Pošto je 89-godišnji Ivan Demjanjuk na kolicima uvezen u minhensku sudnicu, mnogi nemoćno strahuju da je to poslednji veliki proces za zločine nacizma, koliko god da još ima begunaca od pravde, a i novootkrivenih počinitelja davnih zločina.

„Ovo su konačni napori, vreme zaista ističe, ali valjda još ima prilika da se nešto učini“, kaže Andreas Ajhmiler, istraživač bavarskog Instituta za savremenu istoriju.

Predviđanjem da je pravda isuviše spora da bi bila dostižna, načinje se klasična nada za naknadnu utehu. „Sa Demjanjukom je možda i krajnja prilika za generacije mladih Nemaca da se suoče sa strahotama iz četrdesetih godina prošlog veka, koje mnogima od njih izgledaju kao davna istorija“, primećuje jedan razočarani komentator.

Ipak, dok počinje suđenje Ivanu Groznom – kakvo ime prati Demjanjuka – u Nemačkoj je podignuta optužnica protiv bivšeg nacističkog poručnika Adolfa Štormsa (star 90 godina) zbog masakra pedeset osam Jevreja na prinudnom radu u Austriji u Drugom svetskom ratu, u Ahenu se sudi Hajnrihu Beru (88) za trostruko ubistvo počinjeno u Holandiji, a Jozef Šojngraber (91) je letos u Minhenu kažnjen doživotnim zatvorom zbog naredbi za mučenje i ubijanje civila u Italiji.

Poslednji veliki lovac na naciste Efraim Zurov (u okviru svetske promocije svoje knjige Poslednja šansa, upravo je u Novom Sadu) iz jerusalimskog Centra Simon Vizental je uporan u uverenju da je „ubica ubica, ma koliko imao godina“, a za Ivana Groznog „ima dovoljno dokaza“.

Demjanjuk je samo prvi na listi od deset najtraženijih, objavljenoj u aprilu 2009. Ime verovatno nosioca tog spiska Alojza Brunera, desne ruke Adolfa Ajhmana u organizovanju slanja Jevreja u logore smrti nedostaje, „jer su šanse da je živ gotovo nikakve“.

Slično je i sa Aribertom Hajmom, koji je žrtvama vadio organe bez anestezije i davao im injekcije otrova, za koga mediji od februara tvrde da je još 1992, u sedamdeset osmoj godini, umro u Kairu. Kako nisu ponuđeni neoborivi dokazi, za Efraima Zurova „nema mogućnosti da se taj slučaj zatvori“.

Iz balkanskog okruženja – kako prenosi Rojters – na listi je Milivoj Ašner, ustaški policijski zapovednik u Slavonskoj Požegi, koji je 2005. pronađen u Hrvatskoj, odakle je izmakao u Austriju, gde Beč odbija zahtev Zagreba za izručenje „s obzirom na njegovu krhku fizičku i mentalnu kondiciju“.

Devedesetpetogodišnji Šandor Kepiro je Efraimu Zurovu poseban izazov. Advokat u penziji, doktor prava, kapetan mađarske okupacione žandarmerije u Drugom svetskom „po propisima“ revnosni oficir masakra četiri hiljade nedužnih u južnoj Bačkoj, posebno u raciji u Novom Sadu februara 1942, mirno živi u Budimpešti.

Višegodišnji napori Centra „Simon Vizental“ za energičnije zahteve Srbije i odlučan korak Mađarske prema ratnom zločincu, još ne uspevaju. U septembru je Kepiro priveden na ispitivanje u mađarsku policiju, a – po agencijskim vestima – otad nikakav postupak nije poveden“.

Istoričar Zvonimir Golubović u odavno objavljenoj knjizi podseća: „Prema broju ubijenih, vremenu trajanja (gotovo čitavih mesec dana), načinu ubijanja i sudbini zemnih ostataka (bacanje pod led Dunava), nacionalnom sastavu (samo njih 163 nisu pripadali Srbima – 2.662 i Jevrejima – 1.103), socijalnom, rodnom i starosnom odnosu (skoro 500 dece), bez preterivanja može se reći da je racija jedan od najmonstruoznijih zločina počinjenih na tlu bivše Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata“.

Upitan nedavno o najuspešnijem i najneprijatnijem slučaju u lovu na naciste, Efraim Zurov je stavljanje Kepira na nišan – u potrazi od Argentine i Škotske do Mađarske – svrstao u najvredniji uspeh, a slučaj Ariberta Hajma u najbolnije razočaranje.

Posle akcija policija u 22 države i ponude nagrade od 450.000 dolara, poslednja vest je bila informacija Njujork tajmsa da je Austrijanac sa poternice u Egiptu primio islam i pre 17 godina umro.

Ivan Grozni, Ukrajinac po rođenju, sada odgovara za smrt dvadeset sedam hiljada Jevreja u gasnim komorama. Više nema živih svedoka, tužiocu ostaje da se uzda u dokumente. Pre više od tri decenije počeo je pohod pravde, kad je, kao radnik auto industrije optužen u Americi, gde je našao utočište posle završetka rata. Predat je konačno Izraelu, gde je 1988. osuđen na smrt vešanjem, ali ga je 1993. Vrhovni sud jevrejske države oslobodio „zbog nedovoljnog dokaza o pravom identitetu“, pošto su dostavljeni dokumenti iz arhive KGB tvrdili da je izvesni Ivan Marčenko, takođe Ukrajinac, zapravo pravi Ivan Grozni.

Ponovo dobijeno državljanstvo SAD, pa još jednom izgubljeno, najzad je dovelo Demjanjuka u Minhen, gde je – makar u kolicima – izveden pred sudiju. Prema sudu Efraima Zurova više zemalja ostaju pasivne zbog nedostatka političke volje ili neumeća da povedu istragu.

U takve, lovac na naciste ubraja Australiju, Austriju, Estoniju, Mađarsku, Litvaniju i Ukrajinu. Pravda je, srećom, nekad i neizbežna.

 
Danas, 02.12.2009.

Peščanik.net, 02.12.2009.