Lipo mi je kum Šundov reka da san kreten, svaka mu je na mistu, kretenu, reka je, ne moreš ti dvi ipo ure izdržat ni Jolu, ne moreš toliko gledat ni Rozgu u prozirnim tangama, a kad te utlače sa Bramsom proključaće ti mozak, znaš li ti prika šta je filharmonija, to je ka da na tebe naleti kombajn pa te polako mlije, mlije, mlije, dvi ipo ure, plus bis, to je ka da te neko natira da pušiš uključeni kompresor, jesi to kad proba, dvi ipo ure, plus bis, ne potegneš li tri crte kokaina prije toga najeba si, prika, izniće te na nosilima sa Držićeve poljane… Šta ti znaš koji kurac, Jure, reka san mu, svašta san ja proša u životu, jednom me je ćaća nacipa sa hrastovom gredom, jednom me je potega sa sajlom od freze, jednom san bija seksualno zlostavljan od Garonje i Šaronje, najpri pojedinačno a onda grupno, neću se sad usrat pred Bramsom i filharmonijom, svirali su i Vagnera u Aušvicu pa su najjači ipak preživili, preživiću i ja, ništa se ti ne brigaj…

Nisan zna za Vagnera u Aušvicu, bog te jeba, reka je Jure, zna san za Tijardovića u Jasenovcu i Ljepu našu u Lori, al za Vagnera u Aušvicu nisan ima pojma… Eto, sad znaš, reka san mu, povijest ozbiljne glazbe uspili su preživit samo ozbiljni likovi, Vagner u Aušvicu, Tijardović u Jasenovcu, Brams u Dubrovniku, sve je to pičkin dim ako čovik ima snagu, viziju i karakter… I tri crte kokaina u sinusima, nemoj zaboravit, reka je Jure… Neću, ništa se ti ne brigaj… Samo svaka je kumu Šundovu bila na mistu, ovog bi Zubina Mehtu moga zubima trgat, satra me već sa kvarat simfonije, čupa mi nokte ka rimska inkvizicija, a ovi Rahlin me jebe u mozak, gudi na principu motorne pile, brusi mi lubanjuiznutra, Fani se cila ukočila u minici, lipo joj je Nevenka rekla da se ne oblači droljasto ka inače, gaće obuci, tuko, rekla joj je, pa ćeš moć malo oklembesit noge, a ne ih dvi ipo ure stiskat da ti ne izvire mudante, plus bis, posli ću je morat iznit odavde skupa sa katrigom, di si sad Nevenka, jeben li ti mliko materino… Naravno da tribaš poć na koncert u Dubrovnik ako će tamo bit svi koji nešto znače, rekla je Nevenka, ne moreš se bavit ozbiljnom politikom ako ne prođeš torturu ozbiljne glazbe, nije sve u Ceci i Tompsonu, triba nekog đavla i pritrpit za političku promidžbu, zamisli te naslove u novinama: Kerum doplovio sa jahtom da sluša Bramsa, ili Kerum u društvu Josipovića i Tadića, ili Kerum oduševljen nastupom beogradske filharmonije, pazi ovo: be-o-gra-dske…

Šta njih boli be-o-grad-ski kurac oće li ih Kerum doć slušat, reka je Šundov, nismo za to ratovali… Jure, tebi je stalno ona stvar u ustima, rekla je Nevenka, pripazi malo kako se izražavaš, pizda mu materina, ako smo u Splitu stavili Mucala za intendanta, ako smo sorili par spomenika kulture, ako smo devastirali gradsku jezgru, šta ima normalnije nego da Žele stisne zube, siti se ćaćine grede, ode slušat filharmoniju i pokaže da nismo mi neki bolesni primitivci, Jure je samo žmirka sa očima, a ako je Žele reka da bi ćeri zabranija da se uda za Srbina, na čemu mu svaka čast, rekla je Nevenka, i da ćemo u Splitu zgazit urbane Jugoslavene, na čemu mu takođe svaka čast, šta ima normalnije nego da ode slušat be-o-grad-sku filharmoniju i pokaže da nismo mi neki bolesni rasisti… To je u redu, reka san, ako san moga stavit Majbaha u izlog dućana pa završit na naslovnoj Slobodne, mogu izložit Fani i sebe pred Kneževim dvorom pa završit u Jutarnjem, to je ta podjela, koliko ja razumin, Slobodna je zadužena za Majbaha, a Jutarnji za Bramsa… Najgore će bit ako te masakriraju sa par simfonija i opernih arija, a niko ne dođe to zabilježit, reka je Šundov, ipak to nije nastup Kolonije, jebemu mater, ili svadba Petre Ekleston… Ništa ti ne brini, doće barem Pofuk, rekla je Nevenka, on voli te stvari… Tu Nevenka nije falila ni milimetra, eno Pofuka tamo livo sa notesom, ginga glavom i pravi se da gušta, debil, lako ti se ovdi kurčit, prika, dođi do mene u Ogorje pa da te ja malo nadrogiran sa Mišom i Đulijanom, a vidi Mehte šta mlatara rukama, možda je Židov preživija Vagnera u Aušvicu pa sad mene siluje sa Bramsom u Dubrovniku, preživili Židovi su najveći nacisti, to je općepoznata stvar, ništa su Garonja i Šaronja prema Rahlinu i Mehti, samo preživiću i ja vas, mamicu van gestapovsku, nema šanse da trepnem, nema šanse da popustim pod mukama, još vi ne znate koja je u mene snaga, vizija i karakter…

Preksutra će Nevenka čitat iz Jutarnjeg, „bio je to događaj velike političke simbolike“, „velika umjetnička priredba te važan kulturan i civilizacijski čin“, „koncert čija je važnost pretočena u središnji društveni događaj ljeta“, „nezaboravne noći poput ove oplemenjuju sve koji u njima na bilo koji način sudjeluju“, jesan ti rekla da će se Pofuk iskazat, reće Nevenka, Pofuk je najbolji, čoviče, poslušaj mu početak, „Tko je bio a tko nije na preksinoćnjem otvaranju 11. festivala Julian Rachlin & Friends u Dubrovniku usputno je i manje važno pitanje“, a?, šta kažeš?, a uz to ide velika fotografija mog Žele i Fani da se istakne usputnost i nevažnost, veća je slika tebe i Fani nego Rahlina i Mehte, operacija Majbah je uspila… Šta će sad tomići-pavičići-dežulovići-pizdunovići, reće Jure, naš Žele sluša simfoničare, a oni mogu čitat grafite… Da vidimo šta piše oni Ivančić u Novostima, reće Nevenka… Daj odjebi tog četnika, reće Jure, ili barem stavi rukavice da ne šporkavaš ruke sa srpskim novinama… Evo, reće Nevenka, pa će prolistat Novosti sa gumenim rukavicama, „Da li se Kerum približio filharmoniji ili filharmonija Kerumu?“, pita se Ivančić, „Uz čvrsti zagrljaj visoke kulture, novca i političke moći, pitanje je tek je li umjetnost u formi ‘društvenog događaja’ važnija kao make up za doradu gulikoža ili kao sredstvo za dezodoriranje barbara“, šta ovaj drobi bog te dragi jeba, „Vrhunac mimikrije je što se svi akteri prave da ne znaju kako su pozornica i gledalište odavno razmijenili namjene“, a stvarno ću ovog četnika priskočit, njega ionako niko živ ne razumi…

Al ne mogu ja priskočit ovi kurac u e-molu koji isto ne razumin, crna Nevenka, ne mogu se ni dignit popišat zbog usrane politike i političke promidžbe, crna Nevenka, ne mogu ni skužit zašto bi čoviku opa ugled ako se digne popišat, ili zašto ne vridi obratno, da kod dizanja ugleda opada potreba za pišanjem… Dok te kolju sa Don Đovanijem ti budi ladan ka Don Korleone, reka mi je kum Šundov, e pa aj ti to izdrži, Jure, aj ti imaj tu snagu, viziju i karakter, a još ni Tadić nije doša, pizda mu materina, on je ima više mozga od mene, ne da se on jebat od Rahlina i Mehte, nego će ka čovik nalit ćuturu u Guči, nema ni Šuice, samo Josipović i ja od istaknutih ličnosti, tojest ja i Josipović, šta je on bolji od mene koji kurac, kad ga zgazin na idućim izborima šopaću ga sa Grdovićem sedan dana i noći, digniću Krista od sto metri na Pantovčaku nek van on malo dirigira, to će bit osveta za ovi pakal, da me usrid moje Hrvatske ubivaju sa Bramsom, i to Srbi, a vođa orkestra Židov… Šta si se ti tako ufiksira u onu čelisticu?, sikće mi Fani nervozno u desno uvo… Daj, Fani, ne seri, kažen ja, nije mi ni do čega, a kamoli do čelistice… Jesi, jesi, ufiksira si se u čelisticu, kurbaru, ponašaš se ka u disku, rajcaju te srpske muzičarke, je li, ka da san ja uzalud puvala melodiku u osnovnoj… Ne gledan u čelisticu, Fani, nego u onog do nje šta svira obou… U muškog? šta svira obou? pa to je još gore… Naravno da je gore, Fani, to mi je budući zet…

UVREDE & PODMETANJA

Novosti, 03.09.2011.

Peščanik.net, 03.09.2011.

The following two tabs change content below.
Viktor Ivančić

Viktor Ivančić

Rođen u Sarajevu 1960, osn. i srednju školu završio u Splitu, u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB 1984. dobija nagradu 7 sekretara SKOJ-a. Urednik i jedan od osnivača nedeljnika Feral Tribune, u čijoj biblioteci je objavio „Bilježnicu Robija K.“ (1994, 1996, 1997. i 2001) i studiju „Točka na U“ (1998, 2000). Izabrane tekstove objavio 2003. u „Lomača za protuhrvatski blud“ i „Šamaranje vjetra“. Prvi roman „Vita activa“ objavio 2005, od kada Fabrika knjiga objavljuje: „Robi K.“ (2006) u dva toma; „Robi K. Treći juriš!“ (2011); zbirke ogleda „Animal Croatica“ (2007), „Zašto ne pišem i drugi eseji“ (2010), „Jugoslavija živi vječno“ (2011) i „Sviranje srednjem kursu“ (2015, u saradnji sa Peščanikom); romane „Vita activa“ (2005, drugo izdanje ) i „Planinski zrak“ (2009), te zbirku priča „Radnici i seljaci“ (2014, u saradnji sa Peščanikom). 2018. sa Hrvojem Polanom i Nemanjom Stjepanovićem piše fotomonografiju „Iza sedam logora – od zločina kulture do kulture zločina“ u izdanju forumZFD-a. 2018. Fabrika knjiga u 5 svezaka objavljuje „Robi K. 1984-2018“ (zajedno sa Peščanikom i riječkim Ex librisom), a 2019. troknjižje „Radnici i seljaci, Planinski zrak i Vita aktiva“. Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća Novosti i za Peščanik. Živi u Splitu.
Viktor Ivančić

Latest posts by Viktor Ivančić (see all)