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti RS. Prema podacima koji su dospeli u javnost, osnovni a moguće je i jedini dokaz za optužbu je razgovor okrivljenih zabeležen prisluškivanjem po Zakonu o bezbednosno-informativnoj agenciji (ZBIA). Slučaj nije usamljen. Tajno sačinjeni audio zapisi nepoznatog porekla, od kojih su neki sračunato emitovani u medijima uoči protesta 28. juna 2025, poslužili su za više privođenja i hapšenja. Ako su i oni iz istog izvora, šta s njima?
Iako je zanimljiv iz više razloga, novosadski predmet ovde je samo povod za razmatranje problema koji ima dalekosežan krivičnoprocesni značaj. Svodi se na pitanje: Da li materijal koji je Bezbednosno-informativna agencija (Agencija, BIA) pribavila primenom posebnih mera iz svog matičnog zakona, može biti korišćen kao dokaz u krivičnom postupku, odnosno da li se na takvom dokazu može zasnivati sudska odluka?
U ZBIA je, naime, propisano pravo Agencije da primeni posebne mere u koje spada i tajni nadzor i snimanje komunikacija, ovde svedeno na prisluškivanje.
Tehnički ista sredstva predviđena su u Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP), ali kao posebne dokazne radnje tajnog nadzora komunikacije i tajnog praćenja i snimanja.
Između posebnih mera i posebnih dokaznih radnji postoje bitne razlike. Pre svega, propisane su u različitim zakonima i sa različitom svrhom. Posebne mere određuju se zbog osnova sumnje da se preduzimaju ili pripremaju radnje usmerene protiv bezbednosti RS, a posebne dokazne radnje zbog osnova sumnje da je učinjeno ili se priprema neko od izdvojenih krivičnih dela. Posebne mere predlaže direktor BIA, a posebne dokazne radnje javni tužilac. Posebne mere naređuje predsednik Višeg suda u Beogradu (ili sudija resornog odeljenja tog suda koga on odredi), bez obzira na stvarnu i mesnu nadležnost suda, a posebne dokazne radnje naređuje sudija za prethodni postupak nadležnog suda. Od predsednika suda traži da navede postojanje uslova za određivanje mere, dok naredba sudije za prethodni postupak mora da sadrži i razloge na kojima se zasniva sumnja.
Zajedničko im je: da postoji osnov sumnje, da okolnosti slučaja ukazuju da se na drugi način predmet interesovanja ne bi mogao otkriti, sprečiti ili dokazati ili da bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost, i da se isti rezultat ne bi mogao postići sredstvom kojim se u demokratskom društvu manje ograničavaju prava građana.
Jedan od aksioma krivičnog postupka je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ZKP, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima (čl. 16, st. 1 ZKP).
Na prvi pogled, rezultat posebne mere sprovedene u skladu sa ZBIA ne bi bio u suprotnosti sa „drugim zakonom“, pa ne bi postojale smetnje da se na njemu zasniva sudska odluka. Pobornici takve teze, u koje za sada spadaju i javna tužilaštva i sudovi, dodali bi retoričko pitanje: zbog čega bi inače BIA imala pravo da prisluškuje po sopstvenoj inicijativi i zbog čega bi to pravo bilo uslovljeno naredbom suda, ako se dobijeni sadržaj ne bi mogao upotrebiti kao dokaz i u sudskom postupku, pogotovo kada je reč o teškim i za bezbednost države sudbonosnim krivičnim delima? Uostalom, u čl. 15v ZBIA navedeno je da će se materijal prikupljen posebnom merom, kada se tokom njene primene oceni da je reč o krivičnom delu u odnosu na koje se mogu odrediti posebne dokazne radnje, dostaviti nadležnom javnom tužiocu na dalje postupanje u skladu sa odredbama koje uređuju krivični postupak!
Brižljivija tematska, teorijska i interpretativna analiza, međutim, dovešće nas do drugačijeg odgovora.
Polazimo od stava da su propisi i pravila iz čl. 16, st. 1 ZKP, sa kojima dokazi ne smeju biti u suprotnosti, postavljeni zasebno a ne kumulativno. Eventualne razlike između njih rešavaju se po principu hijerarhije i specijalnosti. Otuda za prihvatljivost dokaza u krivičnom postupku nije presudno to što je eventualno pribavljen u saglasnosti sa „drugim zakonom“, u ovom slučaju sa ZBIA, ako je pribavljen u suprotnosti bilo sa Ustavom, bilo sa ZKP, bilo sa međunarodnim aktima koji su sastavni deo našeg pravnog poretka.
A u ZKP, u kome su dokazne radnje taksativno navedene, u dokaze nije uvršćeno tajno snimanje na način propisan za posebne mere u ZBIA. Agencija se spominje samo kao mogući izvršilac naredbe o posebnoj dokaznoj radnji.
Tajno snimanje je izdvojeno u posebne dokazne radnje zbog zadiranja u ustavom zaštićena ljudska prava, čije ograničavanje je dopušteno izuzetno i pod naročitim uslovima. Izričito je zabranjeno da se sudska odluka zasniva na podacima koji su prilikom preduzimanja posebnih dokaznih radnji prikupljeni suprotno odredbama ZKP ili naredbi organa postupka (čl. 163, st. 3 ZKP). Razlog koji isključuje dokaz unutar kruga posebnih dokaznih radnji, utoliko pre važi za sve što dopire izvan tog kruga. Ako igde ima opravdanja za dogmatski formalizam to je upravo u oceni validnosti dokaza koji su pribavljeni na uštrb ustavnih prava građana. Odstupanje od propisane procedure u bilo kom segmentu moralo bi za dokaz biti obezvređujuće. Zato kritiku zaslužuje intencionalni pragmatizam u praksi domaćih sudova, često sklonih da zbog važnosti cilja ne budu previše strogi prema izabranom sredstvu.
Plodovi posebnih mera ne mogu se podvesti ni pod isprave, koje u krivičnom postupku jesu dokazno sredstvo, a čine ih i zvučni zapisi. Stav sudske prakse da se zvučni i video snimci, sačinjeni bez saglasnosti okrivljenog, mogu koristiti kao dokaz ako potiču od opštih bezbednosnih mera u javnim površinama, prostorima i objektima, ne može se primeniti na naš slučaj, jer je prisluškivanje ex lege tajno, ne spada u opšte bezbednosne mere i ne potiče, kao što je za ispravu potrebno, od „izdavaoca‟ kao garanta autentičnosti. Osim toga, dokaz koji bi po načinu pribavljanja morao biti posebna dokazna radnja ne može se istovremeno, radi izbegavanja strožih kriterijuma, smatrati nekom drugom vrstom opšteg dokaza.
Proizlazi da su podaci koje je BIA prikupila primenom svojih posebnih mera, kao dokazi u suprotnosti sa ZKP. Pritom, za krivični postupak prednost svakako ima ZKP kao specijalni zakon u odnosu na zakon koji reguliše rad BIA kao vanpravosudne organizacije.
Osnov za drugačije shvatanje ne može se pronaći ni u samom ZBIA.
Posao Agencije je da istražuje, prikuplja, obrađuje i procenjuje bezbednosno-obaveštajne podatke i saznanja od značaja za bezbednost RS i o tome informiše nadležne državne organe (čl. 2. i 9. ZBIA). Pojam dokazivanja, upotrebljen u ZBIA u vidu glagola „dokazati“ i imenice „dokaz“ (čl. 14, st. 1 i čl. 15a st. 3), koji se u prvom slučaju tiče dokazivanja određene radnje, a u drugom slučaju neophodnosti produženja roka radi prikupljanja dokaza o toj radnji, trebalo bi razumeti u okviru predmeta rada Agencije. Pravni pojmovi, inače, odnose se na zakon u kome su upotrebljeni, osim ako je reč o upućujućim normama ili generalnim oznakama osnovnih pravnih instituta. Budući da ZBIA nema pojmovni deskriptor, da norme u kojima se pominje dokazivanje (osim dêla čl. 15v) nisu blanketnog karaktera, a da je dokazivanje, po nomenklaturi, izvorima i nameni dokaza, osobena funkcija određenog postupka a ne jednoobrazni algoritam svih pravnih postupaka, značenje tog pojma moramo izvesti iz unutrašnjeg konteksta ZBIA. Iz svrhe postojanja, nadležnosti i poslova Agencije sledi da je dokazivanje u okviru aktivnosti Agencije, ograničeno na njeno sopstveno delovanje i da predstavlja samo najviši stadijum u prikupljanju podataka i obaveštenja iz njene nadležnosti.
Nisu istovetni ni osnovi sumnje potrebni za preduzimanje posebnih mera i posebnih dokaznih radnji. Osnov sumnje se u ZBIA odnosi na pravno neidentifikovane radnje, a u ZKP na učinjeno ili pripremano krivično delo. Izraz „radnje“ može predstavljati aktivnosti čije se pojavne i spoznajne osobine često ne reflektuju iznad nivoa slutnje, dalekog nagoveštaja, pukog nagađanja, neproverene glasine ili nepouzdane dojave. Ali, čak i kada ne dosežu rang hipotetičkog suda po relaciji, iz kakvog izvire osnov sumnje za krivično delo, one mogu biti dovoljne za primenu posebnih mera iz ZBIA. Sve i da ostavimo po strani razlike u logičkom kapacitetu sumnje, u koje bi odista bilo teško proniknuti, ostale bi razlike u pogledu predmeta sumnje. Pribegnemo li gramatičkom tumačenju čl. 15v ZBIA mogli bismo smatrati da osnov sumnje o krivičnom delu još uvek ne postoji u momentu kada je posebna mera tražena i naređena, nego se pojavljuje tek tokom njene primene. Najzad, analogiju sa slučajnim nalazom iz čl. 164 ZKP isključuje činjenica da se ovaj može upotrebiti u krivičnom postupku samo ako je nastao tokom preduzimanja posebnih dokaznih radnji i samo kad se odnosi na krivično delo za koje se one mogu odrediti, a ne i kad izvire iz posebnih mera.
Na pitanje zbog čega bi uopšte postojale posebne mere ako već postoje posebne dokazne radnje koje se mogu primeniti na sva krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti države, ili obrnuto, odgovor bi trebalo dati sa pravnog i sociološkog aspekta.
U pravnom smislu ne smemo zanemariti činjenicu da se posebne mere mogu usmeriti i na radnju koja prospektivno ne spada u krivična dela za koja je posebna dokazna radnja dozvoljena. Ako pak u krug takvih krivičnih dela spada, odgovornost za propuštanje prilike da se dokazi osiguraju pomoću posebnih dokaznih radnji pada isključivo na aktere koji su bili na tragu ali su primenili pogrešan metod. Osim toga, delatnost BIA, po svemu sudeći, uopšte ne mora biti usmerena na kaznenopravnu sferu, nego na probleme koji se rešavaju diplomatskim, administrativnim ili kakvim drugim putem.
Sa sociološke tačke gledišta, uključujući i onu političku, znamo da značaj tajne policije ne zavisi samo od njenih poslova, nego i od osobina koje joj se pripisuju. U prvom redu to je nedokučivost njenog delovanja, ona kao izvor mistifikacije i uvećavanja moći svake a pogotovo autoritarne vlasti.
Za primenu posebnih mera važnu ulogu imaju i jednostavnija procedura i neodređeniji kriterijumi. Mimoilaženje javnih tužilaštava i sudija za prethodni postupak, koje je zbog njihove brojnosti i uglavnom nepredvidljivog rasporeda rada teže držati pod kontrolom, i podređenost predsedniku jednog jedinog suda u zemlji u koga se vlast može pouzdati, navodi na zaključak da su posebne mere praktično prepuštene samoj Agenciji kao produženoj ruci vlasti, a da je mogućnost provere celishodnosti tih mera daleko od toga da spreči zloupotrebe.
Naravno, prevlast opšteg nad pojedinačnim često je neophodna. Taj odnos, međutim, nije ravnopravan. Znamo šta privatnost obuhvata, ali nam ne retko ostaje nepoznato na šta se tačno odnosi ono što se proglašava za opšti interes i šta se zapravo pod njegovim okriljem štiti. Iza opšteg se katkad krije toliko ličnog i sebičnog koliko ga nema ni u pojedinačnom koje se u ime opšteg narušava. Razlozi za narušavanje pojedinačnog u ime odbrane opšteg, kada iz svoje zaklonjenosti crpe magijsku snagu, prerastaju u pravnu patologiju, pomalo nalik Kišovoj „jeretičkoj misli“ da čak i bolest i njena senka, smrt, u očima tirana postaju vidovi ispoljavanja natprirodnog.
Najzad, kao što smo videli, apsolutni uslov za primenu posebnih mera je odsustvo instrumentalne alternative ili njena povezanost sa nesrazmernim teškoćama ili sa velikom opasnošću. Mogućnost primene istovrsnih posebnih dokaznih radnji jeste prava alternativa. Isti način sprovođenja isključuje i nesrazmerne teškoće i veliku opasnost. Prepreku ne predstavlja ni povezanost sa okolnostima slučaja, jer se faktičko stanje odnosi na drugi način, a način je u obe varijante identičan.
Kada svemu dodamo Ustav i međunarodne akte, između kojih u tom pogledu bitne razlike nema, videćemo da je svako ograničavanje prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, prepiske, slobode misli, savesti ili izražavanja uverenja uslovljeno neophodnošću u demokratskom društvu. U graničnim situacijama, dakle, ide se u prilog građana a ne tajnih službi. U našem Ustavu piše da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva (čl. 18, st. 3) i da su svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, svrsi, prirodi i obimu ograničenja, i mogućnosti da se cilj postigne ograničenjem što manjeg obima (čl. 20, st. 3). Isto je propisano i u čl. 14 ZBIA. U praksi međunarodnih sudova uglavnom je uvažavano domicilno pravo, uz isticanje da slični dokazi nikako ne mogu biti jedina podloga za osuđujuću presudu. Takav pristup ugrađen je i u ZKP, istina kao jedan od osnova za žalbu zbog tzv. relativno bitne povrede odredaba krivičnog postupka (čl. 438, st. 2, tač. 1).
Uprkos svemu, verujemo da je naknadno unošenje u ZBIA odredbe čl. 15v izraz želje da se materijalu iz posebnih mera produži život i u krivičnom postupku. Ako smo u pravu, trud bi ipak bio uzaludan. Nejasnim sadržajem dopunjen je pogrešan zakon. Pošto ZKP o takvoj tranziciji ne govori ništa, za javno tužilaštvo bi materijal dobijen od BIA jedino moglo da posluži kao izvor sumnje za predlaganje posebne dokazne radnje, a nikako kao dokaz.
Na osnovu tematskih granica ZBIA, specijalnosti i nadređenosti ZKP drugim zakonima kada je reč o vrsti dokaza i načinu izvođenja dokaznih radnji koje se mogu primeniti u krivičnom postupku, i restriktivnog tumačenja propisa kojima se ograničavaju ili uskraćuju osnovna ljudska prava, teško je izbeći zaključak da se na materijalu koji je pribavila Agencija na osnovu svog matičnog zakona ne može zasnivati sudska odluka.
Peščanik.net, 04.07.2025.
NADSTREŠNICAREFORMA PRAVOSUĐA
