Petnaest godina nakon što su indignadosi okupirali trg Puerta del Sol, centralni madridski trg opet je žarište masovnog pokreta koji je Španiju doveo do političkog ćorsokaka. Kako smo se ponovo našli ovde? Neposredni povod bilo je prisilno iseljenje jedne starije žene. Marikarmen Abaskal, koja je od 1956. živela u stanu u centru Madrida sa zakonski ograničenom kirijom, izbačena je iz svog doma 23. septembra, nakon što je investicioni fond Urbagestion kupio nekretninu i petostruko povećao kiriju zahvaljujući rupi u zakonu. Starost i ranjivost gospođe Abaskal (87) – koja je iz svog doma izbačena na bolničkom krevetu, a u međuvremenu je preminula – učinile su ovaj slučaj naročito drastičnim kršenjem moralne ekonomije. Slučaj je pogodio bolnu tačku i izazvao političku buru; vlada je sada raspisala vanredne izbore. Kako su protesti rasli širom zemlje, protestni kamp na trgu Puerta del Sol učvrstio se pod vođstvom Sindikata stanara Madrida (Sindicato de Inquilinas). Mediji izveštavaju o odlukama koje se donose na generalnim skupštinama na otvorenom. Jedna odluka je naročito privukla pažnju javnosti: organizovaće se generalni štrajk za pravo na stanovanje 11. novembra, nekoliko nedelja pre izbora.
Političku elitu čeka svođenje računa. Na početku aktuelnog parlamentarnog mandata 2023. progresivna koalicija predvođena Socijalističkom radničkom partijom (PSOE) Pedra Sančeza, strankom levog centra, stavila je stanovanje na vrh svoje političke agende. Obećanja su bila ambiciozna: izgradnja velikog broja socijalnih stanova, uvođenje kontrole kirija i ponovno uspostavljanje javnog interesa kao protivteže logici rentijerstva. Ali od tih obećanja je malo šta ostvareno. Tome je doprinela i opstrukcija desnice, u parlamentu i u regionalnim vladama pod njenom kontrolom. Deo odgovornosti snosi i sama Socijalistička partija, čiji su ministri više puta izražavali nelagodu zbog onoga što smatraju preteranom regulacijom tržišta stanovanja. Mlađi koalicioni partner, Sumar, neodređena alijansa progresivnih stranaka, pokazao se nemoćnim da socijaliste pozove na odgovornost. Sada su i oni postali meta protesta, čiji učesnici optužuju čitavu vladajuću koaliciju za saučesništvo sa rentijerima. Usred izliva gneva na ulicama, članovi koalicione vlade izvršili su pritisak na socijalističku ministarku stanovanja Isabel Rodrigez – koja je i sama rentijerka i poseduje više nekretnina – da odobri hitne mere za zaustavljanje iseljenja i uvođenje trajnih ugovora o zakupu koji se automatski produžavaju. Obe mere predstavljaju ključne zahteve sindikata stanara. Prošlog petka parlament je odbacio oba predloga, izazvavši gnev mase okupljene ispred zgrade.
Bilo je sasvim jasno da će tvrdoglava desna opozicija – koju čine konzervativna Narodna partija (PP) i krajnje desni Voks (Vox) – blokirati ove mere. Manje očekivano je to bilo to da će presudni glas dati saveznik vlade: stranka desnog centra Junts, političko krilo katalonske nacionalističke buržoazije. Glasanje je razotkrilo jednu specifičnost trenutne političke situacije u Španiji. Iako desni blok čini najveću grupaciju u parlamentu, on je podeljen po nacionalističkim linijama. Vlada je koristila te podele crpeći podršku katalonske desnice kako bi špansku unionističku desnicu držala podalje od vlasti. To je oduvek bio nestabilan aranžman, jer počiva na pretpostavci da nacionalni identitet ima prednost nad klasnim interesima. Kada je reč o stanovanju, višenacionalna desnica glasala je u skladu sa svojim zajedničkim interesima: Junts ima najveći udeo stanodavaca među parlamentarnim strankama.
Španska desnica sada ima znatnu prednost u anketama, koje ukazuju na to da bi, kada bi se izbori održali sutra, PP i Voks formirali koaliciju. Ali razvoj događaja im ne ide u prilog. Tokom protekle nedelje javno mnjenje se snažno pomerilo u pravcu regulisanja cena stanovanja, čak i među tesnom većinom glasača desnice. Za samo nekoliko dana protesti su napustili nacionalnu raspravu omiljenu kod desnice – kriminal i migracije – potisnuvši u drugi plan histeriju oko granične krize u Seuti. Takođe su skrenuli pažnju sa korupcijskih skandala koji potresaju PSOE: u junu ove godine bivši ministar iz Sančezove vlade osuđen je na 24 godine zatvora zbog trgovine uticajem povezane sa nabavkom nekvalitetnih zaštitnih maski tokom pandemije kovida-19. Poslovično otporan Sančez je iskoristio trenutak karakteristično smelim potezom. Izbore zakazane za 29. novembar predstavio je kao plebiscit o pitanju stanovanja, prebacujući odgovornost za krizu na desnicu i hrabro pozivajući birače da „obuzdaju elite“, u nadi da će se održati na talasu nezadovoljstva koje je usmereno i protiv njega samog.
***
Stanovanje je u Španiji u žiži političkih sukoba još od pucanja ogromnog balona cena nekretnina između 2007. i 2014. koje je dovelo do ekonomskog sloma. Okolnosti su se uklapale u globalnu krizu 2008: finansijska liberalizacija; lako dostupni krediti, čiji je rast bio dodatno ubrzan prekograničnim tokovima kapitala; vlasnici stanova i kuća opterećeni maksimalnim iznosima hipoteka; vrtoglavi rast cena nekretnina zbog neodgovornih špekulacija. Ono što je u španskom slučaju bilo posebno jeste stepen u kojem su privredni rast i zaposlenost postali zavisni od prekomerno razvijenog građevinskog sektora, zbog čega su veliki delovi privrede bili osuđeni na neizbežni slom. Tokom dvehiljaditih, dok su brz rast stanovništva i priliv kapitala iz evrozone ubrzavali rast cena nekretnina, Španija je izgradila više stambenih jedinica nego Britanija, Italija i Nemačka zajedno. Na vrhuncu građevinskog buma 2006, kada je godišnja izgradnja dostigla 700.000 stambenih jedinica, izveštaji iz sektora nekretnina procenjivali su da je „strukturna potražnja“ – potražnja za stanovima u kojima bi ljudi zaista živeli – iznosila svega 400.000 stanova godišnje. Tako je nastao suficit zasnovan na autoreferentnoj, špekulativnoj potražnji. Kada je zaduženost domaćinstava 2007. godine dostigla svoj maksimum, a broj transakcija počeo da opada, mehur je pukao: cene su najpre stagnirale, a zatim naglo pale. Špekulativni investitori obustavili su gradnju, što je zaustavilo motor privrede i pokrenulo talas masovnog ukidanja radnih mesta. Na vrhuncu krize 2013. nezaposlenost je dostigla istorijski maksimum od 26 odsto, odnosno 56 odsto među mladima. Građevinski investitori, banke i država požurili su da isele porodice koje više nisu mogle da plaćaju kiriju ili rate stambenih kredita. Između 2008. i 2015. sprovedeno je približno pola miliona prisilnih iseljenja, od kojih se polovina odnosila na prinudno oduzimanje nekretnina zbog neotplaćenih hipoteka. Gorka ironija bila je u tome što je stotine hiljada ljudi ostalo bez krova nad glavom zbog stotine hiljada stanova viška.
U nizu skupih paketa finansijske pomoći država je preuzela na sebe gubitke finansijskog kompleksa vezanog za nekretnine dovodeći ga do ivice nesolventnosti. Uzastopne vlade su prebacivale troškove na građanstvo namećući kaznenu politiku štednje pod budnim okom evropskih fiskalnih kobaca. Nastupilo je uobičajeno moralizovanje o stezanju kaiša i životu iznad sopstvenih mogućnosti. Političke stranke bile su opterećene neprekidnim korupcijskim skandalima, od kojih se većina, nimalo iznenađujuće, odnosila na poslove sa građevinskim investitorima i preduzimačima. Bankari su u međuvremenu otvoreno ispoljavali svoju gramzivost, isplaćujući sebi nepristojno visoke bonuse u trenutku kada su njihove banke nacionalizovane, ostavljajući državi da podmiri njihove račune.
Kriza legitimiteta koja je usledila stvorila je uslove za uspon pokreta indignadosa, poznatijeg u Španiji kao pokret 15-M. Petnaestog maja 2011. talas masovnih protesta preplavio je gradske trgove u otporu prema merama štednje i oligarsima. Pokret se proširio sa trga Puerta del Sol, gde su demonstranti oponašali tadašnji protestni kamp na kairskom trgu Tahrir. Iako je društveni sastav protesta bio raznolik, predvodili su ga mladi pripadnici srednje klase čiji se društveni položaj pogoršavao, a mnogi od njih su se upravo na skupštinama pokreta prvi put politički osvestili i angažovali. Upečatljive žute majice aktivističke grupe Juventud Sin Futuro (Mladi bez budućnosti) sažele su to raspoloženje prkosnim sloganom: „Bez kuće, bez posla, bez penzije, bez straha“. Vremenom su se okupacije u okviru pokreta 15-M raspršile u savete lokalnih mesnih zajednica, u koje se slio talas radikalizovanih mladih ljudi, priključujući se mnoštvu militantnih grupa. Usledio je ciklus masovnih nemira i građanske neposlušnosti. Najistaknutija organizacija bila je Plataforma de Afectados por la Hipoteca (PAH), odnosno Platforma za zaštitu žrtava hipotekarnih kredita, čiji su aktivisti delovali kao udarne jedinice pokreta protiv mera štednje. Njihova uobičajena praksa bila je sabotiranje postupaka prinudnih iseljenja: dočekivali su sudske izvršitelje i njihove policijske pratnje, postavljali barikade zajedno sa porodicama koje su izbacivane iz svojih domova, zauzimali kuće i stanove oduzete zbog neotplaćenih kredita ili se useljavali u čitave stambene blokove kako bi obezbedili smeštaj ljudima koji su ostali bez krova nad glavom. Vanparlamentarne borbe tih godina pokazale su se izuzetno uspešnim u ponovnoj politizaciji pitanja koja su se ranije smatrala sramotnim ličnim neuspesima – nezaposlenosti, dugova i iseljenja – pretvarajući ih u pokretače masovnog otpora.
Manje uspeha je postignuto u obuzdavanju same države. Ironično, prvi veliki izborni ishod protesta pokreta 15-M bio je ubedljiva pobeda desnice na izborima u novembru 2011. Iako je pokret uživao široku podršku javnosti, njegov poziv da se ne glasa za neoliberalnu jednopartijsku opciju, PPSOE, više je poslušao levi nego desni deo biračkog tela. Podrška PSOE-u doživela je slom, dok je PP zadržao stabilan broj glasova. To je neoliberalnim konzervativcima Marijana Rahoja donelo apsolutnu većinu u parlamentu, nakon čega su nastavili da dodatno smanjuju javnu potrošnju, sprovode drakonsku reformu tržišta rada i rasprodaju nekretnina preuzetih od banaka globalnim korporativnim stanodavcima. Zahvaljujući dominaciji u parlamentu, nova vlada mogla je da se poziva na podršku „tihe većine“ kako bi vladala uredbama, istovremeno se obračunavajući sa protestima. Na zahtev ministra unutrašnjih poslova Horhea Fernandesa Dijaza – ultrakatolika koji je imao običaj da se moli u Frankovom mauzoleju – vlada je uvela ozloglašeni „Zakon o zapušavanju usta“, skrojen protiv novih društvenih pokreta, koji je predviđao drakonski visoke novčane kazne za blokiranje iseljenja. U savršenoj vizuelnoj metafori otuđenosti elite od građana, parlament je bio bukvalno ograđen od javnosti stalnim prisustvom odreda policije za razbijanje demonstracija.
Do 2014. aktivisti su se zamorili od uličnih sukoba. Ogroman Marš za dostojanstvo, održan te godine pod parolom „Hleb, posao i krov nad glavom“, koji je kulminirao neredima u Madridu, predstavljao je poslednju veliku tačku usijanja ovog ciklusa pobune. Uviđajući da se odnos snaga menja, aktivisti koji su dotad bili posvećeni vanparlamentarnom duhu pokreta 15-M počeli su da osnivaju političke stranke i istražuju strateške mogućnosti za prodor u državne institucije. Jedan pristup bio je da se iskoristi negativno raspoloženje prema državi i pokrene široka levo-populistička ofanziva sa ciljem osvajanja vlasti „odozgo“. Tim putem krenuo je Podemos, osnovan 2014. godine sa ciljem da mu prioritet bude „juriš u nebo“ na opštim izborima. Drugi pristup podrazumevao je formiranje izbornih koalicija urbanih aktivista i već postojećih levih stranaka, kako bi se državna vlast osvojila na lokalnom nivou. Taj put isprobale su brojne lokalne zajednice koje su 2015. osvojile vlast u najvećim gradovima zemlje, uključujući Kadiz, Santjago de Kompostelu, Saragosu, Valensiju, Madrid i, naravno, Barselonu, gde je harizmatična portparolka PAH-a, Ada Kolau, izabrana za gradonačelnicu, postavivši pitanje prava na stanovanje na vrh svoje političke agende.
Obe strategije naišle su na teškoće jer su delovale na negostoljubivom terenu državnih institucija. Barselonin Plan za pravo na stanovanje iz 2016. bio je prilično uspešan u sprečavanju iseljenja i proširenju fonda socijalnih stanova, zahvaljujući kombinaciji javne izgradnje, agresivnih kampanja za otkup nekretnina i uvođenja obaveznih kvota za socijalno stanovanje koje su investitori morali da poštuju. To je bio najviši domet lokalne strategije koja se suočavala sa ozbiljnim preprekama. Lokalni reformatori sukobili su se sa merama štednje koje je nametala centralna vlada. Naišli su na duboko ukorenjen otpor na svim nivoima državne birokratije i bili primorani da ublaže svoje političke predloge kako bi se snašli u uslovima fragmentacije lokalnih skupština i/ili sopstvenih izbornih koalicija. Među aktivistima i biračima raslo je razočarenje jer spori tempo reformi nije pratio revolucionarnu retoriku. Vlade u takozvanim „gradovima promena“ bile su kratkog veka i izgubile vlast na izborima 2019. Barselona se predala 2023.
Podemos se suočio sa drugačijim skupom izazova. Nakon osnivanja, stranka je brzo privukla stotine hiljada ljudi, a nove lokalne organizacije nicale su jedna za drugom, stvarajući utisak da nastaje participativni stranački pokret. Međutim, rukovodstvo – intelektualci skeptični prema aktivizma odozdo – ubrzo je centralizovalo moć i svelo unutrašnju demokratiju na plebiscitarno izjašnjavanje, u kojem je članstvo samo potvrđivalo odluke donete na vrhu. Takvo ponašanje logično je proisteklo iz levo-populističke strategije koja se ubrzo proširila u Evropi i Americi, a koja se zasnivala na harizmatičnom vođstvu i disciplinovanom medijskom nastupu. Ovoj strategiji nije bio potreban snažan i nezavisan aktivistički pokret na lokalnom nivou, već podređivanje čitave organizacije „izbornoj ratnoj mašini“ kojom se upravlja sa vrha. Lokalne organizacije stranke postepeno su zamirale, dok su njeni članovi uglavnom bivali svedeni na pasivne aktiviste na internetu, čiji se angažman svodio na klikove i deljenje sadržaja. Ono što je Podemos dobio kratkoročno izgubio je dugoročno: bez organizovanih partijskih kadrova postala je podložna medijskim napadima i frakcijskim sukobima vođenim ličnim ambicijama.
S vremenom je Podemos gubio na popularnosti posle uzastopni neuspeha na izborima. Na opštim izborima 2019. stranka je uspela da osvoji dovoljno poslaničkih mesta da uđe u koaliciju sa nevoljnim PSOE-om, čime su obe stranke bile zarobljene u napetom partnerstvu. Glavni uspeh Podemosa bio je Zakon o stanovanju iz 2023, kojim je uspostavljen nacionalni okvir za kontrolu kirija. Usvojen u trenutku zamiranja talasa lokalnih pokreta, ovaj zakon je delovao kao potvrda da strateški put ka državnim institucijama ide „odozgo“. Ubrzo je postala očigledna razlika između zakonskih odredbi i njihove primene. Narodna partija, koja kontroliše većinu regionalnih vlada, i njeni krajnje desni saveznici iz Voksa jednostavno su odbili da primenjuju zakon. Do danas je on na snazi samo u Kataloniji i pojedinim delovima Baskije. Zakon je ostavio i upadljivu pravnu rupu kada je reč o kratkoročnom turističkom izdavanju stanova, omogućivši da se dalje pražnjenje gradova kroz platforme poput Airbnba nastavi nesmanjenim intenzitetom.
***
Činjenica da je kontrola kirija postala goruće pitanje u društvu u kojem 73,3 odsto domaćinstava živi u nekretninama koje su u njihovom vlasništvu odražava promene kroz koje je španski stambeni sistem prošao nakon sloma tržišta nekretnina. Kada je mehur pukao, država je nacionalizovala ogroman portfelj „toksične imovine“. Te obezvređene nekretnine mogle su biti iskorišćene za stvaranje javnog stambenog fonda, koji je bio preko potreban u vreme masovnih iseljenja. Umesto toga, država je 2013. počela da ih rasprodaje investicionim fondovima po cenama daleko ispod tržišnih. Blackstone je postao najveći stanodavac u zemlji. Kako bi što pre ponovo pokrenula tržište nekretnina država je poreskim olakšicama i propisima prilagođenim njihovim interesima podsticala poslovanje takozvanih „mega-stanodavaca“, od čega je korist imala i znatno šira grupa stanodavaca iz srednje klase. Istovremeno, udeo podstanara u stanovništvu prvi put od pedesetih godina prošlog veka počeo je da raste, da bi se od 2011. povećao za 7 odsto. Vlasnici stanova koji su tokom krize bili izbačeni iz svojih domova vratili su se na tržište nekretnina kao podstanari. Njima se pridružila nova generacija kojoj je pristup hipotekarnim kreditima bio onemogućen jer su nakon krize uslovi kreditiranja postali stroži. Kreditna ograničenja potisnula su praksu kupovine nekretnina uz visoko zaduživanje, karakterističnu za dvehiljadite, kada su mnogi mogli da profitiraju od rasta tržišnog mehura tako što bi se zaduživali na osnovu sve veće vrednosti svojih domova ili ih preprodavali radi zarade.
U međuvremenu, akumulacija stambenih nekretnina preusmerila se na izvlačenje što veće dobiti iz rastućeg, na zakup osuđenog tržišta podstanara ili, ako to ne uspe, na eksploataciju tržišta turističkog izdavanja. Ekonomski gledano, novi stambeni režim stabilniji je od prethodnog. Kirije rastu manje-više uporedo sa zaradama, gutajući raspoloživi dohodak podstanara, ali bez špekulativnih ekstrema podstaknutih dugovima, karakterističnih za mehur nekretnina. Ali gledano politički, sadašnji aranžman daleko je nestabilniji zbog porasta iznajmljivanja stanova. U takvom sistemu sukob između stambene funkcije nekretnine, odnosno obezbeđivanja doma, i njene funkcije izvora prihoda od rente vidljiviji je nego na masovnom tržištu vlasnika nekretnina koji ostvaruju prihod od izdavanja.
Od 2017. u Španiji se pojavljuju militantni sindikati stanara, koji su postali poznati po tome što su porazili Blackstone na sudu i oživeli staru taktiku radničke borbe: štrajk stanara, odnosno obustavu plaćanja kirije. Iako podstanari i dalje čine manjinu stanovništva (17 odsto domaćinstava), pokazali su da su sposobni da ostvare uticaj daleko veći od svoje brojnosti, budući da njihovi zahtevi okupljaju šire slojeve društva oko prava na stanovanje. Nasuprot njima formira se rentijerski blok, predvođen velikim investicionim fondovima, oslonjen na sloj stanodavaca iz srednje klase, koji čine njegovu izbornu bazu. Političke granice ovog bloka teško je precizno odrediti, ali on očigledno prolazi kroz samo srce vladajuće koalicije. To su pokazivali uzastopni ministri iz PSOE-a, čija ih je nevoljnost da regulišu kirije ili otvoreno podrže pravo na stanovanje iznova razotkrivala. Nakon što je Podemos oslabio, socijalisti od 2023. vladaju zajedno sa njegovim kooperativnijim naslednikom, Sumarom. Međutim, taj sporazum o saradnji nije doneo nikakve rezultate na planu stanovanja. Možda upravo zato Sumar sada razmatra mogućnost da Ada Kolau, bivša gradonačelnica Barselone, bude njegova kandidatkinja za predsednicu vlade.
Kako talas levog populizma jenjava, mlađa generacija aktivista se suočava sa ograničenjima izbornih eksperimenata iz prethodne decenije. U pobuni na trgu Puerta del Sol danas formalne sličnosti sa pokretom 15-M prikrivaju suštinske razlike. Protestni kamp ponovo je prostor pluralizma – u njemu učestvuje tridesetak organizacija – u kojem se susreću različite generacije i u kojem mladi ljudi koji ranije nisu bili politički angažovani stiču novu radikalnu svest. Međutim, na skupštinama se manje raspravlja o utopijskim vizijama, a više o strategiji; manje je spontanosti, a više koordinacije i dogovora o kalendaru postepenog zaoštravanja protesta. Praznično raspoloženje prvobitnog pokreta ustupilo je mesto disciplini, što odražava sazrevanje radikalnog civilnog društva koje poseduje organizaciono pamćenje i političko iskustvo. Inicijativa za generalni štrajk potekla je od Sindikata stanara (Sindicato de Inquilinas), a anarho-sindikalističke grupe, koje su prisutne na trgu, odmah su joj se pridružile. Za njima su krenuli i veliki sindikati, koji su inače poslušni i kooperativni u odnosu na vlast. Poslednjih dana Sindikat je postepeno preusmeravao svoje aktivnosti sa trga na takozvane „čvorove“, odnosno skupštine mesnih zajednica, pripremajući se za štrajk. Prazninu koja je time nastala sve više popunjava Movimiento Socialista (Socijalistički pokret), marksistički omladinski pokret izrazito skeptičan prema reformističkoj politici, oko kojeg su se poslednjih godina okupile različite političke struje.
Ako Sančez uspe da se vrati na političku scenu pobedom na novembarskim izborima i sastavi još jednu progresivnu koaliciju, odnos parlamentarnih snaga verovatno će biti sličan današnjem, kao i tempo i obim reformi – koji postaju sve nepodnošljiviji za sve šire slojeve stanovništva. Međutim, ako se izbori budu odvijali kao pre gotovo petnaest godina i desnica osvoji ubedljivu većinu, možemo očekivati reprizu brutalnih mera štednje i policijske represije. Samo što će se ovog puta vlada, koja će otvorenije ispoljavati svoje simpatije prema fašizmu, suočiti sa prekaljenijom i disciplinovanijom vanparlamentarnom levicom. Ta levica će pre ili kasnije morati da se suoči sa pitanjem kako da utiče na državu i pronađe novu sintezu dijalektičkog odnosa između revolucije i reforme. Ostaje ključno pitanje da li će se to ostvariti kroz nove političke organizacije koje će se neposredno boriti za osvajanje vlasti ili kroz antagonističku, ali prećutnu podelu rada sa reformističkim snagama.
Javier Moreno Zacarés, NLR Sidecar, 09.10.2026.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 16.10.2026.
