I mada će se Svetlane srditi na mene zbog ovog teksta (stalno insistiraju na tome da je bezbednost na prvom mestu), priznajem da sam danas umesto na „gej prajd“ otišao na „kontramiting“, te da sam sproveo tzv. sociološki eksperiment sa učestvovanjem. Jednostavno rečeno, danas sam nekoliko sati bio sastavni deo rulje koja je rušila naš grad (nisam krao patika, ama, ništa čak ni slomio). Obukao sam se kao oni, psovao kao oni i po potrebi (opet ta lična bezbednost) vikao za srpstvo, a protiv onih koji su bili na „gej prajdu“.

Ono što se na početku mora konstatovati jeste da je „prajd“ uspeo, i na tome treba čestitati državi, pa, ako treba, i Dačiću, jer su učesnici „gej prajda“ bili bezbedni tokom samog događaja (mada je posebna priča ona o ponašanju policije u policijskim stanicama kao što je SUP Zvezdara, gde su učesnici ostavljeni nakon „prajda“). Dodatno, država je prvi put posle dvadeset godina dala sistemski odgovor (makar na nekoliko sati) na sistemsko nasilje koje sistemski sprovode ultradesničarske organizacije u Srbiji. Preciznije, nakon duga vremena policijski pendrek je bio okrenut na pravu stranu i to punom merom, onako kako naši dragi nasilnici i zaslužuju.

Dakle, provevši par sati sa grupom od nekoliko stotina divljaka (najpre oko crkve svetog Marka), uverio sam se sopstvenim očima da je država na batinaše udarila punom snagom, baš onako kako je srpska policija znala da udari na učesnike građanskih demonstracija sredinom devedesetih. Ne posedujem mehanizam za skeniranje stavova ljudi koje ne poznajem, ali kladim se da je mnogim policajcima bilo mrsko što moraju da biju one sa kojima se načelno slažu; no, naređenje je stiglo Odozgo, i ono je izvršeno.

Vrhunac današnjeg dana bio je jedan pop SPC (uslikan, stavljen na sajt Peščanika), čija me je pojava neobično podsetila na scenu iz filma „Elizabeta“, gde nesretni kralj Španije Filip hoda sa svojim bogomoljcima, a ispred njega, pored njega i iznad njega visi vajni znak hrišćanstva – krst (nose ga posilni bez prestanka). E tako je i jedan pop bio opkoljen telesnom gardom i jednom krstačom na kojoj je, ah tako dramatično, pisalo ISTINA. Telesna garda od najmanje dvadeset bogomoljaca, u fantomkama, ošišanih na jedinicu (znate ih, vole romsku decu i onog neshvaćenog slikara iz Austrije – Adolfa), posedovala je radio vezu, marke MOTOROLA, ali i nekoliko savremenih mobilnih telefona, zahvaljujući kojima su znali gde treba usmeriti nas u rulji, koji kordon treba probiti, a gde se treba povlačiti.

Igra mačke i miša sa policijom trajala je najmanje dva sata, moji saplemenici su njih gađali kamenicama, a oni nas suzavcem. Jedna grupa policajaca iz interventne jedinice napadnuta je na uglu Kosovske i Takovske ulice na posebno dramatičan način, tako da je svih pet policajaca imalo više srče na okrvavljenim licima nego kose na glavi. Leteo je jedan uporan helikopter, bilo je i policijskih konja, žandarmerije, specijalaca svih boja i redova (mislim da su samo Legija i Zvezdan bili odsutni, iz opravdanih razloga, naravno).

Međutim, mene muči nekoliko pitanja:

1. Ko su momci koji su bili na ulicama?

2. Ko ih je organizovao?

3. Gde je Amfilohije Radović bio od 9 do 15h danas?

4. Da li će se ponovo sve završiti na obećanju države da se nasilje neće tolerisati, odnosno da li će moćno srpsko zakonodavstvo stvar okončati sa nekoliko snažnih prekršajnih prijava i jednom izjavom Tome Zorića da će on sve rešiti?

Idemo obrnutim redom. Policija je danas tukla, hapsila, marširala ulicom i, ’ajde da kažemo, radila svoj posao (bilo je i simpatičnih scena). Ali se kladim da će mali procenat, od inače malog broja uhapšenih, biti procesuiran po izmenjenom zakonu o javnim okupljanima, tj. većina izgrednika proći će sa nekoliko prekršajnih prijava.

Amfilohije Radović će se pomoliti u osami, možda sa bratom Pahomijem, za dušu i, naravno, telo mladih ljudi, posebno batinaša, a onda će Irinej saopštiti kako je nasilje tužna pojava, baš kao i glad u Africi… ali, gde su mladi tu je i šala.

A sada odgovor na prva dva pitanja od kojih mi se diže kosa na glavi.

Sopstvenim očima video sam da je moja grupa, od najmanje pet stotina mladih ljudi, od samog početka do kraja divljanja bila ORGANIZOVANA i logistički podržana. Moja grupa je znala u kojoj ulici je policija najslabija, a gde policiju treba izbegavati. Momci sa fantomkama preko glave naređivali su nam da se krećemo kao da smo prava mala paravojna formacija, dok su oni najstariji sa obeležjima fudbalskih klubova izigravali suštinske vođe. Pop je nam je poslužio kako bismo znali da je iza nas sam Bog, a crkva svetog Marka poslužila je kao utočište za mnoge koji su bežali od pendreka.

Ali, evo, za kraj odgovora na prvo, a možda i najvažnije, pitanje. Ja za par sati izlazim iz dvadesete decenije života (primam čestitke), a kažu ljudi da izgledam kao da mi je 25 leta. Umem da procenim sopstvenu vršnjačku grupu i moram konstatovati da je starosni prosek mojih kolega batinaša oko crkve St. Marka bio oko 18 godina. Dakle, danas sa mnom na ulici nisu bili moji vršnjaci, nego neka potpuno nova deca. Želim da iskoristim ovu priliku i da nam čestitam novu generaciju apsolutnih klinaca koji su klicali srpstvu i crkvi, a psovali i rušili laičku državu, koja im ništa dobro nije donela osim rata, nasilja i destrukcije.

I za sam kraj, mali deo velikog ludila. Jedan od vođa naše grupe smišljao je pogodne slogane za drati se. U jednom trenutku grupa od stotinak momaka počela je na njegovu inicijativu da viče, baš kao i tokom neuspelog „prajda“ 2001. godine: Jebaćemo pedere! Jebaćemo pedere! (!?)

Što bi rekao Koštunica: Živela Srbija!

Peščanik.net, 10.10.2010.

LGBTQIA+