Muka sa problemima je što imaju bezbroj pogrešnih i samo jedno ispravno rešenje. Razumnom i obaveštenom čoveku ispravno rešenje javlja se kao jasno po sebi; budala će isprobavati sva pogrešna rešenja, jer misli da je najpametniji. Na primer: da problem slomi tako što će uzeti veći čekić. To nikako ne ide i zato je budala – budala. Jednostavno, što bi rekao doktor Koštunica.

Uzmimo, na primer, taj kosovski problem. “Uz velike napore od kosovskih Albanaca mogu se napraviti Jugosloveni”, pisao je 1989. iskusni i pametni Koča Popović. “Nema tih napora kojima se od kosovskih Albanaca mogu napraviti Srbi”. Bilo je to upozorenje u poslednjem trenutku. Slobodan Milošević nije hteo da ga čuje; nije mu valjao Azem Vlasi, pa je dobio Ibrahima Rugovu; nije mu valjao Rugova, pa je dobio Čekua, Tačija i Haradinaja. Ovim našim nesrećnicima ne valja Tači, pa će uskoro dobiti Haradinaja; samo čekajte.

Nezavisnost Kosova je činjenica. Sa činjenicama se izlazi na kraj na razne načine, od kojih je obično samo jedan ispravan, a svi ostali pogrešni. Ovi naši nesrećnici sada redom isprobavaju sve pogrešne načine: drže molebane (molebni? Basara misli da se tako kaže), nosaju litije, bacaju fatve, kletve i zakletve, skidaju čini, hoće da se parniče kod Međunarodnog suda pravde, da tuže zemlje koje su priznale Kosovo, uzdaju se u rusku pomoć, šalju Udbine komite da drže kosovske Srbe u zaptu i strahu, seku sebi onu stvar jer su se naljutili na svet i uopšte misle da im čekić nije dovoljno veliki, inače bi problem rešili. Ovako formulisan, međutim, problem se javlja kao nerešiv, nešto kao (oprostite na izanđalim metaforama) kvadratura kruga ili trisekcija ugla ili perpetuum mobile. Jednostavno (što bi rekao doktor Koštunica) – ne može, pa ne može i ne može. Kosovo neće postati zavisno i “deo Srbije”; zemlje koje su ga priznale neće priznanje povući; na evropskoj i američkoj zastavi neće zlatnim slovima pisati “Kosovo je Srbija”; nikakvi kozački eskadroni neće proterati Albance preko Prokletija, a neće, bogami, ni “Garda sv. cara Lazara” sa svojim tajnim oružjima (a i oni su se nešto ućutali…). Ne, građani i građanke, braćo i sestre u Hristu: ništa se od svega toga neće desiti. Uzaman se doktor Koštunica peni od pravednog gneva na mitinzima; uzalud mladi Ristivojević zaustavlja vozove; džabe Sveti sinod baca anateme; ne pomažu šamanski rituali i mantre. Pošto je to toliko očigledno, postavlja se neizbežno pitanje: da li su oni lažovi ili psihopate? Držeći se stare psihijatrijske mudrosti da je pravi ludak uvek lud na svoju štetu, a prevarant se pravi lud na svoju korist, nekako mi se čini da imamo posla s pokvarenjacima i lažovima. Oni su spremni da kosovske Srbe hladno i cinično žrtvuju zarad pukog opstanka na vlasti i to se sada vidi već golim okom, jer su kosovski Srbi jedino što im je ostalo za žrtvovanje – osim građana Srbije, ali to ionako ide ispred zagrade, zdravo za gotovo i s tim smo računali od početka. Ima tu, međutim, jedna drastična razlika: lako je nas žrtvovati, preživećemo mi i njih kao što smo preživeli i onog Nepomenika ispod lipe. Kosovski Srbi, s druge strane, u opasnosti su – i to stvarnoj, životnoj – da te njihove hohštapleraje ne prežive: sasvim doslovno i egzistencijalno. Evo se već profilišu novi Mile Martić i novi Milan Babić, novi Boro Mikelić i novi Slobodan Jarčević. Imaju i oni proverenu podršku Matije, Brane, Dobrice, Bore Čorbe, Kristijana Golubovića i Legije Ulemeka. Nafatirana parama poreskih obveznika, a po strogo stranačkoj i Udbinoj liniji, ta Koštuničina poverljiva lica busaju se u prsa junačka, “ne daju Kosovo”, pale carinske punktove, pucaju po međunarodnoj policiji kao po zečevima i dele humanitarnu pomoć samo svojima. Vladine koordinatore ne priznaju, jer nisu iz njihove stranke, legalisti.

Srbi severno od Ibra pod kontrolom su, dakle, narodnjačko-Udbine koalicije. A šta ćemo sa Srbima južno od Ibra, iz enklava? E, ako se nešto tu ne uradi, oni su viđeni za stradanje, jer ih je narodnjačko-Udbina koalicija očigledno otpisala kao kolateralnu i prihvatljivu cenu za ostanak na vlasti. Uzalud Rada Trajković moli, viče, upozorava i opominje; službeni i medijski Beograd sluša Marka Jakšića i Milana Ivanovića koji pričaju ono što im narodnjačko-Udbin Beograd kaže. Da ne govorimo o veoma mogućem Udbino-komitskom scenariju koji bi podrazumevao krvave incidente zgodne za predizbornu kampanju.

Da li je uopšte ostalo nešto pametno da se uradi, spasavanja života i opstanka Srba na Kosovu radi? Jeste, ali tu treba izvestan napor: činiti moguće umesto nemogućeg, što se ovda javlja kao svetogrđe, veleizdaja i nezamislivo. Naime, osigurati život, budućnost i opstanak Srba na Kosovu tako što bi neko seo i počeo da razgovara sa kosovskom vladom o njihovom životu i bezbednosti, ali i o srpskim svetinjama i kulturnom i crkvenom nasleđu.

Već čujem odjeke i reagovanja: Šta? Da razgovaramo sa “lažnom NATO državom”?! To bi bilo “priznanje”! itd. Pa niko vas ne tera da bilo šta “priznajete”. Sedite s njima, uhvatite se za 1244 i suočite ih sa obavezama, ali i sa obećanjima koje daju. Skrenite im pažnju na njihov trgovinski bilans sa Srbijom, na primer; ima još argumenata. Ne bojte se, neće oni tražiti od vas da ih “priznate”, ali vi možete od njih da tražite ono što je glavno: sigurnost života i imovine Srba u enklavama; sigurnost i zaštitu srpskih svetinja; konačno rasvetljavanje imovinskih prava na Kosovu (šta je tu čije); zaštitu privatne svojine koju su priznali kao neprikosnovenu; pa da vidimo gde smo.

Učinite ono što je i moguće i potrebno; prestanite da tražite ono što je nemoguće. Ej, ljudski životi su u pitanju!

A da sednete i porazgovarate, umesto što bulaznite razne “pseudologiae fantasticae”, kako se to stručno kaže?

 
Danas, 21.04.2008. 

Peščanik.net, 21.04.2008.