Radio emisija 24.12.2010, govore: Marko Milanović i Dimitrije Boarov.

Svetlana Lukić: Ne znam kako vi, ali ja cele noći ne mogu da zaspim od brige za predsednikovu Ahilovu tetivu, nije me umirilo ni saopštenje konzilijuma da je operacija dobro prošla i da se predsednik lepo oporavlja u svom predsedničkom apartmanu na VMA. A šta ako konzilijum greši, a mi smo napravili Srbiju u kojoj je šef države kao oni kraljevi zaostalih plemena koja veruju da njihov kralj nosi na leđima ceo univerzum, i ako se naglo pomeri, secne ga išijas, automatski se poremeti ravnoteža celog svemira. A šta ako Tadiću zbog loše operacije klecne noga – odosmo dođavola svi.

Ali da ne brinemo, dobro je prošla – nikada do sada izvedena operacija RUPTURE Ahilove tetive leve noge, a odstranjen je i kalcifikat na toj tetivi kao i egzostoza na petnoj kosti.

Pe jel ovo nas neko zeza? Čemu ovaj cirkus u kome su se čak i oni koji su s razlogom skakali na ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića zato što je operisao kičmu u inostranstvu i time pokazao da ne veruje domaćim lekarima, sada povodom Tadićeve pete ućutali, i ne samo to, nego brane njegovo ljudsko pravo da se leči kako misli da je za njega najbolje. A njegovo ljudsko, tj predsedničko pravo je i da dovodi jednog od najboljih ortopeda na svetu koga dočekuju i tretiraju kao državnika. Svi smatraju da je neuljudno pitati ko tog čoveka plaća, nego novinari navodno iz pouzdanih izvora saznaju da je došao džabe i da mu je čast da operiše predsednika Srbije.

Ma, baš nas briga za to, imamo mi ozbiljnije probleme, kažete vi, pa imamo, ali je i ovaj cirkus povodom Ahilove pete pokazao da državu vodi jedan egocentrik, koji sam sebe doživljava kao filmsku ili sportsku zvezdu u ravni Dejvida Bekama pred kojim tek stoji blistava sportska karijera. Preterani sportski duh predsednika koji ne zna ni da se zagreje pred basket, koji ne bi smeo ni da ga igra, doveo je do toga da sada cela nacija treba da trpi posledice Tadićeve krize srednjih godina…

Više me plaši nego što me nervira ova budalaština sa Ahilovom petom, jer se poklapa sa objavljivanjem na predsednikovom sajtu – Tadićeve strategije razvoja Srbije do 2020, koja pokazuje da je prvi čovek Srbije potpuno odlepio od stvarnosti. Nalupetao se tamo, te umesto manje od 4000 evra po glavi stanovnika, za koju godinu ćemo imati, njegov je genijalni plan, 8000; zaposliće 400.000 ljudi, a inflaciji neće dati da bude veća od tri odsto… I sad će još armja ekonomista da izigrava klovnove tako što će na javnoj raspravi, koju je predsednik zakazao baš kada ga je peta najviše bolela, analizirati genijalnu strategiju leta srpske privrede u kosmos.

A šta ako stvarno usvoje tu ludačku strategiju, u kojoj jedino nisu predviđene pare kojima bi se finansirao taj let u kosmos, šta ako to postane stvarno, kao što je najavio šef, krovni dokument na osnovu koga će se donositi svi ostali planovi. Zlatna žica predsednikovog buncanja protegnuće se kroz celo društvo.

I dok je predsednik opravdano odsutan, njegovi najbliži saradnici su se potpuno izgubili, kao ronini, samuraji bez gospodara, idu okolo i prave silne nepodopštine, počev od ortopeda Olivera Dulića koji je bio deo tima koji je operisao predsednika, a ja pomalo žalim što ga on lično nije operisao nego je samo kibicario – taj Dulić najavljuje da će ubuduće svi bespravno podignuti objekti biti besplatno legalizovani, svakih 12 sati se menja odluka da li da se poveća ili ne porez na kompjutere, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije se žali da policija otvara i evidentira pisma koja agencija dobija, Nata Mesarović isleđuje Društvo sudija Srbije, pokazujući da ne zna zakon, urbanisti iz Leskovca su smislili plan kako da ih trasa Koridora 10 ne zaobiđe i navodno su izdejstvovali promenu trase autoputa zbog odličnih ćevapčića u motelu Predejane…

Sve će doći na svoje mesto 5. januara kada će se predsednik pojaviti u javnosti. Ali ako ne pomogne ni on, ni ona zlatna žila u Žagubici, onda spas moramo da potražimo u prijateljskom Japanu. Tamo su neki naučnici genetičkim inženjeringom napravili miša koji peva kao ‘tica. Ako mogu to, onda im neće biti problem da nam genetskim inžinjerigom naprave običnih milijardu-dve evra, ne moraju da pevaju.

Ogroman deo hrišćanskog sveta sutra slavi Božić, mi nismo među njima. Kalendar Pape Grgura ovde nije dobrodošao, istoričar Slobodan Marković nam je ne tako davno u Peščaniku ispričao kako se dogodilo da se pravoslaci u Srbiji još uvek rukovode julijanskim kalendarom, tako da rođenje Hristovo slave 6. januara, a uz pomoć oružja svih kalibara Novu godinu dočekuju 13. januara.

Slobodan Marković: U vezi sa pitanjem kalendara postoji mnogo paradoksa. Jedan od njih je i da se doček Nove godine 13. na 14. januar naziva pravoslavna nova godina. To je jedan novoskovani termin koji nema veze sa istorijskim činjenicama. Naime, julijanski kalendar, kao što i samo njegovo ime kazuje, vezan je za rimskog vojskovođu Gaja Julija Cezara. Po njegovoj narudžbini taj kalendar je uveden 46. godine pre Hrista, s tim da ga je najverovatnije izradio astronom helenističkog Egipta, Sozigen. To je kalendar koji je bio daleko tačniji od prethodnog, ali koji je, dakle, delo jednog paganskog vojskovođe i jednog paganskog astronoma, tako da što se bilo koje hrišćanske crkve tiče, ona nema nikakvog razloga da bude vezana baš za taj kalendar. Druga stvar su nazivi meseci koje koristimo, koji su takođe paganski, od toga da neki označavaju rimske bogove kao što su januar ili mart, do toga da juli i avgust označavaju rimske vladare Julija Cezara i Avgusta Oktavijana. U samim nazivima kalendara i meseci prisutan je paganski karakter ovog kalendara.

Već od IV veka vodila se rasprava o tome kada treba proslavljati Uskrs. Posle skoro 13 vekova, u katoličkoj crkvi je 1582. reformisan kalendar i papa Grgur XIII je doneo bulu, čiji naziv sve govori – Inter gravisima, među najtežima. Bilo je potrebno 13 vekova da se to pitanje reguliše. O čemu je u stvari reč? Pošto julijanski kalendar zaostaje za astronomskom godinom otprilike na svakih 128 godina za jedan dan, od sabora u Nikeji 325. do te reforme nakupila se razlika između astronomske i julijanske godine, koja je u XVI veku iznosila deset dana. I zbog toga je tom papskom bulom odlučeno da nakon 4. oktobra 1582. ne svane peti nego 15. oktobar, da bi se tih deset dana uskladilo. Dakle, razlika je u XVI veku bila deset dana. Ali julijanski i taj novi gregorijanski kalendar nemaju isti stav prema prestupnim godinama, i to prema prestupnim godinama koje označavaju kraj veka, dakle, stotim godinama. I onda se dogodilo da na svakih četiri stotine godina imamo tri godine koje nisu prestupne u gregorijanskom, a prestupne su u julijanskom kalendaru.

1700, 1800, 1900 i 2100. su godine koje su prestupne u julijanskom, a nisu prestupne u gregorijanskom i nakon svake takve godine uvećava se razlika između ova dva kalendara. Ona je između 1572. i 1700. bila 10 dana, između 1700. i 1800. 11 dana, 1800. i 1900. 12 dana, 1900. do 2100. 13 dana i tako dalje. I što više protiče vremena razlika će se povećavati. Po julijanskom kalendaru Nova godina je 1. januara, a po gregorijanskom je trenutno četrnaestog. U pravoslavnoj crkvi nije sporna potreba da se reformiše julijanski kalendar, jer je očigledno njegovo zaostajanje za astronomskom godinom, međutim uvek je bilo sporno prihvatanje kalendara koji je donela katolička crkva – u tome je cela stvar. Zbog toga je na jednom saboru, koji je održan maja meseca 1923. u Carigradu i koji je okupio sve predstavnike pravoslavnih crkava, izvršena reforma julijanskog kalendara i to po projektu koji je podneo član srpske delegacije, naš poznati geolog i astronom Milutin Milanković.

Njegova shema kalendara naziva se reformisani julijanski kalendar i prihatile su je carigradska i aleksandrijska patrijaršija, grčka i kiparska arhiepiskopija, rumunska pravoslavna crkva, a mnogo kasnije i bugarska pravoslavna crkva. Nikada je nisu prihvatile srpska i gruzijska pravoslavna crkva, a ruska pravoslavna crkva ju je prihvatila, ali u vreme kada je patrijarh bio u pritvoru, i zbog toga je kasnije te iste godine, 1923. prvo prihvaćena, pa onda odbačena, tako da ove tri crkve to nisu nikada prihvatile. Ali paradoks je u tome što je upravo srpski predlog iznesen u Carigradu, i što se još najveći srpski mitropolit 19. veka, mitropolit Mihailo, zalagao za reformu kalendara. Tako da, ne u smislu broja vernika, ali u smislu broja crkava, većina pravoslavnih crkava je prihvatila ovu reformu. Po toj reformi Nova godina je 1. januara, poklapa se gregorijanska i reformisana julijanska. Zašto se ovo zove reformisani julijanski kalendar, zato što je Milutin Milanković izračunao da na svakih 3.300 godina gregorijanska godina zaostaje za jedan dan, pa je on napravio precizniji kalendar, na osnovu kojega godina zaostaje za jedan dan tek na svakih 28.800 godina. I ta dva kalendara se poklapaju do 2800. godine, kada će između njih doći do razmimoilaženja od jednog dana.

Naravno, to je vrlo bitno napomenuti, pošto tu u javnosti postoje zablude, kako to da neke pravoslavne crkve slave po katoličkom kalendaru jedan praznik, drugi ne. Nijedna pravoslavna crkva nije prihvatila praznovanje Uskrsa po reformisanom julijanskom kalendaru, sve su zadržale stari julijanski kalendar, a samo proslavljanje nepokretnih praznika ide po reformisanom julijanskom kalendaru, koji je u stvari istovetan gregorijanskom do 2800. Tako da u ovom trenutku pravoslavne crkve imaju tri različita stava. Jedna jedina, mala pravoslavna crkva, ali koja je u svojoj državi zvanična crkva, to je finska pravoslavna crkva, ona je prihvatila gregorijanski kalendar. One crkve koje sam već pomenuo su prihvatile reformisani julijanski, i ove četiri crkve – ruska, gruzijska, srpska i jerusalemska patrijaršija – i dalje koriste stari julijanski kalendar.

Svetlana Lukić: Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je odluku da međunarodni sudovi za ratne zločine u Ruandi i Jugoslaviji sve slučajeve treba da završe do 2014. godine. Međutim, zlikovci će imati gde da odgovaraju, postoje drugi sudovi za takve ljude. Evo, glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda, Luis Moreno Okampo, je nedavno zatražio od suda da podigne optužnicu protiv šestoro državljana Kenije, među kojima je i potpredsednik vlade, za koje se veruje da su odgovorni za smrt više od 1.200 ljudi koji su stradali tokom nasilja koje je izbilo posle izbora pre tri godine.

U Beogradu je ovih dana u organizaciji Beogradskog centra za ljudska prava održana konferencija pod naslovom – Nasleđe Međunarodnog krivičnog tribunala. Na konferenciji je govorio i bivši predsednik i sudija Međunarodnog krivičnog tribunala Fausto Pokar, ali i naš današnji sagovornik Marko Milanović. Prvi put kada je gostovao u Peščaniku bio je student, potom magistar, a sada je doktor nauka, nedavno je doktorirao u Kembridžu.

Marko Milanović: Tribunal je procesuirao oko 160 ljudi. Preostala su samo dva begunca, Hadžić i Mladić. Sud se bliži završetku svog rada, između ostalog i zbog novca, njihov dvogodišnji budžet je preko 200 miliona dolara. Države koje daju te pare neće da ih daju beskonačno, a sam Tribunal je i zamišljen kao jedna privremena institucija. Dakle, Tribunal za Jugoslaviju, kao i onaj za Ruandu se postepeno gase. Postoji više momenata bitnih za njegovo gašenje‚ pre svega, tu je recimo pitanje šta će biti sa njegovim arhivama, a drugo vrlo bitno pitanje je na koji način će Tribunal posle tog zvaničnog završetka svog rada nastaviti sa onim što zovu rezidualnim mehanizmom. Oni su sada smislili plan po kome će, na primer, ako Mladić i Hadžić budu uhapšeni, neke sudije koje su u pripravnosti sesti ponovo u Hagu i njima suditi. Dakle, njima u svakom slučaju neće suditi domaći sudovi ako ikada budu uhapšeni.

Takođe, Tribunal mora da ima nekoliko sudija sa mnogo manjim osobljem koji će odlučivati o zaštitnim merama, jer i dalje postoje svedoci koji su negde sakriveni, koji su pod raznim zaštitnim merama. Dalje, neko mora da odlučuje o zahtevima osuđenih za skraćenje kazne ili za puštanje na slobodu itd. Znači, tu postoji značajan broj stvari o kojima će odlučivati taj rezidualni mehanizam koji će činiti nekoliko sudija. I taj mehanizam će suditi Mladiću i Hadžiću ako budu uhvaćeni. Da ne bude zabune, oni mogu da stave katanac na bravu u onoj zgradi u Hagu, ali će taj katanac da otvore istog trenutka kada ova dvojica budu uhapšeni. I ne može da se desi da oni dozvole da Mladiću I Hadžiću bude suđeno pred bilo kojim domaćim sudom. To je isključeno. Kad kažem oni, mislim na one koji se o tome pitaju, a to su sve velike sile, uključujući tu, by the way, Rusiju i Kinu. Rusija recimo ima poprilično embivalentan stav prema Tribunalu, htela bi da se što pre zatvori, jer to košta, a ona tu isto tako daje pare, ali istovremeno i Rusija I Kina su glasale za osnivanje Tribunala, za imenovanje svih sudija, pa i sada za produžetke mandata Tribunala.

Dakle, velike sile su na sebe preuzele odgovornost da se ova stvar privede kraju na način na koji se ona privodi kraju. Nikada one neće zbog svog političkog i moralnog kredibiliteta dozvoliti da se Mladiću sudi pred bilo čijim sudom osim pred Haškim. Dakle, jedini spas za Mladića da ne ode u Hag je ili da ga ne uhvate ili da umre, nema druge. Dakle, ta ideja da će se Tribunal zatvoriti i da će ga oni izbeći je suluda. Upravo ideja rezidualnog mehanizma je da to ne može da se dogodi.

Svetlana Lukić: Šta nameravaju da rade sa tim arhivama, i koji je njihov značaj?

Marko Milanović: U tim arhivama postoji nebrojeno mnogo raznih dokumenata, raznih materijalnih dokaza koji su izvedeni u Tribunalu ili čak nisu morali biti izvedeni u sudskom postupku, nego su bili prikupljani u istrazi. Sve to je za istoričare dragocen fond podataka. Ta arhiva je mnogo veća nego arhiva koja je ostala iza Nirnberškog procesa. Iza nje je ostala jedna arhiva čija je jedna kopija u Hagu, u Palati mira, a druga kopija se čuva u Kongresnoj biblioteci u Americi, ali ova Haška arhiva je mnogo, mnogo veća.

Cilj te naše konferencije je bio razmatranje ovih pitanja završetka rada Tribunala, ali pre svega procena da li je Tribunal bio uspešan u svom radu. Da bismo izvršili tu procenu prvo moramo da utvrdimo kriterijume, da ustanovimo koja su to merila po kojima mi ocenjujemo da li je Tribunal ostvario svoju misiju. I tu su sad mogući razni pristupi. Najuži pristup, koji se meni najviše i dopada, je da je svrha Tribunala i drugih sudova – kažnjavanje. To je ono što sud radi, za šta je institucionalno osposobljen. Tu sede pravnici, ljudi koji odlučuju o krivici nekog pojedinca za neke konkretne zločine. I ono što mi od njih očekujemo jeste da neki ljudi budu kažnjeni za ono što su učinili. Sama činjenica da je neko kažnjen za neki strašan moralni prekršaj je sama po sebi dobra. Dakle, što se bar mene tiče, da Tribunal nije ništa uradio osim što je kaznio ili barem procesuirao tih nekih stotinak ljudi, to je za mene dovoljno dobro. E sad, kažnjavanje ima i ekspresivnu ulogu, posebno kad je u pitanju kažnjavanje vođa. Da se mi razumemo, da nije bilo Tribunala nijedan iole značajan politički čovek iz bivše Jugoslavije ne bi nikada bio kažnjen. Moguće je da bi u nekom trenutku neki sud sudio nekim ljudima srednjeg ili nižeg ranga, kao što to sada rade domaći sudovi. Ali i ti sudovi u zemljama u regionu ne bi radili ovo što rade, na način na koji rade, da nije bilo Tribunala. Dakle, da nismo imali Tribunal svi ovi ljudi bi ostali nekažnjeni. Naravno, moguće je da je kažnjen neko ko nije trebalo da bude kažnjen, u svakom pravosudnom sistemu postoje greške. Sigurno je da mnogi ljudi koji su trebali da budu kažnjeni nisu kažnjeni, pa, ne znam, Borisav Jović se šeta po pijaci ili Veljko Kadijević… Dakle, to nije dobro, ali je Tribunal neke ljude kaznio, i bolje išta nego ništa.

Ali ono što je posebno bitno je da je Tribunal kaznio vođe, a celo ponašanje i delovanje vođa bilo je zasnovano na ideji da mogu da rade sve što hoće. Dakle, ko je u Srbiji mogao da zamisli Slobodana Miloševića da sedi pred nekim sudijom? Niko, pa ni on sam nije mogao to da zamisli. Ja ne znam kako ti, ali ja sam doživeo fizičko zadovoljstvo kad je sudija Mejn njemu ukinuo mikrofon i rekao – ne možeš ti da pričaš šta hoćeš i kad hoćeš. To je bitno i za nas ovde, ali to je bitno i za ceo svet, ceo svet je dobio nešto od toga što su ljudi na tako odgovornim funkcijama odgovarali za to što su činili. I to je i poruka Nirnberga, to je poruka i Haškog tribunala, to je poruka i ovog stalnog Međunarodnog krivičnog suda. To je zapravo podvrgavanje sile pravdi, nekom idealu pravde ili vladavine prava. To je bitno za sve, to nadilazi bivšu Jugoslaviju.

S druge strane, njegova pravda je neminovno selektivna, neminovno je da oni, na primer, nisu aktivno proučavali eventualne zločine počinjene od strane NATO tokom bombardovanja, nisu jer u celosti zavise od moći, para, uticaja tzv. međunarodne zajednice. Naravno da će prema njima biti dupli standardi, dakle, ta pravda sigurno nije idealna. Kao što ni srpsko pravosuđe ne goni tebe i mene jednako kao Miroslava Miškovića, neminovno je da će jači biti u boljoj poziciji od slabijeg. Ali bolje išta nego ništa, to je prvi takav Tribunal u moderno vreme i on je bio zametak za razne druge međunarodne tribunale. U Srbiji je uvreženo mišljenje da postoji samo sud za nas, međutim, postoje međunarodni krivični sudovi, ovi ad hoc, posebni sudovi nastali posle Haškog tribunala. Dakle, postoji tribunal za Ruandu koji sedi u Aruši, postoji recimo tribunal za Sijera Leone koji sudi između ostalog Čarlsu Tejloru, bivšem predsedniku Liberije. Postoji tribunal za Kambodžu, nedavno je osnovan i posebni tribunal za Liban, koji će suditi osumnjičenima za ubistvo Rafika Haridija, bivšeg premijera Libana. I pre svega, postoji taj stalni Međunarodni krivični sud čiji je i Srbija član, koji je nedavno optužio predsednika Sudana za genocid i ratne zločine… Sve to ne bi postojalo ili bi došlo mnogo kasnije da nije bilo Haškog tribunala.

Dakle, to kažnjavanje je dobro samo po sebi, ali ono treba da ima i neke dodatne uloge. To je na primer prevencija, tj. treba da utiče na ljude da ne vrše zločine. Pitanje je koliko je Tribunal imao takvo dejstvo, to je zapravo nemoguće znati. Ja mogu recimo da izvučem grafikon stope kažnjavanja u Srbiji i stope kriminaliteta u Srbiji i da vidim da li postoji korelacija između te dve stvari. To je nemoguće učiniti kad je Tribunal u pitanju. Ono što znamo jeste da je Tribunal osnovan 1993. i da nije sprečio Srebrenicu. U tom smislu Tribunal sigurno nije uspešan, on nije sprečio ljude koji su hteli da učine neke zločine da ih učine, bar ne na teritoriji bivše Jugoslavije. Ali s druge strane, on možda i jeste poslao poruku vođama u drugim zemljama u svetu, da će oni možda biti kažnjeni za to što čine. Možda neće, možda će imati dovoljno jaku političku zaleđinu da to izbegnu, ali pre je bilo sigurno da neće.

Da li Tribunal piše istoriju? Sudije neminovno moraju da daju kontekst tim događanjima za koje se sudi. Znači, nedovoljno je da kažu – u tom i tom selu ubijeno je toliko i toliko ljudi, oni moraju da daju kontekst, posebno kada su u pitanju političke vođe koje treba smestiti u lanac komandovanja od sto ljudi koji je doveo do tog konkretnog zločina. Zvanični istoričari u Srbiji koji su generalno desno nastrojeni će naravno mrzeti činjenicu da Tribunal na taj način i piše istoriju. Donekle je to njegovo pisanje istorije amatersko jer oni nisu istoričari. Problem je pitanje kome su zapravo te utvrđivane činjenice namenjene. Dakle, oni su utvrdili činjenice za potrebe sudskog postupka, ali da li su oni utvrdili činjenice kojima mi ovde verujemo? E, to nisu.

Beogradski centar za ljudska prava već skoro deset godina vrši periodična istraživanja javnog mnjenja u Srbiji o stavovima prema Tribunalu, prema zločinima generalno, o znanju ljudi o zločinima… 2009. godine je urađeno poslednje istraživanje i rezultati su porazni. Na pitanje kakav je vaš stav prema Haškom tribunalu, samo 14% ljudi kaže da ima pozitivan stav a 72% ima negativan stav. Pošto ljudi ovde ne vole Tribunal, oni i ne veruju tome što Tribunal kaže. Na pitanje da li verujete činjenicama kako su utvrđene u presudi Milutinoviću i drugima o zločinima na Kosovu, tj. da su postojali masovni zločini protiv Albanaca na Kosovu 1999. godine, samo 8% Srba veruje da su te činjenice takve kako ih je Tribunal utvrdio, 54% misli da nisu, a 37% nema mišljenje ili ne zna. Kada je u pitanjju nagori zločin, Srebrenica, samo 15% Srba veruje da je tamo ubijeno preko 7.000 ljudi kako je Tribunal utvrdio, dok 46% kaže – streljano je, ali mnogo manje, znači relativizuju zločin, dok mnogo manji broj ljudi uopšte poriče da je zločina bilo. Ali opet, Tribunal je rekao X, ali samo 15% ljudi veruje da je X tačno, i to je tako. Tome pomoći nema. Jedini način da se taj procenat izmeni je da oni koji kontrolišu RTS umesto jedne pesme puste drugu pesmu, jer na pitanje kako se informišete o Tribunalu, otprilike 60% njih kaže da se informiše preko RTS, dvadesetak posto preko B92. Znači, svaka bitka za istinu kako je vidi Tribunal je u ovom trenutku izgubljena.

Svetlana Lukić: Koliko se sećam rezultata istraživanja koje je Beogradski centar radio posle 2000. godine, oni su nekih godina strašno varirali, a to znači da su ljudi reagovali na poruke koje su im slate iz vrha države i medija…

Marko Milanović: Tako je, do 2003. godine, do ubistva Đinđića postojala je jedna značajnija svest o tome šta se događalo tokom ratova. Od tada, generalno posmatrano, svest o zločinima je u stalnom padu. Ali najveći pad se desio u vreme Koštuničine vlade. Dakle, kad je Koštunica došao na vlast svi ti procenti su počeli da padaju, jednostavno zato što je vlast slala poruke kakve je slala. A ljudi su ovde predisponirani da veruju autoritetu.

Svetlana Lukić: Pogotovo kad im to odgovara…

Marko Milanović: Pogotovo kad im odgovara, svi mi verujemo u ono što želimo da verujemo, verujemo u ono što potvrđuje naša predubeđenja.

Svetlana Lukić: Meni se uvek činilo da deo problema leži i u načinu izveštavanja o radu Haškog tribunala, odnosno o zločinima zbog kojih se nekome sudi. Veoma često su ti izveštaji bili potpuno depersonalizovani, govorilo se administrativnim jezikom, eventualno se pomenula neka brojka, neki član zakona… Pretpostavljam da je to dovoljno za sud, ali to nije moglo da izazove elementarno ljudsko saosećanje prema žrtvama.

Marko Milanović: Da, to bila neka vrsta antiseptičnog izveštavanja, ona je mnogo svarljivija za našu populaciju nego emitovanje svedočenja ljudi koji su strašno propatili. Ko će to da gleda? I nama koji kao želimo da otkrijemo istinu je muka od svega toga, a ljudi žele što više da to zaborave. Mi smo prošle nedelje na Pravnom fakultetu Univerziteta Union promovisali tu knjigu o Tribunalu. U publici je bilo oko 200 studenata. Mi smo ih u jednom trenutku pitali – koliko vas je videlo video snimak ubistva one dece u Trnovu kod Srebrenice koje su izvršili Škorpioni, samo njih petnaestak je diglo ruku. Dakle, taj snimak koji je izazvao šok u našoj javnosti kad je emitovan, već sada je potisnut. Jednostavno ljudi neće to da gledaju. I kada bi na RTS počeli sa tom vrstom izveštavanja, pitanje je da li bi ljudi jednostavno ugasili televizor. Ja mislim da bi mnogi ugasili televizor.

Niko nikad nije bio zadovoljan bilo kojom presudom koju je Tribunal izrekao. Ako je kazna velika, ljudi iz čije nacije je učinilac tog dela će reći – kazna je previsoka. Žrtve nikad nisu zadovoljne. Ja još nisam video presudu da su sve žrtve rekle – e, svaka vam čast. Mi sve i dalje gledamo kroz tu prizmu nacionalnosti. Tako je bilo i sada sa presudom Šljivančaninu. To je inače bio jedan veliki galimatijas od predmeta, prvostepeno veće je reklo jedno, žalbeno veće je višestruko povećalo tu kaznu, da bi nedavno u jednom vanrednom postupku žalbeno veće ublažilo tu kaznu. Niko ko nije pročitao tu presudu nema pravo da sudi o visini kazne. Nema pojma o činjenicama koje su tu bile ključne, ali svi imaju mišljenje. Ovde je svako selektor fudbalske reprezentacije, svako misli da on tačno zna koliko je Šljivančanin kriv illi nije kriv. To je uvek tako i to je jedna od stvari zbog koje smo napisali ovu knjigu Haške nedoumice. Postoji korelacija između neznanja o Tribunalu i negativnog stava o Tribunalu. Ne kažem da postoji uzročno posledična veza i sigurno je da negativan stav o Tribunalu nije posledica jedino neznanja o njegovom radu. Mi smo, dakle, napisali ovu knjigu koja je vrlo kratka, pisana jednim normalnim jezikom, koja pokušava da objasni šta je to, na primer, zajednički zločinački poduhvat, šta je komandna odgovornost… Ko hoće da se informiše ima gde će da se informiše. Ali ja bar mislim, ako nešto ne znaš ne treba o tome da imaš mišljenje. I ako hoćete da budete kritični prema Tribunalu, prvo pročitajte nešto.

Svetlana Lukić: Kako ste vi objasnili zajednički zločinački poduhvat.

Marko Milanović: Zajednički zločinački poduhvat je oblik krivične odgovornosti koji je potreban međunarodnim sudovima da bi uhvatili učinioce visokog ranga. Zašto? Na primer, Hitler sedi negde u Berlinu, nijednog konkretnog Jevrejina nije dodirnuo, nije naredio ubistvo nijednog konkretnog Jevrejina. Dakle, kada bi mi pogledali te klasične oblike krivične odgovornosti koji postoje u domaćem pravu, ne bi postojao način da osudimo Hitlera. I zato je u međunarodnom pravu razvijena ta doktrina zajedničkog zločinačkog poduhvata. U nekim prvobitnim oblicima je razvijena još u Nirnbergu, zato što su se suočili sa istim problemom,sa pokušajem da uhvate okrivljene visokog ranga. Ta doktrina to čini tako što tog okrivljenog visokog ranga čini krivično odgovornim za sva dela koja su učinili svi pripadnici tog zajedničkog zločinačkog poduhvata, koji su delili neku zajedničku kriminalnu nameru. Tako da ja ne moram da dokažem da je Hitler nekoga ubio, ne moram čak ni da dokažem da je on znao za bilo koje konkretno ubistvo. Ja samo moram da dokažem da se on zaverio sa grupom ljudi da čini određena krivična dela i da je on tom zločinačkom poduhvatu dao značajan doprinos. Tako ja hvatam Hitlera.

Većina ljudi koji su činili najgore zločine, ako mene pitaš, nije nikoga mrzela, oni su to radili iz potpuno lukrativnih pobuda, da bi pljačkali. Da li je Arkan mrzeo Hrvate? Otkud ja znam, ja samo znam da je on ratovao da bi se nakrao. Dakle, to je bio njihov razlog učestvovanja u tom sukobu. Ja ne verujem da je Slobodan Milošević mrzeo muslimane ili Hrvate, ja mislim da je njega iskreno bilo baš briga i za njih i za Srbe. On je učestvovao u ratovima, započeo ih, inicirao ih i vodio da bi svoju vlast povećao, to je bio njegov motiv. Krivično pravo generalno ne gleda motiv, ono gleda nameru ili umišljaj, ono gleda šta ste vi konkretno želeli da postignete. Vi ste želeli da prognate Srbe iz Hrvatske, da li ste to radili iz ideologije, jeste radili zbog para, jeste radili zbog ovog ili onog na kraju nije bitno, bitno je samo da ste vi želeli da to uradite i da mi možemo da dokažemo da ste vi to želeli. Ali to mora da se dokaže. Milutinović je oslobođen zato što nije moglo da se dokaže da je on bio deo zajedničkog zločinačkog poduhvata, čišćenja Albanaca sa Kosova. On nije delio tu kriminalnu nameru, tj. možda je jeste delio, ali to nisu mogli da dokažu pred Tribunalom van svake razumne sumnje.

Jedna od stvari koju je Tribunal rekao prvi put, niko to do tada nije rekao, to je da silovanje predstavlja ratni zločin, a silovanje je u ratu u Bosni korišćeno kao metoda ratovanja. Žene su na svim stranama masovno silovane. Druga veoma bitna stvar koju je Tribunal uradio jeste što je ustanovio da ratni zločini postoje u unutrašnjim oružanim sukobima. To nekome ko nije pravnik može da zvuči debilno, naravno da postoje ratni zločini u unutrašnjim oružanim sukobima, u građanskim ratovima. Tu su rasprostranjeniji nego u klasičnim međunarodnim oružanim sukobima, ratovima između više država. Međutim, međunarodno pravo je nastalo kao pravo koje reguliše odnose između država, a ne unutar država. I sve do osnivanja Tribunala bilo je potpuno nejasno da li, dakle, kada jedan pobunjenik siluje ženu koja ima simpatije prema vlasti u nekoj državi, čini ratni zločin ili ne. Kad bi pitali međunarodne pravnike da li je to ratni zločin, većina bi rekla da nije, rekla bi da međunarodno pravo ne reguliše na taj način unutrašnje oružane sukobe, ne stvara krivičnu odgovornost. Klasični ratni zločin, recimo ubijanje i mučenje ratnih zarobljenika itd. Sve je to bilo potpuno nejasno do presude Tribunala u slučaju Tadić, bilo je nejasno da li je to uopšte inkriminisano međunarodnim pravom, i Tribunal je rekao da jeste. Države su to onda prihvatile, i već u Statutu Međunarodnog krivičnog suda je eksplicitno rečeno da mnogi ratni zločini koji postoje u međunarodnim oružanim sukobima, postoje i u unutrašnjim oružanim sukobima. Dakle, u tom smislu je doprinos Tribunala veliki, ali koga je to briga osim pravnika…

Svetlana Lukić: Da li su po tvom saznanju te stvari o kojima sada govoriš postale deo udžbenika naših studenata prava?

Marko Milanović: Neko ko sada počne da studira pravo, posebno ako studira na državnom fakultetu, biće uronjen u jednu ideološki obojenu verziju stvarnosti. Dakle, profesori koji tamo predaju međunarodno pravo ili krivično pravo su u velikom broju mrzitelji Tribunala koji svojim studentima o njemu pričaju sve najgore. I tamo postoje udžbenici, ali u njima se o Tribunalu govori na negativan način. Zašto su ti profesori protiv Haškog tribunala? Zato što su i oni deo iste te ideološke mašinerije koja je ovde bila na vlasti a koja je i dalje dominantna pojava. Ako kročimo izvan naše male zabiti, situacija je potpuno drugačija. Niko tamo ne raspravlja o pitanju nelegalnosti Haškog tribunala, ne govori o nekoj njegovoj sistemskoj nepravičnosti. Kada bi neki od naših profesora otišli tamo da održe predavanje I rekli ono što ovde govore na predavanjima, svi bi im se smejali. Tamo pravnici imaju možda manje ili više povoljno mišljenje o nekim aspektima delovanja Tribunala, ali niko ne sumnja njega kao u instituciju koja radi neke dobre stvari, ne samo za nas, nego za ceo svet. Tribunal je u svim udžbenicima međunarodnog prava.

Svetlana Lukić: Dobro je znati da smo nečemu poslužili…

Marko Milanović: Pa jesmo, poslužili smo kao eksperiment.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Marko Milanović. Među profesorima prava koje je pominjao kao mrzitelje Tribunala je i Kosta Čavoški. On je juče sa Predragom Dragićem, Vladanom Glišićem i Milanom Petrovićem govorio na tribini Srpskog sabora Dveri koja se tradicionalno održala na Mašinskom fakultetu. Tribini su hteli da prisustvuju i aktivisti Antife, antifašističke organizacije, ali su se na dverima Mašinskog fakulteta isprečili policajci koji im nisu dozvolili da uđu, antifašistima je rečeno da nisu poželjni…

U nastavku Peščanika da slušate ekonomskog novinara, Dimitrija Boarova.

Dimitrije Boarov: Ja se slažem sa mnogim ocenama koje dolaze iz privrede da nikad nije bilo teže, dve godine uzastopce biti oko nule sa stopom razvoja za jednu siromašnu zemlju kakva je Srbija je užasan teret. I ove godine Srbija može da očekuje porast BDP oko 1%. To je veoma malo za tako siromašnu zemlju kakva je Srbija. Ja smatram da zemlje koje imaju BDP ispod 4.000 evra, kada te zemlje stoje onda problemi i napetosti rastu, pritiskaju, a naročiti problem je produžavanje krize. Svako može da izdrži mesec, dva, tri, pola godine i najgoreg ekonomskog vremena, ali ako se kriza ustali i otegne, to onda iscrpljuje i one snage koje imaju neke ideje i planove da nešto pokušju. Takvi zastoji, takva ekonomska paraliza mora da se leči čak i hirurškim intervencijama, ali Srbija to nije u stanju da učini jer nema vlast koja je u stanju da menja stvari – u realnosti. Pogledajte samo, krene se sa reformom pravosuđa, ali izgleda natraške, sa nizom promašaja, sa dosta prizemnom politizacijom celog posla, a onda nazad. Krene se sa sređivanjem prostornog plana, legalizacijom tih ogromnih divljih naselja, sa pokušajem da se stvore pretpostavke za neke šire građevinske investicije, za koridore itd, a onda se ispostavi da su neka rešenja suprotna interesima onih koji su koliko-toliko radili. I što je najgore, ispostavi se da država nije u stanju da se izbori sa samim fenomenom divlje gradnje.

Ta nemoć vladajuće koalicije da menja realno stanje se pokazuje i u pojačanoj reformskoj retorici, stranački prvaci sve više prelaze u zonu egzibicionizma. To je naročito karakteristično za Demokratsku stranku, dok svi krupniji problemi stoje tu gde jesu, a to znači da rastu. U tom smislu prosto se nameće glad za nekom novom energijom. Veliko je pitanje da li postojeći establišment može iz samog sebe da izvuče tu energiju, ako ne, da bude prinuđen da realno menja stvari na terenu. Problem je tu dodatni što je direktni spoljni pritisak ipak popustio, nema onog batinjanja ni iz Brisela, ni iz Vašingtona, a čini mi se ni iz Moskve. Tako da se odjedanput naš establišment našao u situaciji da neke stvari treba i sam da odredi kao prioritete. A kad pogledate tu našu političku elitu, videćete da to nisu ljudi koji ulivaju poverenje, ne zbog nekih sitnih mana ili nedovoljne zanesenosti nekim idealima, već zbog nedostatka kompetentnosti. Govorim o jednom širem krugu od stotinak ljudi koji vode poslove Srbije, koji ili nemaju dovoljno iskustva ili nemaju dovoljno znanja. Ja nisam za to da se po svaku cenu držimo ljudi sa iskustvom, ali ako nemate dovoljno iskustva morate imati višak znanja. I u tom smislu mislim se sada plaća jedan ceh onih devedesetih godina kada je Srbija bila van tokova ključnih svetskih ideja, kada je i obrazovni sistem platio danak duboke krize Srbije. Prosto imam utisak da niz veoma važnih poslova rade ljudi koji su suviše rano, sa nedovoljno znanja i nikakvim iskustvom došli na čelo pojedinih ministarstava, od pravosuđa pa nadalje. Nedovoljna kompetencija vodećeg establišmenta produžava batrganje Srbije u trenutku jednog delikatnog razdoblja kada se sa reformskih reči mora preći na jedno stvarno efikasno delovanje države u domenu privrednog sistema, u domenu efikasnijeg i nezavisnijeg sudstva. Bez pravne države nema tržišne ekonomije i nema liberalnog društva.

Mene su neki moji prijatelji prosto nagrdili zbog toga što smatram da je trgovački deo našeg pravosuđa u velikoj meri krivac za dosta sakatu privatizaciju i za čitav niz skandala i afera. Ne zaboravite, svaka treća privatizacija se sad poništava. Ja uvek navodim jedan konkretan primer, pazite, NIS je krajem devedesetih godina imao posao sa nekom stambenom zadrugom koja se zove Rafinerija, a treći partner je bila policija. NIS je imao aranžman sa stambenom zadrugom Rafinerija, a policajci je trebalo da dobiju stanove. Uglavnom, Trgovački sud u Novom Sadu je pre dve godine presudio u korist stambene zadruge Rafinerija i NIS je trebalo da plati 45 miliona evra. Sud je dakle presudio, stambena zadruga je tražila i dobila izvršnu presudu i, ne znam, sutradan je trebalo da se blokira račun NIS za 45 miliona evra u korist jedne dosta mutne grupe vlasnika te stambene zadruge. U minut do 12 je reagovao javni pravobranilac Srbije vanrednim pravnim lekom i sve je vraćeno ponovo na suđenje. Na kraju je svota stigla do 450 miliona evra, a onda je Trgovački sud u Beogradu presudio ovog puta u korist NIS.

Ako jedan pravosudni sistem u roku od dve i po godine donese toliko dve različite presude povodom jednog istog spora, onda tu nešto nije u redu. To je samo jedan primer, ja bih se mogao setiti još desetak, a sigurno ima 10 hiljada takvih slučajeva. Ja mislim da je jedan od problema to što se o nizu veoma bitnih stvari za državu ne raspravlja u institucijama nego u Demokratskoj stranci i da odluke zavise i od odnosa sa koalicionim partnerima, pre svega sa socijalistima koji su njihov ključni partner. Po mom mišljenju DS ipak ne ide na tu takozvanu veliku koaliciju sa Tomom Nikolićem, nego na duži rok računa na koaliciju sa socijalistima, DS smatra da joj je to jeftinije nego koalicija sa naprednjacima. I sami socijalisti su se ohrabrili, verovatno su počeli sa malim zahtevima, a ti zahtevi su sad sve veći, kao što to u politici biva, što god više nekom trebaš onda tražiš veći deo kolača. Tu je, ja mislim, prvi problem. S druge strane, ne treba zaboraviti ni to da obe stranke imaju dosta zamagljene odnose sa centrima moći van države. Ja ne znam koliko se socijalisti i demokrate konsultuju u Moskvi, koliko u Briselu, a koliko u Vašingtonu ili Berlinu. To mi ne znamo, ali vidimo da je na primer šef socijalista predsednik nekog srpsko-ruskog međudržavnog komiteta, lepo govori ruski, verovatno bolje nego engleski itd. Recimo, ova afera oko Nobelove nagrade, ispalo je kao da nećemo da se zamerimo Kinezima, ali ja mislim da je veći problem bio sa Moskvom nego sa Pekingom. S druge strane, niz stvari koje su karakteristične za Rusiju mi sad počinjemo da prepoznajemo i kod nas. Za Srbiju su opasne te ekstremne razlike. Daću vam primer te razlike između centra i regija u provinciji. Čini mi se da je G17 osetio to kao politički resurs, pa sad pokušavaju da postave svoje crpke na taj politički izvor. To su frapantni podaci, na primer, da beogradski region ostvaruje 40% celog BDP Srbije, BDP per kapita u Beogradu je 80% veći od proseka Srbije. Neverovatno je da je Vojvodina prošle godine izgubila status najrazvijenije regije u Srbiji i ona je trenutno ispod proseka Srbije. Po podacima Republičkog zavoda za statistiku 3.800 evra je BDP per kapita u Srbiji, a u Vojvodini 3.600. To nikad nije bilo… Ili recimo, beogradski region ostvaruje 40% BDP, a cela istočna i južna Srbija 14%, cela zapadna Srbija i Šumadija 20%. Znači, beogradski region ima BDP veći od cele centralne Srbije. E sad, ta razlika između centra i provincije, koja je uvek bila tipična za Rusiju, ne samo u vreme socijalizma, to sad mi vidimo i u Srbiji. To je nešto iz feudalnog doba, znate, u Ugarskoj je Pešta bila 20 puta razvijenija od svoje provincije. To je znak nerazvijenosti.

Ljubljana nije narasla za pet stanovnika za poslednjih 50 godina, ali u Srbiji se ta regionalna razlika u ekonomskoj razvijenosti povećava, Beograd sve više izgleda kao glavni grad Norveške ili Švedske, a srpska provincija sve više liči na Pakistan, to je za evropske prilike neprihvatljivo. A ta razlika je uzrokovana nizom faktora, ali jedan od navažnijih je da se o svemu odlučuje u vrlo uskom krugu ljudi u Beogradu. To je problem koji mora da se rešava, koji više ne može da čeka. Za Srbiju je zaista veliki problem tendencija te užasne centralizacije, ogromnie razlike, one su ogromne I sve veće i između siromašnih i bogatih građana… Sada ćete imati Koridor 10 sa ne znam kakvim autoputevima, a onda ćete imati delove zemlje gde ne možete da prođete, gde morate na magarcu da se krećete.

Ljudi beže u velike gradove, ja ne mislim da je Beograd sam po sebi kriv, ali to je svuda u svetu, sirotinja beži u velike gradove jer tamo može da preživi. E sad, stvar je u tome da se povede neka politika regionalnog razvoja, a pre svega da se decentralizuje odlučivanje. Ja ne mislim da decentralizovana sredstva neće biti meta lokalne korupcije itd. Ali to ne može da se leči tako što ćete centralizovati javne nabavke, pa računate, hajde, neka kradu ovih 5-6 u centru, a ovima na lokalu nećemo dati da kradu. Korupcija ne može da se leči centralizacijom kao što ni pogrešne investicije ne mogu da se leče tako da što će jedan čovek odlučivati o svim investicijama. To sintetizovanje cele Srbije u jedan grad vodi u ekonomsku katastrofu. Mora se uspostaviti jedan sistem normalnijeg odlučivanja na više mesta, jer provincija je tamo gde se ni o čemu ne odlučuje, to sam sto puta već rekao, to je moja definicija provincije. Decentralizacija je potrebna da bi se, u krajnjoj liniji, bolje valorizovao taj prostor koji je ostao Srbiji, mi stalno pričamo da je Srbija teritorijalno osakaćena, a i ovo što je ostalo nismo u stanju da razvijemo na jedan harmonizovan i sinhronizovan način.

Mi se ne možemo sada vraćati na neku reindustrijalizaciju iz 20. veka. Vreme teške industrije je daleko iza nas. Kad kažem reindustrijalizacija ja mislim na dalji prodor stranog kapitala u Srbiju. Srbija mora da prihvati strategiju u kojoj će ona biti samo deo evropske privrede. Znači, šrafciger u ruke i sklapaj. Ja se bojim da još uvek u mnogim glavama postoji mit o tome da Srbija može biti industrijska lokomotiva Balkana ili ne znam čega. To ne može. Problem industrije Srbije su nedovoljna atraktivnost, nesigurnost kao i ambivalentna politička strategija zbog koje onda investitori čekaju da se jednom opredelimo između Istoka i Zapada. Prema tome, ja vidim mesto Srbije u nekoj evropskoj podeli rada uz neke krupne industrijske lance, jedan od njih je taj famozni FIAT, ali nama bi trebalo, kako je neko rekao, deset FIAT-a. I da onda tu nešto sklapamo, da proizvodimo samo komponente…

Svetlana Lukić: To je kao ona scena iz okeana gde uz ajkule plivaju one male one ribe koje su tako bezbedne…

Dimitrije Boarov: Pa da, mislim, možda ja nemam dovoljno vere u nadnaravni talenat ljudi u Srbiji, ali mora se napraviti preokret u našim glavama, moramo sebi jedanput da izbijemo iz glave te prevelike i pretenciozne ambicije. To je naravno teško, jer sem tog ludog samopouzdanja, samohvalisanja i uverenja da smo mi najgenijalniji ljudi, Srbija dugo vremena nije ništa drugo ni imala. Tako da se to moglo razumeti u 19. veku, ali sada smo u vremenu kada treba da pokušamo da gradimo sliku o sebi kao jednoj evropskoj naciji i da nađemo tu mesto naspram sebe. Ne možemo dobiti veće mesto nego što zaslužujemo. Sada imate komičnu situaciju, meni je simpatično što DS prvi put u politički program ubacuje obrazovanje, investicije u ljudske resurse. Ali sada imate naslove – Srbija država nauke, naučna država, to je valjda i Đelić već počeo da priča. Ja se plašim, naročito posle ove poslednje skupštine DS, da te klasične proevropske snage u nedostatku rezultata počinju da odlepljuju od stvarnosti. To su ljudi koji inače žive bolje od ostatka Srbije. Tih 2.500 ljudi koji su sedeli u Sava Centru kao elita DS po prihodima odskaču sigurno 5-6 puta od proseka Srbije. I sada tu se pojavljuje taj fenomen nedostatka kontakta sa životom, sa stvarnošću i počinju neke egzibicije. Marketing je zauzeo srpski politički prostor fantastičnom brzinom. Ja nemam ništa protiv toga, ali bojim se da se ta stranka kao vodeća stranka demokratskog centra Srbije ne uljuljka u neko samozadovoljstvo. Svaku stranku tako komotno na vlasti širom Srbije može da uhvati opasno samozadovoljstvo i da se na kraju uruši njen uticaj, jer rezultati ne stižu.

Druga opasnost je što je ta stranka počela da liči na neku birokratsku stranku, a znate, srpske liberale i naprednjke u 19. veku koji su bili evropski orijentisani su počistili radikali upravo u trenutku kad se stvorio utisak da je to stranka činovnika, stranka belih kragni. E sada, ja za razliku od Tome Nikolića ne mislim da će opasnost stići od socijanih nemira, jer tu se vlast izveštila i ona će to amortizovati, pogotovo što još ima šta da se proda. Prema tome, jako je opasno da politička klasa počne da se doživljava kao činovnička, birokratska klasa u Srbiji. To može da odbije biračko telo koje grca u golim egzistencijalnim problemima, i da opet Srbiju baci u jednu drugačiju vrstu političke konfuzije, jer, s tim ću i završiti, ako nešto treba da se prizna Borisu Tadiću i DS to je otupljivanje te energije mržnje, energije svađe sa susedima, sa celim svetom i međusobno. Ali ta energija mržnje još traje, i onaj ko je vešt da je okrene u svoja jedra može opet da je zloupotrebi. Bez obzira na činjenicu da je taj deo politike Borisa Tadića glavni razlog njegovog uspeha.

Svetlana Lukić: Ali problem je što se umesto te destruktivne energije ne stvara druga energija.

Dimitrije Boarov: E, to je problem.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, čestitamo vam sve božiće, sve nove godine i sve po spisku, ostavićemo vas na miru sledećih 20-ak dana. Sledeća emisija je 21. januara, a u međuvremenu sve što budemo imali da vam kažemo, reći ćemo na sajtu pescanik.net. Pozdravljamo vas uz refren pesme koju ste danas čuli: držite glavu iznad vode, ali ne zaboravite da dišete.

Emisija Peščanik, 24.12.2010.

Peščanik.net, 24.12.2010.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija