Gđa Nada Kolundžija pre neki dan naljutila se i obavestila nas da su u Narodnoj skupštini bile ravno 1.272 SRS intervencije po Poslovniku. Slobodno se može reći da je tokom svake od tih intervencija vreme od tri minuta bilo prekoračeno za barem trideset sekundi. Gđa Kolundžija izračunala je i koliko je radnih dana ulupano u tu opstrukciju; svejedno koliko, a koga zanima neka uzme digitron iz Buja u ruke, pa neka računa.
Uzaman se Goca Čomić držala procedure kao pijan plota, Vjerica Radeta, Zoran Krasić i drugovi nisu bili impresionirani. Vjerica i Nataša, u svom maniru „sokačara i šlafrokača“ (hvala, Teofile!), zatrpavale su nas kojekakvim irelevantnim tračevima, licemerno kukajući nad ovim i onim, ali obavezno i nad tužnom sudbinom Profesora Doktora koga Toma i Aca mali Vučić hoće da ubiju u haškom kazamatu đe akrepe memla davi.
Istini za volju i ostatak opozicije iskoristio je priliku da još mnogo puta utrljava neprijatna i kompromitantna pitanja oko Rusa, gasa i javnih preduzeća, sve hvatajući se za „povredu Poslovnika“. Zašto da ne, kad je takva moda i kad im se može? „A ti ne bi?“, što reče Milo Đukanović kad ga je u crnogorskoj skupštini neko od glavara pitao da li se ugradio u šverc cigareta.
Gđa Kolundžija nam je, dakle, u preciznom obliku rekla ono što smo znali ionako: neko sistematski razara ugled i visoki poziv Narodne skupštine, svodeći je namerno na onu Lenjinovu „brbljaonicu“ gde svaka budala bez ikakvog stida lupeta šta hoće, sve ne bi li odložila donošenje jako važnih zakona. Radikali će reći da je to jedini način da se Srpstvo Vaskoliko odbrani od „žutog preduzetja“; da drugačije ne bi mogli da opšte sa svojom izbornom bazom; da „građani ovo moraju da čuju“ itd. Drugim rečima, oni ovako u direktnom TV prenosu nadoknađuju ono što nisu dobili na izborima i ono što su im Toma, Aca i „grupa građana“ odneli iz dućana. To je direktna zloupotreba, ne bih rekao „puzajući puč“, mada ih ima koji i to misle, ustanove parlamentarizma: cilj je da se parlament zorno prikaže kao upravo ona Lenjinova „brbljaonica“ koja ne da ne služi ničemu, nego – eto – jedina joj je svrha da se radikalski glas čuje, kao s Kosova srpska truba.
Panika i nervoza normalna su posledica očiglednog uspona Tomine i Acine stranke. Radikalima sada nije lako: Profesor Doktor sa Severnog mora prvo ih je uvalio u to kad je sapleo Tomu, a sada se pravi blesav. Otprilike: kako ste mogli da dopustite da vam Toma preotme toliko glasača i poslanika; čak i Acu? Radikali sada moraju po svaku cenu i u iznudici da urade nešto; to nešto će, naravno, biti bilo šta – kao i uvek u iznudici. Žrtvom tih njihovih odnosa i svađa pala je Narodna skupština. Koaliciona većina trpi sve to pod dosta sumnjivom pretpostavkom da ima većinu i šta ih sad briga. Puki protok vremena, međutim, tu pretpostavku svodi na apsurd: posao ove koalicije i njene vlade jeste da donese potrebne zakone. Nagađajte slobodno koji od tih zakona najviše smetaju opstrukcionašima: onaj o zapleni imovine stečene krivičnim delima (moj izbor); onaj o putnim ispravama? Neki misle da je o ovom poslednjem reč, jer dobar deo radikalskih poslanika ionako ima hrvatske pasoše i baš ih je mnogo briga hoće li ovi naši SRJ plavetni pasoši prestati da važe. Ne brini se, čitaoče: sve i da ne izglasaju taj zakon o pasošima, doneće Vlada uredbicu na tu temu. Najveći deo naše političke klase – za razliku od radikala – ima samo ove plavetne pasoše. Znaju to i radikali, ali koriste priliku da plaše narod, a i da malo uspore te evropske, je li, integracije.
Ni ovim Tominim i Acinim naprednjacima nije lako: valja se provući između srpske Scile i haške Haridbe. Treba istovremeno sebe em predstaviti kao srpsku uzdanicu i kao jedini spas Srpstva Vaskolikog, em izbeći optužbe da Voji Šešelju rade o glavi. Ima načina da se to izvede, ali Toma i Aca se skanjeraju. Treba se odreći Šešelja i njegove upropastiteljske hipoteke – skroz, jednom i zauvek.
Acina kaznena ekspedicija među Srbe u Hrvatskoj nije mnogo pomogla. Njegova reakcija na primedbe povodom toga bila je uobičajena: jevtina i, naravno, lažljiva. Kaže Aca za NIN: „makar malo je doprineo sagledavanju položaja Srba“; žao mu je što nije otišao ranije, a „morao je“; nije se „ulizivao Hrvatskoj“, jer da je tamošnjim Srbima „dosta Čede Jovanovića i Miše Vasića koji na HRT-u pričaju samo o srpskim gresima“.
E, sad: „sagledavanju položaja“ mnogo više doprineli su oni „izdajnički mediji“ koje je Aca kao ministar davio (prošlo je tek deset godina, ama se sećamo), nego cela SRS; mogao je Aca da ode i ranije, ali nije hteo, jer je imao Buvinu „vladu u progonstvu“, nego se sada setio; šta bi tek bilo da su se Buva i „vlada u progonstvu“ priključili Tomi? Nešto se ne sećam da je Čedomir na HTV-u govorio o „srpskim gresima“; ja sigurno nisam, osim o grehu udruženog prekograničnog organizovanog kriminala i jedino o tome.
Aco: sedi, jedan!
Danas, 14.12.2008.
Peščanik.net, 15.12.2008.
