„Dokle ćemo da se delimo?!…“ Taj vapaj kad čujem – tri dana sreće nemam. – Ne znam za tebe, koji ponavljaš tu baštinjenu bedastoću, taj zapravo naci-kliše, ne znam za tebe, koji sanjaš da budeš ovčica neprimetna u zbijenom stadu, zrno pirinča u sutlijašu, ili koji sebe vidiš kao vojnika, okruženog i okuraženog ostalim redovima i oficirima, kako stavljaš bajonet na pušku i jurišaš ka kletim austrougarskim vojnim obveznicima, ili koji sebe vidiš, nepodeljenog, kako pevaš „Kad se vojska na Kosovo vrati“, ali ja moram da se delim, gotovo bih rekao: volim da se delim! Kako da se ne delim od lupeža, od lažova, od pljačkaša, od secikesa, od palikuća, od konjokradica, lihvara, krivokletnika, siledžija, pohlepnika, bestidnika, da ne nabrajam koga smo, gle, nadglasali pre nepune dve sedmice.
Kako da se privijem uz Slepu materu, veličanstveno ravnodušnu prema svojoj sve žalosnijoj pastvi, kako da se sjedinim sa crkvom koja ne haje nimalo što joj parohijani stradaju, i to stradaju ne od nečega što dolazi spolja, iz tradicionalno zavojevačkih, drskih država: vernici nisu žrtve ni nečega što bi Priroda, često čudesno ravnodušna prema homo sapiensu, mogla da smisli i naravno sprovede u život, ne, Crkva uporno žmuri i drži zapušene uši da ne čuje vapaje protiv zuluma koji čine Crkvini najveći dobrotvori, a to je vrhuška naše rođene, premda umnogome ili posve naopake države.
Kako da se ne delim od Njegove svetosti koja hajde što živi na Dedinju, pravo je svakog sina Adamovog da se nastani tamo gde mu je prijatno, ali Svetost, po moemu, nanovo podstrekava praznoverje među vernicima, i od tog praznoverja očekuje zaradu, ne baš onako kolosalnu kakvu je doneo Časni pojas, ručni rad Sv. Bogorodice, izložen u Hramu, najvećem u jugoistočnoj Evropi, ali očekuje ipak lep ovozemaljski prilog, koji naravno biće potrošen na stvari uzvišene, bogougodne, pošto naš cenj. kler već ima limuzine, džipove i druge ovozemaljske potrepštine i nepotrepštine, a koje su pandan neprebrojnim stadima koja pasu na svakoj drugoj stranici Biblije; nemačke limuzine simbolišu vlasništvo nad pašnjacima, nad stadima koza i ovaca, a džipovi su omaž kamilama kojima je mislim isto obilovalo to staro vreme. Patrijarh i vladike dakako znaju da ih čeka mesto u Raju, i ne neki nužni smeštaj, nego rajska bašta, rundele kao u Ćacilendu, pa se u Dolini plača blagovremeno pripremaju i privikavaju na zasluženi luksuz u večnom ozračju Gospodinovom.
Ali šta rade izaslanici Božiji, dok se mi grešnici gložimo oko tričarije zvane izbori, dok brbljamo o bezakonju koje je usavršio i ovekovečio car ovozemaljski, dok se mi delimo na one koji ljube istinu i na one kojima je lagati prirodnije nego popiti čašu vode, šta rade najviši crkveni velikodostojnici? Dogovaraju se – umalo ne rekoh ’domunđavaju se’, ali se suzdržah, slava Bogu – da iz manastira, odakle je u Beograd stigao Časni pojas, donesu delić Časnog sad pa krsta, svetinje o kojoj ja u svojoj partizaniji (prevagnuvšom nad pobožnošću mojih starih) nisam ništa ni znao, šta rade dakle starešina manastira i starešina sviju vladika, sveg sveštenstva našego i naravno sviju vernika u vascelom Srpskom Svetu?
Planiraju da donesu delić Časnog krsta, svetinje za mene lično još uvek mutne i haotične, davnim davno razdrobljene u čestice, planiraju da jedan ne znam koliki iverak, ili možda jednu česticu, okruženu draguljima, izlože tamo gde je Pojas po poseti vernika nadmašio sva očekivanja visokog komesara letošnje crkvene giga-izložbe. Zar ne liče na holivudsku družinu koja nakon uspešnog filma planira da napravi i tv seriju, ili da snima nastavke poput onih o porodici Korleone ili o Rokiju?
&
U raskošnom kovčežiću biće i Sveti trst, to je trska koju su Hristu, smatra se, dali, iz posprdnih pobuda, njegovi zlotvori, i to stiže u Hram Svetog Save, oko kojeg je nimalo svetosavski izbetoniran po mojoj slobod. proceni čitav hektar Karađorđevog parka; na svakom popisu stanovništva sam se na pitanje o veroispovesti u rubrici „ostali“ izjašnjavao kao neznabožac, smatrao sam da to možda najtačnije opisuje stanje u kome obitavam već duži vrem. period, sa nestrpljenjem sam čekao rezultate popisa, i da je pored svih ostalih religija pisalo „i jedan neznabožac“, verovao bih i popisivačima i obrađivačima onoga što je zapisano na terenu, ovako sam izgubio veru i u popis stanovništva; biće da je nas deklarisanih neznabožaca bilo malo, pa smo prošli gore nego Časni krst, razdrobljeni smo u nevidljive čestice, ali sad bi trebalo uvesti barem dve nove rubrike pre budućeg popisa življa: lakoverci i praznoverci (ja sam sad možda slaboverac?).
Razumem da su ljudi – mnogi od njih u očajanju, bespomoćni, kojima ni medicina, ni nadrilekari, ni socijalni radnici ne mogu da pomognu – stali u red da okušaju sreću sa Pojasom; dirnut sam njihovom nadom i njihovom dobrovoljnošću da po najvećoj žegi stoje satima u redu, mnogi su doputovali i iz susednih država, ali mislim da su većinu u koloni koja je danima okruživala Svetosavski hram imale račundžije, moja braća u Hristu uverena da se jednim jedinim krupnijim gestom može štošta okajati, te da se za dve hiljade dinara verovatno može zaslužiti dobrobit na ovom i kolika-tolika protekcija na onom svetu. Mnogi od njih mušterije su kladionica.
&
Nisam, priznajem, do danas znao za Sveti trst, ali sad možemo napokon da skandiramo ono što nam je propalo kad smo u pobedničkom posleratnom trijumfalizmu ushteli da Ponte Roso postane naša pijaca: „Trst je naš! Trst je naš!“
Peščanik.net, 07.11.2026.
Muzički blog Ljubomira Živkova
