U trenutku pisanja ove beleške (nedelja, 10. oktobar) Beograd je u ratu. Šta se sve desilo, čitaćete i videćete danas, kad se dim i suzavac slegnu, kad zadržana lica daju iskaze, kad policija završi izveštaje, kad Gradska čistoća počisti, kad analitičari izanaliziraju i kad se neko iz vlasti udostoji da nešto kaže. Do 13 sati u nedelju niko od njih nije ni zucnuo.

Na prvi pogled, međutim, vide se neki novi elementi u organizaciji prekršaja javnog reda i mira većih razmera, sa povređenima i većom materijalnom štetom. Indikativno je da je planiranje bilo temeljitije nego ranije: broj počinilaca prekršaja i krivičnih dela sa elementima nasilja mnogo je veći, što ukazuje na organizovan priliv iz unutrašnjosti i široku mobilizaciju u Beogradu. Takođe je vidljiva i bolja koordinacija nasilničkih grupa i taktika razvlačenja policije i žandarmerije između više lokacija, tako da se stvaraju tanje i slabije taktičke pozicije. Ranije analize ovakvih događaja ukazivale su na neke slabosti koje je, istini za volju, teško otkloniti. Pre svega, počinioci su pokretljiviji od policije i žandarmerije, zbog teške zaštitne opreme, štitova i toga. Ukratko, brže beže i pregrupišu se. Drugi problem je ozbiljniji: masovna upotreba GSM celularne telefonije omogućava planiranje i koordinaciju nasilničkih grupa; imaju efikasne taktičke telekomunikacije koje su – kao što je poznato – multiplikator snage. Jednoga dana, ako se ovako nastavi, vlasti će se naći pred teškom odlukom – da privremeno isključe bazne stanice GSM operatera. Po svemu sudeći, ovako će se nastaviti u svakoj mogućoj prilici za ulično nasilje; na to ukazuju dosadašnja iskustva: od hapšenja Šljivančanina, pa preko onih paljevina džamije i pljačke „Patike za Kosovo“, do hapšenja Karadžića; o usputnim fudbalskim scenama i da ne govorimo. Policija i druge potrebne službe imaju svoje sisteme veze, sve sigurnije (sistem „Tetra“), ali su se i oni previše oslanjali na mobilni telefon.

Policija još jednom nije upotrebila vodene topove, što je zanimljivo: mora biti da su ili neispravni – ili da je procena bila da nisu efikasni, s obzirom na iskustva od 9. marta 1991. i protesta 1996-1997. Pokušala je sa konjicom, iako ta taktika nije pokazala rezultate nikada, od 1966. do danas. To bi trebalo da bude jasno iz iskustva od 9. marta 1991, kada se pokazalo ono što je svako ko zna nešto o konjima mogao odmah da im kaže: konj ne podnosi suzavac, a suzavac je – u ovakvim događajima – neizbežan, nažalost. U Prvom svetskom ratu konji su imali svoje gas-maske, ako niste znali.

Napadi na novinare već su očekivana pojava, ali desilo se u nedelju da bude napadnuto i zapaljeno sedište Demokratske stranke u Krunskoj, što je indikativno. Napadane su lokacije LDP, ranije; za nedelju još ne znamo, ali se plašimo. Nova pojava, međutim, napadi su na zdravstvene ustanove: banda je probala da prodre u Urgentni centar, što se u manjim razmerama događalo i ranije, ali oko utakmica. Ovoga puta – kako izgleda – napad je bio ozbiljan. Zašto je Urgentni centar napadnut i koga su od ranjenih banditi hteli da dovrše – nije jasno. Zato je jasno zašto je napadnut – od svih ciljeva – pokretni mamograf: zato što na njemu lepo i velikim slovima piše B92 i to je jasno. Čistom srećom niko od medicinskog osoblja i pacijentkinja nije povređen. Ta dva napada na medicinske ustanove najbolje pokazuju s kime imamo posla: sa šljamom. Jelena Trivan rekla je malopre da ti nasilnici „nemaju ideologiju“; uz dužno poštovanje, moram da kažem da oni ideologiju imaju – itekako.

Imao sam, naime, nameru da pišem o nečem naizgled drugačijem: o zabrani jedne smrdljive i sramne knjige koja negira holokaust i tvrdi da su gasne komore izmišljotina. Neki magarac od gimnazijskog profesora tu je knjigu izdao i čak je na nekom radiju objašnjavao da je to cool. Sud je knjigu zabranio i zaplenio. Sve je to lepo, ali je prekasno: antisemitske i revizionističke smrdljive i lažljive knjige ovde izlaze nesmetano već dvadeset godina; vode „Protokoli sionskih mudraca“ (nekoliko izdanja), a prate ih knjige onog nepodnošljivog starca, Ratibora Đurđevića li beše?

Kakve sad to veze ima? Ima: ovi što se tako srčano mlate s policijom i žandarmima sebe smatraju velikim vernicima; većinom za sebe misle i da su „arijevci“ (Srbi su rešenjem rajhsministra za rasnu čistoću Trećeg rajha dobili status „arijevskog naroda“ tek krajem aprila 1945. Posle Srba, za „arijevce“ su proglašeni samo Mongoli, a onda je Treći rajh uginuo). Po oba ova osnova stvari su povezane: Srpska pravoslavna crkva sebi je veoma nepromišljeno dopustila da za svece proglasi Nikolaja i Justina, a za episkope Pahomija i Filareta, što celu stvar čini delikatnom, bolnom i klizavom upravo po liniji antisemitizma i – da prostite – homoseksualnosti…

Podjednako je bolna, klizava i delikatna dilema: treba li zabranjivati knjige? Neke stare i dobro utemeljene demokratije slobodu govora i štampe smatraju svetom i nedodirljivom. Neke druge takve demokratije imaju strožiji stav: zabranjuju takve knjige, a autore globe i zatvaraju i to se smatra za normalno i poželjno. Jako preko volje i sa zebnjom, ovoga trenutka sam sklon ovom drugom pristupu; valjda zbog uličnih prizora koje gledam i slušam dok ovo pišem. A ko su Jevreji nama i ko smo mi Jevrejima – o tome ćemo drugom prilikom, kad se smirim.

Ovo što se u nedelju i ranije događalo, moram opet da podsetim, politički je sukob oko toga čija je ulica i ko sve ima monopol na silu. Razborite taktičke analize tu ne pomažu: to je politički sukob par excellence, nemojmo se zavaravati. U pamet se!

Danas, 10.10.2010.

Peščanik.net, 11.10.2010.

TEMA – PARADA PONOSA +