Radio emisija 26.01.2007, govore: Miroslav Prokopijević, Sonja Biserko, Vladimir Todorić i Marko Vidojković.

 
Svetlana Lukić: Noćas je na sebi svojstven način već slavna Republička izborna komisija utvrdila konačne rezultate izbora. Na 14 izbornih mesta RIK je prvo poništio glasanje, ali je ipak odlučeno da se izbori na tim mestima ne ponavljaju, jer ko šiša nekoliko hiljada birača, prosto im je zapalo da su džabe glasali. Demokratska stranka Srbije je sledeći svoje shvatanje legalizma rekla da to i onako ne bi promenilo rezultat, pa što da trošimo pare koje su oni i njihovi koalicioni partneri tako krvavo štedeli.

Od noćas je počeo da teče pesak u satu koji odbrojava rok za formiranje nove vlade. Ako se zamalo nisu potukli na ovim noćnim sednicama Republičke izborne komisije, onda u pregovorima o sastavu nove vlade treba da očekujemo da vade čakije, zarđale kašike ili viljuške i šta ko već ima od naoružanja. Ahtisari danas Kontakt grupi prezentuje svoj plan, koji izgleda predviđa da Srbija nema nikakvog suvereniteta nad Kosovom i da Kosovo može da ulazi u međunarodne institucije, MMF, Svetsku banku i, što će nam definitivno slomiti srce, u Ujedinjene nacije.

Međutim, naša odlazeća vlada je već našla recept za borbu protiv ovoga, preporučiće da u slučaju da Kosovo uđe u neku međunarodnu instituciju, mi odmah izađemo iz nje, pa šta košta da košta. Obraz, kao što je poznato, nema cenu. Svoj nepokolebljiv stav pokazali su na primeru rukometašica iz Kikinde, kojima je vlada naredila da ne igraju sa kosovskim Vlaznimijem, jer bi time priznali Kosovo kao državu i teško narušili srpsku pregovaračku poziciju. Ali da sačekamo taj Ahtisarijev tekst, pa da vidimo šta u njemu stvarno piše. Onda sledi zanimljiviji deo – kako će taj tekst Koštunica i njegovi savetnici protumačiti, i ono što je najzanimljivije – šta će o njemu našoj javnosti reći Srđan Đurić, tumač Jevanđelja po Voji.

Da vas podsetim, kada je pre neki Solana rekao da mu je Koštunica obećao da će vladu sastaviti takozvani demokratski blok, nije prošlo ni frtalj sata, a Đurić je rekao da njegov šef to nikada nije rekao.

Biće velikog cirkusa narednih meseci, ali pre toga da vidimo šta se to u stvari desilo 21. januara. Na početku Peščanika slušate ekonomistu Miroslava Prokopijevića. Miroslav Prokopijević radi u Institutu za evropske studije, Centru za slobodno tržište i predaje na univerzitetima u Crnoj Gori i u Sloveniji.

Miroslav Prokopijević: Praktično sve stranke za koje se očekivalo da će proći su prošle i sve su imale, sa izuzetkom LDP-a, ekonomski gledano demagošku kampanju. Sve su davale previše patriotskih obećanja, što je opterećenje za period posle izbora. Ako mnogo podignete očekivanja da će država sve da uradi za vas, a vi se mirno izležavajte, ako kažete da Kosovo neće dobiti nezavistan status, a očigledno je da hoće, vi sebi stvarate probleme. Sada ćemo da gledamo kako će se vaditi iz svega toga. Bilo je i grotesknih obećanja, kao što je obećanje stranke koja se poziva na stručnost, da će davati subvencije za radna mesta od 3000 do 10.000 evra. Potrebno je 10.000 evra da se ovde otvori prosečno radno mesto. Prema tome, ako država u vidu subvencije da svih 10.000 evra, gde je to tržište i njegova verifikacija. Svačega smo se nagledali u ovoj kampanji, od celivanja ovaca do krajnje nerealnih obećanja da će se prepoloviti nezaposlenost. Znači, samo na to oni su obećali jedno 5 milijardi. Postoji generalno očekivanje da država brine o blagostanju pojedinca. To vrlo liči na socijalizam, jer tamo se znalo u kojem porodilištu dete treba da se rodi, u koji vrtić da ide, pa u koju školu, da li da ide na fakultet ili ne, gde će da se zaposli i tako dalje. Ostatak ovog mentaliteta oseća se čak i kod Demokratske stranke, koja je u smislu ekonomskog programa imala jako lošu kampanju.

Ni LDP se nije najbolje snašao kada su ih ljudi pitali – šta vi obećavate, a oni odgovarali sa – ništa. Pa, to nije tačno, liberalni program je tu da vam omogući jeftiniju državu, da vama ostane više sredstava, više slobode da radite druge stvari. Dobro, oni se još uhodavaju. Pozadina na kojoj se dešavala ova izborna kampanja je užasno siromaštvo u Srbiji. Zato radikali imaju toliku podršku. Oni je nemaju zbog Kosova, Bosne ili Krajine, sve je to koješta. Oni imaju toliku podršku zato što su govorili o lošoj socijalno-ekonomskoj situaciji. I kada bi narod u Srbiji bio siguran da radikali neće izazvati neku veliku nesreću, recimo rat za Kosovo i da neće opet napraviti hiperinflaciju i nestašice u radnjama – on bi radikalima dao tih 50 odsto plus 1 glas. Videćemo da li će radikali nastaviti u tom smeru i doneti, na primer, jednu deklaraciju u kojoj se zalažu za mirno rešavanje sporova i normalnu ekonomsku politiku. To bi bila jako loša vest za demokratski kamp, koji se užasno opustio, jer je posle petog oktobra dobio blanko menicu za upravljanje zemljom. Taj blok još uvek preživljava samo na strahu od radikala. Ako bi se taj strah umanjio ili nestao, demokratski kamp bi bio doveden u bednu poziciju. Niko od njih ne razmišlja ozbiljno o ovome. Oni se bave obaranjem ruku jednih sa drugima u borbi za sastavljanje vlade.

Počinju igre bez granica, iako je više nego očito da novi izbori ne odgovaraju demokratskim snagama. Birač im je dao mandat i ako ga oni protraće na neodgovoran način, birač će da kaže – čekaj, jesam li ja idiot da ponovo dam glas istim ljudima koji se sprdaju sa mojom odlukom. Zato demokratski kamp mora relativno brzo i uljudno da formira vladu. Kako će to da izvedu, znajući ko šta tu hoće, stvarno ne znam. Ova silna trka za mestima u vladi je nastala ne zbog potrebe da se poboljšaju pravila, već zato što je izvršna vlast najbolje mesto za korupciju i lično bogaćenje. Samo zbog toga je ta trka ovako očajnička i strašna. Da nema mogućnosti za ličnum korist, ogromna većina tih ljudi se ne bi takmičila za te pozicije i išla bi da radi negde gde može da se zaradi više. Međutim, budući da u sferi izvršne vlasti kod nas nema nikakve kontrole kada je u pitanju korupcija, odgovornost za trošenja sredstava i nameštanje poslova, naravno da je bavljenje politikom najprofitabilnije. Pogledajte te likove koji se na kraju skupe u vladi i u skupštini. Ogromna većina njih nije u stanju da zaradi hiljadu evra mesečno. Ali boraveći u organima izvršne vlasti, oni su u prilici da mesečno zarađuju i po nekoliko desetiha hiljada evra. Programi ogromnog broja partija, da ne pominjem ponovo LDP koji je i tu izuzetak, podrazumevaju da država radi sve. I onda se kaže – situacija je teška, država mora da se umeša. Pa, situacija je teška upravo zato što se država toliko meša, a ako se umeša još više biće još gore, što je odlična vest za radikale, jer će sutra još lakše moći da preuzmu vlast. Činjenica da bi pod određenim okolnostima veliki broj ljudi dodatno glasao za radikale, govori koliko je političko propadanje Srbije odmaklo. Mi smo u stvari u potpunom bespuću i sve dalje od relativno normalnog načina razmišljanja. Okretanje radikalima je proizvod očajanja i zato oni već nekoliko puta dobijaju blanko menicu sa kojom nisu u stanju da bilo šta urade, jer njihova osnovna preokupacija je takođe lično bogaćenje.

Sve se odvija u skladu sa logikom korumpirane države. Evo, da se vratimo na benigni primer, zakon o javnim skijalištima. Tu se stalno naglašava da će nadležni ministar bliže propisati uslove, jer kada se to ne bi reklo, nadležni ministar ne bi mogao da se umeša. Ne bi mogao da kaže onome ko drži stazu na Kopaoniku – slušaj, ako hoćeš dozvolu, uletiš sa toliko mojoj stranci, a sa toliko meni. Kada bi se sve privatizovalo, nastala bi jedna skroz drugačija priča. Kada je po ustavu onaj koji je na vlasti odgovoran za tvoje blagostanje, onda on ima i ustavnu i zakonsku mogućnost da interveniše u svakoj tački tvoga života, A on to ne čini u tvom interesu, nego u svom. Kada se pravi ozbiljna država, takve mogućnosti se polako, jedna za drugom zatvaraju.

Svetlana Lukić: Postoji jedan akter bez kojeg se ne može, to je Mlađan Dinkić. Proći će decenija, a jedan čovek će kontrolisati čitavu oblast finansija.

Miroslav Prokopijević: Jeste, a sve pod devizom –  stručnost iznad politike. U tom smislu je mogao bar da doktorira, da pokaže da je on lično stručan za to što radi, a ne da ide sa praznom parolom. Da, G17 plus se nekako provukao. Biće teško rešiti pitanje Koštunicine želje da ponovo bude mandatar vlade, ali ništa lakši neće biti slučaj Dinkić. Mnogi ljudi imaju pretenziju da nešto budu doživotno, što je potpuno neverovatno. To otežava formiranje nove vlade, ali čak i ako G17 uđe u tu vladu i dobije ministarstvo finansija, neće to biti više ista priča kao što je bila ranije. Zašto – zato što će Dinkićev konkurent i dojučerašnji partner verovatno biti premijer, a on vrlo dobro zna gde ovaj hvata krivine. G17 neće moći da kontroliše finansijski sektor u Srbiji kao što je to činio do sada čineći verovatno i mnoge prekršaje. Ranije su pod pretnjom istupanja iz vlade sprečavali istraživanje silnih afera. Šta je bilo sa Davinićem, ništa, šta je bilo sa Labusom, Eriksonom, Knjazom Milošem, ništa, šta je bilo sa Nacionalnom štedionicom, ništa. Dakle, njihov praktični motiv da stalno budu na vlasti je da se zaštite od odgovornosti, od primene zakona i u njihovom slučaju. Radikali se od toga štite imunitetom svojih poslanika, što je ovde najčešće primenjivani oblik zaštite od zakonske odgovornosti.

Evo, demokrate se ponovo vraćaju u sedlo, a da li su ijednu aferu koja je ostala iza njih rešili? Ne, nijednu, a mogli su bar da kažu – nezavisno od suda, mi smatramo da to nije u redu i da taj i taj više ne može da bude funkcioner u našoj stranci. Mogli su da donesu nekoliko takvih odluka i pokažu da su spremni da rade drugačije. Jesu li to uradili – nisu, je l’ ih neko pita zašto nisu – ne pita ih, naravno, jer bi onda i oni mogli to isto da pitaju druge. Postoji prećutna saglasnost unutar građanskih stranaka, a i generalno, da se ne pita mnogo. Videli ste kako su, kada se raspustila vlada, krenula hapšenja. Zašto to nije moglo da se uradi ranije – zato što bi socijalisti ili G17 uskratili podršku vladi. Tek ovaj trenutak je omogućio da počnu da se istražuju neki od najurgentnijih slučajeva, i opet ne dovoljno visoko, jer središte korupcije je izvršna vlast, i to najviša izvršna vlast, a tek onda dolaze ostali. Sve to je još uvek jedna predstava za narod i tek kada počnu istrage odozgo, znaćemo da je to prava stvar.

Demokratska stranka sada ne sme da odustane od mandatara. Ako to mesto ustupe Koštunici, svojim biračima bi poslali poruku da su glasali za nekog drugog, a ne za Demokratsku stranku. Demokratski birač bi direktno bio suočen sa nemilosrdnom činjenicom da je glasao za Koštunicu, a on to nije hteo, jer da je tako hteo, on bi glasao za Koštunicu. Prema tome, demokrate to ne smeju da urade, jer se onda, kako klinci kažu, samodilituju. Deset puta sam i pre izbora ponovio da je šansa da Koštunica ponovo bude premijer jako mala. U istočnoj Evropi samo je slovačkom premijeru pošlo za rukom da dobije izbore i ponovo bude premijer. To je uspeo da uradi i Đukanović, ali on se odrekao drugog mandata. Dakle, od šezdesetak izbora od 1990. na ovamo, to je uspelo dva puta. To će, naravno, enormno otežati pregovore, a neće biti mnogo lakše ni sa trećim partnerom.

Normalna podela tog kolača bi bila sledeća: okej, te tri stranke su spremne da idu u koaliciju, demokrate kao najjači daju mandatara i biraju prvog ministra, sledeći koji bira ministarstvo je DSS, pa onda još jednom idu DS i DSS, jer su bar toliko jači od ovog trećeg, i onda u poslednjoj rundi idu redom uključujući i ovog trećeg. Kada se na ovaj način podele ministarstva, oni mogu da sednu i razgovaraju o tome da li bi neko nešto nekom ustupio, da li neko nešto neće, da li nekom nešto bolje leži i tako dalje. To bi bila normalna procedura za pravljenje vlade, ali sumnjam da će to tako ići. U stvari, nije mali rizik od toga da formiranje vlade ne uspe. A kada počne čitava galama oko Kosova biće još mnogo teže, jer će svako gledati koliko će se odgovornosti za rešavanje tog pitanja slomiti na njegovim leđima. Cela igra se vrti oko Kosova, ne u smislu da oni veruju da je Kosovo u Srbiji, nego u smislu ko će biti, kako kažu seljaci, grbav na slici, odnosno kome će se u pola osam na vestima natovariti da je odgovoran za ono što se desilo.

Svetlana Lukić: Šta bi moglo da se dogodi ako se na Tadića izvrši pritisak da mesto mandatara ustupi Koštunici?

Miroslav Prokopijević: Ne, on to ne sme da uradi, nezavisno od toga ko ga pritiska. Da ceo zapadni svet dođe i kaže mu – slušaj, ti to moraš da uradiš, on to ne sme da uradi, jer njegov život ne zavisi toliko od zapadnog sveta koliko zavisi od ovdašnjih birača, koji će mu definitivno okrenuti leđa. Da ne pominjem kakav bi tada cirkus nastao u samoj stranci. Prema tome, tu bih mogućnost isključio. Bitno je da se ne propusti šansa za formiranje vlade. Takođe bi trebalo izbeći da se prilikom formiranja vlade toliko pokvare međusobni odnosi i politička klima u zemlji da postane beznačajno to što je vlada formirana. Te dve opasnosti bi nekako trebalo zaobići. Birači su skoro dve trećine glasova dali građanskim strankama i ako one ne bi uspele da formiraju vladu, bila bi poslata poruka da su ljudi džabe izlazili na izbore. U slučaju da se izbori ponove, sa rizikom da se posle njih ponovo ne formira vlada, izlaznost bi svakako bila manja. Radikali ovoga puta nisu imali oštru kampanju, ali sem loše ekonomske situacije, oni imaju par ubitačnih argumenata protiv građanskih stranaka: da od 2000. ništa ozbiljno nisu uradili, da su zapadu dali sve, a nisu dobili ništa, da korupcija cveta i tako dalje. Naravno, cvetaće još više kada dođu radikali, ali to birač ne zna, a i radikali mogu da spakuju u zatvor dvojicu, trojicu, čisto da privid dovedu do kraja. Situacija ponovljenih izbora katalizovana Kosovom, može bitno da pomeri biračko telo i zato građanske stranke ne bi smele ni da pomišljaju na ponavljanje izbora. One moraju da pokušaju da nađu rešenje – kako god znaju i umeju.

Posle ustavnog referenduma u Evropskoj uniji su otprilike rekli – znamo da je referendum lažiran, ali osim demokratije za normalne zemlje, posroji demokratija za afričke zemlje i za Srbiju. Ako oni sami žele da se lažu i da lažiraju, mi ćemo to prihvatiti, nećemo od toga praviti cirkus, jer je i bez toga cirkus dovoljno veliki. Kada sami dođemo dotle da smo u stanju da pristojno uredimo svoju kuću, svako će to videti. Onda ćemo biti na zelenoj grani, ili bar na putu ka tome. Ono što je loše je da se ovde ne vidi niko ko bi te ozbiljnije radove hteo da počne da izvodi i zato je ishod neizvestan, Ne postoji ni minimum raspoloženja da se to uradi i to je takođe indikacija koliko je naša situacija loša. Možda je 2000. i postojala iluzija da će se napraviti prekid sa prošlošću i bivšim režimom, ali to se nije desilo. Još manje šansi da to urade su imale kasnije vlade, jer šanse se smanjuju sa protokom vremena. Mi trošimo vreme izbegavajući najgori scenario, umesto da organizujemo političku stranku koja bi nas odvela na zelenu granu. Mislim, i ovo Čedino je prilično nekonzistentno, jer je on krenuo sa liberalnim programom koji je desni, ali sa strankom čiji ključni funkcioneri teže levici. Takav stvor ne može dugo da hoda, mada to jeste put ka svetlu, ka izlasku iz tunela. Kod nas ne postoje levi i desni centar, pa da kažemo – okej su i jedan i drugi i neka nas svaki od njih polako vodi ka izlazu iz tunela. Ne, mi samo uspevamo da sprečimo da se tunel sasvim uruši sa obe strane i ostavi nas u međuprostoru bez izlaza i vazduha. Znači, borimo se da se ne ugušimo, držimo se za slamku kroz koju curi vazduh.

Svetlana Lukić: Slušali ste Miroslava Prokopijevića, a sada govori gospođa Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Sonja Biserko: Dobro, ja ću da krenem vrlo pristrasno i reći ću da su na ovim izborima najveći pobednici Čeda Jovanović i njegova koalicija. Zašto to tako kažem? Zato što je po prvi put stvoren politički prostor za one ljude koji su 15 godina bili protiv rata, protiv mržnje, protiv netolerancije i ta koalicija je uspela da objedini sve te grupe, pojedince, sve te ljude koji su 15 godina, eto, istrajavali na tom otporu i on je to sada prvi put kapitalizovao. Znači, ta koalicija prvi put ulazi u parlament, vrlo jasno profilisana, kristalno jasnih pozicija o svakom pitanju, pre svega o Kosovu, o Republici Srpskoj, o unutrašnjem uređenju Srbije, o manjinama i naravno, o odgovornosti za ono što se desilo. Njihov ulazak u parlament će biti užasno važan, pre svega kao korektiv za Demokratsku stranku, koja im je politički najbliža, pogotovo jedan deo te stranke, i to onaj deo koji je bio oko Đinđića i koji je to vrlo vešto iskoristio u toku ove kampanje. Što se tiče ostalih rezultata, može se reći da su oni manje-više u okviru očekivanog. Najviše razočarava to što je Demokratska partija Srbije uspela da dobije16 odsto zahvaljujući narodnjačkim partijama. DSS ima dva koaliciona partnera, Partiju srpskog jedinstva, znači partiju ratnog zločinca Arkana, a drugi partner im je Velja Ilića, pomo’u kojega su dobijeni glasovi iz centralne Srbije.

Ulazimo u fazu stvaranja vlade, što će očigledno ići prema scenariju koji je dogovoren pre izbora. Znači, kohabitacija se nastavlja, a Koštunica ima najveći koalicioni potencijal. Važno je da on ne dobije ponovo resore vojske i policije, jer se preko njih održava kontinuitet sa prethodnom vlašću. Tim resorima je potrebno temeljno čišćenje, kao i sudstvu. To su bila tri ministarstva preko kojih je vlada Vojislava Koštunice uspela da vrati političke snage Miloševićevog vremena i zacementira promene. Vojska je kroz Partnerstvo možda na putu ka nekoj vrsti reforme pod kontrolom NATO-a. Tu je i načelnika Ponoš, koji je odlično rešenje i koji je došao u paketu sa Partnerstvom, uprkos oponiranju konzervativnih krugova unutar same vojske. Nadam se da će u Srbiji ipak prevladati proevropska orijentacija, makar ona bila i nategnuta, simulirana i na mišiće izdejstvovana, zato što mi se čini da Srbija nema alternativu toj orijentaciji. Čitav ovaj cirkus koji se prezentira kao opcija po kojoj Srbija sledi put Rusije poguban je za Srbiju, ne zato što ne treba imati odnose sa Rusijom, već zato što je cela moć Rusije zasnovana na nafti i energiji, a ne na vrednosnim promenama, koje u Rusiji teku jednako problematično kao u Srbiji. Međutim, Srbija ima veće šanse, jer je to mala zemlja, koja je već deo regiona koji je prikačen na Evropsku uniju i NATO. Srbija je zapravo jedno izolovano ostrvo, koje ima šansu da postane deo sveta, bez obzira na zlu volju nekih njenih političkih, crkvenih i intelektualnih elita.

Ivan Kuzminović: Šta bi bilo da alternativa sada nije ušla u parlament?

Sonja Biserko: Srbija bi u narednih 4-5 godina prolupala u samoizolaciji i bila bi dezavuisana sva energija koju je pokrenuo Đinđić, a sada nastavlja da pokreće Čedomir Jovanović i ljudi oko njega. Mladi ljudi mogu biti razočarani zato što su očekivali više, pa i neki od nas su više očekivali, ali treba imati u vidu pritisak koji je vršen na građane da ne glasaju za njih. Jedan od sofisticiranijih načina je bila preporuka da se glasa za Demokratsku stranku koja je to isto. Oni nisu napadali, vrlo pametno, LDP za vreme kampanje i sticao se utisak da su oni bliski partneri, što u suštini i jesu, ali je njihova politika da za vreme kampanje ne napadaju LDP bila vrlo osmišljena poruka za potencijalne glasače LDP-a. To je delimično uspelo i izazvalo razočarenje kod nekih mladih ljudi iz LDP-a. Čak sam čula – eto, i SPS je dobio više, međutim, SPS je jedna utemeljena stranka u ovom društvu, koja je sa 110 odsto došla na 6 odsto i to je veliki pad. Ne treba potcenjivati inerciju društva,  a sem toga SPS ima značajne pozicije u adminsitraciji i u privredi. To su ljudi koji su bili tu i za vreme Miloševića i oni imaju određeni uticaj na građane.

LDP ostaje u opoziciji. On je uspeo da objedini sve razjedinjene grupe, koje su se već umorile od svega što su radile 15 godina bez nekog većeg uspeha. Sada se pokazalo da to ipak nije bilo bez efekta i da objedinjeni oni zbilja čine jednu posebnu snagu, koja će biti sve značajnija u ovom društvu. Znači, nije cela Srbija bila u mraku, ipak su postojale grupe, pojedinci, male partije koje su svih tih 15 godina govorile, činile i ponašale se drugačije. To će imati vrlo važan efekat na mlade generacije kada do kraja shvate o kakvom vrednosnom sistemu se tu radi. Tako da sam ja prosto lično vrlo srećna zbog ovakvog rezultata i mislim da je to najveća pobeda svih nas koji smo se toliko dugo angažovali na pitanjima koja nisu bila popularna i zbog kojih smo bili pod konstantnom represijom i izloženi demonizaciji. Nadam se da će to biti od šireg značaja za društvo, jer to je prva opcija koja komunicira sa celim regionom, koji ih doživljava kao na nešto novo u Srbiji. Ceo region čeka da se Srbija pokrene u pravcu obnavaljanja regionalnih veza i brže ekonomske obnove.

Srpska elita je vrlo svesna ovih očekivanja, ali ih koristi vrlo ucenjivački i ponaša se slično kao Rusija u međunarodnim odnosima ucenjujući svet svojim izvorima energije. Srbija ucenjuje svet svojim strateškim položajem, činjenicom da se nalazi na centralnom mestu na Balkanu. Ona je okružena zemljama koje su donele odluku o svojoj evropskoj orijentaciji, jedino ona još okleva i to pretvara u argument ucene regiona i Evropske unije. Kao što vidimo, svi su kriteriji spušteni samo zato da bi se Srbija nekako privolela toj orijentaciji. Mislim da će nova koalicija koja sada ulazi u parlament na neki način relativizovati tu ucenjivačku politiku. Posle 15 godina vladavine stereotipa o Srbima, građani koji su podržali ovu opciju postali su svesni da taj stereotip može da se promeni samo prihvatanjem prošlosti i normalizacijom odnosa u regionu. Mislim da ova opcija ima potencijalno veoma veliku snagu. Meni to liči na pokret koji će se širiti, prvo na lokalnim izborima, a i sve što se dalje bude dešavalo zavisiće od njihove opredeljenosti i energije.

Kada govorimo o kombinatorici sastavljanja vlade, treba imati u vidu ne samo Koštunicu i Borisa Tadića, već i neformalne centre moći, kao što su delovi Akademije, vojske i policije. Tu je i Evropska unija i njena ponuda Srbiji da se što pre priključi, da nastavi pregovore. Nije lako predvideti koliko dugo će trajati pregovori u vezi sa sastavljanjem vlade i ko će biti mandatar. Koštunica računa na podršku Putina. On je razgovarao sa ruskim predsednikom dan pre izbora. I svi ostali su imali podršku iz inostranstva. Tadić je dobio najveću podršku Evropske unije, koja je bila jako zainteresovana da demokrate osvoje što više procenata. Nažalost nisu i to je razočarenje za zapad, koji je mnogo više očekivao od čitavog demokratskog bloka. Koštunica može da dobije premijersko mesto, ali se nadam da neće dobiti resorna mesta koja očekuje, jer bi to bilo pogubno za temeljne reforme u represivnim mehanizmima društva i njihovim službama. Srbija još uvek nije sposobna da se konstituiše kao država, iako je srpski nacionalizam zasnovan na ideji svesrpskog ujedinjenja prošle godine doživeo težak udarac osamostaljenjem Crne Gore. Neki ljudi još uvek očekuju da će na narednim crnogorskim izborima ponovo ojačati srpska strana i da će se Crna Gora priključiti Srbiji.

Odlaskom Kosova nestaće jedan važan potencijal za mobilisanje srpskog nacionalizma. Preostaje još Haški tribunal kao poslednje njegovo važno izvorište. Srbija će ove godine proći kroz proces u kojem će nacionalizam ostati bez svojih referentnih tačaka koje ga održavaju u životu. Tek izlaskom iz te faze, Srbija će postati sposobna da se bavi pitanjima koja građane najviše zanimaju. Građani su manje-više svesni da je Kosovo otišlo, a i da je Republika Srpska još jedna fikcija srpskih nacionalista i veliko gubljenje vremena. Gubljenje vremena su bile i ove poslednje 3-4 godine, jer Koštunica živi u iluziji da je svesrpsko jedinstvo moguće, bez obzira na odlazak Crne Gore. Ovo su u stvari bili prvi izbori u samostalnoj Srbiji, za koju se niko nije zalagao, jer su ambicije i aspiracije bile šire i veće od toga. Sada neophodnost konstituisanja srpske države postaje imperativ. Postavlja se veliko pitanje unutrašnjeg uređenja Srbije, odnosno njene decentralizacije, koje je zacementirano novim ustavom. To se odnosi na Vojvodinu, ali i na druge regione, koji imaju izgrađenu istorijsku, političku i kulturnu posebnost. Taj ustav je bio vrhunac nerazumevanja sveta u kojem živimo. Koštunica je obećavao taj ustav odmah nakon 5. oktobra, a dao ga je Srbiji 6 godina potom na najgori mogući način. Ustav neće biti dugog veka, moraće da se menjaju bar neki njegovi delovi kako bi Srbija postala kompatibilna u odnosu na proces evropskih integracija i pregovore koji su pred nama. Srbija, nažalost, nije uspela da se nametne kao partner koji ide u susret promenama. Ona je partner na kojega se vrše pritisci spolja, a iznutra se frustracija povećava odlaskom Crne Gore, sutra Kosova. Postaje vrlo važno ko hendluje tu frustraciju i na koji način.

Demokratska stranka je objektivno stranka sa najboljom strukturom i najvećim ljudskim resursom, koja je mnogo izgubila kohabitacijom sa Koštunicom. Sada je opet dobila povratkom ljudi koji su bili bliski Đinđiću i oni potencijalno mogu biti struja koja će se pobuniti protiv takvog žrtvovanja stranke. Očekujem velike sukobe unutar Demokratske stranke, čiji je jedan deo blizak LDP-u po svojim nazorima i može biti jako važan za transformaciju Srbije. Vrh ove stranke jako greši žrtvujući je kroz razne kompromise. Šteta je da propada takav potencijal bez kojeg Srbija ne može da se transformiše i bila bi šteta da ova stranka izgubi profil kakav je stekla za vreme Đinđića. Bilo bi pogubno da oni u novoj vladi dobiju samo ekonomske resore, jer je mnogo važnija kontrola vojska, policije i sudstva. Demokratska stranka treba da dobije kontrolu nad tim ministarstvima.

Ivan Kuzminović: Vladeta Janković je juče na RTS-u, pored toga što je uveo princip da se voditeljkama obraća sa – dušo moja…

Sonja Biserko: Pa dobro, to je u skladu sa koncertom Cece Ražnatović 13. januara. Oni su uveli taj narodnjački diskurs, pa me ne čudi što se on sada tako obraća voditeljkama.

Ivan Kuzminović: On je tada rekao da bi Demokratskoj stranci, koja ima mesto predsednika republike, bilo previše da dobije i mesto premijera.

Sonja Biserko: U prethodnom sazivu Demokratska stranka Srbije je sa samo jednim procentom više na izborima dobila dominantnu ulogu u vladi. Sada Demokratska stranka ima 6-7 odsto više i bio bi red da ovoga puta DSS podrži vladu u kojoj dominira DS. Ovome se protive neformalni centri koje sam pominjala, pri čemu se Demokratska stranka neprekidno žrtvuje kao suviše liberalna. Znači, Vojislav Koštunica je garant da taj blok neće skrenuti suviše prema zapadu i da će održati neutralnu poziciju Srbije, koja zapravo živi u nekom vakuumu između Rusije i zapada. Rusija nikada nije suštinski podržala Srbiju. Kroz ratne godine devedesetih ona u Savetu bezbednosti nikada nije glasala ni protiv jedne rezolucije koja je doneta u vezi sa Srbijom. I kada je u pitanju Kosovo, Rusija ne misli o Srbiji nego o problemima u vlastitom dvorištu. Fikcija o tome da su Rusi zaštitnici srpskog interesa će, kao i kosovski mit, kao i mit o svesrpskom jedinstvu, morati nekako da pukne. I to će biti dobro za otrežnjenje srbijanske elite. Vladeta Janković svoje poruke još uvek šalje sa pozicije moći koju mu daju neformalni centri moći u Srbiji.

Ivan Kuzminović: Ako Demokratska stranka postane stožer nove vlade, da li očekujete da se napokon pruži ruka nevladinom sektoru, čiji ljudi još uvek važe za neprijatelje države?

Sonja Biserko: Taj odnos prema civilnom sektoru, pogotovo onom njegovom delu koji se bavi ljudskim pravima, počiva na percepciji koja je utemeljena na narodnjačkim tradicijama. Koncept ljudskih prava narušava tako shvaćeni srpski identitet, a ljudi iz civilnog sektora postaju eksponenti angloameričkih imperijalista i tome slično. To je i antitržišna koncepcija, a budući da je Demokratska stranka ipak jedna moderna stranka, koja sa nama deli evropske vrednosti, očekujem da će saradnja sa civilnim društvom narednih godina biti mnogo iskrenija. Ta saradnja je neophodna za profilisanje novog vrednosnog sistema, jer Srbija je 10 godina živela u varvarizmu, brutalnosti masovnog kršenja ljudskih prava i zločinima koji nisu sankcionisni. Da bi se izašlo iz zatečene pozicije, koju je Milošević ostavio za sobom, potrebno je uložiti užasno mnogo napora u ponovno uspostavljanje neke moralne vertikale i novog vrednosnog sistema. Otuda je saradnja sa Haškim tribunalom ne samo isporuka tamo nekog generala, već postavljanje okvira tog novog sistema vrednosti. Srbiji predstoji period preispitivanja, i to unutar sebe, ne u odnosu na druge. Energiju potrebnu za taj zadatak vidim u novoj koaliciji, delovima Demokratske stranke i delu civilnog društva.

Kada govorimo o rezultatima izbora, najveće iznenađenje je to što je Demokratska stranka izgubila Beograd. Tim povodom je Đilas dao ostavku, jer je to najavio i obećao.

Ivan Kuzminović: I već se kandiduje za novo, isto mesto.

Sonja Biserko: A, već se kandiduje za isto mesto? To pokazuje da oni potcenjuju ovu populaciju i drugo, Demokratska stranka nije dobro krenula, pa se korigovala kada je shvatila da Čeda Jovanović svojom kampanjom dobija simpatije i da, bez obzira koliko je teška istina, on ima podršku. Onda je Demokratska stranka krenula sa istom retorikom i na neki način konkurisala LDP-u. Međutim, ono što ih je diskvalifikovalo jeste kohabitacija sa Koštunicom i razočarenje mnogih takvim ponašanjem Demokratske stranke. Ona je stvarno izgubila svoj profil u poslednje 3-4 godine, koliko traje ta kohabitacija, i rezultati ovih izbora u Beogradu su cena tog preršaja. U ukupnom rezultatu ona jeste dobila 10 odsto više, ali sigurno bi ih dobila i kao jedina stranka koja može da sprovede promene u Srbiji. Ona je suštinski izgubila tom hibernacijom koju je Boris Tadić primenio na tu partiju i time što su oterani ljudi, koji su se, eto, sada vratili preko LDP-a. Znači, mi smo izgubili tri godine i Demokratska stranka je vrlo odgovorna za to. Ona je pristala na tu vrstu kompromisa i kalkulacije koja ne dolazi iz te partije, nego izvan nje. Tadić je prosto pristao na to, da ne ulazimo sada u pitanje zašto je to učinio. DS će morati vrlo temeljno da preispita svoju orijentaciju i posledice svoje kohabitacije sa Vojislavom Koštunicom, jer ukoliko nastavi sa istom politikom, njoj preti da izgubi još simpatija i može da se desi da Beograd zbilja pređe u ruke radikala. Videćemo šta će biti na lokalnim izborima. DS ima 3-4 meseca pred sobom da se pripremi za lokalne izbore i povrati Beograd, ukoliko je to moguće.

Svim strankama takozvanog demokratskog bloka predstoji ozbiljno preispitivanje. Oni će biti pod ogromnim pritiskom međunarodne zajednice, koja, naravno, planira da im omogući kandidaturu za članstvo u EU. Do tada, međunarodna zajednica je spremna da spusti svoje kriterije. To je velika ponuda, koja se ne odbija lako i koja će bitno uticati i na kombinatoriku formiranja vlade. Biće teško objasniti građanima da se takva ponuda odbija zato što Koštunica ili neko od mogućih mandatara nije u mogućnosti da sastavi vladu sa ovom ili onom partijom. Građani to neće prihvatiti kao objašnjenje, jer do sada je bilo suviše takvih ucena. Eto, Dinkić je recimo juče rekao da neće ući u vladu u kojoj bi premijer bio Đelić. To je primer manipulacija kakve su sada u toku, zato što se ima u vidu taj prvobitni dogovor između DS-a i DSS-a. Još uvek je neizvesno kako će ta vlada izgledati, zbog centara uticaja iz vojske, policije i Akademije, koji se nalaze iza partija. Vrlo je važno kako će ti neformalni centri moći percipirati tu novu ponudu Evropske unije, koja bi Srbiju definitivno vezala za evropske procese.

Svetlana Lukić: Do sada ste čuli Miroslava Prokopijevića i Sonju Biserko, a sada ćete čuti pravnika Vladimira Todorića, koji se pre svega bavi pravom Evropske unije.

Vladimir Todorić: Dan posle izbora, u ponedeljak ujutru osećao sam se prilično umorno i iscrpljeno, jer sam shvatio da ipak nismo dobili ono što smo očekivali, a to je da ova zemlja ipak nekako reši svoje političke probleme i krene napred. Nije dovoljno to što ćemo imati više perfomansa u skupštini i time moći da izrazimo svoj bunt. To je verovatno seme nekakve buduće promene, ali to, nažalost, nije moj realni cilj. Mislim, to je opet trošenje vremena na nešto pogrešno i ovo je jedno vreme koje bih nazvao vremenom između postavljenog pitanja i odgovora koji još nije stigao. Kako je nastala ova politička konstipacija – tako što kod nas postoji inercija vođenja politike na osnovu poluge straha, odnosno prikazivanje političke budućnosti građanima Srbije koja se njima nikako neće svideti. Strah je postao instrument političke borbe. Samo da ilustrujem neke od tih strahova koji i dalje funkcionišu. Na primer, bojimo se saradnje sa Haškim tribunalom, ali eto, želimo da sarađujemo sa njim, da okončamo tu saradnju – to je jedna kontradiktornost. Druga je – hoćemo u Evropu, ali je se bojimo, jer će nam ona uništiti ćirilicu, uzeće nam rakiju i naše prasiće i kajmak i čvarke i kada sve to nestane više nećemo imati svoj nacionalni identitet. Hoćemo da povratimo Kosovo, ali ne želimo da povratimo baš sve njegove stanovnike. Mi bismo hteli celu teritoriju Kosova, ali jedno 10 odsto njegovih stanovnika. To je rešenje koje bi zadovoljilo većinu građana Srbije. Mi hoćemo da damo autonomiju Vojvodini, ali se bojimo da će to onda možda tražiti i drugi delovi Srbije, a onda će se raspasti država.

Kontrateza je da su u društvu u tranziciji normalna kontradiktorna mišljenja o pitanjima koja se tiču političke tranzicije i citirao bih našeg premijera Koštunicu koji je odmah posle izbora izjavio da je Srbija ipak na dobrom putu, bez obzira što smo mi imali atipičnu tranziciju opterećenu ucenjivanjem međunarodne zajednice. On je u principu u pravu. Ta tranzicija jeste atipična, što je drugi naziv za neuspešnu tranziciju, jer je njegova nastavljačka politika generisala strahove umesto da ih razrešava. On te strahove tretira kao deo nacionalnog identiteta i to se na tom njihovom jeziku zove uvažavanje realnosti. Na drugom delu političkog spektra to uvažavanje realnosti naziva se društvenom odgovornošću, pod čime se podrazumeva kreiranje novih socijaldemokratskih partija, koje vode brigu o nesretnijim, zaostalijim, socijalno ugroženim delovima društva.

Znam da političar mora da se slika i sa bakicama i sa dekicama i sa decom i da priča sa đacima u školi i da ode na pijacu i da uđe u štale, pa i da pomuze malo i tako dalje, ali ako već to radiš, ako to smatraš komunikacijom sa građanima, onda daj, objasni ljudima malo zbog čega se nalaze u problemima u kojima se nalaze, objasni im malo,  bez udvaranja njihovim strahovima situaciju u kojoj se nalazimo. To je tvoj posao, ti si politički lider i ti moraš da trasiraš put vodeći za sobom one koji možda ne razumeju celu problematiku. Ako to ne radiš, sve se svodi na prizore implicitne zoofilije po štalama, mahanje parama iz nekakvog nacionalnog investicionog plana, određivanje prioriteta navodno po ugledu na Irsku. Mislim, nije Irska ušla u Evropsku uniju tako što je delila stanove državnoj administraciji i gradila fudbalska igrališta po selima. Ako izgubite iz vida tu dvosmernu komunikaciju sa građanima, vaša društvena odgovornost se pretvara u demagogiju. To je bila Miloševićeva politika, kasnije Koštunicina, da se vlada pomoću plašenja naroda da će im propasti država – sve dok stvarno nije ni propala.

Najskoriji primer je ustav. Kada ga je premijer nazvao mitrovdanskim ustavom, pitao sam se kako će strani novinari da razumeju prevod tog naziva – Saint Mitar’s Day Constitution? Uopšte mi nije bilo prijatno, ja sam ipak građanin ove zemlje i to se ipak odnosi i na mene. A kako je taj ustav izglasan, pa upravo iz straha građana da će oni biti krivi za eventualno gubljenje Kosova, uz pretpostavku da ta dilema kobajagi još uvek postoji. Vrlo je teško odreći se te poluge straha, jer kada ste na vlasti baratanje njome postaje deo institucionalnog interesa. Koliko sam ja razumeo naše državne organe, naša državna platforma o Kosovu zasniva se na borbi za naš simbolični suverenitet. Kroz floskulu o suštinskoj autonomiji mi ćemo Kosovu dati sve prerogative države, a nećemo im dati status međunarodno pravnog subjekta. To je toliko plitko da vi vidite da nas ne interesuje da primenjujemo naše zakone na Kosovu, da mi nećemo da se naše institucije tu išta pitaju, da države Srbije na Kosovu jednostavno nema. To nije naš cilj, naš cilj je izgleda da se operemo pred istorijom, pred knezom Lazarom, Milošem Obilićem i drugim kosovskim junacima, da oni vide da mi nismo izgubili Kosovo, da ga i dalje imamo, a to se dokazuje time što ta država neće imati stolicu u Ujedinjenim nacijama. Mi vodimo politiku spasavanja obraza i to nije pežorativni izraz. Spasavanje obraza je zvanična formulacija, koju je čak i Evropska unija prihvatila sa naše strane, pa se govori kako se u definisanju budućeg statusa Kosova mora voditi briga o obrazu Srbije, koja nikako ne sme da baš flagrantno izgubi sve formalne i neformalne prerogative suverenosti nad Kosovom.

Možda neko i ima dobar razlog za takvu politiku, ali meni je to samo trošenje vremena i energije, dok važnije teme bivaju bačene u zasenak, kao što su pitanja regionalizacije ili ekonomske decentralizacije zemlje. Mi više brinemo o onome što nemamo i što smo izgubili, nego o onome što još uvek imamo. Možda je u pitanju normalan proces razumevanja činjenice da je izgubljen jedan deo nacionalnog identiteta, jer Kosovo jeste deo našeg nacionalnog i kulturnog identiteta, ali smo ga mi izgubili. Proces žaljenja zbog toga može da traje sto godina, proces neke vrste nepristajanja na istinu, sve dok ne dođe do smene generacija i ne rode se ljudi spremni da to shvate. Taj proces je već počeo i jedino što može da ubrza i skrati tu agoniju je politička volja da narod koji je ostao dole ipak mora više da se zaštititi. Ako vodite pregovore, vi sebi ne smete reći – pa dobro, ako je nezavisnost manje-više nezaustavljiva, ja ću odustati od pregovora, više ništa nije bitno, ja odustajem od razgovora o decenralizaciji i o zaštiti tih ljudi kroz obrazovanje, lokalnu policiju i lokalnu samoupravu. I baš to se dešava: mi smo u ustavu rekli da je Kosovo srpsko i onda smo potpisali CEFT-u, a njen član je i Kosovo. Mi smo ušli u jedan aranžman kroz koji imamo međunarodne privredne odnose sa Kosovom, što je u suprotnosti sa našim ustavom. Pa to je licemerna politika, ona nema budućnost, ona je zasnovana na laži i prevari i to nije vid društvene odgovornosti, to nije nikakvo uvažavanje realnosti, to je uvažavanje zabluda i mana za koje će u najvećoj meri platiti građani koji nisu sposobni da vide više od političara, koji bi trebalo da to mogu.

Svetlana Lukić: Podsetile smo Vladimira Todorića, evo i vas podsećamo, da je govoreći o rešenju statusa Kosova, šef Pakta za jugoistočnu Evropu, Erhard Busek, pre neki dan rekao da nema rešenja s kojim će se neka vlada u Beogradu složiti, ali ono što se kao rešenje postigne, rekao je on, mora da bude podnošljivo za Srbiju, jer je to zemlja koja je poslednjih decenija živela samo s porazima. Zbog toga se s njom, kaže Busek, mora postupati psihološki ispravno. Zanimljivo je da, kada govore o nama, strane diplomate se sve češće ponašaju kao doktori za glavu. Vladimir Todorić.

Vladimir Todorić: Erhard Busek je pametan međunarodni političar, ali on nije izabran od građana Srbije, on nema nikakvu odgovornost prema građanima Srbije, ja ga nisam birao, i on jedino može da ima odnose sa političarima koje smo mi birali. On barata sa njima takvima kakvi su, ne može da postavi nekakve druge. Jedino što on sada može da uradi je da priprema tle za nekakvo buduće rešavanje pitanja Kosova i to se očekivalo i od Beograda u zadnjih dve-tri godine. Zbog toga su i dati pregovori sa Evropskom unijom, zbog toga je Evropska unija ipak pomagala Srbiji da očuva zajednicu sa Crnom Gorom, što smatram greškom. Ništa ne može zaustaviti proces koji neumitno teče i u odnosu prema tome ipak postoji razlika na našoj političkoj sceni. Jedni sportski priznaju poraz i kažu – eto, borili smo se i izgubili smo. Drugi primenjuju klasičan princip poricanja – to se nije desilo, to je krađa, i troše vreme u traženju spoljnog legitimiteta za našu politiku koja se pokazala pogrešnom. Nisu strani političari dužni da rešavaju naša pitanja, oni nemaju odgovornost prema našim građanima, oni su postavljeni kao međunarodni službenici i oni će otići. Pogrešno je misliti da je međunarodna politika personalizovana. Kada naši novinari izgovaraju imena Kušnera, Hakerupa ili mrskog Štajnera, to zvuči kao izgovaranje imena nekih demona. U pitanju je zamena teza, jer međunarodna politika nije toliko promenljiva kao domaća i ona je ipak zasnovana na činjenicama, a ne na željama i ustavima nacionalnih država.

Možda sam previše kritičan, jer demokratija je stvar iskustva društva i države, a ne sprovođenja neke norme i možda ćemo 2010, kada povučemo crtu biti zadovoljni sa prvih 10 godina demokratije u Srbiji. Ali znate šta, meni je 10 godina stvarno puno, a već sam 10 godina izgubio. Nije mi privlačno da idem na Exit i slušam grupe koje sam slušao devedesetih. Sada ne mogu da nadoknadim tih izgubljenih 10 godina, kao što od 2010. do 2020. neću moći da nadoknadim ono što bih sad mogao da radim. Tako da shvatam i dalje kao svoju dužnost da budem nezadovoljan, mislim da je to moja građanska obaveza, da se ne smem pomiriti sa time da me neko pravi budalom i da samo zato što ima više ljudi koji ne prihvataju istinu i realnost, njihova tlapnja bude proglašena za realnost i cilj. Zanimljivo je to projektovanje politike prema cilju, bez obzira da li se to zove očuvanje Kosova, kandidatura za članstvo u Evropskoj uniji ili bela šengenska lista. Ja mislim da cilj u životu jednog društva ne sme da postoji, jer onda bi postojao taj kraj istorije, poslednja stanica na koju stižemo, iskrcavamo se i eto, zemlja dembelija. I tako će svima nama biti lepo u Evropskoj uniji, koja je jedna nova vrsta komunizma, u kojem ćemo rešiti sve svoje probleme. Naravno, to nije tačno. Jedino što bi trebalo da postoji jeste politika koja se rukovodi snagom argumenata i slobode pojedinaca, odnosno zasnovana je na principima građanskog društva. Sam sebi zvučim patronizirajuće, ali zaista imamo još puno posla na najmanje raščišćenim pitanjima, tako da nam postaje neophodno utvrđivanje jednog principa i metoda, koji će važiti i za narednu vladu i za vladu posle nje.

Ako se uopšte bude formirala ova sledeća vlada, to će nažalost biti isključivo zbog pritiska međunarodne zajednice na jednog ili drugog najvažnijeg igrača u formiranju te vlade, ali ja mislim da nije dovoljno i nije poželjno da se oni samo dogovore oko ciljeva. I to će biti jedna obmana da su se oni dogovorili oko ciljeva koji zvuče lepo. Metodi i principi rada te vlade moraju biti veoma jasni. Recept za neuspeh svake vlade je taj da se resori među strankama podele po principu – jednima ekonomija, drugima politika. Ja mislim da Demokratska stranka jednostavno ne sme sebi da dozvoli da upadne u takvu zamku, pod pretpostavkom da će imati premijera i većinu ministarstava, jer prvo što im onda preti je ta njihova ekspertizacija stranke, pa će oni da se bave inflacijom, jakim dinarom, većim platama ili jeftinijim veštačkim kukovima. Sve su to bitne teme, ali ne vredi stvari shvatati fragmentarno i odvojeno od političke tranzicije, koja mora da odblokira te trombove u funkcionisanju normalne ekonomije. U tome vidim pravu opasnost, jer taj DSS-ov blef da će oni ući u koaliciju sa radikalima je provaljen, nema ništa od toga. Jasno je da će međunarodna zajednica vršiti pritisak na DSS da uđe u vladu, kao i da bi oni ipak više voleli da mandatar bude Božidar Đelić nego neko iz Demokratske stranke Srbije.

Koštunica svesno odugovlači zato da bi trampio to premijersko mesto za ministarstva sile, kako se ona popularno zovu. Onda bi DSS imao kontrolu nad policijom, BIA, vojskom, VBA, sudstvom, tužilašvom, a to njih jedino i zanima, jer svi oni imaju jako izraženu bezbednosnu kulturu u svojim političkim biografijama. Ako smem da budem toliko prepotentan, dao bih savet nekome ko odlučuje o ovome citirajući Broj 1 iz Alana Forda – ako kaniš pobjediti, ne smješ izgubiti. Bilo bi samoubistvo za Demokratsku stranku da dozvoli da se bilo koji od ova dva scenarija dogodi: da  izgube mesto premijera ili da dozvole ponovnu feudalizaciju ministarstava. Najbolje što mogu da urade je da ponude ravnomerno, odnosno paritetno učešće stranaka, kako u ministarstvima sile, tako i u ekonomiji. Tako bi koliko toliko sačuvali energiju, jer novi izbori su ipak nemogući. E, sada dolazimo na redosled rada te vlade. Tu ne treba biti genije: ova vlada mora odmah da uhapsi Mladića i nadam se da neće nametati druge teme za svoju agendu. One mogu biti veoma nužne, ali ništa nije toliko važno kao njegovo hapšenje i stvaranje uslova za jednu istorijsku dinstancu. I to ne zbog Evropske unije, nego da se ne napiše jednoga dana u istoriji da smo zemlja koja je do kraja njegovog života čuvala čoveka koji je počinio genocid i time branila to zlodelo.

I sada ću reći nešto što ljudi možda ne znaju: bilo bi jako pametno to uraditi pre nego što Međunarodni sud pravde u Hagu donese presudu u slučaju tužbe Bosne i Hercegovine za genocid protiv Srbije, jer u suprotnom će se desiti da prvi srpski brend, koji se toliko dugo borimo da stvorimo, bude –  genocid. Bili bismo prva država koja je osuđena po osnovu neprocesuiranja počinioca genocida i nesprečavanja genocida u tom slučaju. Genocid je već utvrđen u haškom tribunalu i on kao takav postoji i utvrđeno je i ko su počinioci, saučesnici i naredbodavci. Najblaža moguća presuda za nas bi bila da po bosanskoj tužbi budemo krivi po osnovu nesprovođenja konvencije o genocidu, odnosno neprocesuiranja krivaca za genocid. I sada, koliko god to zvučalo kao da idem linijom manjeg otpora, ako bismo ga sada, u zadnji čas, u minut do 12 uhapsili, to nas ne bi opralo pred istorijom, ali bi mogloda doprinese da ta presuda, zbog njenog istorijskog značaja i zbog mene i zbog vas, bude malo više u našu korist. To je ono što je bitno, a ne da pravnim tehnikalijama ili smicalicama pokušavamo da promenimo pravnu kvalifikaciju onoga što se desilo. Mi svojim akcijama treba da učinimo sve da tom presudom ne uđemo u istoriju sa tolikom stigmom. Mislim, ako se taj posao ostavi Koštunici time što bi to bio njegov resor, to će funkcionisati po principu – gledaj svoja posla, ćao đaci – neće ga nikad dati, jer bi time izgubili svoje glasače, a i predsednički izbori će biti ove godine, možda već u maju, pa zašto da rade za konkurenciju. To je veoma tržišno razmišljanje i oni neće dopustiti da njihovi glasači, koji nose te majice i bedževe sa natpisima – Ratko Mladić heroj, budu suočeni sa srceparajućom slikom svog ministra, koji stavlja lisice na ruke heroja Mladića i šalje ga u Hag. Jedino na šta bi oni pristali je ta dobrovoljna predaja, ali jasno je da je to nemoguće.

To je politika pat pozicije zasnovane na korelaciji međusobnog ograničavanja. I ona će potrajati sve dok se ne dobije odgovor na pitanje kuda možemo da odemo s takvom politikom. Oni vremenom moraju da padnu, mada kod nas zaista ništa ne mora i oni mogu da ostanu na vlasti još 100, 200 godina, sve dok čitav svet ne odustane od nas, ili se ne desi nešto neplanirano kao što je bio mart 2003. Tek tada jezičak na vagi može da pretegne na jednu stranu i onda će se definisati smer u kojem će Srbija krenuti. Problemi koje sam naveo mogu promeniti svoju formu i svoje ime i zato će ova vlada, ako se formira, imati najteži zadatak, a to je da se napokon završi politička tranzicija i da se Srbiji obezbedi da bude na putu ka Evropi i Evropi da bude na putu ka Srbiji.

Jako je teško braniti Srebrenicu, pa se onda pažnja

posvećuje proizvodnji druge političke teme. Insistira se na proizvodnji politike koja pogrešno naziva probleme, jer postoji inercija u glasačkom telu, koje nije u stanju da brzo promeni svoj kurs. tako se dobijaju glasovi. Pogledajte koliko je dugo Koštunica pričao o ustavu, a onda je njegovo donošenje prolongirao do kraja. Isto važi i za problem saradnje sa Hagom. Kada je donet, zakon o saradnji se nije sprovodio, pa smo imali tehničke probleme, pa pitanje koja služba preuzima odgovornost, a onda je sve to stavljeno u stranu i krenulo se u proces donošenja ustava. To je bila nova dimna zavesa, iza koje su sledili izbori, a do formiranja vlade sve stoji. Većina stranaka ne govori o pitanju ratnih zločina i zločinaca, već o okončanju saradnje sa Haškim tribunalom u stilu – ma neka već jednom sjaše ta Karla del Ponte. I opet se govori – možda će Karla del Ponte da ode u septembru, haj’mo da izdržimo do septembra, čuvaćemo ga, pravićemo mu lazanje, pevati uspavanke da izdrži do septembra. Onda će na njeno mesto doći neko od naših, jer Rusija će sigurno insistirati da to bude neko povoljniji po Srbiju. Uostalom, zatvoriće se i taj Haški tribunal, ne može ni on zauvek da radi. I tako se vrtimo u krug, zavodimo narod pogrešno imenujući političke probleme. Oni bi možda i promenili svoju politiku zbog sebe samih, ali to ne rade zbog svog kredibiliteta pred glasačima. DSS je bio na rubu promene, početka promene svog identiteta, dok su trajali pregovori sa Evropskom unijom, pa su stavljali one bilborde sa zvezdicama i suncem koje se pomalja iza brda. Ali kada je došlo do referenduma u Crnoj Gori, osuli smo drvlje i kamenje po Evropskoj uniji koja nam više nije saveznik i sve je vraćeno na stari politički kurs.

Mnogi spekulišu da već postoji jedan prethodni dogovor o formiranju vlade. Nadam se da to nije tačno, mada postoji jedna vrsta indirektnog dokaza da je postignut prethodni dogovor. Građani o tome nisu obavešteni, ali sve stranke znaju da su u svim ministarstvima, odnosno državnoj upravi u decembru bili raspisani konkursi. Predizborna kampanja je već uveliko bila započela, a raspisani su konkursi za državne sekretare, pomoćnike ministara i direktore državnih agencija. Vlada koja odlazi ne moža da raspiše konkurse za rukovodeća mesta u državnoj upravi, a da joj barem opozicija koja pretenduje da dođe na vlast ne uputi svoj komentar. Meni je to bilo frapantno. Kako je dopušteno da u jednom takvom periodu, ne znam, domar iz Veljine zgrade u Čačku postane pomoćnik ministra na sledećih pet godina, a da Demokratska stranka i druge stranke ne upute primedbu na tako nešto. Postoji još jedna svinjarija koju su uradili u odlasku. Na jednoj od poslednjih sednica vlade doneli su predlog zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije bez ikakve javne rasprave. Predsednik konferencije gradova i opština saznao je za to u poslednjem momentu. Niko nije pitao lokalnu samoupravu šta misli o tome da se poveća broj gradova. Pri tome, nije proglašen ni jedan novi grad u multietničkoj sredini kao što je Novi Pazar. Konačno, uopšte nije u pitanju sadržina tog zakona. Vlada koja odlazi jednostavno ne radi takve stvari, sem u slučaju da ima garancije da će njeni ljudi tu ostati. Morao sam ovo da pomenem, jer će nam možda neko odgovoriti kako se sve to smelo desiti u prelaznom peirodu.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Vladimir Todorić, a za kraj Peščanika slušate pisca Marka Vidojkovića. Ko ima nežne uši, neka ih malo zapuši – Marko ima malo grublji jezik.

Marko Vidojković: Pre izbora sam bio u velikim dilemama šta da radim, za koga glasati i sve to i na kraju sam odlučio da javno saopštavam da je po meni podjednako okej glasati za DS i za LDP. Dva ključna cilja ovih izbora bila su da DS postane vodeća stranka takozvanog demokratskog bloka, kakav god on bio, a druga bitna stvar je bila da LDP uđe u parlament. Desile su se obe stvari, i Demokratska stranka je dobila skoro duplo više poslanika nego što je imala i dobili smo goste Peščanika u parlamentu, što je napredak za ovu zemlju. Niko od nas nije budala, pa se nismo ni zavaravali time da radikali neće dobiti najviše, ali opet su dobili manje nego pre. Kada se pogleda šema parlamenta u novinama, broj kockica Demokratske stranke i Srpske radikalne stranke sada je mnogo bliži nego pre, a to je bolje nego da DSS i SRS imaju blizak broj kockica, kako je bilo posle Đinđićevog ubistva. Ako se ne desi nešto zaista nepredviđeno, mislim da ćemo na republičkom nivou imati nešto slično kao u Beogradu: relativno mirnu DS-DSS-G17 vladu i imaćemo opoziciju, u kojoj će sada srećom, pored radikala, biti i LDP. Čini mi se da su pred nama četiri mirnije godine, a usudio bih se da kažem da je ovo konačno kraj 5. oktobra, onakav kakav niko od nas nije želeo.

Treba imati u vidu da su sledeći izbori 2011. Svakako više ne možemo ni da sanjamo o lustraciji, niti o tome da će neki ljudi završiti u zatvoru. Očigledno je da radikalne promene definitivno neće biti, ni u jednu ni u drugu stranu. Sada smo ušli u klasično tranziciono mrtvo more i prvi put ćemo se naći u situaciji da glumimo državu bez političkih tenzija. Ovo je možda prvi put da ova zemlja ima relativno stabilnu vladu, jer ni Đinđićeva vlada nije bila stabilna, a kamoli vlada Koštunjavog. U Beogradu postoji stabilna gradska vlada, sve izgleda ujednačeno i uopšte ne primećuješ da li je to DSS ili G17 plus ili DS. Baš me zanima da li će uspeti da tako nešto naprave na nivou države, a ako uspeju, onda me baš zanima da vidim kako će se narodu to dopasti. Da vidimo kako izgleda država bez politike kao estrade. Šta ja znam, osećam se prilično mlako, ne mogu čak ni da budem ostrašćen, što znači da će ovo morati da ide u neki prednji deo Peščanika, jer nemam snage, moraćemo da se dotaknemo neke druge teme da bih počeo da divljam.

Naravno da me nervira što je ova mačorčina opet u situaciji da bude glavna mlada i da se svo otimaju oko njega. Slušao sam pre neki dan, Solana je izjavio kako mu je Koštunica rekao da će ući u vladu sa prodemokratskim snagama. Odmah se pojavio onaj Đurić da kaže kako u razgovoru sa Solanom nije bilo ni pomena o vladi. Ja sam sad u fazonu – svi smo sve provalili, jebote, pa ako i mala beba zna za dil Tadić – Koštunica, hajde molim te, nemoj da se foliraš. Znači, svi znamo da imate dil i sad kao skratite sranje i dogovorite se na brzinu, nema više potrebe za tim foliranjem. Ja bih onom što demantuje opalio dva šamara, da sam bio tamo – halo, brate, dečko smiri se. Činjenica je da me Koštunica kao ličnost malo plaši sa onim svojim trzanjem i onim svojim čitanjem svega što izgovori. Deluje mi kao golem, kao da mu neko drugi ono napiše, pa on samo čita. Ali ne vidim više prostor da se bilo gde zatalasa. Pa i da napravi vladu sa radikalima, ta vlada bi užasno ličila na ovu sad. Eto, samo da prođe to Koštuničino uspijanje i femkanje. O Kosovu još uvek ne smem ni da razmišljam, ali što se tiče unutrašnje situacije, logično je da se na pola osećamo kao posrani, a na pola – pa, nije ni toliko strašno.

On je uvek u poziciji da ucenjuje, a on je jedan od onih najgorih ucenjivača. To je kao kad te ucenjuje dete od 4 godine, kojem ne znaš kako da priđeš, jer nekad deluje potpuno nerazumno. Šta ako ta budala kaže – neću, a on vrlo redovno tako kaže – e, neću. To je nešto s čim treba da se računa. Ja ne znam koji bi lek za to mogao da bude, lobotomija? Ne znam, uvek treba računati da imaš Koštunjavog i Velju tu negde u sredini, na njih moraš da računaš, jer je to takva zemlja. I koliko god on bio dosadan, koliko god bio smrad, koliko god izgledao pokvareno, koliko god bio ludak, on ti je jedina opcija. Mislim da smo ovim izborima potpuno izgubili onu opciju – e, opet ćemo mi da izađemo na ulicu i opet ćemo da im jebemo majku. Mislim, meni je prilično fantastičan scenario da DSS i radikali naprave vladu, koja će da pokrene rat za Kosovo. Čak i da mu daju nezavisnost, ta vlada će da kaže kako nikad neće priznati nezavisno Kosovo i da će sa svima koji ga priznaju raskinuti diplomatske odnose i onda smo u situaciji kakva postoji oko Kipra. A u stvari, nećemo mi ništa uraditi, jedino ga nećemo priznati. Mislim da ljudi koji su ostrašćeno gledali na politiku, uključujući i mene, sad moraju da sednu i razmisle – šta ako se politička scena Srbije pretvori u jedno mrtvo more. Dočekali smo i da LDP i Čeda postanu deo sistema i da imaju 15 poslanika. Čak i Peščanik ima nekoliko ljudi u parlamentu, pa kad ste se već premestile u parlament, onda je nužna posledica da oko parlamenta bude ipak malo mirnije.

Demokratska stranka Srbije i Koštunica se ponašaju kao četvorogodišnji retard koji mora da drži sve konce u rukama, ali on ne ume ni da drži konce, nego ti stalno moraš da ga guraš. Oni su jadni više kao neka lopta koju šutneš, pa ona ode radikalima u gol ili demokratama u gol. Evo, sad su trenutno radikalima u golu, čak se ovaj iz DSS-a zamalo nije pobio sa radikalom u izbornoj komisiji, to mi je onako bilo slatko kad sam čitao. Oni misle da je vrlo zahvalna pozicija nemati stav. Vladeta Janković je klasičan DSS-ovac, kakvih se sećam od početka devedesetih, kao užasno je na oko prijatan, očigledno je obrazovan, Beograđanin je i sve to, ali opet, niti smrdi, niti miriše. A Koštunica sebe drži u političkom vrhu ove zemlje 11 godina, što je isto koliko je Milošević bio u političkom vrhu ove zemlje. Znači ono, uboli su desetku, jer su oni jedini uspeli da plivaju u svakom mulju, u svakom blatu, u svakoj bari ovoj srpskoj do sad, a i do 2011. Znači, moramo da znamo da je Kosovo retorika, moramo da znamo da su srpske zemlje retorika, moramo da znamo da je ta stranka firma, kao što su očigledno i sve ostale stranke. I ti sad moraš da gledaš koja firma tebi kao građaninu Srbije najviše odgovara. Naravno da će svakom normalnom više da odgovara firma pod imenom Demokratska stranka, pa i firma LDP, jer i LDP sad postaje firma, nego DSS. Ali očigledno je da je ta firma najuspešnija, jer oni su uspeli, ne znam koliko neposredno, ali posredno su dosta kumovali tome da Đinđić završi tako kako je završio. Pa su onda sa SPS-om vladali jedno izvesno vreme, pa su onda namamili Legiju, pa je Legija otišao u zatvor. Nema koga nisu zajebali, a i dalje ih neko na zapadu smatra prodemokratskom strankom. Ti radikali možda i nisu najveći igrač zapada ovde. Bilo mi je smešno kad sam gledao Grobara posle izbora kako po ko zna koji put priča istu priču kako oni imaju najviše glasova i kako Koštunica i Tadić treba da daju ostavke i daju radikalima da vladaju. On je izgovorio svoj tekst i otišao. Naravno da svi znaju uključujući i njega da to neće da se desi i mi i dalje imamo taj nacionalistički, ludački korpus koji ceo staje u SRS, koja nema apsolutno nikakvu vlast niti ikakvu realnu moć, već postoji samo kao neka deponija u parlamentu. Ispostavilo se da je i SPS opasniji od Srpske radikalne stranke, jer SPS je makar imao svoje ljude u upravnim odborima. Čitao sam juče spisak upravnih odbora, vidim da je svugde bio SPS, čoveče, a u kojim upravnim odborima su bili radikali – ni u jednom. Znači, radikali uporno i sasvim dobro igraju svoju ulogu jednog psa koji laje, ali nikako, od Miloševićeve smene, da ujede, ne računajući ono što su petljali sa zemunskim klanom, ne znam dovoljno o tome, ali mi izgleda logično da su oni tu nešto petljali, tako da nisam siguran koliko su i radikali umešani u ubistvo Zorana Đinđića. Ukoliko jesu, onda su, eto, i oni opasni. Svako ko se bavi politikom u Srbiji je manje-više opasan.

Koncert za Srpsku novu godinu, to je stvarno bilo jezivo, tad mi je u stvari bilo jasno da je svemu kraj. Ako će da dođe jedan Rambo Amadeus, ako će da dođe Eyesburn – koje god pare da ti ponudi onaj asimetrični Koštunica, jebote, zašto bi uopšte svirao njemu. Znači, Rambo Amadeus – ćao, Eyesburn – ćao. S Kojotom sam išao u osnovnu školu, otkud znam, i on i Alek su rekli da im je bio okej keš. Pa jebote, mislim, sa tim neuspelim incidentom na kraju, u 2-3 ujutru. Niko se neće sećati incidenta, svi će se sećati da su oni za neke pare hteli da sviraju DSS-u. Posle Cece, koja je povampirila 5. oktobar brojem ljudi ispred skupštine. Nikad nisam video odvratniju scenu. Tad se to možda desilo u meni da sam, ne mogu da kažem priznao poraz, nego da sam zaključio da neke stvari jednostavno ne zavise od nas, jer upravo DSS možda liči najviše na Srbiju kakva ona jeste. Nemamo dovoljno informacija, mislim da je to naš osnovni problem, nemamo pojma, kad oni odu u Francusku ili Ameriku ili Englesku ili Nemačku, šta oni zapravo tamo pričaju. Evidentno je da ti ljudi dobijaju odande instrukcije, evidentno je da i Koštunica odande prima instrukcije, ali ne mogu ni da pretpostavim šta se iza svega krije. Ako se iza svega krilo to da oni u 2007. dobiju jednu relativno stabilnu vladu u Srbiji, koja će vladati do 2011, onda im je to uspelo, ali to opet i nije tako strašno za sve nas.

Gledao sam pre neki dan na RTS-u Božu Prelevića. Zapravo, kad pogledaš i to suđenje za ubistvo Zorana Đinđića, niko iz tužilaštva ne ume da odgovori zašto nije proširena ta istraga. Postoje neke bukvalno jezive stvari, kao što je ovaj zatureni transkript razgovora Bagzija i Kajganićke. To je bizarno i onda čuješ da je to dato Marku Kljajeviću, a Marko Kljajević je bio predsednik sudskog veća, koji je sad otišao da brani svog brata, koji je optužen da je deo stečajne mafije. Ko je tu ispravan? Da li je tu iko ispravan? Ili smo mi svi budale. Ko zna koliko je dilova napravljeno u međuvremenu, od tog razgovora Kajganićke sa Bagzijem do danas. Mi pojma nemamo šta se dešava.

Svetlana Lukić: Biće nemoguće da, ako hoćeš da napraviš tu koalicionu vladu, kažeč – čekaj da vidimo šta je radio taj Tomić, kojem je Koštunica pisao ljubavna pisma u zatvor. Ponovo imaš situaciju u kojoj je politički nepraktično da jedan partner prozove drugoga za neku vrstu odgovornosti za ubistvo Đinđića.

Marko Vidojković: Očigledno postoji politički dil da se to tako završi. Sve stranke koje su sad ušle u parlament imaju svoj prljav veš – uključujući i LDP. Meni to izgleda kao da svi sve drže za jaja i oni se bukvalno tako i ponašaju, kao da stoje u jednom krugu i prete – budeš li malo glasniji glasniji, ja ću tebe da stisnem, pa ćeš da zaplačeš, a ovaj njemu kaže – dobro, ali i ja tebe držim, pazi šta radiš. U tom bizarnom pornografsko-političkom-sadomazohističkom kružooku, ja ne vidim šta normalni ljudi ima da traže. I taj Boža Prelević je na RTS-u samo postavljao pitanja. Daj neka neko nešto kaže, čovek je ubijen pre četiri godine! To što niko ništa ne govori, to što suđenje teče tako, pa to meni samo jednu stvar kaže – oni koji su krivi za to ubistvo su i dalje veoma opasni i veoma su tu negde uticajni, čim se to tako radi. Odvratna je situacija, užasno je odvratna i stvarno su svi toliko prljavi i svi su toliko odvratni. Kad zagrebeš malo u DSS, usereš se od muke, kad zagrebeš malo u DS, pa i tu se usereš od muke. A o radikalima i SPS-u da ne pričam, o G17 da ne pričam. Ovaj je, jebote, tokom cele kampanje kenjao kako političari ne treba da se svađaju. Pa to izgleda kao kad imaš lopužu, koja počne da priča kako ne treba da se krade, jer je to jako loše, a ti znaš da je on pokrao ne znam koliko banaka. Tako se ponaša ovaj, koji je šampion u svađanju. On uhvati i mrtav hladan kaže kako neće u vladu s Đelićem. Pa jebem ti bre mater ludu, kako nećeš u vladu sa Đelićem, šta ćeš sad da radiš – sad će morati da pojede govno.

Znači, treba da shvatiš političare kao firme i kao nekoga ko tebi lično kao građaninu treba da donese neku korist. I dobro je da postoji LDP, jer sad ćemo da vidimo kakva je LDP firma. I još mislim da je Čeda u strava poziciji. Naredne četiri godine ovi neka gledaju šta će da rade sa svojom vladom, a on je već rekao da neće sa DSS-om, jer mu nije politički pametno. Poslovno gledano, on ima sjajnu poziciju. On će sad četiri godine da upire prstom u sve što ta buduća vlada loše uradi, verovatno će imati podršku i od nekog iz inostranstva i mislim da je Čedomir Jovanović ovim ulaskom u parlament produžio svoj politički život za osam godina, ne za ove četiri. Ne vidim način kako LDP neće ući u parlament 2011. Ali, hajde sad da vidimo kakva je to firma i nikad više niko ne treba da shvata politiku ideološki, pa čak ni mi koji smo, pod znacima navoda, na ispravnoj strani. To su firme koje upravljaju zemljom i očigledno je da su firme DS i DSS i G17 plus došle do nekog dogovora i naravno da firma DS neće sad firmu DSS da jebe za nekog Acu Tomića, što je užas, jer je njihov predsednik stranke mrtav! Ali, jebote, ako se oni tako ponašaju, pa šta mi treba da radimo, da se iselimo ili da jednostavno počnemo da posmatramo stvari mnogo manje ostrašćeno i mnogo više surovo, onakvima kakve one i jesu. Politika je ovde najsuroviji biznis od svih i najunosniji od svih.

Svi oni jašu ka Evropskoj uniji i dok Koštunicin konj ide sporo, konj Demokratske stranke kaska. Niko tu ne galopira, kao da su videli kakav je narod i onda u skladu sa tim napravili političku scenu koja izgleda seljačko estradno, kao španska serija. Kad sam posle izbora pisao za sajt Zamisli Srbiju, rekao sam u tom tekstu s kim ću se družiti i posle izbora, pa sam napisao – sa onima koji glasaju za DS, za LDP, za manjine, za Vuka, zato što mi je Vuk kad je bezopasan simpatičan. U slučaju stvarno uže porodice, nastaviću da se družim i sa ljidima koji su glasali za G17 plus – i sa apstinentima, jer sad mogu da ih shvatim. Ponekad te ovde prave budalom čak i ovi naši, pod znacima navoda. To je negde i bio razlog da na kraju prelomim i glasam za DS, zato što uživam u činjenici da ću naredne četiri godine moći da serem po svačemu što vlada uradi pogrešno. Zato što ću moći da kažem – evo, pederi, opet sam vam dao glas i sad vi treba da vladate tom zemljom i ako nešto ne bude u redu, ja ću da serem na sva usta o tome. Mi njih treba da držimo za jaja, bre, a ne oni jedni druge, mi njih treba da kontrolišemo, da ih pogledamo u oči i da im kažemo – ej bre, ja sam za tebe glasao, daj radi nešto. DS, DSS, G17 mi ne deluje kao neka vlada čvrste ruke, deluje mi kao neki puding od vanile, u stvari možda je mnogo lep puding od vanile, nego kao neki puding koji manje volim. Deluju mi kao nešto po čemu će moći da se jaše, tako da okej, ova vlada će čak moći da bude kontrolisana, za razliku od ove užasne, užasne, užasne vlade sa Koštunicom na čelu i SPS-om kao manjinskom podrškom.

Svetlana Lukić: Šta ako Tadić popusti pod pritiskom i prepusti Koštunici mesto predsednika vlade?

Marko Vidojković: Ja znam ko je Koštunica, znam da je idiot, znam da treba da budemo spremni na sve. Ovo što će sad da se dešava je opet predizborna kampanja, jer njima svima idu lokalni, pa predsednički izbori, tako da će oni sad malo da se kurče, verovatno će da se natežu, da glume neke svađe. Iskreno mislim da je mogućnost za nove izbore na nuli i mislim da je dil postignut još mnogo pre ovih izbora i mislim da su ti koji su pravili dil tačno znali ko će koliko da dobije u parlamentu. Imali su oni vremena da se dogovore, kada niko nije ni pomišljao na izbore, a sad će samo da odrade i taj teatralni deo. Mislim da će u stvari taj dogovor najviše zavisiti od dogovora vezanih za Kosovo, ali me toliko mrzi da se smaram time. Sad ću ja da sedim i da kalkulišem. Ja znam da će Kosovo da se reši onako kako je neko drugi odlučio, a ovi će da sastave vladu onako kako su se dogovorili, a sad, šminke radi, da li će da sastave vladu pre statusa Kosova, posle statusa Kosova, nebitno je. Što se mene tiče, daj što pre. I ako budem čuo nekog da pominje Kosovo 2011. pred izbore, ne znam šta ću da mu uradim. Borba za Kosovo se ne vodi u Beogradu, niti se vodi između Prištine i Beograda, nego se vodi između Rusa i Amerikanaca i Evropljana, i to nije čak ni borba, nego su Rusi jedan svetski Koštunica i uvek je tako i bilo, uvek. Kad god su oni nešto zatezali, na kraju su ipak popustili. Isti su kao Milošević, isti su kao Koštunica, sve se samo prolongira.

Čoveče, prođe nam ceo život u učestvovanju u političkim zajebancijama. Pišem romane, radim u nekim novinama, sviram u bendu, četiri-pet stvari radim koje nemaju nikakve veze s politikom i neću više da učestvujem u tuđim političkim igrama, jer nam na to ode ceo život. Od nas ništa, bre, ne zavisi. Od 200.000 ljudi je zavisilo samo to da li će LDP da uđe u parlament, a ne da li će nešto bitno da se promeni u ovoj zemlji. Od nas zavisi da edukujemo ove ostale, da im pričamo šta su prave vrednosti, da se non stop fokusiramo na to šta je dobro, šta je loše, a ne da igramo igre za političare. Za političare treba da glasamo, a igru igramo samo za sebe. I jedino to od nas zavisi – kakvu ćeš igru da igraš za svoj život. Super je što smo mi iz Peščanika užasno mnogo pomogli LDP-u da uđe u parlament, do jaja je to i okej, to je to. Čeda je sad politički faktor i na sledećim izborima sve od njih zavisi, a onda ćemo mi da vidimo za koga ćemo da glasamo. To je jedna od stranaka koja će mi svakako biti u najužem krugu za glasanje, kao i na ovim sad izborima. Tako da, eto. Samo se okrećeš oko tog govneta koje se zove politika i sve gledaš kako da mu priđeš, a ono uvek smrdi. I ti na kraju kažeš – pa, ovo govno smrdi, a ono će uvek da smrdi.

Tinejdžerima je uvek isto, rasli u Srbiji devedesetih, rasli u Srbiji 2000-ih, rasli u Srbiji 80-ih. Oni se kreću u hormonalnim kategorijama, ali nekome ko je već zrela osoba i u najboljim je godinama da od svog života napravi nešto, to je ono 30 plus – kad se njemu desi Milošević, mogu da zamislim kako mu je 2007-e. Moja generacija ulazi u te najbolje godine i mislim da sa puding-vladom: DS, DSS, G17, moja generacija ima veoma veliku šansu da se razmaše i pokaže šta ume, ali ne tako što će da ide da se bavi politikom, nego da pokaže šta ume zaista. Mi smo prvi put u istoriji ove zemlje u situaciji da imamo stabilnu demokratsku vladu, sa zadrškom na DSS-u, ali ne moram to ni da govorim, podrazumeva se da o DSS-u mislim sve najgore. U skladu sa ovom zemljom i sa narodom koji ovde živi i sa svime šta nam se dešavalo u XX veku, još smo i dobro prošli na ovim izborima. A to, ko je sve platio, ko je sve živeo i umro u tom XX veku, a nije ni video normalnog života, to je druga priča. Sad prvi put možeš da kažeš – u, jebote, tri stranke prave vladu i sve tri su makar formalno demokratske. Pitanje je kako mi možemo da nekog klinca koji sad ima 16 ili 17 godina, koji je rođen 1990, bilo čemu da naučimo kada je Milošević u pitanju. Njemu su to španska sela, kao meni Tito. Ja nemam rešenje za to, ja nemam rešenje ni za nekoga ko je godište mog ćaleta. Kako da se on sad toga da se otarasi. Ne može, to su verovatno pečati s kojim ćemo svi mi da živimo do kraja života i svakog 5. oktobra mene će nešto da secne i svakog 9. marta opet će nešto da me secne i svakog 12. marta opet će nešto da me secne. Stvar je samo u tome što prirodnom selekcijom naše vreme prolazi, a nečije drugo dolazi.

U Beogradu je danas moguće imati platu od hiljadu evra i to je već znak da možda neko, ako se fokusira na sebe i na ono što treba da postane, može doći do dobre plate. Ja danas sebe uhvatim, jebote, kako uvek sipam samo 10 litara benzina, ali to vreme je prošlo, taj idiot je mrtav. I nije bilo revolucije, nije bilo lustracije, niti će je biti – to je završetak te rečenice. A imao si još i ubistvo Đinđića, pa je i to izgaženo do temelja. Sad se ni toga ne sećamo, a u pičku materinu, bilo je pre samo četiri godine. Aco Tomić, gresi iz mladosti, šta Rade Bulatović, zaneo se malo, pa je šurovao sa zemunskim klanom. Ali kad se gleda s druge strane, malo mi je miliji moj život i od Radeta Bulatovića i od Ace Tomića i od Legije i od Koštunice. Jednom moraš da priznaš poraz, a kao svaki pravi sportista i pametan čovek, kada priznaš poraz, treba da gledaš kako ćeš u tome da igraš. Ja sam sad, eto, doživeo ove izbore nekako duplo, i kao pobedu, zato što su se dve stvari koje sam očekivao desile, i kao poraz, zato što pravljenje vlade sa Koštunicom zauvek zatvara vrata lustraciji i mogućnosti da kriminalci budu u zatvoru. Eto, to je to. Život nije film, a mi se stalno ubacujemo u holivudske filmove, u kojima mora da se desi neki smislen, rezonski kraj. Očigledno da u životu stvari idu malo drugačije i očigledno je da ovaj kraj koji smo mi dočekali niti je rezonski, niti je fer, niti je pošten, niti je dobar, niti je loš, to je samo kraj.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Marko Vidojković, a u emisiji su govorili i Miroslav Prokopijević, Vladimir  Todorić i Sonja Biserko. Sa Sonjom Biserko je razgovarao Ivan Kuzminović. Hvala što ste slušali Peščanik, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić vam žele doviđenja.

 
Emisija Peščanik, 26.01.2007. 

Peščanik.net, 26.01.2007.