Za gotovo pet i po godina, koliko se nalazi na funkciji patrijarha srpskog, Porfirije Perić nije našao za shodno da se zvanično, u bilateralnom formatu, sastane ne samo sa pravoslavnim „prvim među jednakima“, vaseljenskim patrijarhom Vartolomejem, već ni sa jednim drugim poglavarom neke pravoslavne crkve. Sa izuzetkom dvojice, naravno, a ti izuzeci su takvi da ne samo što potvrđuju poslovično pravilo, već nam, sa visokim stepenom pouzdanosti, otkrivaju i kako to pravilo glasi.
Dakle, za one kojima uzusi i norme „crkvene diplomatije“ nisu bliski, Porfirije se nije u punom kapacitetu sastao sa poglavarima autokefalnih crkava, patrijarsima: vaseljenskim, aleksandrijskim, antiohijskim (ne računajući zajedničko učešće na jednom međureligijskom skupu u Jordanu na poziv kralja), bugarskim, rumunskim, gruzijskim, kao ni sa arhiepiskopima: kiparskim, atinskim, poljskim, albanskim, češkim i slovačkim.
Sastao se, međutim, i to dva puta, sa ruskim patrijarhom Kirilom. Njegova prošlogodišnja poseta, ona u punom formatu, ostala je upamćena po diktumu o „obojenoj revoluciji“ i demonstriranju stepena autokolonijalizma pred kremaljskim vrhovnim vođom dostojnog predstavnika kakve azijske republike u sastavu Ruske federacije. Iako je pomalo off topic, s obzirom na to da se nalazimo u danima kada obeležavamo početak ustanka protiv okupatora na čitavom jugoslovenskom prostoru, vredno je pomena i to da je čak i ovo Porfirijevo samoponižavanje nekoliko meseci kasnije prevazišao Irinej Bulović, njegov mentor i kremaljski saputnik, koji je usred Beograda, na osnivačkoj skupštini nečega što se zove Rusko istorijsko društvo, zahvaljivao za „rusko bescen-uzdarje nama, ‘jadnijem Srbljima’… [tokom] Drugog svetskog rata, na čijem završetku nam slobodu od nacističkog nemačkog okupatora donosi ogromna sovjetska armija, Tolbuhinovih trista hiljada vojnikâ, a ne neki Josip Broz, prozvan Tito, kome se ‘ne zna ni otac ni majka, a i što se znade, to je samo bajka’“.
No, vratimo se temi. Pored Kirila, Porfirije je bio još i u bilateralnoj poseti jerusalimskom patrijarhu, a s tim u vezi dovoljno je da znamo samo to da je reč o jedinom patrijarhu i poglavaru za koga se može reći da je (pored Porfirija) sasvim na liniji Kremlja.
Inače, bilateralne, takozvane „mirne posete“, po pravilu višednevne, za svoju osnovnu funkciju imaju to da se demonstrira jedinstvo crkava koje predstavljaju poglavari koji se susreću i one bi trebalo da su redovna praksa sa kojom novoizabrani poglavar počinje ubrzo nakon izbora sledeći poredak koji predviđa katalog crkava u kojem prvo mesto zauzima „Novi Rim“, odnosno vaseljenska patrijaršija. Šta odsustvo takvih poseta znači, verujem da ne treba posebno komentarisati.
I kako onda glasi pomenuto pravilo? Veoma jednostavno: SPC pod Porfirijem, kada je reč o „međupravoslavnim odnosima“, neće uraditi ništa što nije na liniji (crkvenog) Kremlja. Crkveni Kremlj pak svoju borbu za apsolutnu dominaciju u pravoslavnom svetu vodi pod krinkom brige za očuvanje „poretka“ i „tradicionalnih“, naročito „porodičnih vrednosti“ koje su tako ugrožene na mrskom zapadu, gde su čak i dominantno pravoslavne sredine, razume se, nedovoljno pravoslavne. Naravno, kada je reč o „crkvenom poretku“, njega niko tako brutalno u recentnoj istoriji nije gazio onako kako to danas čini upravo Ruska pravoslavna crkva, i to kako ad intra (progonom, na primer, sveštenstva koje odbija da se moli za pobedu ruskog oružja u „specijalnoj vojnoj operaciji“ protiv otpadničke Ukrajine), tako i ad extra, uspostavljanjem tzv. egzarhata u Africi, na kanonskom području Aleksandrijske patrijaršije koja je poslednjih decenija imala veoma zapaženih uspeha u misiji u subsaharskoj Africi. A taj ruski „egzarhat“ nije bio ništa drugo do duhovno krilo Wagnera, Prigožinove paravojne organizacije koja je snabdevala oružjem i plaćenicima vojne hunte širom subsaharske Afrike. Naravno, sa Prigožinovim padom „umirovljen“ je i njegov egzarh, mitropolit Leonid, pa je čitav taj biznis sa kalašnjikovima i kadionicama stavljen direktno pod kontrolu novih pouzdanih nameštenika.
Međutim, pravila su tu da se krše, a krše se, naravno, ako dođe takva direktiva. A direktiva Porfiriju dolazi samo sa jedne adrese.
Pa tamo gde Alex Vuchi zapne, tu je Porphy Perry da pomogne i pruži svoj doprinos.
Jer u posetu patrijarhu došao je „dr“ Mark Berns, pastor i „savetnik za duhovna pitanja“ američkog predsednika Trampa te, kako sebe u bezbrojnim postovima na društvenim mrežama voli da tituliše, „duhovni diplomata“ koji „putem vere gradi mostove“ i „zauzima se za mir“.
E sad, svakako nije za čuđenje to što je Porfirije primio nekoga ko se predstavlja kao „doktor“ Berns, iako je još 2016. javno priznao da je lagao u vezi sa svojim univerzitetskim obrazovanjem, te da on ne samo što nije nekakav „dr“, već nije ni „dipl“. Nije za čuđenje, jer vrlo dobro znamo da Porfirije i njegovo okruženje ne misle naročito dobro o akademskim procedurama, pravilima i uzusima, kao i da za uspon u tim krugovima sumnjive diplome i akademska zvanja stečena bez pokrića ne predstavljaju nikakve prepreke. Nije za čuđenje, jer se neodoljivo šarmantno obrazloženje koje je pastor Berns te 2016. ponudio za svoje višedecenijsko laganje moralo „na prvu“ dotaći srca patrijarha Porfirija. „Prenaglasio sam nekoliko detalja u mojoj biografiji“, govorio je pastor Berns odgovarajući na pitanja kojima ga je rešetao Viktor Blekvel, „jer sam brinuo da, kao novi pastor, neću biti shvaćen ozbiljno“. A budući da je u međuvremenu još i „napredovao“ (tada se predstavljao kao bachelor of science, a sada kao „dr“), izgleda da pastora Bernsa briga da neće biti shvaćen ozbiljno ne samo da nije napustila, već je u međuvremenu i narasla. I upravo to niko ne može razumeti tako dobro kao Porfirije čija se naklapanja o ljubavi i zajednici i tome slično, suočena sa njegovim konkretnim postupcima, u mislećoj javnosti uzimaju ozbiljno koliko i patriotske izjave, primera radi, Jelene Karleuše ili Predraga Azdejkovića.
Dalje, nije za čuđenje ni to što je Porfirije primio nekoga ko je tražio da se zalaganje za prava LGBTQ+ osoba tretira kao veleizdaja, tvrdeći pritom da je jedina adekvatna kazna za taj strašan čin pogubljenje. Porfirije doduše ne tvrdi da te, kako ih u spontanosti naziva, „bede“ i „debile“, koji ne shvataju da on podrškom mafijaškom režimu zapravo brani tradicionalne porodične vrednosti – treba pobiti. Međutim, on nikada reč nije rekao protiv orkestriranog nasilja koje mafija na vlasti sprovodi protiv sopstvenih građana, iz čega se da zaključiti da bi njegov jedini problem sa izjavom pastora Bernsa mogao eventualno biti to što su „veleizdaja“, „prestup“, „adekvatna kazna“ i tome slično prevaziđeni pravni koncepti, komplikacije koje nepotrebno sputavaju neposredni izliv „države“ na glave svojih građana.
Zatim, nije za čuđenje ni to što je Porfirije primio nekoga ko je za Trampove predatorske seksualne ispade i prestupe govorio kako su to gresi iz prošlosti koji su u očima Božjim irelevantni, da svi mi imamo slabosti, da su birači rekli svoje i tome slično. Nije za čuđenje, jer Porfirije je na čelu institucije koja je prikrivanjem i relativizacijom seksualnih nepočinstava svojih funkcionera izgradila čvrstu mrežu unutrašnje kontrole, a na raspolaganju je i kada kakvim ordenom treba oprati biografije uglednih domaćina širom srpskih formalnih i neformalnih meridijana moći. Setimo se samo patrijarhove „kanonske posete“ (Palminom) Končarevu na samom početkom njegove službe.
Konačno, nije za čuđenje ni to što je patrijarh Porfirije primio „duhovnog diplomatu“ i „graditelja mostova“ i „mira“ koji, kao kakav Neronov vatrogasac, nastupa u ime čoveka koji svojim odlukama gazi međunarodni pravni poredak, koji groteskno otvoreno promoviše novi imperijalizam, pokreće besmislene i krvave ratove u kojima se ubijaju hiljade nevinih, a koji za jedini cilj imaju da se prikrije i dovrši genocid u Gazi koji je poprimio biblijske razmere. Nije za čuđenje, jer onaj po čijoj direktivi Porfirije postupa, po čijim naredbama radi sve što radi (ili sve što ne radi), taj je ništa drugo do jedan obični ratni huškač i profiter, karijerni doduše, poznat upravo po direktnom podsticanju na genocid usred parlamenta, a sada već previše dugo zaposlen kao predsednik Srbije. I jedino što je njemu važno je to da na tom ili nekom sličnom mestu ostane, zbog čega će se pokloniti kome treba i kako treba, na Istoku ili na Zapadu svejedno je, bez obzira na cenu koju za to, razume se novcem, dostojanstvom ili životima građana Srbije, treba platiti. Samo da ga ostave na miru. I da ostave nas njemu.
I da to pravilo ne znamo, možda bi bilo za čuđenje to što se Porfirije, kome kolena bride od redovnih seansi klečanja pred kremaljskim bogovima i boljarima, danima voza (nemoguće je ne primetiti: u nekom svemirskom leksusu) sa dežmekastim pastorom koji je znao da izjavi i kako ukrajinski narod „stoji nasuprot korumpiranom sistemu koji se imenom Božijim služi kako bi blagosiljao nasilje. Poglavar Ruske pravoslavne crkve nazvao je rat protiv Ukrajine svetom misijom i obećao oproštaj onima koji ubijaju nevine. To nije hrišćanstvo.“ Ili sa nekim ko zna da se, dok se sa Porfirijem vozika po, kako bi to patrijarh rekao „svetom“ i „zavetnom“ Kosovu za koje „niko patriotski raspoložen ne može ni pomisliti da nije deo Srbije“, ljubazno zahvaljuje na gostoprimstvu kosovskoj državi, policiji i institucijama.
Peščanik.net, 10.07.2026.
