Nakon što se prenuo iz proročkog sna koji ga je obuzeo kod ognjišta srpske demokratije, ministar prosvete Dejan Vuk Stanković je, u vezi sa krizom koju su režimski gaulajteri proizveli u jednoj od najboljih javnih škola u Srbiji, blagoizvoleo izjaviti: „Možda je rešenje da je vratimo crkvi, koja bi uspostavila poredak koji bi imao i obrazovnu i duhovnu dimenziju i vratio bi duhovnu supstancu u gimnazijsko obrazovanje u Novom Sadu“, а koje, razume se, „trpi velike udarce i dnevne politike i vojvođanerskog separatizma“. Naravno, ministar je izjavu dao za TV Informer, „medijsku platformu“ opštepoznatu po „obrazovnoj i duhovnoj dimenziji“, te „duhovnoj supstanci“ snažnijoj od notornog polonijuma 210. No, o duhovnoj supstanci i dimenzijama nešto kasnije.
Vratimo? Crkvi?
Kada se govori o „vraćanju“ nečega crkvi, obično se ima na umu nepokretna imovina nacionalizovana nakon Drugog svetskog rata. A jedna javna škola, premda teško može da funkcioniše bez nepokretne imovine, niti je „nepokretna“ niti je „imovina“. Ona je, naime, sasvim u domenu javnog interesa, a on ne može biti ničije vlasništvo, a isto važi i za ono što školu konkretno čini, odnosno nastavnike, učenike, njihove roditelje, te pravila koja regulišu njihove odnose. Ništa od toga, takođe, ne može biti biti… Uh, htedoh ponovo da napišem „ničije vlasništvo“; međutim, gospodin ministar funkciju obnaša ispred partije čiji je glasoviti funkcioner, pride još i pravni ekspert, u vezi sa protestima u srednjim školama koji su počeli upravo u gimnaziji koju ministar sada hoće da „vraća crkvi“ – izjavio je kako je „dete vlasništvo države do svog punoletstva“. Tako da, ko zna… Jeste da je čovek filozof i univerzitetski nastavnik, ali bilo je svakakvih filozofa i nastavnika kroz istoriju, naročito ovu recentniju…
No, „vraćanje“ ovde nije sporno samo s obzirom na njegov „predmet“, već i s obzirom na sam pravni princip. Naime, Srpska pravoslavna velika gimnazija u Novom Sadu nije pala žrtvom nacionalizacije koju su sprovodili mrski komunisti, već je njeno postojanje u vidu privatne konfesionalne škole okončano nakon ujedinjenja 1918. Srpska pravoslavna velika gimnazija postala je Državna muška gimnazija u Novom Sadu aktom Ministarstva prosvete novoformirane Kraljevine SHS od 27. avgusta 1920. U tom smislu, ako, uz mnogo mašte i truda, zamislimo da negde mimo paranormalne stvarnosti koju generiše režimska propaganda, možda zaista postoji, u nekoj dubokoj fotelji preostaloj nakon što nam se „desio narod“, nešto poput „vojvođanskog separatizma“, takvom nečemu bi poništavanje direktnih posledica mrskog mu ujedinjenja išlo samo na ruku.
I tu dolazimo do još jednog spornog aspekta ministrove ideje o tome kako da se „uspostavi poredak“ u Jovinoj gimnaziji. Jer ona nije sporna samo s obzirom na njen predmet i pravni princip, već i s obzirom na adresata, odnosno s obzirom na subjekt koji, prema opservaciji sanjivog ministra, treba da „uspostavi poredak“ i zabludelo novosadsko gimnazijsko obrazovanje blagoslovi „duhovnom dimenzijom“ i „duhovnom supstancom“.
Prosto rečeno, Srpska pravoslavna crkva kojoj ministar hoće da „vraća“ Jovinu gimnaziju tek je nekoliko meseci, u svom sadašnjem formatu, starija od Državne muške gimnazije u Novom Sadu. Naravno, kao i u slučaju Jovine gimnazije, pitanje sukcesije ni ovde nije sporno, odnosno današnja Srpska pravoslavna crkva jeste legitimni sukcesor crkvenih struktura koje su je formirale, ali je među njima nemoguće, iako je sukcesija nesporna, staviti znak jednakosti, naročito kada je reč o sferi života u kojoj bi ministar hteo da SPC „uspostavi poredak“.
Jer u Habsburškoj je monarhiji pravoslavna crkva za Srbe bila više od verske zajednice. Uprkos nastojanjima da se modernizuje, monarhija je do kraja ostala, baš kao i njen vekovni osmanski takmac, u osnovi srednjovekovna država, organizovana na dinastičkom principu koji se temeljio na konceptima božanskog prava, univerzalne misije njenih vladara i tome slično. Zbog toga su za nju bile prihvatljive forme autonomije koje su se mogle izvesti iz ili povezati sa tradicionalnim srednjovekovnim političkim formama, tradicijama i pravima. Pravoslavna crkva je tako za habsburške Srbe bila dugo jedini mogući, svakako najneupitniji, okvir njihove političke autonomije, a ta je autonomija, naročito od kraja XVIII veka, za jedan od svojih ključnih aspekata imala prosvetu. To je, ukratko, razlog zbog kojeg su sve srpske škole u Austriji, kasnije Austrougarskoj, bile i ostale crkvene. Što je, pored svega drugog, nakon što je monarhija prestala da postoji, postalo izlišno.
A kako je taj okvir izgledao, te kako je funkcionisao, to sve nema mnogo veze sa time kako danas stoje stvari u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jer politički život u okvirima Karlovačke mitropolije za svoje je središte imao instituciju crkveno-narodnih sabora, a oni su, za svoje vreme i kontekst nastanka, bili iznenađujuće demokratske institucije. Dakle, reč nije o današnjim arhijerejskim saborima SPC koji se odvijaju daleko od očiju javnosti (mada, videli smo to nedavno, pod budnim nadzorom i kontrolom „nadležnih službi“), bez učešća „nižeg“ sveštenstva i laika, već je crkveno-narodna uprava bila u rukama predstavničkog tela čiji su tek jedan deo bili i episkopi. To je telo odlučivalo o svemu, od izbora patrijarha do pitanja funkcionisanja prosvetnih ustanova ili udžbenika. I to nije tek wishful thinking i romantično konstruisanje „svetle prošlosti“ nekoga ko posmatra stvari iz toksičnog političkog mulja koji se taloži poslednjih decenija, već stav neposrednih učesnika istorijskih procesa o kojima je reč, a koji su oni znali sa ponosom da istaknu. Tako je, primera radi, jedan od najuglednijih srpskih „nacionalnih radnika“ iz druge polovine XIX veka i poslanik na crkveno-narodnim saborima, prota Nikola Begović (1821-1895), pišući istoriju srpske crkvene opštine u Karlovcu, ovako objašnjavao animozitet visokog katoličkog klera prema pravoslavnoj crkvi: „Biskupi opet i kao spahije u zemlji s jedne strane, a s druge kao organi osvojavajuće latinske crkve mrziše dvojako na pravoslavnu crkvu uobšte, a na srbsku napose zbog njezina demokratičkoga ustroja i narodnog haraktera njezina.“
A demokratija, naravno, podrazumeva sučeljavanje mišljenja, često i žestoko, te kritiku, naročito onih na najodgovornijim pozicijama, kao i slobodu misli i govora koja je preduslov svega toga, odnosno sve ono što je za današnju Srpsku pravoslavnu crkvu prokleto i prokazano. Odnosno, svega onoga što remeti „poredak“ koji bi ministar hteo da SPC uvede u Jovinu gimnaziju. Ilustracije radi, onaj po kome se ova škola danas zove, o tadašnjem je patrijarhu, koga je smatrao slugom režima postavljenim mimo volje sabora, ovako javno pisao: „Šta je tebi do nas stalo, šta do sreće roda svog! Ta tebi je uvek malo, jerbo ti je demon bog.“
Konačno, osvrnimo se i na „duhovnu dimenziju“ i „duhovnu supstancu“ za koje bi ministar da ih SPC utera u gimnazijsko obrazovanje u Novom Sadu.
Naime, gospodin ministar očigledno zaboravlja da „duhovne dimenzije“ i „duhovne supstance“ u Jovinoj gimnaziji ne manjka. Štaviše, moglo bi se reći da je nekakva duhovna supstanca, premda još uvek neutvrđenog sastava, najvećim delom i odgovorna za krizu u kojoj se Jovina gimnazija našla. Na osnovu onoga što se dalo videti, a to je mrmljanje nerazumljivih reči i fraza, klečanje, paljenje sveća, te govor u množini, moglo bi se, daleko bilo, pomisliti da je reč o nekakvoj crnoj magiji u pravoslavnoj formi, nekakvom vuduu ili čemu sličnom. Ministar, kao pripadnik hiper-pravoslavnog režima, to mora znati: u odsustvu vizantijskog cara i drugih krunisanih glava, u pravoslavnoj crkvi u množini govore još samo episkopi i oni zaposednuti, odnosno đavoimani, a direktor Jovine gimnazije i predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta (još uvek) nije episkop.
U tom smislu, dopustiću sebi da, na osnovu dugogodišnjeg iskustva, dam sugestiju gospodinu ministru u vezi sa „duhovnim dimenzijama“ i „supstancama“. Da, zaista postoji duhovni lek koji može da reši krizu ne samo u novosadskom gimnazijskom obrazovanju, već i u srpskom društvu u celosti. Potreban nam je egzorcizam, u narodu poznatiji kao „isterivanje đavola“ ili „besova“. Jer naše je društvo overilo od „duhovnih supstanci“ kojima ga decenijama truju kojekakvi propovednici destrukcije i žreci vudu-pravoslavlja, od tiranije besova kakvi su šovinizam i korupcija, te njihov demonski porod, mržnja, nepoverenje i paranoja. No, taj se rod i porod izgone samo i jedino „duhovnim dimenzijama“ i „supstancama“ koje učenici i profesori Jovine gimnazije, na čast njenim osnivačima i patronima, već predugo brane od konstantnih napada iz redova u kojima stoje gospoda ministar i direktor i njihovi sponzori iz partijsko-crkvenih režimskih redova, a to su odgovornost, pravda, istina i solidarnost, te sloboda i jednakost koje se samo iz njih rađaju i rastu.
Peščanik.net, 06.08.2026.
