Četnička pravda


Apelacioni sud u Beogradu je oslobodio optužbi pripadnike jedinice „Simini četnici“ za rušenje džamije i ubistvo 27 romskih civila u selu Skočić (Zvornik, BiH) u julu 1992. Saopštenje FHP-a ovde. Govore: Ivana Žanić, koordinatorka pravnog tima FHP-a, Marina Kljaić, punomoćnica Zije Ribića i Zijo Ribić koji je kao osmogodišnjak preživeo streljanje svoje porodice. Opširnije ovde. O javnom času o događajima u Skočiću 14. jula ovde.

Ivana Žanić: Ovaj zločin se vezuje za jedinicu Simini četnici. Ta jedinica je brojala oko 40 pripadnika, i to su uglavnom bili dobrovoljci iz Srbije. Komandant jedinice je bio Sima Bogdanović, poznatiji kao Sima Četnik iz Rume. Pripadnik te jedinice bio je i njegov sin Damir Bogdanović, koji je zajedno sa svojim ocem Simom takođe bio jedan od optuženih. U Zvornik su Simini četnici došli 12. jula 1992. U tom trenutku u Skočiću su boravili i Srbi i Romi. Međutim, Simini četnici su odlučili da dođu do seoske džamije u centru sela, da postave eksploziv i da tu džamiju miniraju, odnosno da je sruše. Međutim, ni to im nije bilo dovoljno. Nakon toga su ušli u dvorište jedne kuće, u kojoj su se nalazili sklonjeni Romi koji su živeli u Skočiću, koje su pripadnici Siminih četnika opljačkali, tukli, jednog čoveka su ubili, a 3 žene su silovali.

Nakon toga, 27 pripadnika romske nacionalnosti, zajedno sa 3 žene, koje su se u postupku pojavile kao zaštićene svedokinje pod pseudonimima Alfa, Beta i Gama, su uterali u jedan kamion i odvezli ih u susedno selo Mališići. Tu su iz kamiona izveli 3 zaštićene svedokinje, dok su neki pripadnici jedinice ostali u Malešiću. Ostali pripadnici Siminih četnika su kamionom nastavili do mesta Hamzići. Tada je već pao mrak i dovezli su ih do jedne jame, koja je već bila iskopana. Tu su te ljude izvodili iz kamiona, streljali ih, neke od njih su ubadali noževima, i ubacivali ih u jamu. Nakon toga, u jamu su bacili bombu. Oni su se posle tog stravičnog zločina vratili u Malešić, gde su nastavili sa svojim stravičnim zločinima. Tri zaštićene svedokinje su držali kao seksualne robinje, nad kojima su se više meseci seksualno iživljavali, ponižavali, mučili, terali ih da im peru odeću, da im spremaju hranu. To se sve dešavalo do početka 1993. Nakon toga, ta jedinica je rasformirana.

Fond za humanitarno pravo je 2008. Tužilaštvu za ratne zločine podneo krivičnu prijavu protiv Siminih četnika za zločin koji je počinjen u selu Skočić. Međutim, Tužilaštvo za ratne zločine je tek 2 godine kasnije podiglo prvu optužnicu za ovaj zločin. Kasnije su podignute još dve optužnice, a poslednja, izmenjena optužnica je podignuta 2014, jer su u međuvremenu 2 pripadnika Siminih četnika, uključujući i komandanta Simu Bogdanovića, preminula. Prva prvostepena presuda je bila osuđujuća. Svi pripadnici Siminih četnika koji su se nalazili na optužnici su osuđeni, a neki od njih i na višegodišnje maksimalne kazne zatvora u trajanju od 20 godina.

Međutim, Apelacioni sud je tu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno odlučivanje. Godine 2015. doneta je nova prvostepena presuda, gde su svi pripadnici Siminih četnika oslobođeni. Dakle, bili su oslobođeni i za rušenje džamije, i za ubistvo 27 civila, i za nečovečno postupanje prema 3 zaštićene svedokinje. Apelacioni sud je u junu ove godine potvrdio presudu prvostepenog suda, koja se odnosi na rušenje džamije i na ubistvo 27 civila. Dakle, za srpski sud ubistvo 27 Roma, među kojima je bilo devetoro dece i jedna trudnica, to je Zijina majka, koja je u tom trenutku bila u poodmakloj trudnoći, nije ratni zločin. Ono što je Apelacioni sud utvrdio jeste da su 3 pripadnika Siminih četnika počinila ratni zločin i nečovečno postupanje prema 3 zaštićene svedokinje i dvojicu je osudio na kazne zatvora od po 10 godina, a trećeg na kaznu od 6 godina.

Ova presuda drastično menja praksu sudova u Srbiji po pitanju tumačenja odredbi o saizvršilaštvu. Ova presuda Tužilaštvu za ratne zločine nameće nesrazmeran teret u dokazivanju onih zločina gde više lica, delujući u grupi, počini masovne i stravične zločine. Ukoliko se ova praksa nastavi, nismo sigurni da li će postupci koji su sada u toku, a tiču se masovnih zločina, kao što je zločin počinjen u Lovasu, u Srebrenici ili u Ćuški dovesti do osuđujućih presuda.

Marina Kljaić: U dosadašnjoj praksi suđenja za ratne zločine, u više predmeta je suđeno izvršiocima koji su delovali kao grupa prilikom izvršenja zločina, i sud je stajao na stanovište da su oni delovali kao saizvršioci. Tako je, recimo, u pravosnažno okončanom predmetu Sjeverin, gde je grupa izvršilaca zaustavila autobus, i jedan deo pripadnika grupe ušao u njega, legitimisao putnike, izveo sve putnike koji su bili muslimani, odveo ih do jednog hotela, fizički mučio, a zatim odveo na obalu Drine i streljao – našla da je, analizirajući čitav tok događaja, čitava grupa delovala kao saizvršioci, iako nijednom od njih posebno i pojedinačno nije dokazano da je on pucao, jer je sud stao na stanovište da su oni radili po principu podele uloga, i da su oni svi delo hteli kao svoje, i samim tim radili kao saizvršioci.

U drugom predmetu, Lički Osik, gde se iz zatvora izvodi nekoliko civila i odvodi na jednu udaljenu lokaciju, ubija i baca u jamu, sud je takođe stao na stanovište da su svi delovali kao saizvršioci, iako se jedan od njih branio da uopšte nije pucao. Sud je i njegovo ponašanje ocenio kao saizvršilačko, jer je rekao sledeće: čak i pod uslovom da on nije pucao, iz čitavog toka događaja se vidi da je on pokazao da se saglašava sa postupcima drugih i prihvata ih kao svoje.

U trećem predmetu čiji primer želim da vam navedem, jer je vrlo sličan događaju vezanom za Skočić, to je predmet Beli Manastir, sud je ocenio da je ponašanje jednog člana grupe, koji naoružan pristaje da sa ostalima vodi civile do mesta gde su ubijeni, saizvršilačko ponašanje. Ali kada je Apelacioni sud sada cenio ponašanje optuženih u Skočiću, na primer optuženog Zorana Alića, koji je osuđen samo za silovanje, našao je da nema njegovog učešća kao saizvršioca, i uopšte učešća u ubistvu romskih civila na mestu Hamzići, pa je rekao: njegovo prisustvo na mestu gde su civili ubijeni, iako je on tamo bio prisutan naoružan, ne znači da je on uzeo učešće u delu; kod njega nije dokazana svest da on radi sa drugim saizvršiocima, a takođe, smatrao je da nije dokazano da je on bio saglasan sa izvršenjem tog dela, i da je prihvatio radnje drugih kao svoje.

Smatramo da je ovakav zaključak suda veoma pogrešan. Naime, sam Zoran Alić, iznoseći svoju odbranu, je rekao da je bio u Skočiću, da je čuo vrisku, kukanje, zapomaganje, da je zajedno sa svim ostalim pripadnicima jedinice došao u Malešić, i nastavio dalje, do mesta Hamzići; da mu je tu jedan od pripadnika jedinice, pokojni, nekada optuženi Zoran Stojanović, rekao da je komandant Sima rekao da on i još dvojica pripadnika siđu i ostanu tu na putu, 10-15 metara dalje od mesta gde su civili ubijani. Zoran Alić sam u svojoj odbrani navodi: “Tu nije bilo potrebe da se čuva straža, jer su okolo samo Srbi”. Samim tim, Zoran Alić jasno stavlja do znanja, i nedvosmisleno potvrđuje da je on razumeo da treba da ostane tu sa drugim pripadnicima jedinice, dvojicom, naoružan na putu, i da treba da čuva stražu. On je to i uradio.

Nisu mogli svi u isto vreme da te nesrećne civile skidaju sa kamiona, odvode do jame, tamo su i dve devojke silovane, i ubijaju ih, i da neko čuva stražu. Morala je da postoji podela uloga. Simini četnici nisu želeli da se za taj zločin zna. Zašto? Oni su došli u Skočić, gde je bilo meštana. Nisu civile Rome ubili tamo, zato što bi se znalo da su to počinili oni. Naprotiv, jednog civila koji je tamo ubijen nisu ostavili u Skočiću. Natovarili su ga na kamion i odvezli iz Skočića, da ne ostave trag iza sebe. Oni dolaze u Malešić. Šta rade sa civilima? Ne ubijaju ih ni tamo, zato što i tamo postoje meštani, što bi bilo nesporno dokazano da su upravo oni to uradili. Skidaju sa kamiona samo tri devojke koje žele da iskoriste kao seksualno roblje, i odvoze civile, u gluvo doba noći, na jednu pustu lokaciju. Naravno da će postaviti stražu, jer ne žele da neko naiđe.

Jedini preživeli koji je, spletom srećnih okolnosti, uspeo da izađe iz te stravične jame je ovde prisutni Zijo Ribić. Da on nije preživeo i ispričao šta se desilo, to jest da su mu četnici došli u Skočić i pobili svu porodicu, nikada se za to delo ne bi saznalo. Zato je jasno da je postojala potreba čuvanja straže i da je optuženi Alić postupao kao saizvršilac. Zločin u Skočiću nije prvi zločin koji je jedinica Simini četnici počinila. U jedinici su već pre događaja u Skočiću postojale tri devojke, muslimanke, koje su dovedene na isti način kao što su dovedene posle u jedinicu iz Skočića tri zaštićene svedokinje, Alfa, Beta i Gama. Jedna od njih je u ovom postupku i svedočila kakav je njihov tretman bio u toj jedinici, što znači da je Skočić bio matrica, da su svi pripadnici jedinice delovali kao jedna kompaktna grupa na bazi podele uloga.

Međutim, to je Apelacioni sud zanemario i upravo otvorio vrata nekažnjivosti za masovne zločine koje vrše jedinice sa većim brojem pripadnika. Sa druge strane, postoji i velika zamerka Apelacionom sudu po pitanju ocene otežavajućih i olakšavajućih okolnosti. Stav Fonda za humanitarno pravo je da se porodične prilike izvršilaca ovako teških krivičnih dela kao što su ratni zločini, nikada ne smeju smatrati olakšavajućim okolnostima. Sud je u odnosu na osuđenog Đurđević Zorana, koji je osuđen za silovanje zaštićenih svedoka, za njihovo seksualno zlostavljanje i za nanošenje telesnih povreda jednom od zaštićenih svedoka, kao otežavajuću okolnost imao činjenicu da je ranije osuđivan, što je sasvim u redu i ispravno. Sud je naveo da je on osuđivan za krađu, tešku krađu i razbojništvo, što ukazuje na njegovu sklonost ka izvršenju krivičnih dela.

Međutim, ono što je frapantno je činjenica da je sud propustio da mu kao otežavajuću okolnost ceni činjenicu da je Đurđević Zoran prethodno pravosnažno osuđen za ratni zločin protiv civilnog stanovništva, znači, za potpuno identično krivično delo koje je izvršeno na identičan način, silovanjem, koje je počinio otprilike mesec dana pre zločina u Skočiću. Počinio ga je u Bijeljini. I upravo je isti predsednik veća postupao odlučujući u predmetu Skočić u Apelacionom sudu, koji je odlučivao i u predmetu Bijeljina, gde je Đurđević Zoran osuđen. Đurđević Zoran je za zločin u Bijeljini, za silovanje i seksualno ponižavanje, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina. Ovde je za istovrsno delo dobio 10.

U Bijeljini je silovanje bilo događaj od jednog dana, ovde je silovanje koje traje. Radi se o deci. Gama ima 15, Beta ima samo 13 godina. I kada se uz sve to u vidu ima činjenica da je već za istovrsno krivično delo osuđen, onda se njemu izrečena kazna od 10 godina čini kao neopravdano blaga, onda je morala biti znatno oštrija.

Ivana Žanić: Zijo je u vreme kada je počinjen zločin u Hamzićima imao 8 godina. U tom zločinu su ubijeni njegov otac, njegova majka, koja je u tom trenutku bila u drugom stanju, njegovih 6 sestara i njegov brat. On je, sticajem nekih čudnih okolnosti, uspeo da preživi. I kako se ti sada osećaš, i kakav će tvoj život biti u budućnosti, znajući da su oni koji su odgovorni za ubistvo tvojih najmilijih oslobođeni krivične odgovornosti?

Zijo Ribić: Meni se čini da oni smatraju da Romi nisu ljudi, da mi uopšte ne postojimo. Samo bih se želio zahvaliti Fondu za humanitarno pravo, koji je čitavo vrijeme, od početka do kraja, evo, ostao uz mene, i ja mogu reći da je to najveća podrška koju sam imao. A za ovu odluku nemam komentara.

Peščanik.net, 12.07.2018.