Raštimovani klavir
Pesma 27-ogodišnjeg Kiša iz knjige „Pesme, Elektra“, priredila Mirjana Miočinović, Sabrana dela Danila Kiša (knj. 11), objavljeno o 60. godišnjici piščevog rođenja, Beograd: BIGZ, 1995, str. 47-48.
avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu
jedan se policajac krsti
pred katedralom
jedna katedrala od čipaka
jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba
u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse
jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice
u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri
jedan visoki kongoanac
što liči na kengura
umire javno
od nostalgije
oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena
jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio
1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi
jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući jedan ljubavni par
kako se grli
(Strazbur, dec. 1962)
Smrt Leonida Šejke
Данило Киш: Смрт Леонида Шејке, Политика, LXVII: 20547 (17. децембар 1970) 12.
Umro je Šejka, duša Medijale, slikar Faustovih iskušenja, i čudesno bogatih skladišta, pisac knjige Traktat o slikarstvu (za koju je dobio godišnju nagradu Nolita za 1965), u kojoj je težnja za celovitošću osnovna opsesija, u kojoj se strasno traga za sintezom klasičnog i modernog. Istorija našeg modernog slikarstva već je dala svoj sud o njemu, ali će ta istorija, sada, morati da se pozabavi Šejkom, još jednom, i da ga stavi na pravo mesto: među vrhove našeg i evropskog slikarstva, među one retke koji su u svom opusu bili najbliže modernom senzibilitetu i najbliže sintezi.
Kroz studije arhitekture, i starih flamanskih majstora, Šejka otkriva čudesne mogućnosti perspektive i prostora, da bi uskoro počeo da te prostore raslojava, obasjavajući ih nekim onozemaljskim suncem i dahom tajanstva, nekom intelektualnom i istovremeno lirskom klimom koja zari iz svih njegovih slika, koja je prisutna u svim njegovim crtežima, i onim najmanjim, crtanim na kutijama cigareta, kao i u onim, najnovijim, gde u jednoj novoj tehnici, multiplikacije i op-arta i nove figuracije, postiže isti pikturalni i intelektualni efekat nekog borhesovskog au delà. Jer čega god se dotakao Šejka, sve se pod njegovom rukom zaodevalo duhom tajanstva i mašte.
Učenik Berđajeva i egzistencijalista, on je išao kroz život kao mudrac, kao stari mudraci: pomiren sa smrću i izmiren sa životom: imajući u svom kratkom i bogatom životu kao jedinu prtljagu svoje duhovno bogatstvo, svoju umetničku savest i svoju beskrajnu dobrotu mudraca.
(1970)
Sadržaj knjige „Treba li spaliti Kiša?“
Sastavio Boro Krivokapić, Zagreb: Globus, 1980, 517 str. (Biblioteka Globus)
[Sadržaj:] Uvod (13-16). Prvi deo: Grobnica za Borisa Davidoviča: § 1. Matvejević, Predrag: Historija, fikcija, intriga (20-23). – Milidragović, Božidar: Glas čaršije (24). – Mandić, Igor: Potresne (neizmišljene) priče (25-26). – Polda, Janez: Medalja od blata (27-28). – Visković, Velimir: Kiševo umijeće nasljedovanja (29-31). – Čaršijske čarke i čaranja (32). – Đorđić, Stojan: Sugestivnost uvećanja (33). – Lovci na nagrade (34). – Što kažu kritičari? (35-38). – Tirnanić, Bogdan: Smetnje na vezama (39-40). § 2. Golubović, Dragoljub: Ogrlica od tuđih bisera (42-46). – Kiš, Danilo: Niska od niskih pobuda (47-51). – Golubović, Dragoljub: Argumenti i pobude (52-54). – Kiš, Danilo: Glineni golubovi (55-56). – Dodatak: Reo, Luj: Ruska umetnost. Preveo Pero Mužijević (58). – Fotokopija objavljena uz tekst D. Golubovića „Ogrlica od tuđih bisera“ (59). – Kiš, Danilo: Grobnica za Borisa Davidoviča [odlomci] (60-61). – Medvedev, Roj: Staljinizam. Preveo P. M. (62-63). – Fotokopija objavljena uz tekst D. Golubovića „Argumenti i pobude“ kojim se takođe tvrdi da su „podvučeni redovi direktno preuzeti“; u našoj knjizi isti redovi štampani su kurzivom (64). – Kiš, Danilo: Grobnica za Borisa Davidoviča [odlomci] (65-66). – Kiš, Danilo: Banalnost je neuništiva kao plastična boca: intervju / [razgovor vodio Aleksandar Postolović] (67-77). § 3. Visković, Velimir: Nasljedovanje ili plagiranje (80-85). – Kulenović, Tvrtko: Kiš i Borhes: sličnosti i razlika (86-90). – Da ne bude kuso: jedno objašnjenje (90-91). – Matvejević, Predrag: U znaku ovna, u sjeni Nerona (92-99). – Jeremić, Dragan M.: Niski udarci tuđom rukom (100-109). – Milošević, Nikola: Šta jeste, a šta nije plagijat (110-115). – Kermauner, Taras: Slika parodične i tragične sudbine (116-123). – Vučelić, Milorad: Tih famoznih četiri stotine kilometara (124-128). – Rupel, Dimitrij: Treća runda. Prevela Marija Mitrović (129-134). – Matvejević, Predrag: Državni šampion na 400 km Dragan M. Jeremić (135-145). – Jeremić, Dragan M.: Rad je merilo vrednosti (146-147). – Davičo, Oskar: Do nesanice i iza nje: intervju. Razgovor vodio Ivan Krtalić (148-149). – Jeremić, Dragan M.: Do neistine i iza nje: u povodu intervjua Oskara Daviča u 128. broju „Oka“ (150). – Milošević, Nikola: Prava istina o Kišovoj knjizi: četiri varijacije na književne teme (151-154). – Jeremić, Dragan M.: Iznuđena reč o originalnom i neoriginalnom (155-161). – Milošević, Nikola: Poezija i istoriografija: odgovor dr Draganu Jeremiću (162-167). – Jeremić, Dragan M.: Književnost i dogma, o transsupstancijaciji (168-176). – Kiš, Danilo: Post scriptum: (protiv opskurantizma ili skalpel kritičke svesti): 1 (177-189). – Odjeci (193-210). Drugi deo: Čas anatomije: § 1. Kiš, Danilo: O jednoj skandaloznoj (književnoj) aferi, subjektivno (215-225). – Milidragović, Božidar: Grobnica stvaralačke imaginacije (226-233). – Kiš, Danilo: Protiv opskurantizma ili skalpel kritičke svesti: 2 (234-239). – Šćepanović, Branimir: Dimne zavese Danila Kiša (240-245). – Kiš, Danilo: Dupli gulaš Branimira Šćepanovića (246-248). – Opet o Kišu: pismo književnika Miodraga Bulatovića (249). – Bulatović, Miodrag: Dosta mi je tog kiča (250-257). – Antonijević, Damnjan: Od polemike do po-etike i persiflaže (258-262). – Deska, Žan: Čestitka koja izaziva mučninu: intervju (263-266). – Kiš, Danilo: Protiv opskurantizma ili skalpel kritičke svesti: 3 (267-276). – Matvejević, Predrag: Grupni portret bez dame (277-282). – Vučelić, Milorad: Charshija, sudovi, sloboda (283-290). – Jeremić, Dragan M.: Za književno stvaralaštvo ili kompilaciju? (291-295). – Vučelić, Milorad: Optimizam iz Grobnice (296-299). – Jeremić, Dragan M.: Za književnu kritiku ili denuncijaciju? (300-304). – Vučelić, Milorad: Majstor farse (305). – Visković, Velimir: Kišev obračun sa svima (306-317). – Rupel, Dimitrij: Kišova anti-knjiga. Preveo Miloš Vasiljević (318-320). § 2. Visković, Velimir: Rekonstrukcija „poetičke podloge“ (323-332). – Književno delo i njegova građa (U razgovoru učestvovali: Aleksandar Flaker, Aleksandar Ilić, Đorđe Malavrazić, Nikola Milošević, Dragan Stojanović) (333-366). – Prohić, Kasim i Visković, Velimir: Naknadni komentari (367-376). – Mozes, Stefan: Tomas Man i Oskar Goldberg: Primer „montaže“ u „Doktoru Faustusu“ (377-378). – Odjeci (381-419). Treći deo: Proces (ali ne po Kafki): § 1. Golubović, Dragoljub: Punomoćje (424-425). – Kiš, Danilo: I još od prvog časa (426-428). – Golubović, Dragoljub: Prvom opštinskom sudu u Beogradu: Krivična tužba protiv Danila Kiša (429-435). – Kiš, Danilo: Prvi opštinski sud u Beogradu: Pismena izjava a u vezi s tužbom Dragoljuba Golubovića (436-437). – Golubović, Dragoljub: Prvom opštinskom sudu u Beogradu: Bliže objašnjenje i proširenje tužbe (438-445). – Golubović, Dragoljub: Kiš nastavlja da kleveće (446-458). – Golubović, Dragoljub: Prvom opštinskom sudu u Zagrebu: Krivična tužba protiv Predraga Matvejevića (459-461). – Matvejević, Predrag: Pred sudom u Zagrebu (462-467). – Prvi opštinski sud u Beogradu: Oslobađa se (468-469). – Općinski sud u Zagrebu: Obustavlja se (470-471). – Odjeci (475-504). Post festum: Kovač, Mirko: Izgon Danila Kiša i druge svinjarije (507-517).Poslednje pribežište zdravog razuma
Tekst iz 1983, „Le Dernier Bastion du bon sens“, Gulliver. 2-3 (juin 1990) 350-353, prevela Mirjana Miočinović, iz knjige „Život, literatura“, Sabrana dela Danila Kiša (knj. 14), objavljeno o 60. godišnjici piščevog rođenja, Beograd: BIGZ, 1995, str. 87-90.
Ja sam pisac bastard, dospeo ni od kud. Nisam jevrejski pisac kao majstor Singer. Jevreji su u mojim knjigama samo literarnost, oneobičavanje u značenju ruskih formalista (ostranenije). Pošto je svet Jevreja iz Centralne Evrope jedan potonuli svet, bivši svet, i kao takav smešten u prostor stvarnog-nestvarnog. Dakle u prostor literature. Ja nisam ni pisac – disident. Možda pisac Srednje Evrope, ako to išta znači. Da nije bilo magle mojeg porekla, pitam se koje bih razloge imao da se bavim književnošću.
Najviše prezirem književnost koja se izdaje za manjinsku, književnost bilo koje manjine. Političke, etničke, seksualne. Književnost je jedna i nedeljiva. Dobra ili loša. Možete biti homoseksualac a ne biti Prust; biti Jevrejin a ne biti Singer. Manjinska ili ne, to me ne zanima. Siže mojih knjiga, da citiram Nabokova, jeste stil. Ili obratno: stil mojih knjiga jeste njihov siže.
Pišem na svom maternjem jeziku, srpskohrvatskom, to je instrument koji ne bih promenio ni za šta na svetu. Mada se francuskim služim gotovo besprekorno. Hajte, predložite Menjuhinu da promeni svog Stradivarijusa za klavir Besendorfer na kojem svira osrednje i bez radosti.
Ko sam ja? Ja posmatram, ne bilo mi zamereno. Posmatram ono što se može videti golim okom, a što ljudi ne vide najbolje. Posmatram dakle to osipanje, posmatram ga sa svoje opservatorije u desetom kvartu (sprat drugi)… I vidim ne malo stvari, katkad sa čuđenjem. Vidim, primera radi, kako čitava jedna nacija pisaca biva teško nasamarena… Kako su nadrealisti, u svoje vreme, vrlo realistički opevali Staljina, oni koji su istraživali nesvesno, snove! I gledam kako je onaj koji je optužio klerike za izdaju i sam izdao.
Koliko je ljudi sledilo tu intelektualnu stranputicu, bez i jedne reči, poput svetog Sartra, svete Simone i kompanije. Bez intelektualnog opreza. A kako onima koji su bili u pravu – Kami – nije dato za pravo niti odato priznanje, jer su oni znali i rekli stvari u času kad se to nije radilo. To odsustvo predostrožnosti, ta naivnost, to me, priznajem, prevazilazi.
No totalitarizam se ne može shvatiti s tolikom dozom ozbiljnosti. Hoću reći istim jezikom. Za to je potreban Rable. Potreban je drugi jezik, drugi govor. Pišu se traktati ili se piše literatura. Literatura jeste, ili bi trebalo da bude, poslednje pribežište zdravog razuma. Treba spasti jezik od poplave tih borbenih klišea. Jedan ljubavni sonet – lep ljubavni sonet – to je kamen u baruštini novogovora. Majušno ostrvo na koje se može stati nogom.
Svega je bilo kod Rablea: jezika, igre, ironije, erotike, pa čak i čuvenog angažmana. Šta ćete više od toga? Na žalost, ta čvrsta linija, ta glavna struja francuske književnosti koja započinje s Vijonom, prosto je nestala. Posle toga, sve se rasulo. Ovde igra, tamo angažman, ovde stil, tamo erotika. Vaza se raspala na hiljadu delova. No kud sam zabasao? Pa ovde je reč o meni, ovo je biografija.
Ja sam homme des lettres, kako se veli u Francuskoj. Što znači da je ceo moj život literatura. Naravno da sam svestan te dvojnosti. To je jedno dugo iskustvo, dilema na način Lafkadijevog dnevnika. S jedne strane Orvel, s druge majstor Nabokov. Prvi: „Tamo gde mi je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru i izgubio sam se u preterano kićenim i vulgarnim odlomcima…“
A sad Nabokov: „Oduvek me gnjavilo blaženo uverenje svih onih koji smatraju da jedan drhtaj strujnog udara savesti, zdrave opscenosti i malčice komunizma, sve to izmešano u bilo kakvoj staroj noćnoj posudi, moraju automatski i alhemijski da proizvedu neku ultramodernu literaturu; a ja ću tvrditi, po cenu da budem streljan, da se umetnost, čim stupi u dodir s politikom, neminovno spušta na nivo najobičnijeg ideološkog bofla.“ Evo nas u srcu problema. Ova sam dva citata stavio kao moto jedne od svojih knjiga eseja i članaka.
Sve što pišem, romane i pripovetke, drame ili eseje, sve to oscilira između ova dva pola.
Ali nikada nisam napisao roman s tezom. Literatura je nešto odveć sveto za tu vrstu rabote. Pišem retko. Literatura je uznošenje, ne inspiracija, molim vas. Uznošenje. Džojsovska epifanija. To je tren u kojem imate utisak da u svim trivijalnostima, u taštini čoveka i života, postoji nekoliko povlašćenih trenutaka koje treba iskoristiti. To je dar Boga ili Đavola, svejedno, ali najveći dar. Osciliram između tih dveju paradoksalnih tačaka, koje se odbijaju, poput dvaju istovetnih magnetskih polova; kao što osciliram između trenutaka praznine i gađenja prema literaturi, i retkih trenutaka kada nema tog gađenja.
Kad ne pišem, prevodim, uglavnom pesnike: ruske, mađarske, francuske, pa i engleske. To vas oslobađa sopstvenog lirizma koji uvek predstavlja opasnost za prozu. To je i sjajna stilska vežba za pisca. Preveo sam Kenoa na srpski. Iz tog se može izvući recept. Mnogo zèleni života, dobar komad presnog mesa stvarnosti (sa slomljenom koskom), na vrh noža soli, zeru šećera od trske (nikako saharina!), dobru dozu začina zvanog ironija (koja može da zameni lovor!). „I sve to izmešano u bilo kakvoj noćnoj posudi.“ Kuvati na tihoj vatri, mesecima, godinama ako treba. Služiti sveže ili pustiti da odstoji. I povući se u tišini.
(Februar, 1983)
Izvod iz knjige rođenih
Kratka autobiografija na kraju romana „Mansarda“ (1983), objavljena i u Sabranim delima Danila Kiša (knj. 1) o 60. godišnjici piščevog rođenja, Beograd: BIGZ, 1995, str. 111-113. Na osnovu ovog teksta, teorijom red po red (i uz veliku pomoć Prustovih kolača), britanski istoričar Mark Thompson je 2013. napisao obimnu studiju o Danilu Kišu „Birth Certificate“. Ova knjiga je prevedena na naš jezik 2014.
Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944, moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.
Među mojim precima s majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna amazonka, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mom.
U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942, posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. „Uznemirujuća različnost“, ono što Frojd naziva Heimlichkeit, biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svoga oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.
Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani „izmišljotina“ i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema „pustim izmišljotinama“ prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali – gipsani odlivak Hudonove portretne statue – ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.
Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo zvali „Paganini“, ne samo zbog izgleda nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.
U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.
Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.
(1983)
Zašto pišem?
Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ?, Paris: Le Journal Libération, 1985, prevela Mirjana Miočinović za knjigu „Život, literatura“ u Sabranim delima Danila Kiša (knj. 14) objavljenim o 60. godišnjici piščevog rođenja, Beograd: BIGZ, 1995, str. 111.
Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.
Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.
Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.
Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!
Danilo Kiš – Homo poeticus, uprkos svemu
Peščanik.net, 08.08.2026.
