Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, a sada je nejasno šta je, usred teritorije koja je nekada bila država, a sada je još maglovitije šta je, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji “Vlade i parlamentarnih stranaka”. Cela je zemlja stavljena na izvol’te tom događaju, besplatni su vozovi, besplatan je parking, ko zna, možda bude i baklava i boze na mukte, u spontanoj režiji sirotih Goranaca i onih koji se tako osećaju, ne-učestvujući građani biće preventivno odstranjeni iz centra da ne smetaju, ne žali se ni para ni infrastrukture, raspomamljeni paradržavni mediji talambasaju kao da je smak sveta, i samo još Bracika Kertes fali, da zagrmi koju ni po babu ni po stričevima, pa da sve bude baš nostalgično, da ne rečem retro. Godina je 2008, a ne 1988, kao što bi se moglo pomisliti, a Narod se ima Dogoditi u ime “odbrane Kosova” koje da su nam nepravedno oteli (pa ćemo mi sad zato organizovano da im se najebemo majke, ali “kulturno”). Dočim se Narod te 1988, i toliko puta docnije, događao, hm, gle, takođe zarad “odbrane Kosova” i tako toga. Pa će kanda biti da je ovo danas veličanstveno i spektakularno finale jednog dvadesetogodišnjeg herojskog napora/otpora. Pa nekako ispada da je napor bio prilično uzaludan i bezveznjački odigran, ali nema veze, nije važan rezultat, važan je trud! Ah, da, nedostajaće i Milošević Slobodan da, kao onda, utešno objasni da će da ‘apsi, ali bez brige, njegov je duh živ da življi ne može biti, čak se razmnožio deobom i naselio mnoge duše, uključiv i one Na Visokom Položaju.
Još, velim, nije započeo taj pašićevski “veliki narodni odisaj”, ne zna se još ništa o tome koliko će duša tamo biti i kako će sve one iskazati svoju duševnu ranjenost, pa je valjda pravi trenutak da se postavi poneko pitanje. Najpre, šta se ovime želi postići? No, još je važnije ovo: kako će se znati da je The Miting uspeo, da je postigao tu svoju svrhu, koja god bila? Koji su kriterijumi, i ko ih određuje? Da li je važan samo govor brojki, i hoće li uspeh biti ako se okupi milion, dva ili tri miliona ljudi? Eno neuporedivog Vučić Aleksandra kako danima zaziva “najveći miting u istoriji Srbije”, implicirajući da size does matter, i da će poruka tako biti jasna. Šta, međutim, ako se okupi samo sto-dvesta hiljada duša, nahvatanih na najčudesnije načine odlično uvežbane još u socijalizmu, a što bi ipak bilo skandalozno malo za događaj iza kojeg stoji Država? Dakle, hoće li to onda biti neuspeh – i čiji neuspeh? I u čemu se uopšte razlikuju jalovost i poraz pred manje publike od jalovosti i poraza pred više publike? Uostalom, zamislimo – koliko god besmisleno i groteskno to bilo – da celih tri ili četiri miliona ogorčenih Srba protestno preplave Beograd: koji bi to efekat proizvelo? Reklo bi se da niko ne gaji čak ni iluziju da zna bilo šta nalik odgovoru na ovakva i slična pitanja. “Veličanstveni miting” otuda nema nikakvu suvislu svrhu, niti može voditi bilo čemu artikulisanom, bilo čemu određenom. Njegova je jedina svrha da bude, a važno je da bude jer je to imanentno logici “antibirokratskog” žanra, po kojoj se ovakve manifestacije standardno odvijaju evo tačno dvadeset godina, kao važna prateća pojava univerzalnog (samo)srozavanja Srbije.
Boris se Tadić u poslednji čas izvukao od samoskrivljene bruke sopstvene kertesizacije i zaždio u Rumuniju, što je možda dobar signal: možda je Demokratska stranka napokon pronašla nekog efikasnog belog maga koji uspeva da neutrališe Koštuničine parapsihološke moći nad predsednikom ove države. Ili su Tadiću nekako ipak u poslednji čas objasnili da baš nigde na vidiku, od Horgoša do Preševa, nema majci tog glasača DS-a iz devedesetih koji bi dopustio sebi da se ovog popodneva nađe tamo, pa sve da mu obećaju i članstvo u kakvom Upravnom odboru: neke se stvari naprosto ne rade, i tačka. Pristojan čovek uvek bira društvo; Tadić inače rado ističe da se bori za pristojno društvo.
U vezi sa Događajem kojeg, bodrijarovski rečeno, možda neće ni biti, to jest, možda se neće ni dogoditi samim tim što će biti bez suvislog sadržaja, i što će biti samo jedan dozlaboga izanđali ritual, dakle, “ništa novo”, sve vrvi od pitanja, a razumnog odgovora nigde, i biće da ga neće biti ni posle samog (ne)događaja. Dakako, sva se ta pitanja mogu bez ikakve štete sažeti i sliti u jedno, u ono poznato: “čemu ovo služi, a još i ne radi?”. Ali, možda to ima i dobru stranu, jer je ono što se upravo sprema da bude, uistinu možda i poslednji čin jednog bučnog, a ispraznog igrokaza koji je na daskama već dvadeset godina, dakle, od one nezaboravne 1988. Od tada do danas, sa kraćim pauzama, traje taj razgalamljeni populistički cirkus, dvadeset je godina kako se sav politički, moralni i intelektualni šljam i talog ove zemlje, u jednom trenutku srećno okupljen na i oko vlasti, dočepao ovakvih huškanja i zborovanja kao sjajnog metoda za opstanak na vlasti, i nikako da sjaše sa te besne kobile, nikako da ohane, da se mane ćoravog posla. Evo se, vidim, Ivica Dačić i slični veselo spremaju na Miting, s razlogom ga povezujući s “narodnim pokretom iz 1988 i 1989”. Da, ovo je njihovo nasleđe, imaju svako pravo da traže počasno učešće i autorska prava, baš kao što imaju i ekskluzivno autorsko pravo nad dubokom, fundamentalnom propašću ove zemlje, nad time što dvadeset godina životarimo u besmislu i sramoti, predvođeni osobito rafinirano probranim sortama najgorih od najgorih ljudi koji se uopšte mogu naći na današnjem bazaru ljudskosti.
Miting se, dakle, sprema li sprema, biće tu Nikolića, biće Koštunice, kao i ostalih uobičajenih sumnjivaca, ali cenim da bi bilo nekako najpoštenije da ova urnebesna tragedija nikako ne prođe bez svih najvećih turbopolitičkih zvezda ovih dveju odvratnih i gnusnih decenija, zato neka se popne na binu Šerlok Matija da promrsi onu o “najskupljoj srpskoj reči”, neka zapevne Vitezović koju o “dogođenom narodu”, neka izvarira Najcrnji Brana onu o ljubljenju svinje u dupe, neka se svi prvaci ovog dugovekog teatra izređaju u nekoj vrsti greatest hits retrospektive, valjda oproštajne, red je da se podsetimo uživo njihovih najuspelijiih tačaka, to jest onih koje su bile toliko uspele da posle njih više ništa od uspeha nije bilo preostalo za Srbiju, svu su predviđene zalihe uspeha potrošile same na sebe. Dakako, valjalo bi i Braciku pustiti iz zatvora i popeti ga na mejn stejdž, da ga masa ritualno ispoštuje, jer on je za ovu estradnu branšu ono što je Džoni Keš za kantri, u najmanju ruku. Valjalo bi i Legiju i Šešelja čuti i videti na tom mestu, jer mu svakako pripadaju, no ako je to (još) nemoguće, mogli bi makar da upute pozdravne telegrame, koje bi, drhtavim i sugestivnim glasom, mogao pročitati neki od glumačkih junoša sa onih bilbor(a)da i autobuskih plakata. A za kraj, obavezno Bora Čorba, da otpevne nešto vickasto i oštroumno, kako već on ume, da mađijski zapljune Sve Dušmane, koji mu to ionako neće zameriti, naprotiv: koga je god on pljunuo i prorekao mu brzu i pravednu propast, krenulo mu je u životu.
I šta posle, za bis? Posle sledi još samo Molitva, kao vešto skrivana suština našeg premudrog “akcionog plana”. Pevačica je već tu, vazda rada da pomogne, hajmo ruke gore, ne može nam niko ništa, a i zašto bi nam iko išta, kad smo mi sve to već sami na sebi obavili, i još uporno doobavljamo, i tako već dvadeset godina? A imamo i lukavi “akcioni plan” za narednih dvadeset, genijalan u svojoj bizarnosti: da propadnemo jako, ali zato sporo, mučno, neslavno i bez stila.
Peščani sprud
Peščanik.net, 21.02.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
