Godišnjica brutalnog prebijanja građana na protestu u Valjevu pokrenula je čitavu režimsku mašineriju koja se iz svih snaga upinje da odbrani neodbranjivo. Pošto, zahvaljujući video-snimcima na kojima je zabeleženo ovakvo divljanje policije, nije moguće negirati da se tako nešto desilo, vlast je pribegla staroj dobroj taktici zvanoj zamena teza.
Ono što zvaničnici vlasti i mediji naklonjeni režimu pokušavaju jeste da intervenciju policije u Valjevu opravdaju time da je te večeri policija napadnuta.
To se, naravno, ne radi slučajno, jer običnom čoveku zvuči sasvim opravdano da policija uzvrati ukoliko je napadnuta i zato režim uporno insistira isključivo na ovoj tezi, puštajući snimke napada dela protestanata na policiju, a zatim, nakon toga, snimke intervencije, i to one blaže, ako su takve intervencije uopšte i postojale.
Međutim, namerno se izostavlja protok vremena između napada na policiju i njihove intervencije, a to je, u stvari, suština i nešto što je esencijalno za čitav događaj, a ujedno i biće krivičnog dela koje je grupa policajaca izvršila.
Niko ne spori da te noći nije bilo napada na policiju, ili to bar ne bi trebalo da se spori ukoliko nam je stalo do prave istine, ali u trenutku dok je trajao napad policija je delovala pasivno, a jedino u tom momentu je imala ovlašćenje da upotrebi sredstva prinude.
Zbog čega policija nije u trenutku napada intervenisala, ostaje otvoreno pitanje.
Kada policija interveniše u grupi, odnosno kada interveniše kordon, ništa se ne radi individualno i samoinicijativno, već isključivo na komandu neposrednog starešine, pa je odbijanje napada mogao da naredi samo komandir tog voda.
Kako je policija propustila da interveniše dok je trajao napad na kordone, svaka naknadna primena sile nad licima, naročito nad onima koja ne pružaju otpor, nezakonita je i predstavlja krivično delo zlostavljanje i mučenje.
U ovom kontekstu, čak je potpuno nebitno da li su lica nad kojima je policija naknadno intervenisala prethodno napadala policiju.
Kako je trebalo da izgleda intervencija policije
Zakon o policiji je u ovakvim situacijama vrlo jasan i precizan.
Prilikom intervencije prema građanima u Valjevu sredstva prinude koja su upotrebljena bila su uglavnom fizička snaga i službena palica.
Ova dva sredstva prinude mogu se primeniti samo u situacijama kada treba odbiti napad, savladati otpor ili sprečiti samopovređivanje lica. Napad koji se odbija primenom sredstava prinude mora biti istovremen i protivpravan, a sredstva prinude se primenjuju samo u situacijama kada je to jedini način da se izvrši zadatak.
Primena sredstava prinude mora biti srazmerna, što znači da će se uvek birati najblaže sredstvo prinude koje je srazmerno napadu ili otporu. Dakle, ukoliko se fizičkom snagom ne može odbiti napad, koristiće se službena palica.
U slučaju protesta u Valjevu, nijedan od ovih uslova nije bio ispunjen da bi se upotrebila sila, a sve i da jeste, ta sila je bila i više nego prekomerna.
Da je policija htela da uspostavi javni red i privede one koji su je napadali onako kako zakon nalaže, bilo je neophodno da reaguje u trenutku dok su napadi trajali, i to na način na koji bi se najpre izdalo jasno i glasno naređenje, pa zatim i upozorenje da će biti upotrebljena sredstva prinude ukoliko se ne postupi po naređenju, što je izostalo.
Drugo, da je policija intervenisala u trenutku kada je bila napadnuta, prilikom intervencije bi se mogli izdvojiti i privesti samo oni koji su pravili nerede.
Postoji mogućnost da u trenutku sukoba policije i demonstranata policija nije mogla odmah da interveniše jer je procenjeno da intervencija ne bi bila uspešna i da bi tom prilikom bilo povređeno mnogo policajaca. U takvim situacijama policija nastupa defanzivno, držeći određenu liniju zbijenim kordonom. Za to vreme policajci u civilu bi trebalo da identifikuju napadače i da sve dokumentuju fotografijama i video-zapisima, kako bi kasnije, kada se situacija malo smiri, policija mogla da privede izgrednike.
U tom slučaju, takva lica se privode kada se lociraju, hapšenja se planiraju i onda prilikom hapšenja uglavnom ne bude potrebe da se primenjuje sila.
Šta se zapravo dogodilo
Nasuprot gore opisanom i onome kako policija treba zakonski da reaguje, 14. avgusta prošle godine gledali smo osvetničku akciju u kojoj su policajci ličili na huligansku osvetničku bandu koja je dočekala svojih „pet minuta“ kako bi sav bes iskalila na drugoj strani, bez obzira na to da li su oni sa druge strane bacili kamenicu ili su samo stajali u masi.
Bes policajaca koji su to veče trpeli napade možda je i razumljiv, ali policajac nema pravo na osvetu. On je tu da sprovodi zakon i sve svoje „lično“ dužan je da ostavi kod kuće pre nego što krene na posao. Ukoliko to nije u stanju da učini, onda ne treba ni da dolazi na posao niti takav posao treba da obavlja.
Čak i ukoliko na dužnosti i u situacijama kakva je bila u Valjevu svoj bes ne može da kanališe, njegov starešina je taj koji bi na licu mesta morao da reaguje i da ga spreči da svoj bes iskaljuje na nezakonit način.
U Valjevu smo videli upravo suprotno. To nisu bili izgredi pojedinih policajaca, već organizovana i koordinisana akcija upravo tih starešina koji bi trebalo da sprečavaju ono što su radili policajci u Valjevu.
Šta su radili, to su mogli svi da vide. Izvlačili su ljude iz taksija, pekara i kladionica, ne znajući ni da li su ti ljudi uopšte učestvovali na protestima, a zatim ih obarali na zemlju i bespomoćne udarali pendrecima, rukama i čizmama po glavi.
Takve batine ne mogu da se opravdaju čak i da su ti ljudi pružali bilo kakav otpor, a svi smo videli da nisu. Jednom mladiću je medicinski veštak izbrojao 28 udaraca palicom. Ne postoji napad ili otpor koji mora da se savlada sa 28 udaraca pendrekom. To nije, kako naš predsednik kaže, koji udarac više, već teško krivično delo zlostavljanje i mučenje, za koje je propisana kazna zatvora do deset godina.
Pravdanje ovakvih intervencija od strane ministra policije Ivice Dačića time da su ti policajci trpeli napade, kao i da su mnogi povređeni, ne može se podvesti pod neznanje, već pod smišljenu manipulaciju, jer on vrlo dobro zna da nijedna naknadna primena sile ne može biti zakonita.
Da je Dačić pravi ministar policije, on bi iste večeri osudio ovakvo divljačko i osvetničko ponašanje policije, izvinio bi se građanima, a od Sektora unutrašnje kontrole bi zahtevao da u najkraćem roku identifikuje svakog policajca i procesuira ga u skladu sa zakonom.
Umesto toga, ovih dana gledamo propagandne filmove u kojima su ti „hrabri“ policajci isturili svoje žene da nam ispričaju njihove tužne priče o tome kako su izopšteni iz društva, dok osobe u tom filmu koje sebe nazivaju kriminolozima ubeđuju narod kako ni lice koje leži nije potpuno pod kontrolom, pa valjda zato treba ubiti Boga u njemu.
Treba biti i malo realan i priznati da policijska brutalnost postoji i u mnogo razvijenijim društvima nego što je ovo naše, ali se u takvim slučajevima ne brani neodbranjivo, nego se to najstrože kažnjava i osuđuje.
Na kraju, možda će se mnogi zapitati zbog čega se režim upinje da odbrani „obične“ policajce, jer u slučaju Valjeva nema Krička, Žmirića i ostalih lojalista koji su visoko pozicionirani u MUP-u.
Ne brani režim ove policajce jer su mu pojedinačno bitni, već se tako šalju dve poruke. Jedna poruka je namenjena građanima i ona je prosta – sila je u našim rukama i nećemo se libiti da je upotrebimo.
Druga poruka je namenjena svim policajcima, a ona glasi: budite uz nas, moći ćete da radite šta hoćete i niko od vas neće odgovarati.
Problem za režim je što su obe poruke pogrešne, jer se građani više ne plaše, a nijedna policija nije jača od sopstvenog naroda i to može da potvrdi svaki policajac koji je 5. oktobra 2000. godine bio na ulici.
Peščanik.net, 18.08.2026.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Prah i pepeo od države
Sofija Mandić – Gori u Valjevu
Robert Sepi – U zaštite su kratke noge
