Sever Kosova je ničija zemlja. Tamo ne postoji država. Republika Kosovo na severu nije uspostavila institucije pravne države. Paradoksalno, Republika Srbija takođe ne kontroliše život na severu, mada ga najvećim delom finansira. Ali, ako tu teritoriju ne kontrolišu ni država Srbija ni država Kosovo, ko onda kontroliše privredne i kriminalne tokove, milione evra investicija iz budžeta Republike Srbije, promet akcizne robe (posebno benzina), špediterske usluge za kamione koji ulaze na Kosovo? Dalje, ko upravlja saradnjom albanske i srpske mafije na Kosovu poslednjih deset godina? Ko kontroliše oko 150 do zuba naoružanih ljudi, spremnih da u bilo kom trenutku zapucaju? Ko kontroliše svaki centimetar teritorije severnog Kosova, i to od graničnih (oprostite, administrativnih) prelaza Jarinje i Brnjak do čuvenog mosta u Kosovskoj Mitrovici? Ko je osoba koja je dovoljno moćna da odluči da li će i kada Borislav Stefanović (i Goran Bogdanović) biti dobrodošli na sever, odnosno ko je taj koji može sebi da dopusti da otvoreno preti (fizičkom odmazdom) šefu pregovaračkog tima Srbije u razgovorima sa Prištinom? I, na kraju, ko je čovek koji kontroliše balvan revoluciju na severu Kosova i pali granične prelaze?

Sudeći prema pisanju medija (i u Srbiji i na Kosovu) zagonetna osoba je neki tip sa severa Kosova, ali čije ime ne mogu da napišem (u daljem tekstu On), jer bi mogao da nas tuži, a budite sigurni da bi u reformisanom sudstvu taj spor i dobio.

Mediji ovih dana kažu da je taj čovek novi Arkan, da je moćniji od države (i srpske i kosovske). Taj čovek je većem delu javnosti u Srbiji potpuno nepoznata figura. Slično legendarnom Šariću, i ovaj junak se poslednjih godina „vešto skrivao“ od medija, što mu je omogućilo da razvije posao težak nekoliko miliona evra mesečno.

Sve što se zna o ovoj zagonetnoj osobi je na nivou spekulacija. Posle završetka rata u Bosni (gde je imao istaknutu ulogu kao patriota i dobrovoljac jedne ozloglašene paramilitarne jedinice), svoju poslovnu karijeru započinje krajem devedesetih godina, da bi se početkom 2004. nametnuo kao neformalni lider Srba na severu Kosova, uz svestranu pomoć isturenog odeljenja jedne bezbednosne agencije iz Srbije. Od ulaska NATO snaga na Kosovo njega je promovisao Oliver Ivanović, čiji je On bio odani „čuvar mosta“.

Posebno je interesantno to da se ime ovog čoveka u kontinuitetu povezuje sa većim brojim teških krivičnih dela u našoj bivšoj koloniji (tu je i ubistvo jednog policajca), ali pravosuđe na Kosovu protiv njega već duži niz godina nije u stanju da izgradi pristojnu krivičnu prijavu. Njegovo ime se nekoliko puta nalazilo na poternicama kosovske policije, ali su, zahvaljujući bliskim poslovnim odnosima sa kosovskim političarima i mafijašima, ove poternice i krivične prijave najčešće padale iz proceduralnih razloga (nedovoljno dokaza).

Zanimljiva je i tesna povezanost ovog čoveka sa svim političkim garniturama koje su bile na vlasti u Beogradu od 2000. Njegove bliske kontakte sa DSS-om zamenili su kontakti sa DS-om, da bi se ovih dana vratio u sigurne ruke prijatelja iz DSS-a, jer žutima On više ne veruje – ali o ovom preokretu nešto kasnije. Naravno, junak ove priče najradije agituje za naprednjake, ali će za njih glasati kada budu na vlasti. Do pre godinu dana, Goran Bogdanović i On blisko su sarađivali (štaviše, On je rado i često finansirao određene političke aktivnosti DS-a na Kosovu), jer je Srbiji takav čovek bio koristan. Uostalom, ko će braniti sever Kosova od Albanaca? Pa, naravno, On i njegovi ćelavi momci.

On je u poslednjih desetak godina izgradio pravo malo carstvo. Nema poreske policije, nema regularne policije i, najvažnije, nema carine, već samo šverc (svega i svačega) i čisti keš. Obavešteni ljudi na severu Kosova i u Prištini tvrde da je vrhunac političke karijere On doživeo ovoga leta, kada je po nalogu određenih krugova u Beogradu sa svojim momcima zapalio granične prelaze na severu – i tako ušao u „visoku politiku“. Ta odluka doneta je na štetu tzv. državne politike Srbije na Kosovu i izazvala je konsternaciju u kabinetu Tadića, ali se pokazalo da je prekasno, odnosno da čudovište nema više ko da kontroliše. Paljenje prelaza predstavlja prvu od tri ključne greške koju su Srbi na Kosovu napravili na sopstvenu štetu, ali pre svega na štetu cele Srbije. Šta je dalje bilo? Zatim je na severu Kosova NN lice uz pomoć snajperske puške teško ranilo pripadnika specijalnih policijskih snaga na Kosovu Envera Zumberia. Teško povređeni policajac ubrzo nakon ranjavanja preminuo je od posledica teških povreda. I, na kraju, treća greška bila je pokušaj nasrtaja „golorukog naroda“ na pripadnike KFOR-a. Istinu je u osnovnim crtama u više navrata opisao Vuk Drašković. Tokom spornog incidenta, zaista su uglavnom stradali nenaoružani civili srpske nacionalnosti, koji su kao ovce dovedeni na kritičnu tačku nekoliko trenutaka nakon što je nepoznata osoba na devet pripadnika KFOR-a bacila eksplozivnu napravu kućne izrade.

Međutim, iako trenutno moćan pojedinac, gore opisani gospodin samo je jedan u nizu tehničkih lica zaduženih za terenski rad, i to ovog puta za terenski rad na severu Kosova. Neverovatno je kako Srbija ne može da živi bez ovakvih tipova. Da li je njihovo ime Arkan, Bagzi, Zvezdan ili Legija – sasvim je irelevantno. Treba pak obratiti pažnju na važnu ulogu Koštunice dr Vojislava i njegove ekipe sa severa Kosova (Marko Jakšić, Milan Ivanović i sl.) u poslednjem dešavanju naroda. Paljenje graničnih prelaza na severu nije bilo izvodljivo bez konsultacija sa legalistima, jer je i za ovo bilo presudno njihovo iskustvo paljenja Beograda iz 2007. Mnogo važnije, DSS-u je ova vrsta destabilizacije idealna podloga za pokušaj aktuelizacije kosovskog epa.

Još zanimljivije bi bilo proveriti da li je tačno da jedan akreditovani ambasador u Beogradu (šifra: ima li Srba u ovoj sali?) voli s vremena na vreme da poseti ćelave momke i da sa njima popije piće u čuvenoj kafani „Vožd” u Mitrovici. Naravno, popiti kafu sa prijateljima je legitiman izbor, ali podrivanje nacionalnih interesa zemlje u kojoj je neko akreditovani ambasador već je nešto drugo. I tako ukrug.

I, na kraju, malo o Evropi. Evropljani smatraju da je pred Srbijom na kraju ostao poslednji i to sasvim prost izbor: ili sever Kosova ili evropske integracije. Plan o podeli Kosova (sada se to zove razgraničenja) možda je bio pregovaračka opcija (i to ne vrlo mudra opcija) do proglašenja nezavisnosti Kosova. Međutim, tada Srbija o tome nije htela ni da razgovara. Sada ta opcija više ne postoji. Poslednja mogućnost za Srbiju je da dobije maksimalno rastegnut Ahtisarijev plan za sever. Međutim, sada smo svi u klopci. Tadić se upustio u rovovsku bitku sa svetom koju ne može da dobije. U isto vreme, slab i politički netalentovan kakav jeste, on se ne usuđuje da izađe iz fantazma u kojem danas živimo. A vreme mu ističe. Dok pišem ovaj tekst, ističe poslednji rok KFOR-a Srbima na Kosovu da se sklone sa svojih balvana. I na sve to dolaze izbori, a to je vreme kolektivnog ludila, laži, prevare i suludih obećanja. I to vam je to – red Kosova red Evrope. A rezultat će biti – ni Kosovo ni Evropa, samo povratak u devedesete.

Peščanik.net, 19.10.2011.

TEMA – KOSOVO