Ivica Dačić govori i nastupa kao politički neutralna osoba, neangažovana, kao da nije ministar već profesionalni policajac.

Ivica Dačić se ponaša i govori kao da je nekakav direktor policije, glavni inspektor i operativni predvodnik svih policijskih akcija paralelno, istovremeno potpuno neutralan i nezainteresovan za političke implikacije koje te akcije sa sobom nose, iako je, osim što je ministar, prvi čovek važne političke partije, a takođe i pre svega i vice premijer Vlade Republike Srbije.

Potezi ministra Dačića, izazivaju neretko divljenje ili barem začuđenu podršku građanske Srbije. Dovoljno je bilo da zahteva uklanjanje fotografije kvislinga Nedića iz prostorija Vlade, pa da zaradi aplauze onih koji su život posvetili borbi da se ovo društvo spasi posledica zločinačke politike u kojoj je Ivica Dačić bio aktivni učesnik.

Ipak, ja sada uopšte i ne mislim na prošlost Ivice Dačića, za koju smatram, za razliku od većine Srbije, da bi jednom morao da odgovara. (Ovo pišem, pod punom svešću da prema novom Zakonu o informisanju mogu biti gonjena, suđena i presuđena i to je moj svesni izbor.)

Ne govorim, dakle, o ulozi Ivice Dačića u zločinačkim devedesetim, već pre svega o njegovim nastupima povodom Parade ponosa i političkih i bezbednosnih implikacija najavljenog nasilja.

Ivica Dačić možda i jeste profesionalni policajac, samo mi to ne znamo, ali to ne menja stvar, jer posao ministra je da se bavi politikom, a ne da bude operativac na terenu. Ipak, ministar Dačić, potpuno uživljen u novu ulogu prvog srpskog policajca, na perfidan način, „profesionalno“ unosi strahovitu paniku, nesigurnost, u najmanju ruku izaziva nelagodu i oklevanje ljudi koji bi možda želeli da prisustvuju Paradi.

Lično smatram da policija ne može „preventivno” da deluje, onako kako mi to zamišljamo. Na pitanja – zašto policija ne pohapsi one koji mogu izazvati nasilje, moj odgovor je – zato što to nasilje još nije učinjeno. U svetu koji se opire religioznoj dogmi greha čak i kada se na njega samo pomisli, ljudi se ne mogu hapsiti ili kažnjavati, zato što imaju misli protivne zakonu. Ako to zvuči kao komplikovano teoretisanje na jednu sasvim praktičnu temu, želim da pojasnim zašto verujem da policija, dakle, ne može da uhapsi nekoga, zato što je taj imao misao i želju da izvrši krivično delo. Ovde nije reč o zakonu, koji me ne zanima posebno, ovde je reč o ljudskim slobodama: ako danas uhapsite osobu koja je razmišljala o tome da me prebije, jer ponosno učestvujem u Paradi ponosa, sutra možete uhapsiti mene, jer razmišljam o tome da pljunem sudiju Vrhovnog suda koji je sastavio sramnu presudu protiv YUCOMa.

Pri tom, huligani, klerofašisti i vojnici nove srpske političke misli u ovom trenutku nisu ništa spremniji od mene da svoju zamisao sprovedu u delo, ali za sada su to i za mene i za njih samo nežne misli. Zato ni mene ni njih, zbog negovanja zamisli, Dačić nema pravo da uhapsi. (O tome kako time potvrđujem neprestane, inače vrlo dosadne, napade da sam samo jedna od dve zle krajnosti, ekstremista isti kao i ovi degenerici sa istetoviranim krstovima, ovom prilikom ne bih da se zamaram. U zemlji u kojoj main stream koalicija Tadić/Dačić/Dinkić/Jovanović, uz široku podršku građana, optimalno vlada, meni ništa drugo i ne preostaje, nego da budem na margini. To što se tim marginama muvaju i idioti, ne znači da se centralnim tokom muvaju pametnjakovići. Ja bih rekla, u stvari, baš na protiv ili čak tačnije: pa šta onda?) 

Policija, dakle, ne može preventivno da hapsi. Ona, naprotiv, može da stvori uslove da taj, koji je imao nameru a nije započeo svoj akt, od njega jednostavno odustane. Policija takođe mora biti spremna da reaguje onog momenta kada taj, koji je imao nameru, počne i da je sprovodi u delo, a ne da stvara preventivnu paniku.

U mom slučaju to je dosta jednostavno, ja ni ne znam gde je zgrada Vrhovnog suda, niti kako da nađem sudiju koja je izdiktirala i potpisala gnusnu presudu. Ne znam ni kako lepo izgleda. Osim toga, nisam još nikad nikoga pljunula, nisam sigurna da me nelagoda ne bi u poslednjem trenutku potpuno savladala. Mogla bih da opsujem i kažem da su korumpirani kriminalci i politički plaćenici, to da. Ali to, u principu, nije kažnjivo, osim po novom Zakonu o javnom informisanju. Tako da je stvar rešena.

S druge strane, iskustvo govori da huligani koji prete, vrlo često pretnje sprovode u delo. Lično sam prisustvavala poslednjem Gej Prajdu u Beogradu i videla uživo kako to izgleda kad batinaši biju, a policija pomaže. Podsećam da je tadašnji ministar policije bio Dušan Mihajlović, koji se zbunjeno ograđivao od svega, tako da niti jedan policajac, niti huligan, nije kažnjen zbog nasilja zabeleženog na mnogim snimcima i pred mnogobrojnim svedocima. (Sudski proces sam, naprotiv, zaradila ja, zbog svog nastupa na tribini podrške organizatorima Parade, a protiv nasilja i „javnih ličnosti“ koje to nasilje relativizuju. Uzgred, vidim da tih imena nema među ovogodišnjim podržavaocima kontra-parade. Znači, nešto su naučili i društvo je time na neki način evoluiralo. Vidite da ipak Parada služi nečemu.)

Ministar Mihajlović se, o iznenađenja, i taj put obrukao a policija pokazala u svom punom sjaju. Ovaj sadašnji ministar je zato odlučio da nam pokaže da je bolji od onog Đinđićevog. On je moderan čovek, evropskih shvatanja, baš slučajno nije u zemlji kad se Parada održava (idu negde, on i kofer), ali će da komanduje akcijom „zaštite učesnika”. Tako, uživljen u ulogu Edgara Huvera, ne bi o politici, ali bi o „nebezbednosti“. Pa svojim nastupima perfidno doprinosi opštoj panici i nelagodi, najavljujući nasilje, opštu nebezbednost, opasnost „i na potuno suprotnim krajevima grada“, mogućnost da se batinaši infiltriraju i među „obične ljude”, po kafićima, restoranima, na ulicama koje nemaju veze sa mestom događaja. Drugim rečima, u nedelju zatvorite decu u kuće, čitav grad je nebezbedan. Ne mrdajte napolje, spustite roletne, ćutite, gledajte svoja posla i čekajte da prođe. Baš kao i za banalno pomračenje sunca 1999. ili mnogo važniji, čini mi se, ključni deveti mart 1991.

Ostanite, brate, kući, za „svaki slučaj” i za „ne znam ja…”.

Opet drugim rečima, Parada ponosa nije vaša briga. Šta ima da se mlatite po ulicama, da rizikujete telesne povrede ili psihičke traume, to nije vaša bitka, to nije vaša tema. Niste vi protiv, ali društvo nije zrelo, niko vam ne brani, ali ako baš hoćete, njegovo je da vam kaže koliko je opasno. A on će, Edgar Džej, da lično predvodi sve raspoložive kerove i da svojeručno odbrani grad od opasnosti koja se nadvila.

Nema tu politike, to je zdrav razum. Šta onda i vi ima da se bavite politikom, navuci brate zavesu i gledaj svoja posla. A dok do „pedera i lezbejki stignemo, mnogo još drugih važnijih stvari ima da se reši”.

E, pa ja ne mislim tako.

Parada ponosa je i moja parada, nemam nameru da pravim nikakvu ogradu „ja nisam to, ali podržavam”, jednostavno i bez ograde – naravno da podržavam. Jer prava manjina su i moja prava, kako god da se ta manjina zove. Pa i kad smo palili sveće za pobijene u Srebrenici, nismo se ograđivali – ja nemam tamo nikog ubijenog, ali ipak da se čuje moj glas – ne razumem zašto sada građanska javnost relativizuje ovo pitanje i shvata ga drugačije od drugih.

Nije vreme? Jeste, vreme je.

Nije neophodno? Baš je neophodno!

Opasno je? Zato i jeste vreme i baš zato i jeste neophodno.

A opasno je i zato što osećanju opšte opasnosti doprinosi i vice-premijer, svim svojim izjavama. Vicepremijer koji će sigurno ostvariti odličan rezultat na idućim izborima, mnogo bolji nego poslednji put. I ostati na vlasti za još mnogo dugih srećnih godina. Uz malu pomoć prijatelja, naravno.

A vi dobro znate kojih.

PS: Obaveštavam Dragoljuba Žarkovića da slobodno može da nastavi da preštampava delove mojih tekstova u svim svojim kolumnama, u ama baš svim dnevnim i nedeljnim listovima u kojima tezgari, sevap je.

Neću se pozivati na VSS Zakon o Tijaniću, kojim je od sada valjda svima zabranjeno da se javno izgovorena reč citira bez dozvole autora iste. Ili to važi samo za onog čijom je obećanom smenom već dva puta LDP opravdavao učešće u koaliciji na vlasti?

Ako to važi i za nas ostale, onda kolumnista Žarković ima moju dozvolu da me, od sada pa za uvek, citira gde hoće i koliko hoće. Ili barem dok ga jednom učitelj Tadić, strog, ali pravedan, ipak ne primeti i sve njegove napore da iz srednjih pređe u prve klupe, konačno pošteno ne nagradi.

 
Peščanik.net, 17.09.2009.

Leave a Reply