Foto: Alamy
Foto: Alamy

Postoji jedna neizbežna činjenica o američkim biračima i istopolnom braku: svaki put kada su ljudi imali priliku da se o njemu izjasne, odbili su ga. Tokom proteklih decenija, birači u 28 država izglasali su ustavne odredbe koje zabranjuju istopolni brak. Tendencija se nastavila i ove godine, kada su takvi brakovi zabranjeni i u Severnoj Karolini.

Ovo bi moglo da se promeni u novembru, kada birači u Mejnu (drugi put), Merilendu, Minesoti i Vašingtonu budu imali prilike da kažu šta misle. Tačna fromulacija pitanja varira od države do države. U Merilendu i Vašingtonu, birači će odlučiti da li da obore nove državne zakone koji omogućavaju istopolne brakove. Zakon u Minesoti, ako prođe, ograničio bi brak na jednog čoveka i jednu ženu, a onaj u Mejnu izričito bi dozvolio istopolni brak. Međutim, najvažnije pitanje je svuda isto: da li birači žele da dozvole gejevima da se venčavaju u njihovoj državi?

Kao tehničko pravna stvar, rezultati ovih referenduma irelevantni su za pravna pitanja o gej brakovima, koja se sada razmatraju na raznim sudovima. Vrhovni sud će uskoro objaviti da li će ove godine saslušati jedan ili dva velika slučaja o istopolnom braku. U jednom slučaju, federalni apelacioni sud u Bostonu proglasio je Zakon o odbrani braka (DOMA) neustavnim; u drugom, federalni apelacioni sud u San Francisku poništio je Predlog 8, koji je zabranjivao istopolne brakove u Kaliforniji. Ustav ili garantuje ili ne garantuje gejevima pravo da se venčavaju – i mišljenje birača nema nikakve veze sa rešavanjem tog pitanja. Čitava poenta sudskog razmatranja jeste da zaštiti manjinske grupe od kršenja njihovih prava voljom većine. Teoretski, rad sudova i volja birača funkcionišu na dve potpuno odvojene trake.

Stvarni svet, međutim, funkcioniše sasvim drugačije. Sudovi, a naročito sudije Vrhovnog suda, vrlo su svesni da li njihove odluke odražavaju javno mnjenje (ili se sa njim sukobljavaju). Čak i sudije koje blagonaklono gledaju na žalbe brinu da li će ih njihovi stavovi dovesti u preveliki raskorak sa biračima. Rut Bajeder Ginzberg, na primer, koja se proslavila kao vodeća feministička advokatica svoje generacije, izrazila je takva uverenja. Iako je i sama verovala da žene imaju zakonsko pravo na abortus, često je izražavala nelagodu u vezi sa postupkom Suda 1973. u čuvenoj presudi „Rou protiv Vejda“.

Po mišljenju Rut Ginzberg, Sud bi inače trebalo da prati, a ne da predvodi, u takvim spornim društvenim pitanjima. To je bio slučaj sa Sudom i rasno mešovitim brakovima. Sudije su tek 1967, u slučaju „Loving protiv Virdžinije“, donele odluku da države više nemaju pravo da zabranjuju rasno mešovite brakove. Mnogi (ali ne svi) slični zakoni do tada su već ignorisani ili izašli iz upotrebe. Time se ne umanjuje značaj slučaja „Loving“. On je bio i ostao ključna praktična i simbolična izjava o rasi i ustavu. Ali do 1967, najveći deo rada na menjanju države po ovom pitanju već je obavio pokret za građanska prava. Sud je bio samo odocneli indikator promene stanja u državi.

Iako oba ova slučaja, kao što sam nedavno napisao, predstavljaju potencijalne prekretnice, verovatno nijedan neće biti tako važan kao ova četiri referenduma. Glasanje će nam dati najbolju sliku toga šta država misli o istopolnim brakovima. Taj podatak će biti neprecizan, naravno. Sve četiri države su obično demokratski orijentisane, tako da ne predstavljaju realni presek javnog mnjenja u zemlji. Ali imajući u vidu istoriju Suda, čak će i najliberalnije sudije oklevati da nametnu istopolne brakove državi ukoliko ljudi – birači – konstantno ponavljaju da ih ne žele. Ankete predviđaju tesnu trku u sve četiri države. Rezultati će odjeknuti izvan njihovih granica.

Jeffrey Toobin, The New Yorker, 02.10.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.10.2012.

LGBTQIA+