Da je optužnica protiv Caneta Subotića i drugova klimava, bilo je jasno odmah: iz pravnih, ali još više iz političko-moralnih razloga. Šverc cigareta, naime, počinje odmah, od 1991. i od tada do Prevrata u oktobru 2000. taj je šverc par excellence državni posao. Tužiti nekoga za šverc cigareta samo 1995. i 1996. godine neozbiljno je. Rekao bih, bez zazora, da je i bezobrazno. Sada je u ponovljenom prvostepenom postupku cela ekipa, njih 14, oslobođena; pre par godina bili su osuđeni, pa je Apelacioni sud to ukinuo. Sve to zajedno, međutim, ne znači ništa: cela stvar je od početka pogrešna i reč je o uobičajenom tužnom haosu koji nastaje od muljanja, skanjeranja i licemerja.
Da se odmah razumemo: da su svi bili umočili u cigarete – jesu. Ali nisu bili ni jedini, ni najvažniji. Cane Subotić s pravom je indigniran: da, pokušavali su da mu iznude pare, preteći krivičnim progonom. On tvrdi da za te pokušaje iznude ima i dokaze, da je podnosio krivične prijave, itd. Pričao mi je o tome dok se događalo. Okolnost – koju sam priznaje – da je pred Prevrat i posle njega finansijski pomagao Demokratsku stranku i DOS poslužila je da pobudi apetite još nekih: aha, evo ovce za šišanje. Jeste Cane imao para, a ima ih još uvek. Sigurno ih nije nasledio od svog gospodina tate, niti zaradio (osim možda za početak) od prišivanja izvesnih gmizavaca amfibijskog tipa na končane majice, od čega je živelo pola Uba. Cane se obogatio – i to odvratno obogatio – kao vešt veletrgovac cigaretama, operišući iz Švajcarske, zemlje obećane za taj posao. On je u svoje ime i za tuđ račun kupovao na veliko i iskrcavao iz brodova u Baru i aviona na Golubovcima i Tivtu. Čim bi njegovi kartoni dotakli crnogorsko tlo, njegova odgovornost je prestajala; šta je dalje bilo s time, to je drugo. Ova epizoda iz odbačene (u prvom stepenu) optužnice, epizoda sa Makedonija tabakom, minorna je, ali je i neprijatna, jer je u nju umešana Vojska SRJ koja neće da komentariše – čak ni na zahtev suda. Sudija Milošević (poznajem ga) čovek je savestan i temeljit, ali mu nije pomoglo u ovoj stvari s Vojskom. Nije, međutim, odoleo da u usmenom obrazloženju oslobađajuće presude ne pomene i Braciku Kertesa, na fin način, doduše: „Sud je uveren da su pojedini okrivljeni, poput Mihalja Kertesa“, kako su novine to formulisale: preduzimali neke radnje vezane za šverc cigareta. Ali, sud nije mogao izvan okvira optužnice koja je u tom pogledu ostala donekle uopštena, kako da vam kažem.
Tu nam ostaje samo da se gorko osmehnemo. Bez Bracike Kertesa šverca ne bi bilo uopšte: ni cigareta, ni tečnih goriva, ni strateških roba. A kad čovek kaže „Bracika“, onda mora da kaže i: Jovica Stanišić, Badža Stojičić, Arkan, Hadži Struja, Milorad Vučelić, Marko Milošević, pokojni Tref i udovica mu, Vanja Bokan; itd, čitava jedna legija onih koji su u posao umočili od samog početka, 1991. godine. Bokan, Tref i Badža platili su glavom, ako se još neko toga seća. Buca Đurić, bivši načelnik GSUP Beograda, iznerviran Šešeljevim insistiranjem januara 2001. da se sazna ko je ubio Badžu, izvalio je: „Cigarete su ga ubile“.
Politička ekonomija cigareta jednostavna je: ako paklica na kapiji Tvornice duhana Rovinj košta oko pet pfeniga ili centi eurskih (spakovano u kartone, dakle 50 boksova po kartonu), a na ulici oko jedan evro ili marku, svejedno, jer je kupovna moć ostala ista, kome ide razlika? Nema, ukratko, šverca cigareta bez državnog ugrađivanja. U normalnim srećnim zemljama razlika odlazi u budžet preko taksi i akciza (maloprodaja dobija samo 5 odsto). U zemljama koje nisu normalne, a kamo li srećne, poput Srbije i Hrvatske, cigarete stižu na ulicu preko mreža kvazi-ilegalnih prodavaca, pa razliku uzme država za svoje potrebe. Od tog šverca izdržavala se Državna bezbednost, deo policije, deo vojske i horda usputnih korisnika „crnog budžeta“. Podsetite se: čiji je A6 bio u jednom trenutku temeljito izrešetan u Podgorici (ili beše Budvi; svejedno)? I zašto? Jovica i Cane znaju, a zna i korisnik tog vozila. Zašto je posle tragične pogibije neumrlog Badže, aprila 1997, crno tržište cigareta bilo naglo stabilizovano i zašto je baš tada legalna prodaja cigareta u Srbiji dostigla hvalevrednih 50 odsto (bila je mnogo niže od toga)? Taj isti Buca Đurić tada je (2001) objasnio i matematiku: „Jedan šleper cigareta se na beogradskom tržištu rasparča za jedan dan. To nije nikakav problem, a zarade su, recimo, 300 ili 400 hiljada maraka, recimo za marlboro“. Buca nije dodao da te cigarete nije mogao da prodaje bilo ko, već samo od Udbe i policije ovlašćeni dileri (uz rabat od uobičajenih 5 odsto), ali ga to niko nije ni pitao. Nije napomenuo ni da se cena tog šlepera duplira svakim prelaskom granice, kao ni da su šleperi imali policijsku pratnju od Podgorice do Trebinja, pa preko Plane do Stoca, gde ih je preuzimala vojna policija HVO, da bi našli svoj put gliserima do određenih nevladinih organizacija u Pulji, Italija.
Da je o državnom poslu bila reč, jasno je svakome i zato je malo neukusno za državni posao tužiti jedne, a ne i ostale; možda je tih ostalih malo previše i malo su previše značajni, ali sud je – sud.
E, sad: ko je tu koga potkradao? Pušačima je svejedno, dok plaćaju uobičajene cene cigareta; svejedno je i proizvođaču, osim što mu je interesu da proda na kapiji što više. Politička ekonomija cigareta slična je jako političkoj ekonomiji heroina: potražnja je imperativna; eksploatisani su proizvođač (seljak koji seje mak ili duvan) i krajnji korisnik (zavisnik ili pušač, što je isto); svi ostali u lancu zarađuju ogromne pare. Optimisti će reći da je šverc cigareta zločin bez žrtve (victimless crime), jer da ko jebe državu… E, pa nije tako: šverc cigareta znači da država (tačnije: njeni funkcioneri) potkrada samu sebe i svoje stanovništvo. Od poreza i akciza (akcize čine skoro četvrtinu budžeta Srbije) plate primaju: medicinsko osoblje, prosveta, policija, željezničari i ostatak nepreglednog broja državnih službenika i nameštenika. Oni su žrtve šverca cigaretama. Tu je neki Cane Subotić tek jedan od posrednika; i to s one strane krivično-pravne odgovornosti. Nije Cane cvećka, naravno, ali nije ni glavni igrač, pa da sada sude samo njemu i nekolicini još sporednijih likova (u koje Bracika sigurno ne spada, ali njega sistematski ne diraju za ono za šta bi morali; za onih 600 kila heroina, recimo).
Treba sada sačekati novu presudu Apelacionog suda – što može i da potraje, kao što znamo. Cane je – što je neuobičajeno – dobio priliku da položi kauciju i tek onda se stavi na raspolaganje sudu, bez sedenja u pritvoru, što nešto govori. Miljko Radisavljević, specijalni tužilac, najavio je žalbu na ovu presudu, ali to je ionako rutina. Ne bi trebalo da se iznenadimo pravosnažnom oslobađajućom presudom.
Autonomija.info, 21.07.2014.
Peščanik.net, 21.07.2014.