Iako je do javnosti stigla u fragmentima, jasno je da božićna poslanica mitropolita Amfilohija Radovića ove godine ne podseća baš na poruku mira i dobre volje.
Pre nego što se osvrnem na neke od njenih problematičnijih tačaka, naglašavam da ovom prilikom ne nameravam da se upuštam u polemiku s Radovićevim religijskim stavovima. Naša shvatanja sveta polaze od toliko različitih premisa da bi se njihovo sučeljavanje – od čega, doduše, ne bežim – završilo u još jednom jalovom iscrtavanju granica između klerikalnog i građanskog viđenja društva u kojem živimo. Neću graditi tekst ni oko njegove fiksacije na LGBT populaciju, budući da je jedina prava adresa za to pravna država. Mislim da je, umesto svega toga, daleko celishodnije otvoriti razmatranje o politiziranju kome u poslanici nije mesto, o društvenim posledicama stavova koje iznosi, o stvarima koje propušta da adresira, ali i o onome što pogrešno predstavlja kao činjenice.
Izgleda da najveći problemi našeg društva ipak nisu kontinuirano urušavanje ekonomije, nezaposlenost, loše izvedena tranzicija ili teška i dugotrajna kriza političkih institucija: Amfilohije Radović smatra da je sve to sekundarno i da je ključni uzrok sadašnjeg nezavidnog stanja nacije ugroženost javnog morala. Taj stav u različitim pojavnim oblicima periodično možemo da čujemo s raznih strana, počev od određenih krugova intelektualaca, pa do delova političke klase. Povremeno se to ispoljava u puritanskom zgražavanju nad određenim životnim stilovima, nekad poprima oblike moralne panike usled maloletničke delinkvencije, a katkad se tiče uzroka negativnog prirodnog priraštaja. Upadljiva zajednička karakteristika svih tih manifestacija jeste to što se objašnjenje po pravilu ne traži u bilo čemu što ima veze sa ekonomijom – ono uvek leži u ljudskoj slabosti, povodljivosti i hedonizmu, pa tako dolazimo do apsurdne situacije da se maloletničke krađe i razbojništvo objašnjavaju nasiljem u filmovima i video-igrama, a ne neadekvatnom socijalizacijom, nesposobnošću i nezainteresovanošću sistema da reaguje, niti stvaranjem kulture u kojoj se ne vrednuje rad nego „snalaženje“. Idući tom linijom razmišljanja, Radović uzroke sloma društva svaljuje na dekadenciju morala. Međutim, u državi u kojoj se, prema podacima Zavoda za statistiku, 700.000 ljudi nalazi na ivici siromaštva, a 100.000 živi ispod apsolutne granice siromaštva, što znači da nije u stanju da zadovolji ni osnovne egzistencijalne potrebe, uzroci krize su mnogo prizemniji. Možda će neko odgovoriti da mitropolit nije ekonomista, ali nisu to ni Dezmond Tutu, Gustavo Gutijerez, niti brojni drugi sveštenici u Latinskoj Americi, Africi i širom sveta koji i te kako skreću pažnju na teške životne uslove svojih sunarodnika i aktivno rade na popravljanju njihovog položaja. Valja dodati i da bi kritika javnog nemorala koja dolazi od Srpske pravoslavne crkve svakako imala veću težinu da je ta institucija odlučno reagovala kada je njeno sveštenstvo kršilo ne samo etičke uzuse već i zakon.
Naravno, jedini mogući izlaz iz moralne krize u koju je društvo zapalo Radović vidi u religioznosti, i tu dolazimo do izvesne nelogičnosti: naime, od Drugog svetskog rata na ovamo, religioznost nikada nije bila toliko očigledno rasprostranjena u srpskom društvu koliko je to u poslednjoj deceniji. Otuda sledi pitanje kako je onda kriza javnog morala danas dublja nego, recimo, pre pola veka, kad izazovi sa kojima se SPC suočava svakako nisu veći od izazova koje je imala u decidirano sekularnoj SFRJ. Postoje dva logički validna odgovora: prvi je da vrednosni sistem koji ona proklamuje nije u stanju da se izbori sa izazovima koje pred njega postavlja konkurentski pluralistički sistem vrednosti. Drugi je da manifestna religioznost ne znači i suštinsku religioznost, to jest da bi društvo moglo da izađe na kraj sa krizom kada se religioznost ne bi svodila na sprovođenje običaja, već kada bi se vernici ponašali u skladu sa verskim normama. Takav odgovor automatski otvara drugo važno pitanje: ako je tako, zašto se crkva ne uhvati ukoštac sa tom pojavom, nego se bavi njenim posledicama? Ukoliko manjka duhovnosti, zašto se umesto bavljenja dnevnom politikom crkva ne pozabavi time da, primera radi, podseti vernike da post ne predstavlja dijetu, te da uključuje i uzdržavanje od loših dela, misli i reči? Mitropolita to ne interesuje – njegova tema je isključivo ono što on percipira kao pritiske na Srpsku pravoslavnu crkvu spolja, pri čemu namerno ili nenamerno zanemaruje unutrašnje izazove. Neko će možda reći da poslanica ne treba da bude analiza stanja pravoslavne zajednice, i spremno ću se saglasiti ako razjasnimo da poslanica ne treba da bude ni izraz bilo čije političke platforme, ma kakva ona bila.
Pod udar poslanice dolaze i televizija i ostali mediji, koji su označeni kao „globalni trovači i igrači u širenju ove totalitarne zaraze na način bez presedana u istoriji“. Mada je nesporno da mediji zaista imaju svoju mračnu stranu, treba podsetiti da se na čelu saveta Republičke radiodifuzne agencije nalazi Radovićev kolega, Porfirije Perić, koji do sada nije iskoristio svoju poziciju da se štetnim sadržajima suprotstavi, niti je upozorio javnost na opasnost globalnih razmera oličenu u jutarnjem programu, reklamama za uloške ili prenosima Jelen superlige. No ključno mesto Radovićeve poslanice rezervisano je za jednu od njegovih opsesivnih tema: za seksualnost. Naravno, prva meta je njen homoseksualni oblik, i tu se još jedanput pokazuje da Radović nimalo ne haje za težinu svoje izgovorene reči, ponavljajući sada već čuvenu rečenicu o tome da se drvo koje nema ploda seče i baca u oganj (ostaje nejasno, doduše, misli li pritom i na heteroseksualce koji ne mogu ili ne žele da imaju decu, ljude koji su prestari da i dalje stvaraju potomstvo, pa i na sebe). Ovoga puta se ne zadržava na tome, već napada i seksualnu slobodu kao takvu, karakterišući njen današnji stepen kao „revoluciju paganskog totalitarizma“(!) koja „obesmišljuje osveštanu svetinju braka, razara porodicu, ukida monogamiju…” Zatim prelazi na navodno forsiranje rane seksualnosti putem obrazovanja „koje šteti djeci i omladini, dovodeći do ranih trudnoća i abortusa, doprinoseći širenju polno prenosivih bolesti”, što je nepoznavanje činjenica, budući da se školstvo u Srbiji te pipave teme dotiče samo posredstvom medicinskim rečnikom ispunjenih lekcija o hromozomima, što budi seksualnost u istoj meri u kojoj to čine i časovi na kojima se uči o rečnim slivovima. Javljanje seksualnog nagona je proces uslovljen biologijom, a rane trudnoće i širenje polno prenosivih bolesti posledica su tradicionalističke tabuiziranosti te teme unutar porodice i manjka ili potpunog izostanka seksualnog obrazovanja. Upravo to, a ne lascivni časovi biologije, tera mlade da o seksu uče od svojih vršnjaka ili iz pornografskih materijala. Uostalom, svako od nas ima vlastito iskustvo na osnovu koga može da zaključi da li ga je školska nastava odvela put bluda i razvrata.
Nesuglasice u vezi sa različitim vidovima seksualnosti – i ovde nužno valja posegnuti za Fukoom – treba čitati kao znake borbe između suparničkih diskursa i postupaka regulacije morala. Problem je u tome što Radović kao svog protivnika u toj borbi vidi fantomsku zaveru moćnih ali neimenovanih grupacija, a na delu je, zapravo, daleko šira stvar: reč je o promeni paradigme seksualnosti, uzrokovanoj sticanjem ljudskih i političkih prava širokih društvenih slojeva, emancipacijom žena, promenom generacijskog odnosa prema deci i mladima i, naposletku, transformacijom tradicionalne porodice. To nije posledica nikakve ideologije, nego prostog hoda vremena, tokova političke ali i društvene istorije. Suprotstavljati se tome znači negirati stvarnost. Naravno, ne očekujem da će se Radović odreći svojih stavova – izvesno je da se to verovatno ne bi dogodilo ni ukoliko bi mu se obratio zapaljeni grm – ali isto tako se ni znatna većina mladih pravoslavki i pravoslavaca neće odreći predbračnog seksa, ma šta im on napisao. Međutim, čak bi i puka korekcija sadašnje retorike bila korak napred.
Izgleda da potrebe da se krene napred postaje svestan i Radović, budući da je, uz obavezno navođenje religijskih izvora, ovoga puta pomenuo i jedan naučni. Naime, u poslanici se pozvao na britanskog antropologa Anvina (J. D. Unwin), koji je tridesetih godina prošlog veka u delu „Seks i kultura“ izneo tezu da složene kulture nastaju i opstaju samo tamo gde postoji visoka moralnost. Naravno, tu tezu je lako oboriti prostim ukazivanjem na to da, uprkos redovnom kamenovanju žena osuđenih za preljubu i nemoral, Saudijska Arabija nekako još ne pokazuje znake da će zahvaljujući tome postati globalna supersila, a izgleda da ni Amiši u skorije vreme neće zavladati svetom. Anvinovo delo nije ostavilo dubljeg traga u antropologiji, ali jeste ostavilo utisak na Radovića, budući da mu se učinilo kompatibilnim sa njegovim stavom da ćemo bez onoga što on percipira kao visoku moralnost kolektivno propasti. Međutim, problem sa naučnim saznanjem u tome je što ono ne trpi izbirljivost i korišćenje samo onih izvora koji nam idu u prilog. Daleko novije, složenije i činjenicama potkrepljenije teorije o razlozima opadanja i propasti društava i civilizacija mogu se naći kod Džareda Dajmonda i Džozefa Tejntera, a oni se bave faktorima daleko važnijim od toga da li tinejdžeri upražnjavaju predbračni seks. Najkraće rečeno, Dajmond kao pet ključnih (mada ne i jedinih) uzročnika navodi probleme u životnom okruženju (prenaseljenost, preteran lov i ribolov, deforestacija itd), nesposobnost ljudi da se adaptiraju, klimatske promene, neprijateljski nastrojene susedne civilizacije i propast ključnih partnera u trgovini. Tejnter uzrok vidi u rastu društvene kompleksnosti, nastale kao pokušaj da se odgovori na različite probleme i izazove koji iskrsavaju. Održavanje te kompleksnosti s vremenom postaje neisplativo jer vrednost ulaganja premašuje dobit, pa društvo dospeva u krizu i počinje da se urušava. Oba objašnjenja imaju daleko veću eksplanatornu moć od Anvinovog, što se na konkretnim istorijskim primerima može i dokazivati. Naravno, Radović se nije dohvatio baš Anvina zarad naučne istine, već da bi potkrepio vlastite stavove, ali posezanje za naukom govori nam da i on oseća da je stavove danas potrebno (pokušati) argumentovati.
Za kraj, postavlja se pitanje zašto se uopšte baviti Amfilohijem Radovićem, s obzirom na njegovu biografiju, na drugovanje sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i Radovanom Karadžićem, kao i na čitavu seriju ratnohuškačkih, šovinističkih i homofobnih ispada. Odgovor je prost: on je i dan-danas, uz patrijarha, najistaknutija ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i jedan je od najglasnijih zagovornika onoga što je sociolog religije Milan Vukomanović ispravno nazvao političkim pravoslavljem. Njegove reči zato se čuju dalje i nailaze na više spremnih ušiju nego reči bilo koga iz redova građanske Srbije. S tim treba da računaju i oni koji od njegove božićne poslanice vide samo bezazleni religijski celofan, zanemarujući da će mnogi, kao i prethodnih puta, čuti i prihvatiti samo drugi deo poruke – onaj o seči i ognju.
Autor je apsolvent sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Peščanik.net, 08.01.2013.
