Foto: Vedran Bukarica
Foto: Vedran Bukarica

Moj dida sa Šolte je mene nazvao na mobitel. Dida je rekao: „Unukiću, jel ti više završila škola?“ Ja sam njemu rekao: „Nije još!“ Dida je pitao: „Pa kad će?“ Ja sam rekao: „Izgleda nikad!“ Dida je rekao: „Kako nikad, jebaga jarac?! Ne mogu ja više na Šolti bit sam ka pas! Koji je to način?“ Ja sam rekao: „Pa šta ja tu mogu, dida…“ Dida je podviknijo: „Jebešmi mater ako neću nać nekog Nepalca il Vjetnamca da mi bude unuk! Em će mi bit pet puti jeftiniji, em neće imat školske obaveze!“ Ja sam pitao: „A šta ću onda ja, dida?“ Dida je rekao: „Tiš ionako poć na zapad trbuhon za kruvon! Paš bit unuk nekon Švabi ili Ircu!“

Sve isto smo mi za vikend otišli kod mog dida na Šoltu. Mama je za obid skuvala manistru na pome. Onda smo mi obitelj sidili u dvoru i njupali smo. Mama je didu pitala: „Kakva ti je paštašuta, čako?“ Dida je rekao: „Okej je! Da s vrimena na vrime naletin na komadić pome, bila bi još bolja!“ Mama je rekla: „Oho, šta smo finćukasti! A da si nađeš neku Nepalku il Vjetnamku da ti bude ćer, a?“ Dida je pitao: „Koja ti je sad to spika, jebate?“ Mama je rekla: „Ona šta si je ti juče proda Robiju! Dite je plakalo cilo popodne!“ Dida je je zinijo: „N bava? Pa to je bila bruma…“ Onda se dida rascmoljijo. On je mene pomilkijo po kosici i rekao je: „Ne bi tebe tvoj dida minja za nikog na svitu!“

Onda smo mi nastavili sa žnjopom i mumanjem. Onda je dida rekao: „Kad smo već kod toga, zašto bi ti ljudi kod nas bili samo konobari, poštari, škovacini, itakodalje?“ Tu smo mi svi zapiljili se u njega. Dida je rekao: „Evo, zamisli da umisto onih ustaša na vlasti unajmimo Nepalce il Vjetnamce? Šta kaeš? Bili bi nan deset puti jeftiniji i miljon puti bolji!“ Tata je ugurao pun perun maniste u usta i rekao je: „Pa je! Da smo za presjednika sabora uzeli Nepalca, on sigurno ne bi ukrca sina u vladin avijon i vodija ga na tekmu u Berlin!“ Dida je rekao: „Naravski! Jerbo bi mu sin možda bija ministar financija, pa bi vodija sam sebe!“ Tu su tata i dida bacili kes.

Onda je mama rekla: „Aj dosta više! Malo mi je cila ta spika bolesna i baca na rasizam…“ Tata i dida su izbečili face na teže čudilo. Mama je nagnila se prema meni i rekla je: „Nemoj sad, sinak, mislit da si ti ka Hrvat nešto bolji od Nepalaca il Vjetnamaca!“ Ja sam pitao: „Ko je Hrvat?“ Mama je rekla: „Pa ti! Šta se praviš blesav!“ Ja sam rekao: „A ne znan, dida mi je reka da san…“ Samo mama je arauknila: „Boli me kurac šta ti je dida reka!“ Tu je za stolom uletila revijska tišinčuga. Tata i dida su zapiljili se u pjate sa paštašutom. Onda je dida meni utiho rekao: „Nemoj se zajebavat sa mamom, Robi! Ona će ti učas nać za sina nekog Nepalca il Vjetnamca, samo da joj dite ne bude Jugoslaven! Kapito?“ Ja sam rekao: „Kapito!“

Onda su u dvor dogibali oni didini frendovi barba Tonino i don Joso. Dida je njima rekao: „Alo, ekipa! Jeste za po pjatić paštašute? Uz malo sriće more se naletit i na komadić pome!“ Barba Tonino je rekao: „Ma ko će jist na ovu žegu! Sipni nan samo po jednu bevandicu!“ Onda je moja mama donila barba Toninu i don Josi čaše i ulila im je iz bocuna po bilu bevandu. Don Joso je dignijo čašu i rekao je: „Ajmo mi nazdravit, ekipa! Jutros san održa zadnju misu! Finili su mare bali!“ Didi je uletila zbunjoza: „N bava kua?“ Don Joso je raširijo ruke: „Blaženo civilstvo!“ Dida je rekao: „Nemoj me jebat? Znači, penzija?“ Barba Tonino je rekao: „I to prisilna!“ Dida je rekao: „Opa, znači nešto smo zasrali… A jel se smi znat šta?“

Don Joso je rekao: „Pa kažen, jutros san ka i svake nedilje održa svetu misu…“ Barba Tonino je uletijo: „… koja je bila apsalutno fenomenalna…“ Don Joso je rekao: „… skupilo se u crkvi dvista-trista duša, deboto cili otok…“ Barba Tonino je uletijo: „… i svi su bili apsalutno oduševljeni…“ Don Joso je rekao: „… ja san pizdija sa oltara nekih uru vrimena…“ Barba Tonino je uletijo: „… šta je bilo popraćeno aplauzon i skamdiranjem…“ Don Joso je rekao: „… i onda su mi za dvi ure javili iz nadbiskupije da će odsad za ovi otok bit zadužen drugi pop!“ Dida je zinijo: „Ko će na Šolti dat drugog popa, jebate irud? Ovdi nema ni barbira, ni električara, a kamoli će bit popa!“ Don Joso je rekao: „E znan, to san in i ja reka!“ Tata je pitao: „I? Šta oni?“ Don Joso je rekao: „Kažu da će nać nekog Nepalca il Vjetnamca da vodi župu umisto mene!“

Tu su svi za stolom zlamenovali se i mrmorili su ujmeoca isina. Dida je pitao: „A o čemu si pizdija na misi?“ Don Joso je rekao: „Ma znaš šta, malo mi je dokurčilo uvik ponovo čitat Pavlove poslanice Rimljanima, Korinćanima i Bračanima, koga se za to briga? Pa san pozva ekipu da se pomolimo da sutra bog pomogne našin momcima na evropskon prvenstvu…“ Mama je podviknila: „Bravo! Tako i triba!“ Tata je rekao: „Sad je našin momcima bog najvažniji igrač!“ Don Joso je rekao: „I rulja je to super primila! Otprašili smo po desetak očenaša i zdravomarija, a onda je krenilo drukanje i navijanje, pa pisma, ono, ajmo naši, ubićemo-zaklaćemo, znate i sami kakvi je naš svit…“ Mama je rekla: „Nego šta! Ma svaka van čast, don Joso!“ Tata je rekao: „Koji će nan kurac vira i crkva ako bog neće igrat za nas!“ Don Joso je počeškao se po ćiverici: „Jedino šta je crkvi bilo zapopizdit vruće…“ Barba Tonino je uletijo: „Zajebane su ove klimaske promjene, upeče sunce od ranog jutra, čoviče…“ Don Joso je rekao: „… tako da san skinija mantiju i drža misu u taljanskom dresu!“

Robi K. (IIIa)

Peščanik.net, 25.06.2024.


The following two tabs change content below.
Viktor Ivančić, rođen u Sarajevu 1960, osn. i srednju školu završio u Splitu, u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB 1984. dobija nagradu 7 sekretara SKOJ-a. Urednik i jedan od osnivača nedeljnika Feral Tribune, u čijoj biblioteci je objavio „Bilježnicu Robija K.“ (1994, 1996, 1997. i 2001) i studiju „Točka na U“ (1998, 2000). Izabrane tekstove objavio 2003. u „Lomača za protuhrvatski blud“ i „Šamaranje vjetra“. Prvi roman „Vita activa“ objavio 2005, od kada Fabrika knjiga objavljuje: „Robi K.“ (2006) u dva toma; „Robi K. Treći juriš!“ (2011); zbirke ogleda „Animal Croatica“ (2007), „Zašto ne pišem i drugi eseji“ (2010), „Jugoslavija živi vječno“ (2011) i „Sviranje srednjem kursu“ (2015, u saradnji sa Peščanikom); romane „Vita activa“ (2005, drugo izdanje ) i „Planinski zrak“ (2009), te zbirku priča „Radnici i seljaci“ (2014, u saradnji sa Peščanikom). 2018. sa Hrvojem Polanom i Nemanjom Stjepanovićem piše fotomonografiju „Iza sedam logora – od zločina kulture do kulture zločina“ u izdanju forumZFD-a. 2018. Fabrika knjiga u 5 svezaka objavljuje „Robi K. 1984-2018“ (zajedno sa Peščanikom i riječkim Ex librisom), a 2019. troknjižje „Radnici i seljaci, Planinski zrak i Vita aktiva“. Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća Novosti i za Peščanik. Živi u Splitu.

Latest posts by Viktor Ivančić (see all)