Rađanje mladog Sunca ili malog izbeglice u štali izvesno svake godine izaziva potrese u svetu – od zvezda koje nekuda vode, preko mudraca koji veruju zvezdama, do ljudi koji u noći promene misle da treba da zvanično i dozvoljeno polude, prežderu se, napiju i pucaju. Dok jedni još uvek pripremaju hranu od različitog zrnevlja, da bi osigurali plodnost, drugi pate što ne mogu da troše, a treći umiru od gladi na vrućem pesku ili u hladnom gradskom ćošku. Haos, koji smo mislili da kontrolišemo besmislenim slikama sreće u kratkom prazničnom vremenu, tek sad pokazuje koliko je strašan bez kontrole. Sama naravno ne verujem da to može štetiti više od same epidemije, pa ipak… Ludosti koje povezuju najmanje i najmanje važne sa najvećim, mogle bi da me razuvere i uvere, istovremeno. Slovenija i Srbija/Republika Srpska ne mare mnogo za vesti o onoj drugoj, sem kada je reč o nekoj zajedničkoj tački – recimo ulizivanje Orbanu. No poslednje što se moglo zamisliti jeste da te male i u velikoj meri nevažne i nemoćne države mešetare sa najvećima, sa SAD i sa Rusijom.
Janez Janša, predsednik vlade Slovenije, ostaje jedan od poslednjih državnika na svetu koji još nije čestitao Bajdenu, i koji šalje svog ministra spoljnih poslova, poznatog u Sloveniji kao Klon, da sa Trampovom administracijom u odlasku sklapa poslove oko nuklearke u Krškom. Da podsetimo, Severna Koreja takođe još nije čestitala Bajdenu. Ispostava Srbije, Republika Srpska, napravila je još veći gaf, i darovala ministra Lavrova ikonom za koju se otkrilo da je najverovatnije ukradena iz Luganska, možda od strane nekog dobrovoljca iz Republike Srpske. Lavrov, izvesno jedan od najuspešnijih diplomata, našao se u mnogo nezgodnoj situaciji, i to što je odmah vratio ikonu neće mnogo pomoći. Na pozadini ikone je naime pečat institucije koja ju je čuvala još iz sovjetskog vremena. Ni glavna strana ikone neće mnogo pomoći Lavrovu da se izvadi i uspešno objasni šta se u Istočnoj Ukrajini dešava, ko je sve i otkuda u vojsci ruskih „samostalnih“ republika. Nezgodno, čak i za Rusiju, uz Putinovo množenje mandata i atentata. Što se SAD tiče, poslednje vesti su da bi Tramp rado uveo vojno stanje i tako zaustavio promenu posle izbora, i da je u svoj tim pozvao advokaticu koja je iznela tezu o tome kako je izbore ove godine u SAD kvario i pokojni Čavez.
To je bila logika, a sad dolazi osvešćenje:
Lavrov će se snaći, Trampa će možda sprečiti. No šta će biti sa brljotinama malih? Ni tu ne treba mnogo brinuti, njihova beznačajnost ih štiti. Ukratko, ništa, ni pravda, ni zadovoljenje užasnutih, ni bilo kakvo korisno rešenje. Ovakvi skandali nekad su rušili vlade, o ministrima da i ne govorimo. Sa promenjenim položajem istine u našem svetu, neće trajati ni tri dana. Pozor, čudni i neobični smo mi, koji se zgražamo. I jedino što preostaje jeste da se i dalje zgražamo. Nad tim, recimo, da razvijene i bogate zemlje prve kupuju, proizvode i dele vakcine; da Evropska unija pazi da sve njene države dobiju vakcinu istog dana, a da se to ne odnosi na metar dalje preko granice, na nečlanice. U Evropi je to Balkan i poveći deo između Evrope i Rusije. Kako će se dobijati vakcina izvan Ruske Federacije? Kako u Africi, Južnoj Americi? Ovaj virus mutira, drugi već čekaju u zasedi, uz pomoć kako politike tako i vakcinskog sujeverja.
I zašto mi je bila potrebna ova priča? Zato što su u snegu negde u Sloveniji našli Marokanku sa sedmomesečnom bebom, rođenom u okolini Bihaća, i zato što se, isto tako u snegu negde u Sloveniji, porodila još jedna izbeglica, daleko od svakog naselja. Njena grupa odlučila je da prekine bekstvo i da se prijavi, vojska i policija su brzo delovale, majka i dete su spaseni i zdravi. Obasuli su ih poklonima i brigom, svi su zatražili azil. Sad će videti svog Boga i Božića, kad počne proces odbijanja azila. Do praznika koji nisu njihovi, sigurno će se roditi još pokoje dete novog Sunca i neobične sudbine, po izbegličkim zbegovima, na izbegličkim putevima. Srećniji će za rođenje naći neku štalu. I može se pojaviti stotine zvezda i satelita i sijati do mile volje, ništa ne vredi, jer nema ni tri mudraca koji će se zaputiti sa darovima da proslave i pomognu, da razglase čudo i spasu dete, jer vojska i policija to po pravilu ne rade. A bilo bi, recimo, sasvim dovoljno da Merkel, Lajen i Makron krenu na takav put. Od komšija koji kroje svetsku politiku to se ne može očekivati.
I da li bi takvo čudo zaustavilo virus? Ne, ali bi nas poučilo kako se vratiti logici i odbaciti sujeverje, a to su uvek bila glavna sredstva protiv bolesti i epidemija.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
