Demokratska republika Kongo opet je u ratu sa Ruandom.1 Obnovljen krajem 2021, proruandanski Pokret 23. mart (Mouvement du 23 Mars, M23), proletos je preuzeo kontrolu nad strateškim (rudarskim) oblastima na istoku zemlje, od većih gradova Goma i Bukavu do provincija Severni i Južni Kivu. Usled borbi, raseljeno je na stotine hiljada ljudi, a više hiljada je ubijeno. M23 optužuje vladu Konga da nije ispunila obećanja iz ranijih mirovnih sporazuma, uključujući reintegraciju bivših pobunjenika u nacionalnu vojsku i zaštitu kongoanskih Tutsija koji govore jezik kinjarvanda. Uprkos mnogim dokazima, predsednik Ruande Pol Kagame i njegov vladajući Ruandski patriotski front poriču da podržavaju M23. Tvrde da im je u istočnom Kongu cilj samo da zaštite ugroženu Tutsi manjinu, kojoj prete Demokratske snage za oslobođenje Ruande (FDLR) – grupa povezana sa genocidom nad Tutsima u Ruandi 1994, koja je i dalje aktivna u regionu.
Predsednik Konga, Feliks Čisekedi, tvrdi da je Kagameova podrška pokretu M23 pokušaj realizacije ekspanzionističkih ambicija Ruande – u cilju uspostavljanja „Velike Ruande“ ili barem „tampon zone“ za zaštitu svojih političkih i ekonomskih interesa. Poslednja eskalacija odigrava se posle više od tri decenije sukoba. Šta su njeni osnovni uzroci? Pojedini komentatori ukazuju na slabost Konga i nesposobnost te države da brani svoje granice, sa posebnim fokusom na neuspehe njenih vlasti na unutrašnjem planu. Ali da bismo razumeli zašto je kongoanska država slaba, treba videti širu sliku – poput one koju nam daje Džejson Sterns u svom nedavnom eseju, kad posmatra odnos Konga i Ruande na globalnom ekonomskom planu, gde je Kongo uvek na periferiji događaja, prepušten na milost i nemilost stranih investitora i multinacionalnih korporacija. Ovde ćemo pokušati da proširimo analizu podređenog položaja Konga unutar globalnog imperijalnog poretka i objasnimo uticaj tog položaja na aktuelni sukob sa Ruandom.
Belgija je priznala nezavisnost Konga 1960. godine pod pritiskom raznih nacionalno-oslobodilačkih pokreta, ali je nova država posrtala pod nasleđem kolonijalne prošlosti. Kao kolonija, Kongo je bio autoritarna država sa feudalnim odnosom prema seljacima, ograničenim pristupom lokalnog stanovništva srednjem i visokom obrazovanju, kao i javnoj upravi. Belgijski kolonizatori su podsticali osnivanje etničkih udruženja i partija koje su na kraju i izdejstvovale nezavisnost zemlje. Nezavisni Kongo se ubrzo našao u vrtlogu Hladnog rata. SAD su podržavale tvrde desničarske vojne frakcije u zemlji u nastojanju da spreče levi suverenizam i nesvrstanost. To je dovelo do sveopšte institucionalne krize i secesije dve provincije, kada su proamerički akteri, u nadmetanju za kontrolu nad državom, ubili demokratski izabranog premijera zemlje Patrisa Lumumbu 1961.
Još jedan značajni deo kolonijalnog nasleđa bila je privreda Konga usmerena na rudarenje minerala i izvoz poljoprivrednih proizvoda. Između 1920. i 1932. godine, četiri belgijske finansijske grupe kontrolisale su tri četvrtine svih investicija u Kongu, pre svega u vezi sa rudarstvom. Uprkos tome što se može pohvaliti najvišom stopom industrijalizacije na potkontinentu posle Južne Afrike, vlasništvo nad industrijom je do 1950-ih u velikoj meri bilo u rukama kolonijalne manjine, koja je predstavljala samo 1% stanovništva. Taj sloj je kontrolisao neverovatnih 95% uloženog kapitala. Nizom mera kao što su eksproprijacija zemljišta, ograničenje privatne svojine, konfiskacija proizvodnih dobara, prinudni rad i fiksne cene – sistematski su podrivane životne šanse lokalnog stanovništva.
Jedna od posledica ovog pristupa bila je i akutna agrarna kriza. Kolonijalna politika usmerena ka uvećanju poljoprivrednih viškova kroz prinudnu kultivaciju, uz obezbeđivanje stalne ponude jeftine radne snage za rudnike i plantaže, dovela je do stagnacije ruralne privrede. Ruralne oblasti su proizvodile hranu za međunarodno tržište pod izrabljivačkim uslovima. Razvoj sela je bio osujećen i to je podsticalo odlazak ljudi u gradove. Kongo nije uspevao da se osamostali u odnosu na zapad. Formalna nezavisnost zemlje nije promenila njen položaj u globalnom predatorskom sistemu.
Kad je Mobutu uz pomoć Belgije i Amerike preuzeo vlast 1965. godine, centralizovao je zemlju i započeo represiju nad političkim protivnicima. Preimenovana u Zair, zemlja je bila podvrgnuta kratkoročnoj državnoj inicijativi industrijalizacije, potpomognutoj povoljnom ekonomskom konjunkturom. Međutim, Mobutuova politika nije uspela da reši strukturne probleme nasleđene iz kolonijalnog perioda. Do sredine 1970-ih ovi problemi pogoršani su lošim upravljanjem, padom cena bakra, naftnim šokom i rastućim dugom. Uz malo preostalih opcija, vlada je krenula putem strukturnog prilagođavanja, odustajući od snova o nezavisnosti i produbljujući zavisnost Zaira od globalnog kapitalizma.
Pod nadzorom MMF-a i Svetske banke, Zair je tokom narednih godina bio podvrgnut programu štednje i smanjenja broja zaposlenih, što je izazvalo haos u javnom sektoru. Pod parolom „tržišne efikasnosti“, desetkovane su zdravstvene i obrazovne usluge, koje su bile privatizovane i prinuđene da se samofinansiraju. Sa više od deset rundi zajmova i pregovora o dugovima do kraja 1980-ih, Zair se finansijski održavao na površini, ali su posledice po njegov politički život bile katastrofalne, jer su SAD i drugi kreditori, u saradnji sa nezasitom domaćom elitom, imali samo jedan cilj: reprodukciju svog rentijerskog bogatstva. Ta dinamika je omogućila Mobutuu da se predstavi kao garant lokalne i regionalne stabilnosti, kao lider koji razume međunarodne finansije. Uspeo je da sebi obezbedi politički opstanak udovoljavajući svojim međunarodnim pokroviteljima.
Kraj Hladnog rata potkopao je ovo nesigurno rešenje, pošto je zairski režim izgubio veliki deo svoje upotrebne geopolitičke vrednosti za SAD. Suočen sa snažnom domaćom opozicijom, Mobutu je zvanično ukinuo jednopartijsku vlast 1990. godine, ali je uspeo da se održi na vlasti tokom većeg dela naredne decenije, po strašnu cenu za zemlju. Proizvodnja bakra je naglo opala nakon kolapsa rudnika Kamoto 1990, usled godina nedovoljnog ulaganja u održavanje, kao i socijalnih nemira u provinciji Katanga. Donatori su uskratili razvojnu pomoć. Ostaci upravnog sektora uništeni su hiperinflacijom i masovnim neredima. Državne institucije su ispražnjene, a državni službenici gurnuti u ekonomiju preživljavanja. Do 1996. godine, kada je izbio Prvi kongoanski rat, Zair je već bio na ivici propasti.
Posle genocida u Ruandi i masovnog priliva izbeglica, dugogodišnji disident Loran Dezire Kabila izbio je na čelo pobune uz podršku različitih regionalnih aktera, pre svega iz Ruande. U pobuni koja je usledila Mobutu je zbačen sa vlasti a Zair ukinut. Međutim, naklonost Ruande uskoro je prestala. Ispostavilo se da je Kabila manje fleksibilan nego što se pretpostavljalo, pa je proterao snage svog nekadašnjeg regionalnog pokrovitelja, što je Ruandu i Ugandu okrenulo protiv njega. Ove države su svoju podršku zatim dale novim pobunjeničkim grupama koje su nastojale da sruše Kabilin režim, zauzimajući pritom ogromne delove teritorije Konga. Kabila je imao podršku nekoliko regionalnih država, uključujući Angolu i Zimbabve, što mu je pomoglo u borbi sa pobunjenicima. Ipak, tokom sukoba je tonuo u sve veću izolaciju, da bi na kraju bio ubijen 2001. u okolnostima koje do danas nisu razjašnjene. Ovaj period nasilja, koji je postao poznat kao Drugi kongoanski rat, trajao je od 1998. do 2003, a podsticali su ga i pobunjenici i države regiona, privučene mogućim profitom od bogatog mineralnog blaga Konga: zlata, dijamanata i koltana.
Sin Lorana Kabile Džozef preuzeo je predsedničku funkciju posle očeve smrti i započeo normalizaciju odnosa sa mogućim saveznicima iz regiona, kao i procese sklapanja mirovnih sporazuma sa pobunjeničkim snagama. Pod pritiskom zapada, Kongo je krenuo u ono što se opisivalo kao „trostruka tranzicija“ – ka miru, demokratiji i ekonomskoj liberalizaciji. Poslednja tačka ove agende zasnivala se na narativu koji je za ekonomski kolaps 1990-ih krivio loše upravljanje državom Kongo. MMF i njegovi saveznici su tvrdili da, kako bi se izbegla repriza tog scenarija a rudarskom sektoru omogućilo da napreduje, vlasništvo nad mineralnim resursima zemlje mora preći u privatne ruke. Pošto su kolonijalizam i ekonomska zavisnost zemlje ugušili razvoj kongoanske kapitalističke klase, nije bilo domaće elite koja bi preuzela kontrolu nad tim sektorom – pa su ga dobile transnacionalne rudarske korporacije.
Mada na istoku zemlje mir nije bio sasvim uspostavljen, rat je bio stavljen pod kontrolu, dok su akteri oružanih grupa dovedeni u prelaznu vladu koja je vršila vlast od 2003. do 2006, sa Kabilom na čelu. Glavni među njima bili su Kongoansko okupljanje za demokratiju (RCD-Goma), pod vođstvom Azarijasa Ruberve, i Pokret za oslobođenje Konga (MLC) Žan-Pjera Bembe. Obojica su imenovani za potpredsednike vlade. U tom periodu zabeležen je niz privremenih pobeda. Suzbijena je hiperinflacija, ponovo je pokrenut rast i nastavljena su ulaganja u socijalne sektore, dok je veći deo dugova Konga otpisan 2010.
Ipak, mnoge krupne protivrečnosti su ostale. Ekonomski oporavak Konga bio je zasnovan na modelu rasta iz Mobutuove ere: integracija u svetski sistem u ulozi izvoznika minerala, ali bez ozbiljnog programa zemljišne reforme ili koherentne strategije za diversifikaciju privrede. Pošto je rudarski sektor sada bio u rukama stranih korporacija, iz zemlje su izvučene milijarde dolara, što je državu lišilo vitalnih sredstava. Zapadne finansijske institucije pomogle su da veliki deo tog kapitala završi u ofšor poreskim rajevima.
Dok se bogatstvo odlivalo iz Konga, unutrašnja politika se zaoštravala. Korupcija je rasla, od sumnjivih dilova oko rudarskih koncesija, preko ekonomskog klijentelizma do podmićivanja političkih prijatelja – a sve to su tolerisali međunarodni akteri koji su nadgledali navodnu tranziciju Konga, uključujući EU i države Saveta bezbednosti UN-a. Za njih je sveobuhvatni cilj bio održavanje pristupa privredi zemlje. Zapadne sile (SAD, UK, Belgija, Francuska) priznale su zvanične rezultate predsedničkih izbora u Kongu 2011. i 2018, uprkos dobro dokumentovanim nepravilnostima i dokazima o izbornoj prevari. U prvom slučaju, Kabila je pobedio opozicionog lidera Etjena Čisekedija, koji je nudio suvereni nacionalni projekat, neprijateljski nastrojen prema stranim interesima. Na narednim izborima, bivšeg izvršnog direktora korporacije ExxonMobil Martina Fajulua – koji je pokazao nameru da preispita rudarske ugovore i odnose sa stranim investitorima – porazio je Čisekedijev sin Feliks. Mnogi građani Konga su tada uvideli da je sistem namešten protiv suštinskih interesa Konga.
Nade u istinski demokratski i suvereni Kongo sada izgledaju kao daleka uspomena. Logika kongoanske politike ostaje da pobednik uzima sve. Država je zasnovana na sistemu pljačke što većeg plena, dok je ekonomija u velikoj meri zavisna od prihoda od rudarstva, bez domaće kapitalističke klase dovoljno jake da ospori njenu orijentaciju ka inostranstvu. Čisekedi povlači mnoge od istih poluga kao i Kabila da bi održao ovaj sumorni status kvo, od upravljanja političkim koalicijama do zloupotrebe državnih institucija i sumnjivog finansiranja političkih kampanja. Oprezan prema onome što smatra Kabilinim stalnim uticajem na svoje komandante i generale, Čisekedi je zaobišao regularnu vojsku i sklopio savez sa para državnim oružanim grupama i stranim plaćenicima – koji se pokazao nemoćnim da obezbedi sigurnost i stabilnost zemlje.
Danas, dok rat na istoku preti stabilnosti procesa eksploatacije bakra i kobalta u regionu Katanga – rudarskom srcu zemlje – u imperijalnim i korporativnim interesnim krugovima raste zabrinutost. Kina, čije kompanije poseduju većinu industrijskih rudnika bakra i kobalta u Kongu, obično zadržava stav političkog nemešanja, ali je nedavno pozvala Ruandu da obustavi podršku M23 i dala svoj glas za rezoluciju Saveta bezbednosti UN kojom se osuđuje umešanost Ruande u sukob.
Demokratska republika Kongo – rođena pod belgijskom kolonijalnom vlašću, iznova osmišljena na hladnoratovskom frontu, danas oblikovana interesima globalnih finansijskih tokova – opstaje bez stvarnog suvereniteta. Međunarodni donatori su upriličili tranziciju zemlje posle kongoanskih ratova i njeno ponovno uključivanje u svetsku ekonomiju pod uslovima koji nisu značajno različiti od onih koji su joj bili nametnuti na početku. Ona ostaje izvoznica jeftinih minerala za kapitalistički razvoj negde drugde. Mada mnogi analitičari ukazuju na slabost države Kongo kao glavni faktor koji doprinosi trenutnom sukobu, često ne kontekstualizuju tu slabost u širim okvirima duge istorije imperijalnih intervencija i ometanja. Umesto toga, oni eksplicitno ili implicitno krivicu svaljuju samo na Kongo. Da bi se razvilo dublje razumevanje tragedije koja se upravo odvija, od suštinskog je značaja priznati dugotrajnu ulogu imperijalizma u stvaranju tako slabe kongoanske države. Bez suverenog nacionalnog projekta za ujedinjenje Konga kroz neku kombinaciju borbe odozdo i vođstva odozgo, teško je zamisliti bolju budućnost ove zemlje.
Ben Radley i Nicholas Fairwood, NLR Sidecar, 09.05.2025.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 02.08.2025.
