Audio izdanje video emisije Vidovdanska promocija – 10 godina Peščanika, govore: Mirjana Karanović, Dubravka Stojanović, Vesna Pešić, Svetlana Slapšak, Srđa Popović, Žarko Korać, Végel László, Dejan Ilić, Vojin Dimitrijević i Mirko Đorđević.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Počeo je kakav-takav juli i pre rastanka evo jedne bonus emisije koja se sastoji od snimaka sa ovonedeljne beogradske promocije Peščanika na kojoj smo, na Vidovdan, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u društvu od preko 800 naših slušalaca i sagovornika obeležile deset godina postojanja ove emisije i završetak prve faze u razvoju Peščanika. Praktično istog dana kada su ovi počeli rekonstrukciju Gazele mi smo započele radove na rekonstrukciji Peščanika, koji će, valjda, rezultirati nečim boljim i korisnijim nego što je ovo što ste slušali prethodnih deset godina.

Ono što je sasvim sigurno to je da ćemo pre mi stvoriti novi i korisniji Peščanik nego što će ovi napraviti Koridor 10, a dok Beograd dobije metro prve nastambe Peščanika već će uveliko biti na Marsu. Dakle, beogradska promocija, u prvom delu govorilo je četvoro autora čije smo knjige objavili ovih dana. Te knjige su One gorke suze posle Srđe Popovića, Kišobran patrijarha Pavla Mirka Đorđevića, Hronospore II Svetlane Slapšak i Ulje na vodi Dubravke Stojanović. Ali pre svih, pred publiku je izašla Mirjana Karanović i izgovorila dve pesme Bertolda Brehta.

Mirjana Karanović: Ovo što ću vam sada reći napisao je Bertold Breht.

Ja sam pisac komada, pokazujem šta sam video.

Na tržištima ljudi video sam kako se trguje čovekom.

To pokazujem ja, pisac komada.

Kako jedan drugom ulaze u sobu s planovima

ili s pendrecima ili s novcem.

Kako stoje na ulicama i čekaju,

kako jedni drugima pripremaju klopke,

kako se dogovaraju o sastanku,

kako jedan drugog vešaju,

kako se vole, kako brane plen, kako jedu.

To pokazujem.

Obaveštavam o rečima koje jedni drugima dobacuju,

šta majka kaže sinu, šta vlasnik naređuje radniku,

šta žena odgovara čoveku.

O svim molećivim, svim odsečnim, preklinjućim,

dvosmislenim, lažljivim, neukim, lepim, uvredljivim,

o svima obaveštavam.

Vidim kako nastupaju snegovi,

vidim kako nailaze zemljotresi,

vidim kako su se brda isprečila na putu.

I reke vidim kako se izlivaju iz korita.

A snegovi nose šešire,

zemljotresi imaju novac u džepu prsluka.

Brda su izašla iz vozila,

a divlje reke zapovedaju policajcima.

To ja razotkrivam.

Neka drugi govore o svojoj sramoti,

a ja ću o svojoj.

To je bila Pesma pisca komada, a sad jedna o nama.

O Nemačka bleda majko,

kako uprljana sediš među narodima,

među ukaljanima padaš u oči.

Najbedniji od tvojih sinova leži umlaćen.

Kad mu je glad bila velika

drugi su tvoji sinovi digli ruku na njega.

To se raščulo.

Sa tako podignutim rukama

dignutim na svog brata

drsko se vrzmaju oko tebe i smeju ti se u lice.

To se zna.

U tvojoj kući urla laž, a istina mora da ćuti, je li tako?

Zašto te svuda hvale tlačitelji, a potlačeni okrivljuju,

izrabljivani prstom ukazuju na tebe,

a izrabljivači hvale sistem što je u tvojoj kući izmišljen.

A svi vide kako skrivaš skut svoje suknje

krvav od krvi tvog najboljeg sina.

Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće smeju se,

ali ko te ugleda maša se noža kao da vidi haramiju.

O Nemačka bleda majko

ala su te udesili tvoji sinovi,

da među narodima sediš kao ruglo ili kao užas.

Svetlana Lukić: Na samom početku ste čuli Mirjanu Karanović koja vam je govorila Brehtove stihove. Svetlana i ja smo koristile svaku priliku tokom ove dve decenije da u emisiji puštamo u krug to što je ona izgovorila davnih godina i uvek se neko javio, jer su stizali sve mlađi i mlađi slušaoci koji su uzbuđeno pitali šta je to, čija je to poezija. Te dve pesme smo izabrali za početak iz dva razloga, jedan je zbog toga što su te dve pesme bile Svetlanin i moj kredo svih ovih 20 godina, dakle, i u Miloševićevoj, ali i u postmiloševićevoj Srbiji. Pesma pisca komada više se ne odnosi na Miloševićevo vreme nego na današnju Srbiju. I Srbija danas skriva kut svoje suknje krvav, ali od krvi nekog drugog sina. Drugi razlog zbog kog smo hteli da ove večeri sa nama bude Mirjana Karanović, je to što je ona u međuvremenu odigrala na filmu mnoge žene iz ratova devedesetih godina, i Bosanku i Albanku. U moje i u Svetlanino ime, ja se nadam i u vaše, želim da joj se zahvalimo i da joj kažemo da joj se divimo što je postupala ne samo kao odlična glumica, nego nam je demonstrirala šta znači ljudsko i intelektualno poštenje. Molim vas da pozdravite Mirjanu Karanović. Večeras je u sali većina naših dugogodišnjih sagovornika, neki su bivši, neki su nas napustili, neke smo mi napustili, ali su uvek dobrodošli. Htela sam da napomenem i da izmamim aplauz, a znam da to neće biti teško, za neke od naših redovnih sagovornika i saradnika kao što je Latinka Perović, Sonja Biserko, Miljenko Dereta, i molim vas aplauz za Vesnu Rakić-Vodinelić koja je junački učestvovala u Peščaniku poslednjih godinu dana. Vi znate da mi sa državom imamo samo zaobilazne i daleke veze, ali večeras su u sali dvoje ljudi zbog kojih se, tako da kažemo, ne stidimo skroz sopstvene države. Jedan je državni sekretar Marko Karadžić, a druga je direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković koju čega posao čišćenja Augijevih štala. U sali su dve žene koje želim da pozdravite, to su gospođa Mila Đinđić i žena kojoj se beskrajno divimo, gospođa Žanka Stojanović. I za kraj ovog prvog dela, molim vas da se aplauzom podsetimo ljudi koji su nas između ove dve naše promocije zauvek napustili. To su naši stalni sagovornici i prijatelji Desimir Tošić, Bogdan Bogdanović, Bekim Fehmiu i Biljana Kovačević-Vučo. A sad ćemo da radimo, dakle, Svetlana Vuković.

Svetlana Vuković: Za ovu promociju smo objavili četiri knjige, One gorke suze posle Srđe Popovića, Hronospore II Svetlana Slapšak, Kišobran patrijarha Pavla Mirka Đorđevića, Ulje na vodi Dubravke Stojanović. Prvo Dubravka Stojanović, naša najmilija istoričarka i junakinja naše špice.

Dubravka Stojanović: Podnaslov ove knjige je Istorija sadašnjosti. O tome smo govorili u Peščaniku, to je ta veza koja postoji između sadašnjosti i prošlosti. Prva veza je u tome što ustvari prošlost i sadašnjost nisu ni podeljene. Često smo govorili o onome što istoričari zovu procesi dugog trajanja. O tim procesima koji mogu trajati više stotina godina i koji se nekako prepliću tako da ova sadašnjost bude baš ovakva kakva je na kraju ispala. Druga veza sadašnjosti i prošlosti o kojoj bih danas govorila jeste to da prošlost i činjenice iz istorije ne govore same, one zapravo i ne znače ništa. Sadašnjost je ta koja njima ustvari daje smisao. To je ono o čemu smo često govorili – konstrukcija, dekonstrukcija, kolektivno sećanje, politika pamćenja. Dakle, danas se kreira ono što ćemo mi pamtiti iz prošlosti, danas mi dajemo vrednosno značenje nekim događajima. Danas je Vidovdan, možemo da pitamo Cece da li je to slučajno ili namerno, ali hajde da kažemo da je namerno i hajde da mu promenimo značaj, kao što oni menjaju Drugi svetski rat. Hajde sada mi da dekonstruišemo i konstruišemo, hajde mi da menjamo paradigme, hajde da se zapitamo za početak šta se uopšte slavi na Vidovdan. To je državni praznik, ustanovljen je 2002, slavi se radno, ali ovih dana saznajem da se tog dana deci dele knjižice u školi, ne znam zašto. Kada bismo pitali, kada bismo se, evo, i sami pitali šta se slavi mislim da ne znamo. Da li se slavi poraz, da li se slavi žrtva, da li se slavi carstvo nebesko ili se slave Turci?

Gledala sam ovih dana šta se desilo 28. juna i onda sam shvatila da postoji spisak negativnih i spisak pozitivnih događaja, i da su ono što slavi prva Srbija negativni i mračni događaji. Obratite pažnju, danas je Vidovdan, čitajte štampu, gledajte televiziju, svi će da govore o ovome – kosovska bitka, sarajevski atentat, rezolucija Informbiroa, koja je ultra negativan događaj za naše nacionaliste, Gazimestan i izručenje Slobodana Miloševića. Dakle, jedan niz tragedija za prvu Srbiju. Istovremeno ja sam pronašla i jedan niz izuzetno pozitivnih događaja koje sam danas menjajući paradigmu, konstruišući, dekonstruišući, spremna slobodno da proglasim praznicima druge Srbije. Rođen je Ruso, 1919. godine potpisan je Versajski mir kojim je formalno završen Prvi svetski rat i stvorene gotovo sve današnje evropske države i srušeno je četiri carstva. Dakle, zanimljivo je da kada oni govore o sarajevskom atentatu nikad ne kažu da je na taj datum takođe potpisan mir kojim je taj rat završen. Donet je vidovdanski Ustav koji ima mnoge probleme, ali to jeste bio Ustav zajedničkje države Srba, Hrvata i Slovenaca i imao je čitav niz dobrih osobina. I na kraju, zašto da ne, izručili su Slobodana Miloševića. Moj favorit je ipak nešto drugo, danas je tačno 60 godina od kad je 1950. godine pušten autoput Beograd – Zagreb. To je događaj iz privredne istorije o kojoj mi ne brinemo, i uopšte iz privrede o kojoj mi ne brinemo, to je događaj koji govori o povezivanju, to je događaj koji govori o konstruktivnim delovima istorije, to je događaj koji govori o miru. Ipak predlažem da Vidovdan od sada slavimo kao deseti rođendan Peščanika. Da parafraziram naslov knjige Džona Rida O ruskoj revoluciji i da kažem Deset godina koje su potresle svet i slavićemo opredeljenje za carstvo virtuelno.

Svetlana Lukić: Kraj mene je Mirko Đorđević, njega smo doslovno izvukli iz bolnice. Mirko je sada ovde i došao je samo pred vas i vraćamo ga večeras u bolnicu. Kad sam mu rekla da ćemo govoriti o Srpskoj pravoslavnoj crkvi naravno da nije mogao odoli, koristi svaku priliku. Kao što znate Mirko se čitavog svog života bavi pitanjima Srpske pravoslavne crkve, a onda smo i mi to videli od njega, pa i mi zapeli u Peščaniku poslednjih deset godina. I dragocenost postojanja Mirka Đorđevića, ako mogu da kažem u jednoj rečenici, je u tome što je on jedan od retkih u ovoj zemlji koji je neprekidno i javno, i vi to jako dobro znate, sa ljubavlju i sa verom kritikovao i analizirao ulogu Srpske pravoslavne crkve u ratovima devedesetih godina, ali i gadnu ulogu koju je Srpska pravoslavna crkva imala u postpetooktobarskoj Srbiji. U knjizi smo napravili kratak pregled tekstova koje je Mirko Đorđević napisao za list Republiku, a naravno i za ono što je posle govorio i što je pisao na sajtu Peščanika i u emisiji Peščanik.

Mirko Đorđević: Pre no što me večeras razduže na prijavnici i vrate u bolnicu, a priveden sam ovde, dopustite da kažem zaista nekoliko reči. Kad god se crkva hrišćanska bilo gde u svetu, katolička, protestanska, pravoslavna, pa i naša Srpska pravoslavna crkva u istoriji vezivala za neki totalitarni režim rezultat je bio belodano poznat. Kad padne režim crkva ostaje žalosna i tužna udovica. To su reči jednog od svetih otaca koji je u 8. veku predvideo da crkva mora da se kloni blizine totalitarnih sistema. To smo skupo platili, vidite to. Ovde su, dakle, refleksije u Peščaniku, jer sam ja rano shvatio u obilju onoga što se pisalo o crkvi da začudo Peščanik, jedna radio emisija laičkog usmerenja, ima najpošteniji pristup problemima odnosa na ovim relacijama crkva – društvo i crkva – država. A te relacije su bile u našem srpskom slučaju ne samo svedočenje u vremenu, nego i saučesništvo po principu spojenih sudova. Teme koje su ovde ovako dobro izabrane su takve da su ne samo aktuelne, svakodnevno nas prate, u jutrošnjim novinama, u jučerašnjim, u večerašnjim vestima.

Ja spadam u one, ne znam da li sretne ili nesretne autore koga njegove teme bukvalno jure. Ovo što se događa i danas i juče, ova kobna nesnalaženja, da prvi put crkva odstranjuje de jure i de fakto jednog vladiku, pa se to pretvara u politički problem. Ova knjiga beleži još jedan momenat, ja ću njega samo pomenuti. Nedavno su Turci objavili jedan kratak manifest – traže oproštaj od Jermena za genocid nad Jermenima 1915. godine. Turska je od onda što se tiče uništenja milion i po Jermena podeljena, do danas, do jutros. Oni koji traže oproštaj i punu istorijsku istinu o tom velikom zločinu koji je počinila turska država proglašavaju se, pogledajte jutrošnje novine, plaćenicima i izdajnicima. Na šta vam to liči? Međutim, još je 1919. maršal otomanske vojske pisao – ako hoćemo da budemo veliki i dostojanstven narod moramo priznati taj zločin, jer smo uništili jedan od najstarijih naroda. Ne bi ova priča možda zasluživala da se dalje priča, znate svi dovoljno o tome, ali neko je ovih dana predložio u Skupštini Republike Srbije rezoluciju da se osudi zločin nad Jermenima – radikalna partija. Nešto pre toga ta ista partija bila je protiv one rezolucije o Srebrenici. U međuvremenu i time da završim, oglasila se vlada Srbije jasno i glasno – u državnom interesu dobrih odnosa sa Turskom bolje je da ćutimo, neka su oni nekih milion i po Jermena na najbrutalniji način uništili. To su moje teme koje me progone i kojih radi sam ovde i priveden. Hvala vam.

Svetlana Vuković: Svetlana Slapšak je naša neprekinuta sagovornica od emisije Niko kao ja, znači još pre dolaska Miloševića na vlast. Ova njena knjiga je nastavak knjige Hronospore iz 1988. godine. Hronospora je inače Svetlanina kovanica koja, koliko sam ja shvatila, a nije ustvari teško shvatiti znači hrono spore, semenke u vremenu, semenke nečega kroz vreme. Ona piše o knjigama, filmovima, koncertima, TV programu, zločinima, Ratku Mladiću, Kusturici, svojim mačkama, Sloveniji, Grčkoj u kojoj je dugo živela. I ona takođe, na Svetlanino i moje neprekidno zaprepašćenje, zajedno sa mnogim našim sagovornicima spada u taj zadivljujuće izdržljiv soj šezdesetosmaša koji nikada ne odustaju od društvenog posla. Svetlana Slapšak.

Svetlana Slapšak: Za ovakve reči i u ovakvom društvu ja pre svega moram da se izvinim što sam napisala knjigu koja je uistinu knjiga fragmenata iz svakodnevice, i kada bih jako, jako sebi laskala mogla bih je nazvati antropologijom svakodnevice, ali to nije to. Knjiga je uistinu pisana za neku publiku i za neko vreme koje ja nisam u stanju da opredelim, već zbog toga što je moja pozicija eksteritorijalna pozicija. Jedino što ja mogu u svoju odbranu da kažem jeste da je to pozicija eksteritorijalne građanke koja ne može da se zadovolji onim što je njen osnovni posao, a to bi trebala da bude nauka, nego stalno jedan deo pretiče, nešto mora da iscuri. To što iscuri, eto, ponekad objavljujem u Peščaniku zahvaljujući gostoljubivim urednicima i zahvaljujući nečemu što, kažem, ne umem da opredelim, a to je publika koja to sluša. Ti restlovi, to što je iscurelo jeste neki ostatak toga što je pozicija eksteritorijalne građanke, zbog toga što moji naučni radovi ponekad izazivaju manje više iste reakcije koje izazivaju i moji esejistički fragmenti.

Primera radi, pre nekoliko godina sam napravila jednu studiju u kojoj sam pokušala da sledim vidovdanskoj tradiciji, odnosno kosovskoj mitologiji sa stanovišta žena. I bila sam potpuno zaprepašćena time koliko je istorijskih podataka, koliko je podataka u tekstovima, u epskoj i drugoj narodnoj poeziji koji govore o tome da su žene od kosovske bitke pa nadalje imale potpuno drugačiju ideju o tome šta treba raditi u tadašnjoj i docnijoj Srbiji i da kontinuitet tih ženskih glasova traje sve do našega veka. Te žene su uvek, od 1389. pa nadalje smatrale da je rat glupost i da donosi pouzdano samo jednu stvar, a to je smrt. Dakle, taj članak je, premda je naučni, izazvao manje više iste reakcije koje su izazivali nekakvi moji intervjui i članci. To je deo moje odbrane, zašto ja to radim, opet leži u definiciji eksteritorijalne građanke. Prvo, zato što ona podrazumeva evropsku tradiciju, toga da nisi nikada zadovoljan onim čime te društvo zasipa kao istinom, i drugo, da ne možeš trpeti ono što svojim očima vidiš kao izrazitu nepravdu i kršenje ljudskih prava. Da li ćeš tada reagovati ili ne pitanje je okolnosti, pitanje je individualnog opredeljenja, pitanje je, ako hoćete, u mome slučaju recimo brbljivosti. Ali u svakom slučaju ta stvar me je od ’83. pa nadalje usmerila u pisanje eseja. Naime, ’83. godine jedan sada pokojni prijatelj Ilija Mojković je smatrao da ću ja jedina biti sposobna da retorički obradim temu hapšenja dvanaestak studenata na trgu ispred tadašnjeg Doma sindikata, a posle demonstracija u znak solidarnosti sa palestinskim narodom, kada je tih 12 studenata iznelo transparente sa znakom poljske Solidarnošći. U svakom slučaju toj vrsti formulisanja sam se posvetila i ova knjiga je jedan od takvih rezultata. U svoju odbranu mogu da kažem samo još to da zadnji esej hronološki apsolutno ne odgovara knjizi i odnosi se samo na moje sećanje na 17. novembar 1973. godine kada sam se našla u Atini onoga trenutka kada je buknuo studentski otpor i kada je pukovnička diktatura pala, čega sam bila svedok. Od tog dana pa nadalje shvatila sam i pomirila se sa tim da više neću moći da ćutim.

Svetlana Lukić: Četvrta knjiga koju smo objavili, ima poetski naslov i zove se One gorke suze posle. Srđa Popović je pisao o Kosovu, o 5. oktobru, o nacionalnom pomirenju. Ova knjiga je najdeblja od ovih koje smo objavili, između ostalog i zbog toga što sadrži spise koji se tiču njegove, a i naše, a i vaše koliko znam, opsesivne teme, a to je atentat na premijera Đinđića. Knjiga je i veća zato što sadrži dosta karikatura našeg večerašnjeg gosta Predraga Koraksića Koraksa, koji je ovde u sali, molim vas da ga pozdravite. Da se izliju Beli Timok, Crni Timok i sve nas poplave i da nestanu sve naše kasete i tako, ja mislim da bi istorija ove zemlje mogla da se rekonstruiše samo na osnovu Koraksovih karikatura. Kad god vidim njegovu karikaturu mislim šta mi radimo ostali.

Srđa Popović: Knjiga se bavi, kako se ovde eufemistički često kaže, onim što nam se dogodilo. Ona se, dakle, bavi pre svega raspadom Jugoslavije i ulogom koju je srpsko rukovodstvo igralo u tom raspadu, zasniva se uglavnom na memoarima Bore Jovića i Veljka Kadijevića, koji su se hvalili svojom ulogom u razbijanju Jugoslavije. Ali, moj zaključak je bio da je Jugoslavija opstala, da bi i Jović i Kadijević i Milošević po ondašnjim zakonima SFRJ mogli biti osuđeni za teško delo veleizdaje i osuđeni na smrt. Toliko o propagandi koja je i danas živa, da je tobož Miloševićev režim pokušavao da sačuva Jugoslaviju. U drugom delu bavim se ratnim zločinima, a u stvari glavni je sastojak možda tog dela knjige polemika koja je vođena u Vremenu i jedan niz članaka koji su pisani za Danas u doba kada je Spasojević bio na čelu Danasa, koji je dozvolio nekolicini nas da pišemo na temu ratnih zločina u jednoj rubrici koja se zvala Hag u nama. Logično je da za mene sledeća tema bude Peti oktobar, o kome mislim da vladaju vrlo čudna, oprečna i pogrešna mišljenja, odnosnom temom je li to bila revolucija, koju je želeo Đinđić ili je to bila normalna smena vlasti, kako je to definisao Koštunica, ili je to, na kraju krajeva, bio dvorski puč, koji je bio nemoguć bez Miloševićevog okruženja koje je želelo da žrtvuje njega samog da bi sačuvalo nacionalistički projekat srpskog vrha.

Naravno da je centralno mesto za mene, zbog mog profesionalnog angažmana, pitanje atentata na Zorana Đinđića, gde sam otprilike pokušao da izložim to mišljenje da se nakon petog oktobra Srbija našla na jednoj ledini, da je izgubila jedina dva državna koncepta koje je imala, jedan je bio koncept Jugoslavije, koji je izgubila sopstvenom krivicom, i drugi je bio koncept Velike Srbije. Tokom ’90-ih oba ova koncepta su bila poražena, i mi smo u tom trenutku, kad kažem mi mislim na narod koji tu živi, izgledali u stvari kao neki ljudi koji žive u slivu Save, Morave i Dunava, i da o njima nema više ništa ni da se kaže, bez identiteta, bez koncepta, s velikom istorijskom hipotekom. Po meni je najveća zasluga Zorana Đinđića što je izašao sa novim konceptom Srbije, to je bila Srbija u Evropi, zbog čega je ubijen i zbog čega ni do dana današnjeg ne možemo potpuno da shvatimo, možemo možda da shvatimo ali ne možemo to putem suda da dokažemo, ko su bili stvarni nalogodavci i inspiratori toga zločina. Poslednji deo odnosi se na meni neshvatljivu kohabitaciju između DS-a i Vojislava Koštunice i DSS-a, o tom istorijskom kompromisu koji je tu napravljen, o nacionalnom pomirenju koje je postignuto sa partijom koja je bila uzročnik ogromne tragedije Srbije, ali bih vam ukazao i na poslednji deo knjige, koji je u stvari jedan dodatak, u kojem sam hteo da kažem nekoliko reči o Peščaniku i da pokušam da objasnim kako ja vidim ulogu Peščanika tokom svih ovih godina u srpskim medijima i na srpskoj političkoj sceni. Vi ste svi čuli i svi žalimo što ta emisija uskoro prestaje da postoji, znam da su mnogi ljudi zbog toga očajni, mnogima će nedostajati, ali baš zato bih hteo da kažem da ja mislim da ta emisija treba da knjiži uspeh. To je uspeh, to nije nikakav poraz što ona prestaje da postoji. Ona je odigrala ogromnu ulogu tokom ovih deset godina kao jedan organ samosvesti čitave ove zemlje koja ne ume da misli o sebi, i jedino mesto gde je pokušao jedan broj ljudi kojima su se Svetlane obratile da doprinese nekakvom sopstvenom samorazumevanju i uspostavljanju nekog novog identiteta.

Svetlana Lukić: Slušate bonus Peščanik, emisiju u kojoj emitujemo snimke sa ovonedeljne promocije, odnosno obeležavanja 10 godina postojanja ove emisije. Ovi snimci namenjeni su pre svega onima koji nisu bili na ovom događaju, ali i onima koji su došli i naišli na zaključana vrata. Žao nam je zbog toga, izvinjavamo se, prosto više nije bilo mesta u sali. U narednih pola sata, slušate neke od ljudi koji su govorili te večeri. To su Vesna Pešić, Laslo Vegel, Vojin Dimitrijević, Žarko Korać, Dejan Ilić, Dubravka Stojanović, Svetlana Slapšak, Srđa Popović i na kraju će opet zapevati naš saradnik, pogotovo na sajtu, novinar Ljubomir Živkov.

Svetlana Lukić: Trudili smo se večeras da znamo ko gde sedi, ko pije vodu, koga treba da dočekamo na ulasku u zgradu i sve smo organizovali, jedino što nismo organizovali, a to je da vam organizovano kažem zbog čega smo se odlučile da posle 10 godina ovakav Peščanik, kakav je postojao, prestane da postoji. Nećete mi verovati, bilo bi odlično, bilo bi lakše da se desilo ono što nam se dešavalo svih ovih 20 godina, da nas neko izbacuje, nas neko suspenduje, da nas neko juri po Lazarevcu i Aranđelovcu da nas bije, to je samo malo mučno i malo je otužno, ali je to stvar koja se lako podnosi i ona ne utiče mnogo na to da napravimo svakog petka, iz godine u godinu, emisiju sa kojom ćete vi biti koliko toliko zadovoljni. Sinoć kada sam gledala utakmicu i svetsko prvenstvo, i ja sam se uključila u tu rabotu, dakle jedina metafora koju mogu da vam dam je sledeća. Mi smo, dakle, taj teren, tu travu zalivale i šišale, farbale te stative, stvarale prostor da ljudi koji žele u svoje lično ime da slobodno govore, da su uvek dobrodošli u Peščaniku. Neki od ljudi su prestali da govore i to je jedino što mogu da vam kažem, svojom voljom, jer su smatrali da to više nije dobra emisija, da ona nije konstruktivna, za neke ljude smo mi smatrali da su njihovi postupci takvi, da ne odgovaraju tome što govore u samom Peščaniku, da postoji taj jedan raskorak koji smatramo da je nepodnošljiv. U ovoj sali imamo jako mnogo prijatelja koji smatraju da je ta emisija počela da šteti i to je potpuno legitiman stav, to je stav o kome mi moramo ozbiljno da razmislimo, jer ne bi želele nikome da štetimo, pogotovo ne onim ljudima i onim pokretima i onim institucijama, za koje verujemo da žele da od ove Srbije naprave isto što i mi. I nama se prebacivalo od samog početka, da se ne držimo svoje profesije. To je jedna zamena teza, kako se to obično kaže, jer mi nismo živeli u normalnom vremenu i mi smo se same pitale, da li smo mi medij, da li smo mi pokret, bilo je tu ideja nekih blesavih, da mi postanemo politička stranka i slično, a neki pametni ljudi su poverovali da ćemo postati politička stranka, pa smo zapanjene kako pametni ljudi mogu da ispadnu budale na kraju.

Smatramo da je ovaj koncept Peščanika uradio najviše što je mogao. Mi nigde ne idemo, mi ćemo od jeseni nastaviti da radimo sve što budemo mogle i znale, za početak na svom sajtu. Naša ideja je da napravimo internet radio, da imamo 24 sata i da nam niko ništa ne može. Mi ćemo se, naravno, prilagođavati vremenu, zato što postoje mnoge teme koje su nam promicale svih ovih godina i koliko je ljudi do sada reklo, šta je sa obrazovanjem, šta je sa kulturom? Mi smo govorili, mi smo ipak samo jedna emisija. Dakle, naše ambicije su ustvari mnogo veće nego što su bile do sada i kažem, one se završavaju negde tim samostalnim radiom, nadamo se da je internet radio, a o svemu što budemo radili, bićete obavešteni na sajtu. Time završavam. Dakle, ništa ne mogu da vam obećavam, zbog toga, što bi u Srbiji futur trebalo izbaciti i zabraniti ga zakonom, u Ustavu bi trebalo zameniti ono Kosovo je Srbija i staviti – korišćenje futura u javnom govoru je zabranjeno. Ali povod ove večeri je da ovi ljudi koji sada sede ovde kažu ne šta je uradila ta takozvana prva Srbija, već šta je uradila druga Srbija? Šta nije uradila druga Srbija? Počeće Vesna Pešić.

Vesna Pešić: Večeras vlada nekakvo veliko uzbuđenje, zato što naše dve, moram da kažem, divne Svetlane, su nešto namerile, ali ja ne znam tačno šta su one namerile i ja, nekako ne znam, kada tako kažu, neće više biti ovakav Peščanik kakav je bio do sada. Ja se malo plašim da to ne bude ipak gašenje nekog poslednjeg svetla. Bilo bi dobro da se ostvare ove ambicije koje sam sada čula, ali ipak me pomalo neka jeza hvata. Pa sam onda postavljala pitanje sebi šta to može da bude i kakvi su uzroci da Peščanik, koji mi baš volimo takav kakav je, da njega neće više biti. I onda sam postavljala sebi pitanje otprilike ovako: da li se okruženje toliko promenilo da treba tražiti neke nove oblike komunikacije, da li više nema publike, da li više nema slušalaca? Ja to ne bih rekla, jer ipak nas je mnogo večeras. Da li više nema sagovornika, da li više nema sredstava, da li su se Svetlane iscrple radom i pritiscima, pa hoće da se odmore? Ja sam nekako tražila odgovore na sva ta pitanja i čini mi se da sam ih ućutkala na svako to pitanje koje sam sebi postavila. Rekla sam, ako su umorne, neka se odmore. Ako trebaju sredstva, skupićemo sredstva. Slušaoce imaju. Jedino sam nekako zapela kod sagovornika.

Ako bih tražila neku svoju dijagnozu, šta je tu problem, meni se čini da je možda u Peščaniku nastala upravo kriza sagovornika. I to je nekakva moja tema koju sam sebi zadala, da vidim zašto je došlo do te krize sagovornika. Prvo bih htela da kažem nešto što karakteriše Peščanik. Nema ni jednog mesta koje jednim načinom i specifičnim stilom, vrši jednu beskompromisnu kritiku našeg društva i države. Takvog nekog sličnog mesta nema. Ima drugih mesta i bilo je, sve ih je manje, ali Peščanik je upravo po tome specifičan. Ja sam htela, bez obzira šta se sa Peščanikom dogodi ili možda i ono najgore, da vas potsetim šta je sve Peščanik radio, koliko mogu da se setim ovom prilikom. Peščanik je bez zazora i ublažavanja kritikovao uzroke i posledice minulih ratova, srpski nacioalizam i imperijalizam. Osporavanje genocida u Bosni i Hercegovini. Pojave fašizma. Skrivanje političke pozadine ubistva premijera Đinđića. Prikrivanje nedavne prošlosti i njenih aktera. Nasilje nad socijalno ugroženim i manjinskim grupama. Gaženje ljudskih prava i slobode medija. Nepoštovanje zakona i institucija. Lažne reforme. Simulacije svih vrsta. Autoritarnost i okamenjenost tobožnje demokratske vlasti, koja se udružila sa tajkunima i već uveliko kupuje izbore, bez stida i srama. Bezdušno je kritikovao sistemsku korupciju i partijsku državu, bolje reći višepartijsku diktaturu, sveopštu anomiju, površinsku priču o Evropi, a i svakojake blesavosti i primitivizam. Ah, zaboravila sam Jeremića i biranje između Kosova i Evrope. Ali i svih bisera predsednika Borisa Tadića, naročito kada se junači i odvažno proziva Evropsku uniju, da se već jednom izjasni da li nas prima u svoje redove i preti da je dosta bilo zavlačenja ili ćemo mi da okrenemo drugi list. Sve je to komentarisano, mnogih se tema nisam setila. Da li smo ikada čuli da je neko na Peščaniku lupio nešto nacionalističko i nešto sramno, a mislim da nismo, svem možda neke ritualne psovke. Pa ipak, često se čuje nekakvo gunđanje kada je Peščanik u pitanju. Pritom se misli da se mnogo kritikuje vlast, odnosno Demokratska stranka i Boris Tadić. Misle da to nije dobro, jer je on bolji od drugih i da će, navodno, na vlast doći samo gori. Udenuli su se negde, mislim zbog toga, ti sagovornici koji nam nedostaju. Da će baš zbog toga što se tu proglasilo, da ne možemo da kritikujemo ono što imamo, da ne možemo ni da zamišljamo ono što bi mogli da imamo, da su se neki sagovornici ućutali i da su se nekako u to sve uklopili. Kao da ih čujem da kažu, ćuti, nemoj toliko da pričaš protiv proevropske vlade. Doći će oni antievropski. Ali proevropska vlast je gemišt svega i svačega, a Evrope tu malo ima. Sada se postavlja pitanje da li ovaj minimalizam, da li se on uvukao u drugu Srbiju, da li to više nema ambicije, da li smo tu lestvicu spustili toliko nisko da i Srbija može da dobaci.

Suštinsko pitanje na koje bi danas trebalo da odgovorimo, jeste to, da li bi nestanak Peščanika značio i neku vrstu poraza druge Srbije. Ja se ne libim tog termina, tako smo je nazvali još od beogradskog kruga, svi smo zajedno ovde već više od 20 godina, nema razloga da taj termin menjamo. Znači, da li je to nekakav poraz, da li su ti kompromisi koji su ovde napravljeni odneli nekakvu pobedu, pa jedna ovakva beskompromisna kritika više nije potrebna. A pritom, ne možemo ništa da pohvalimo. Ja ne znam, ja mislim da bih jedino mogla da pohvalim ono plaćanje telefonom parkinga. To mi se jako dopada. Ko je to smislio, bravo. Ja mislim da nije reč beskompromisnoj kritici i to što neko neće da se udene u sistem i što mu se ne sviđa šta se danas dešava u ovoj zemlji. Ja mislim da je problem upravo u samom predmetu. Taj predmet, koliko ja mogu da ga ocenjujem i kako sam i govorila u poslednje vreme u samom Peščaniku, meni se učinilo da je predmet naše bespoštedne kritike postalo pravo mrtvo more. I onda se čovek pita, kako više da biješ tog mrtvog konja. Već po sto puta opisujemo i tučemo ga. Znači, ne možeš da tučeš nešto što je mrtvo i ne možeš da ga rečima više oživiš. Mislim da je to bio nekakav problem sa kojim sam se i sama suočila, govoreći za Peščanik. Svaki put sam pokušala da neki drugi ugao nađem i da onaj bič zaoštrim na neku drugu stranu i da istu stvar ponovim na neki način, ali nekim drugim rečima ili iz nekakvog drugog ugla. Znači, problem kritike i ovakve kritike, kakvu je negovao Peščanik, je u strašnoj suprotnosti sa tim što u samom društvu nema aktera i nema nikakve dinamike. Kritika ima smisla kada postoji nekakvo talasanje, kada se nešto dešava, kada se dešava nekakva akcija, kada na tom mrtvom moru počinje da se nešto talasa. Kako da kritikuješ, ako talasanja nigde nema. Znači, mislim da je to postalo teško i sagovornicima i sada treba da se vidi, a niko živi ne zna kako da se to mrtvo more pokrene. Ja bih samo kratko pokušala da kažem, zašto smo mi stigli do tog mrtvog mora. Mogla sam da pratim da mi, ovde u Srbiji, nikada ništa nismo mogli da prevaziđemo, nikada nismo mogli da podvučemo nekakvu crtu i da kažemo, ovo smo činili ovako, to je bilo loše, ti koji su činili loše, dalje neće više činiti to loše, nego ćemo sada početi da činimo nešto drugo, pametnije i bolje. Kada sam ušla u tu borbu, tu je i Srđa Popović, još neki ljudi koji danas ovde sede, krenuli smo da se borimo protiv komunističke partije, jednopartijskog sistema, autoritarizma, za slobode, građanska prava i demokratiju. Ja sam mislila da kada se skloni taj jednopartijski sistem, da nema nikakvog razloga da se tu ne razvije jedan normalan život i normalna država. Međutim, moj veliki šok je bio, kada se dogodilo sve obrnuto. Znači čak i kada se taj sistem srušio i kada ga nismo mi srušili, jer smo bili male snage, tu se nekakva dinamika na margini društva odvijala, nije to bilo ništa moćno, ali borili smo se za dobro. Kada je to palo 1989. godine, padom Berlinskog zida, kod nas nikada nije bilo gore. Mi smo imali upravo ovaj dan i Gazimestan. Taj nacionalizam, to što se vratila neka militantna tradicija, da Srbija treba da bude kao što je bilo Dušanovo carstvo, da se bavi širenjem svojih granica, da se priprema za ratove, znači takvo jedno stanje, ono se spojilo sa onim prethodnim autoritarizmom, pa smo dobili jedan novi amalgan, znači stari autoritarizam spojio se sa još gorim i crnjim, sveopštim, po rođenju autoritarizmom i nacionalizmom. Onda smo se ’90. godine nekako možda slavno okupili i činilo nam se da smo malo jači. Tada se pojavila ta druga Srbija, u tom magnovenju, u tom haosu, u tom užasu genocida i velikih žrtava. Mislili smo, kada sklonimo Miloševića, stvar će biti rešena. Krenućemo polako, izgradićemo novo demokratsko društvo, uključiti se u Evropu, nadoknaditi sve ono što je izgubljeno.

Dok nije ubijen predsednik vlade Srbije Zoran Đinđić, ja sam verovala da mi možemo da prevazilazimo prošlost. Kada se to dogodilo, ja moram da kažem, da je po prvi put ta moja nada da će biti prevazilaženja i da ćemo zaista podvlačiti crte i stalno nekako ići dalje i bolje, tada se to nekako zauzstavilo. I zaista se i u praksi to zaustavilo. Sada postoji jedna banditska mreža u Srbiji. Više nigde ni jednog praznog mesta nema. To je jedna kombinacija kriminala, korupcije, nacionalizma, bogaćenja, banditizma, kako god hoćete. Oni su celu Srbiju premrežili. Premrežili su je tako, više niko nigde glavu ne može da digne. Kao što se nekada govorilo, ako nismo mi tu, biće neko drugi. E pa da ne bi bio neko drugi, da bi se nešto dešavalo ovde, da ne bi bilo više ovo mrtvo more, oni ne daju ništa. Znači, svuda, svuda, svuda, svuda su oni. Svakog samostalca i nekoga ko hoće samostalno da radi, oni ruše. Pogledajte te glupe novine. Pogledajte sve kako nas zasipaju tim glupostima. Ja se recimo skamenim kada na prvoj stranici Politike vidim, kaže, specijalci u Visokom savetu sudstva. Čoveče božiji, pa juče su sprovodili tu reformu. Kakvi specijalci? Tužilaštvo tuži Visoki savet sudstva. Pa u kojoj to zemlji ima, molim vas gospodo? Ja ću sada da se vratim na optimizam, znam da će se zapanjiti moja drugarica, Dubravka Stojanović. Ja se sada vraćam na nju, da vratim optimizam i da kažemo da Peščanik, ovakav ili onakav, ukrašavajte ga kako god znate, radite šta znate, ali da nastavite, morate, to da znate.

Kaže Dubravka, u Srbiji je uvek postojala druga Srbija. I tako je svoju knjigu, tom metaforom nazvala Ulje na vodi. Meni se to jako dopalo. To znači da to ulje, kaže i ona, to ulje je uvek postojalo, samo nikada nije pobedilo. Nego tako pluta to ulje na toj vodi, nekada se smanjuje ta mrlja od ulja, pa je nema, pa nam se čini da je potonula, a nekada se kao presijava pa nam se čini da smo stigli skoro do te pobede. Ja nekako mislim da to ulje će uvek da postoji. Oni se nas otarasiti neće.

Svetlana Lukić: Naš sledeći sagovornik je Dejan Ilić, koji je sam ni iz čega napravio Fabriku knjiga.

Dejan Ilić: Svetlana i ja smo razgovarali o kraju Peščanika pre nekog vremena. Putovali smo, pa je ona taj put iskoristila očito, da i nas koji smo eto sarađivali i koji ćemo sarađivati sa njima, da nas pripremi na neki način, pa je rekla da oni razmišljaju o nekakvim promenama. Onda sam rekao, hajde da se nešto dogovorimo, sve je u redu, radite šta god hoćete, samo nema odustajanja. Ne možete odustati. Možete da promenite, možete da radite nešto drugo, možete da radite šta god hoćete, ali ne možete odustati. Prosto ne možete reći, Peščanika više nema. I Svetlana je obećala da neće odustati i da će Peščanika biti i dalje. Ja sam naivan čovek i ja verujem ljudima na reč i ja sam, što se toga tiče, miran.

Priča se o tih 10 godina i šta se dogodilo, ja sam našao drugi jedan primer kojim ću probati da ilustrujem šta se dogodilo i gde smo mi danas. Prošle godine je objavljena knjiga nemačkog istoričara Zundhausena, koja se zove Istorija Srbije od XIX do XXI veka. Reći ću vam da je, Dubravka molim te ispravi me ako grešim, recimo da autor negde ide na tragu onoga što su u domaćoj istoriografiji radile Latinka Perović, pored ostalih i Dubravka Stojanović. Dakle, on daje jednu sliku Srbije kao zemlje koja je siromašna, čija elita vrlo brzo odustaje od toga da menja društvo i zapravo vidi koje sve privilegije može imati ako je u čvrstoj vezi sa resursima kojima raspolaže, država odustaje od reforme i to odustajanje od reforme, to odustajanje od menjanja države, zapravo određuje bitno celu istoriju Srbije tokom čitavog XX veka. Recimo, ja nisam bio iznenađen takvom slikom, jer sam čitao knjige Latinke Perović i Dubravke Stojanović, ali me je iznenadio pogovor koji je u toj knjizi. Pogovor je pisala osoba koja ima mnogo funkcija, ali o tome kasnije. Dakle, ovako ide pogovor. Autor pogovora ima dve ključne primedbe na ovako datu sliku istorije Srbije. Prva primedba je, pa pobogu, nije valjda da su se u istoriji Srbije događale samo ružne stvari, pa ima valjda i nešto lepo da se kaže o toj Srbiji. Sada to dođe kao malo dete, kao vi ga grdite, a ono kaže pa valjda sam i nešto dobro uradio. Pa jeste, ima i lepih stvari. Kaže nemački istoriograf, da ima i dobrih stvari, ali prosto, ovo što je loše je preteglo. Međutim, drugi argument je mnogo zanimljiviji. Nemački istoriograf je odlučio da piše istoriju države Srbije i on se na samom početku ogradi i kaže, ja ne pišem istoriju srpskog naroda, ja pišem istoriju države Srbije. Kaže autor pogovora – sram ga bilo, kako on sme da razdvoji istoriju Srbije od istorije srpskog naroda, ne može on srpski narod svesti na granice srpske države, ima Srba i izvan granica Srbije i ako pišete istoriju Srbije, vi morate zapravo uvek i obavezno da pišete istoriju srpskog naroda, a srpska država je tu samo posredno, nešto eto, što još uvek nema jasne konture, ali jednom će ih zadobiti, siguran je autor pogovora. Sada, mene je zanimalo koja je to veza koja postoji između Srba koji žive izvan granica Srbije i onih Srba u Srbiji. I kaže on ovako, ono što Srbe u Srbiji i Srbe izvan Srbije vezuje, to su Lazar, Obilić i par slika tj. ikona. Sad vi očekujete da ja nastavim da nabrajam šta ih vezuje, ali nema dalje. Tu je tačka. Tu je kraj. Međutim, ima tu još jedna stvar. Kaže autor pogovora, da je problem nemačkog istoričara taj, što on istoriju Srbije gleda iz perspektive sadašnjosti i da on zapravo sliku današnje Srbije, projektuje na celu istoriju Srbije, a tako ne može. Postoji nekakav kontinuitet. Šta se onda dogodilo devedesetih? Kako objašnjavate to? Ako je sve bilo tu u redu, kako onda te devedesete. I naravno, dobijem odgovor na to pitanje. Naravno, postojao je kontinuitet. U celoj istoriji Srbije postoji samo jedan diskontinuietet i to je ta Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija i ona je izvor svih zla, ona je pripremila te zločine, to sa Srbima nema nikakve veze, jer zapravo Srbi sa tom Jugoslavijom nemaju nikakve veze. I to je taj jedan ključni diskontinuitet koji objašnjava sve ostalo što se dogodilo posle raspada Jugoslavije. Ali nije stvar u tome da li mu ja verujem ili ne i nije stvar u tome da li jedan istoričar ima pravo nešto da kaže ili nema pravo nešto da kaže. Ja mislim da on ima sva prava na ovom svetu da kaže šta god hoće. Međutim, ko je ovaj autor pogovora? Evo, sada ću vam reći ko je on. On je savetnik predsednika Srbije. On je ambasador, on je profesor na Filozofskom fakultetu, on je pregovarač o Kosovu i on je šef pravnog tima u sudu u Hagu, koji pregovara o ovom statusu Kosova i sve, dakle, reč je o Dušanu Batakoviću, reč je o čoveku koji kao istoričar mene uopšte ne zanima, ali kao čovek koji ima ovaj niz državnih funkcija, vrlo mi je zanimljiv.

Sad ga zamišljam, kako on to sedne i pregovara o Kosovu. I on kaže ovako, znate, to Kosovo mora biti naše. Zašto mora biti vaše? Pa zbog Lazara, Obilića i par ikona. Onda, recimo, oni samo kažu, dobro, u redu, neka bude Kosovo, ali šta ćemo sa onim zločinima iz devedesetih? A to nema veze sa nama, za sve je kriva Socijalistička Jugoslavija. E sada, mogao bi neko da kaže da je to rezultat ovih 10 godina. Da smo zapravo ostali tamo gde smo i bili, oni na jednoj strani, mi na drugoj strani i sada se vi pitate da li je to dobra ili loša vest. Ja imam razloga da verujem da je to dobra vest. Ja mislim da stvari u Srbiji uopšte ne stoje tako loše. Razlog zbog čega tako mislim je taj, da ovaj jedan čovek obavlja dužnosti koje zapravo 10 ljudi ne može da obavi. I ja nešto mislim, ako oni moraju jednog čoveka da pošalju na ovoliko važnih poslova, da oni zapravo više nemaju ljudi i to je dobra vest. To je u redu. I sada dolazim do priče o Peščaniku i tome kakav je učinak Peščanika. Ja recimo ne mislim da je bitna odlika Peščanika ta kritička dimenzija koja se uvek ističe u prvi plan. I šta je to onda zbog čega je meni Peščanik važan i šta je tu što ja mislim da je uloga Peščanika. Možda će vas to iznenaditi, ali meni je u Peščaniku najvažnija njegova patriotska dimenzija. Da li znate, Peščanik iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, govori o državi u kojoj mi živimo. I govori o toj državi sa nekakvom brigom. A mi tu emisiju slušamo jer smo takođe zabrinuti. Briga za državu je patriotska odlika. Onaj ko brine za državu je patriota.

Vojin Dimitrijević: Kao Puškin se pitam, ali dobro, šta je sa mnom, po čemu ja blistam. I došao sam do jednog zaključka da sam ja najstariji na ovom podijumu. Ja bih hteo samo da kažem kakva je pa bila moja veza sa Peščanikom i šta sam ja od Peščanika iskoristio, koje mi je mogućnosti davao. Ja sam bio, kao što bi rekli u tehnici i na ulazu i na izlazu Peščanika. Ja sam ga revnosno slušao, ali sam učestvovao u njemu na dva načina. Jedan način što sam bio pozivan i imao sam prilike da glasno razmišljam. To je bio najprijatniji medij. Da glasno razmišljam i da to neko prenese i neko sluša. Ali na ovoj strani ulaznoj, pored toga što sam mogao da se čujem i da brinem tu istu brigu, imao sam prilike da u Peščaniku pisanom, objavim stvari koje nigde ne bih mogao da objavim. E sada, što se tiče ove pasivne strane, prijema je li, ja sam revnosni slušalac Peščanika od kada postoji i tu, u našoj porodici postoje posebne tehnike snimanja i ova slušanja kasnije, jer moramo reći da nekada petak ujutru nije baš najpogodniji termin za nekoga ko ima neka druga posla. U poslednje vreme, sada se to sve može saslušati i preko interneta, tako da ne mislim da sam išta propustio i ne mislim da sam čuo neku budalu.

Moram reći da je za mene Peščanik bio uzor jedne tribine. Gde mi se mnogi ljudi ne sviđaju, gde mi mnoga mišljenja ne odgovaraju. Gde se stil izražavanja nekih ljudi protivi onome kako bih ja govorio, ali ih smatram dragocenim učesnicima u društvenom životu i ono sve što kažu, doprinosi nekom oživljavanju scene i doprinosi onome što jedno normalno društvo treba da bude. Jednostavno, čuo sam ljude sa kojima se ne slažem, ali vraćam se na onu moralnu dimenziju, ne pamtim da sam čuo nijednu barabu. A onda, stvari sa tim takozvanim porazima. Porazi inspirišu. Da vas podsetim, svi smo kao deca, kada se čitalo više, čitali razne kaubojske i slične gansterske romane u nastavcima i iz nastavka u nastavak, iz knjige u knjigu, naš dobri junak ne uspeva da uništi onoga zlikovca, ali nama je to krivo, ali nam je drago što je zlikovac preživeo, pa će biti u sledećoj knjizi. Ti zlikovci kod nas još uvek postoje, oni nas inspirišu i zato mora da se uvek nalazi forma koja će tome biti prilagođena, koja će davati mogućnosti ovde duhu da opstane.

Žarko Korać: Ja sam to drugačije shvatio. Da traže novu formu i to je prirodno. Kod nas se reč kultno jako mnogo upotrebljava od Marine Rajević, koja sama svoju emisiju Dok anđeli spavaju zove kultnom, do, do crkve koja govori o kultovima, ali jedna stvar je sigurna, da ono što Peščanik čini specifičnim, mislim da je pre svega publika koja ga sluša i ta publika je bila sve brojnija i za mene je bilo gotovo fascinantno kada recimo nema Peščanika, koliko ljudi me zove uspaničeno da pita šta se dogodilo.

Znači, apsolutno verna publika i činjenica da je Peščanik počeo da zauzima jedno mesto u našem društvu koje se ustvari ostali učesnici političkog i društvenog i javnog života, napustili potpuno svesno. Radi se o tome da je u Srbiji, posle ubistva Zorana Đinđića, napravljena jedna potpuno jasna politička kontrarevolucija, koja je imala za cilj da onemogući da se Srbija menja na način koji bi joj dao neku šansu da postane moderna država. Ja mislim da mi treba da se suočimo sa jednom istinom koja je vrlo teška. To je dedina kogzistentna ideologija koju je Srbija imala 200 godina, ideologija nacionalizma. Ona je preživela sve i ona je čekala svoj trenutak. Ona je svoj trenutak dočekala i ona je svoj program realizovala i to je ono što je tragično za sve nas, da u ovom trenutku u Srbiji nije apstraktno pitanje kako bi nacionalisti vodili državu i kakve bi ratove vodili i kako oni zamišljaju društvo i slobodu pojedinca i ljudska prava i prava nacionalnih manjina i odnos sa drugim nacijama, prema susedima, to je sve realizovano. To se sve već dogodilo.

Ako nešto zameram ljudima koji danas politički vode Srbiju, to nije ni korupcija koja je potpuno postala institucionalna, ni činjenica da nikada veće kontrole medija nije bilo, da vi prosto nikada veći jaz, čak ni za vreme Miloševića niste imali između stvarnosti i onoga što mediji prikazuju, nego to što oni sami nemaju nikakvu veru u to da Srbija može više i bolje i oni sami, zapravo, preziru svoj sopstveni narod i svoju sopstvenu državu i oni ni na koji način od nje ne traže ono što ste imali, bar jedno dve godine, to je da se menjate, da budete bolji i da zapravo jednom stvarno uđete u tu zajednicu razvijenijih kulturno i razvijenijih i ekonomski, u svakom pogledu, naroda koji su naše prirodno okruženje. U Peščaniku ste imali priliku da čujete ljude koji često to kažu na različite načine i ustvari vas ohrabruju, da budete svesni da Srbija u ovom trenutku je država koja je odustala od svoje stvarne promene. Ona će uraditi sve ono što mora, ona će svoje zakone donositi, koji su proevropski, ona će i neke institucije graditi, ali ona živi pre svega u senci odluke da ne uđe u svoju suštinsku promenu i ono što je posebno nemoralno, ona živi u senci jedne vlasti koja nema nikakvu želju da istraži političko ubistvo Zorana Đinđića. Ona to čini iz dva razloga. Prvi je razlog zato što bi se ovaj truli kompromis, koji je napravljen da na javnoj sceni – od Aleksandra Tijanića do Dačića, oni su svi manje više danas ili na funkcijama koje su imali za vreme Slobodana Miloševića, ili što je zanimljivo na još većim funkcijama i na značajnijim funkcijama nego u to vreme, taj simulakrum istorijskog, takozvanog, dogovora na koji je toliko ponosan Boris Tadić i oni koji stoje iza njega, on bi se naravno raspao zato što bi se u tom trenutku pokazalo da mi imamo ljude koji ne mogu na taj način da budu na javnoj sceni. Ali postoji jedan mnogo ozbiljniji uzrok, koji mene plaši, a to je što bi ste vi tim razgovorima morali da vidite da postoji jedna Srbija koja je i zločinačka, ne samo u odnosu na Zorana Đinđića, zločinačka je bila u odnosu na druge narode, u ratovima, to je ta ista Srbija, isti su akteri, iste su ubice. Ubice koje su ubile Zorana Đinđića su ubijali i druge, znači to su isti ljudi i njih isti ljudi podržavaju. Ona bi morala da pokaže da ni u jednom društvu nije moguć kompromis između onih koji žele i zalažu se za ciljeve i političke ideje za koje se zalažu ti ljudi i oni koji žele nešto drugo svojoj zemlji i svome društvu.

Drugim rečima, ni jedna zemlja nije mogla da se razvija tako da se kaže, svi u stvari mogu da učestvuju u toj promeni, jer to je nerealno, to je besmisleno, zato što ljudi imaju različite ciljeve i različito vide svoje društvo. Ali mi danas moramo da imamo tu svest i to je ono osnovno što sam želeo večeras da kažem, jer je zapravo Peščanik bila emisija ljudi koji su svesni toga da nećemo moći pretvoriti Srbiju u moderno društvo i za sam kraj, ja sam se ponekada pitao šta je prava definicija odnosa publike međusobno i prema emisiji, je li to je jedna kolektivna psihoterapijska seansa? Da li je to kao učešće u nekom ritualnom činu? Verovatno ima svih tih elemenata. Ali vi imate jedan problem da ta emisija služi da vas oslobodi, da vi sami poverujete da je ono što vidite zapravo tačno. I pomalo ovo sve liči na neku malu Andersenovu bajku ili priču o carevom novom odelu. Ja sam to formulisao u dva pitanja. Vidiš li ti šta se zbiva i šta je ovo, da vi ustvari, slušajući Peščanik, sebe konačno možete da potvrdite, da ono što vidite da nije u redu sa našim društvom, zapravo i jeste tako. Tako da Peščanik ima pre svega vernu publiku, zato što vas on ohrabruje da verujete samome sebi. Ohrabri vas da verujete vašem sopstvenom strašnom osećanju da Srbija ne ide kako treba, da se ne razvija kako treba i da je to sve zbog toga zato što ona ne može da ide u moderno vreme, u XXI vek, da uđe sa svojom hipertrofiranom ideologijom nacionalizma koja je danas važeća.

Svetlana Lukić: Molim vas da aplauzom pozdravimo i da se tako zahvalimo Mirku Đorđeviću, koga sada vraćamo u bolnicu.

Svetlana Lukić: Végel László.

Végel László: Prvo sam hteo da isprobam ovu bubicu sa jednim pitanjem, koje me je ceo put iz Novog Sada do Beograda mučilo. Da li iz velikog ljubavnog zagrljaja traktora i šivaće mašine može da se rodi kompjuter? Razuman čovek će reći da ne, a dominantno javno mnjenje kaže – možda se neće roditi kompjuter, ali može da se rodi evropski put Srbije. Peščanik je permanentno govorio ne, to je nemoguće, iz ljubavnog zagrljaja traktora i šivaće mašine neće se roditi ništa. Svi su ovde govorili, a pošto sam ja slab govornik, ja ću čitati.

Čast mi je bila prihvatiti poziv, kao što je i bila čast godinama sarađivati sa Peščanikom. Dok sam smišljao ovaj govor setio sam se Kamija i Sizifa, uzaludnog posla s kojim je gurao, malo menjam mit, gurao kolica sa kamenom uz brdo, a kamen se uvek dokotrljavao nazad u dolinu. Nije prvi put, kad je reč o Svetlanama, da me preokupiraju ove misli. Međutim, njihov trud, odjek uvek je dokazao da govor nije bio uzaludan, jer oduvek je bilo, i što je najvažnije, u Peščaniku su najvredniji njegovi slušaoci, za mene je to pravo čudo. Pre dve godine bio sam odsutan iz Novog Sada, i kada sam se vratio na ulici su me zaustavili nepoznati prolaznici i rekli su da im je veoma drago da sam ponovo u našem gradu, i počeli su da pričaju o najnovijoj emisiji Peščanika. Ja sam u takvim situacijama bio malo zbunjen, jer sam mislio da se radi o nekom starom znancu čiji sam lik zaboravio, a naravno i ja sam progovorio tako kao da se odavno znamo. Međutim, tokom razgovora se ispostavilo da dotični nisu moji stari poznanici nego verni slušaoci Peščanika. Postepeno reč, naziv emisije Peščanik je postala lozinka, kojom sam uspostavljao kontakt sa mojim nepoznatim sugrađanima, Novosađanima. Zaustavili su me doktori, tehničari, prodavci, glumci, kelneri, inženjeri, majstori različitih zanata, vlasnici restorana, koji nikako nisu dozvolili da platim račun jer su bili zahvalni ne meni nego Peščaniku, to je jedini i najbolji honorar koji sam dobio za nastup. Mogu da kažem da su me zaustavili čak i seljaci, ali nikad članovi elitne humanističke inteligencije, pisci i profesori blizu vlasti, i aktivisti koji su večito na javnoj sceni. Peščanik je emisija jedne nevidljive i mnogobrojne elite koja ima visoke ideale, ali koja ne zavisi od države nego od svoje struke, i koja će jednog dana biti taj srednji sloj koji će voditi Srbiju u Evropu. U stvari, ne može se prekinuti sa Peščanikom. Danas već i u autobusima ja mogu da čujem ono što se u Peščaniku pričalo, a pričaju isto to i oni ljudi koji ne slušaju Peščanik. Peščanikova snaga je sad veća nego što mi mislimo, a možda je zbog toga i opasnija, i možda će biti još i većih prepreka nego što sada mi pretpostavljamo. Na osnovu svega toga mogu da razumem Kamija, kada je rekao da je Sizif ipak srećan. Mi u ’90-im godinama, tačno deset godina smo pripremali kolica, kojim bi cimali, vukli kamen gore na vrh brda, a posle 2000. šta smo doživeli? Svedoci smo činjenica da kamen iznova kotrlja unazad, uvek iznova, uzastopce svake nedelje tako rabota više stotina hiljada Sizifa u ovoj Srbiji, jer nismo samo mi Sizifi nego i naši verni slušaoci radija, čitaoci na internetu, mi smo samo slučajno izabrani govornici, koje je izabrao mikrofon. Pre osam godina možda smo mi bili važni koji smo govorili, a danas smo mi manje važni, sada će važniji biti onaj sloj koji sluša ono što se govori. I na kraju, treba da odgovorim na pitanje – šta je tajna tog Sizifovog kamena? Odgovor je, po mom mišljenju, da se moglo slobodno govoriti o politici sa ljudskim tonom. Mi smo već decenijama svedoci toga da je politika tehnika vladanja, kao na primer ko će koga da pobedi, ko će dobiti moć i kapital, ono jeste to, ali nemojmo zaboraviti koliko je opasno ako izgubi ljudsku auru.

Ja sam dobio šansu da u Peščaniku govorim o auri politike, a to znači o njenom moralnom i kulturnom kontekstu. To bi bilo ono što u svetu nazivaju republikanskim vrlinama, a možda, moglo bi se reći, i patriotizmom. Imati republikanske vrline to znači početak patriotizma i, naravno, redovno plaćati porez, što naši veliki patrioti ne čine. Treba samo uzeti jučerašnje, današnje, a i sutrašnje dnevne novine, pa da uočimo da su u našem svetu divljeg kapitalizma upravo moralne i kulturne norme urušene. Jedan skandal sledi drugi, jedna mafija nestane, ali odmah se rađa druga, postali smo društvo bez posledica, kako bi Muzil rekao. Sve to vide već i oni u čijim rukama se koncentriše vlast i moć, ali su nemoćni, jer čim ukažu na jedan problem, on bude pokriven sa drugim. Tako zlo postepeno postaje anonimno i nevidljivo, i ništa ne preostaje njima nego da dokažu da će se iz ljubavi šivaće mašine i traktora roditi Evropa. To je naš današnji zvanični diskurs. To ne može biti savladano bez moralnih i kulturnih normi, pomislio sam na tu etapu privatizacije. Kada je donet zakon po kojem nije kontrolisano poreklo novca, po nekima to je samo loš zakon koji je pogodavao mućkama. Ne radi se samo o tome, to je bio dogovoreni atak na moralne vrednosti društva, kojim se krunisao mafijaški vrednosni sistem, s kojim se neće moći obračunati bar deset godina ili još duže. Ako se u političkom diskursu afirmiše kulturna norma beogradskog skorojevićkog džet-seta, onda će se periferija, predgrađa, stadioni i ulica brutalizovati. Ako se, to sam izjavio pre pet godina, u centralni medijima odnosno u parlamentu nemo gleda kako se biju manjine i Romi, onda će sutra da biju usred Beograda slobodoumne demokrate i strane turiste, i dogodilo se. Ako se oni koji to čine oslobađaju od kazni, onda će sutra političari morati da hodaju u sopstvenoj državi u pratnji ogromnog obezbeđenja i po preporuci u pancirnim prslucima. O pancirnim prslucima, doduše, još ne znam puno, to bi bilo indiskretno, ali horda bodigardova je sve veća. Međutim, opšte je poznato da tamo gde ima bodigardova ima i pancirnih košulja, a sa pancirnim košuljama ne može se vladati, jer političar ne formira više pancir nego pancir formira političara.

Da se ovo ne bi nastavilo, treba nam politika sa ljudskim licem, koja je konsekventna, a borba za vlast nije njen prvenstveni cilj. Autoritet bez vlasti, to je ono što nam je neophodno. Za mene je ovo bio Peščanik. To je taj naš naizgled uzaludan, sizifovski, ali nezaobilazni poziv, za to nas ima mnogo, ali još nedovoljno. Ja verujem da će ta manjina koja je osuđena na šutnju biti sve veća, pa će punom snagom progovoriti. Taj trenutak, taj glas osluškuju i iščekuju ljudi koji su razočarani u prošlost, a ne veruju u budućnost, i zato privremeno, ali samo privremeno pristaju na sve. Hvala vam.

Svetlana Slapšak: Moram priznati da sam duboko sumnjičava prema bilo kakvoj ideji o tome da će se u Srbiji stvari bitno promeniti kada uđe u Evropsku zajednicu, ne zato što sam euroskeptik nego zato što mislim da onda tek počinje jedan mnogo ozbiljniji posao i da deo toga posla mora da se obavi pre. Peščanik je dosta dobro obavljao deo tog posla, ne zbog lenjosti ili sporosti od Peščanika ostaju još dva velika posla da se obave, koje Srbija nije obavila kao društvo. Jedan je da se otarasi nadutosti kolonijalizma i kolonijalista, a druga je da konačno sprovede javnu, i obaveštavajuću, i edukativnu raspravu o odgovornosti. To su dve stvari koje još uvek vise, koje nisu obavljene. Daću jedan primer kako to ide u društvima u kojima nema Peščanika.

U Evropskom parlamentu nedavno je bila rasprava u kojoj je Danijel Kon-Bendit, koji delimično zastupa Francusku a delimično Nemačku, izneo podatke o tome kako je Nemačka prodavala oružje u poslednjih nekoliko meseci Grčkoj u iznosima koji daleko premašuju dugove koje Grčka ima. Drugim rečima, od Grčke su krali novac, podmetali tenkove za svaki slučaj, recimo, protiv Turske, pravili su neviđen međunarodni mućak, a istovremeno su nemački mediji, da podsetim, savetovali Grcima da prodaju neko od svojih ostrva, pa će im biti mnogo bolje. Kako se moglo desiti da Danijel Kon-Bendit nema svoj Peščanik? Kako se moglo desiti da je ta stvar prodrla u evropsku javnost jedino preko YouTube-a, Facebook-a, Twitter-a i ostalih internetskih sredstava? Kako se moglo desiti da mudra reč mudrog poslanika i analitičara iz Evropskog parlamenta ne dospe, a svakodnevno slušamo neviđene gluposti koje prevode i prenose isto tako glupi, neobrazovani, podmićeni mediji cele zapadne Evrope, cele Evropske zajednice? U toj situaciji uloga Peščanika je prosto takva da mora da se nastavi kao škola, kao građanska škola, kao škola koja obrazuje ono što su u antičkoj Atini imenovali polites, a kada su rekli polites – građanin, to je bilo dijametralno suprotno od jedne druge formacije koja se isto tako pojavljuje u tekstovima, a koja se kaže patriotes – zemljak.

Mogu samo da dodam još to da ni sama nisam bila svesna uticaja koji Peščanik ima i slike koju dve Svetlane ostavljaju, dok nedavno nisu gostovale u Ljubljani. Kada su gostovale u Ljubljani i pričale usmeno o tome šta rade, posle završetka tog razgovora jedna od osoba iz publike mi je rekla: One su boginje žurnalizma. Zašto su boginje žurnalizma? Zato što je u svemu što one rade, u brzini, u internetu, u tekstovima, u organizaciji, u miksanju i svemu ostalom ostalo nešto što je ključno, a to je glas. Ne mogu da zamislim Peščanik bez glasova, jer bez glasova ne postoji ni demokratija. Dakle, sve što mogu da kažem jeste – pravite šta god hoćete, govorite 24 sata, to bi mi najviše odgovaralo, čitajte knjige preko interneta, ali pustite da se čuju glasovi. Hvala.

Srđa Popović: Hajde, ja ću stvarno da budem kratak. Ti su najopasniji, tačno. Znate šta? Mnogo smo aplaudirali, vi nama, mi vama, mi Cecama, sad su i boginje postale, hajde da ne preterujemo. Ja mislim da one drukčije ne mogu, to su dve osobe koje ne mogu drukčije da žive nego tako kako žive, i iz istog razloga nema smisla da vršimo na njih pritisak. Ne, nije dosta ovo što ste napravili, treba još. Ne, ja mislim da treba da se kaže – hvala. Ako možete još, fino, ako ne možete, opet fino.

Šta se meni u Peščaniku dopalo i dopadalo, to je ne možda taj neki opšti politički stav, naravno on se podrazumeva, ali zato što je to bilo jedno mesto gde ste mogli da čujete stručne ljude da govore o stvarima iz svoje struke. To je ovde vrlo retka pojava, ovde svak’ zna sve. I drugo, znam da je bilo i emocija, ima ih ovde i večeras, ima i među sagovornicima vrlo emotivnih sagovornika, ali u Peščaniku je postojalo nešto što ovde takođe strašno nedostaje, a to je jedan analitički duh, pokušaj da se stvarno o onome što su problemi zemlje analitički razgovara. Čitam nekada na forumima gde se pominje Peščanik kako se slušaoci Peščanika žale – pa mi samo pričamo, oni samo pričaju, pa ništa od toga… Pa naravno, reči teško menjaju stvarnost, one možda menjaju donekle svest. Ova funkcija koju je imao Peščanik, ona je, bojim se, malo luksuznija. To je jedna funkcija koja bi mogla da izgradi, ja gledam, mi smo ovde mahom sedi, da izgradi jednu novu generaciju nekih pametnih mladih ljudi, koji mislim da imaju šta tu da nauče, koji mogu čak tu da nauče možda i da misle, ali to je na dugačkom štapu.

Peščanik je samo medij, nije on ni pokret, nije ni partija, i od medija ne možete da očekujete ništa više nego da on pokušava da kontroliše vlast, jer to je osnovna funkcija medija. Bilo je ljutnji, recimo, od strane LDP-a. Ako im slučajno nešto zamerite, odmah skaču – pa jeste li vi za nas ili ste protiv nas? Pa ne radi se o tome, mi ćemo o svakom kazati šta mislimo. U Peščaniku mogu da se čuju sva ta mišljenja i sve primedbe na sve stranke, pa može valjda i na njih. Isto se ponekad zameralo Peščaniku kako širi defetizam. Ja mogu to, s jedne strane, da shvatim, ali istina koja se čuje u Peščaniku je ono što ljude baca u očajanje, a ne Ceca Lukić, iako su njene najave često očajničke. Ali, s druge strane, kad danas slušam Vesnu Pešić vidim taj optimizam koji ona širi, i shvatam da je to razlika između medija i političara. Političar je motivator, on mora da bude optimista, jer šta radi inače ako nije optimista, je l’ tako? Medij to ne mora da bude, medij ne mora da širi nikakav optimizam, medij treba da konstatuje onakvo stanje u društvu kakvo postoji i da pozove vlast na neku odgovornost. I konačno, samo na kraju, ja mislim da je potreban neizmeran optimizam. Deset godina pokušavati ovom svetu nešto objasniti, to je strašan optimizam, akcioni optimizam.

Svetlana Lukić: Da je ovo normalna zemlja, bilo bi lepo da Bošnjak u Novom Pazaru, ili Mađar u Senti, ili ne znam, neko, podeli sa mnom to uzbuđenje kada slušam tu patriotsku pesmu. Volela bih jednog dana da je slušam u Pazaru ili u Senti zajedno sa svima, da to bude sasvim normalno, a to je pesma koju ćete da čujete od našeg sagovornika, u stvari autora tekstova, čoveka koji ne voli da govori, koji voli da peva, i to bi bila naša himna, a to je Vostani Serbie. Ljubomir Živkov, naravno.

  • Ljubomir Živkov – Vostani Serbie

Svetlana Lukić: Bio je ovo zaista poslednji Peščanik takav kakav ste slušali prethodnih deset godina. Evo, danas se ovi mali ljudi, ove male žene do daljnjeg, privremeno, nemamo pojma, videćemo, javićemo vam na vreme, sele iz radio aparata na internet. Naša adresa je pescanik.net, na tom sajtu ćete moći da čitate sve što nameravamo da radimo i što ćemo raditi. Svi posetioci na ovoj beogradskoj promociji dobili su poklon – metalnu kutiju sa naših 50 uspomena na ove dve decenije druge Srbije, u kutiji ima mesta i za vaša sećanja. Svima koji se jave na telefon 30-12-092 poklonićemo metalnu kutiju i po dva primerka sve četiri knjige koje smo objavili.

Kad budete otvorili tu kutijicu videćete jedan tekst, s kojim ćemo sve ovo da završimo. Na toj kutijici piše: Na svom poslednjem 14. berlinskom predavanju Fihte je izašao pred publiku i rekao da je uzima za taoca. Slušaoci treba da znaju da su od sada, zato što slušaju, taoci govornika i da ubuduće nikada neće moći da se pravdaju time da ništa ne znaju i da ništa nisu čuli. Mi, naravno, nismo tako pametne i stroge kao Fihte, ali vi ste sigurno publika bolja od njegove, izdržali ste ne 14 nego preko 400 emisija Peščanika. I ova kutija je specijalni poklon za vas, slušaoce radija, koji nikada ne slušaju nego uvek misle svojom glavom. Htele smo da vam ostavimo nešto čvrsto što se, za razliku od glasova ljudi koje smo zajedno slušali svih ovih godina, drži u rukama i pomaže kad je teško. Doviđenja, dragi slušaoci. Pozdravljaju vas obe Svetlane.

Emisija Peščanik, 02.07.2010.

Peščanik.net, 02.07.2010.