Na jednom znamenitom beogradskom e-portalu nedavno se, ispod vesti o smrti Srđe Popovića, razvila, hm, zanimljiva debata. Recimo da bismo njenu temu mogli definisati kao: o čemu govorimo kada govorimo o nečijoj smrti? Vest je, naime, glasila da je Srđa Popović ”umro”, a onda je jedan komentator ispod vesti napomenuo da, po njemu, Popović nije umro nego ”preminuo” – to je, valjda, neka viša, otmenija vrsta smrti – a da je umro, recimo, Aleksandar Tijanić.

Na to je replicirao jedan od najprisutnijih i najpoznatijih anonimnih (zvuči kao drveno gvožđe, ali ne na internetu!) komentatora tog portala, utvrdivši da Tijanić nije umro nego – crk(a)o. Da, baš tako piše: crkao. I ta se verbalna crkotina, podržana i od drugih komentatora, kočoperi na tom virtuelnom mestu svih ovih dana, i kočoperiće se zauvek: u izvesnom smislu, vreme njenog poluraspada duže je od onog plutonijumskog. A i radijacijsko dejstvo joj je jače.

Nema ovo veze ni sa Tijanićem ni bilo kojim drugim pojedincem, ovakvim ili onakvim. Povod je tek aktuelan, ilustrativan i nadasve slučajan, jer takvih, i mnogo gorih, ima bezbroj. Ne samo na toj internetskoj adresi, mada ta jeste trenutno jedna od najsramnijih na našem, južnoslovenskom delu radioaktivnog sajber-otpada. Ovde se radi o ljudima koji, zaštićeni anonimnošću, puštaju svoje najniže nagone i svu raskoš sopstvene duševne bede u puni pogon. Njima je naprosto svanulo otkad smo blagosloveni blagodetima interaktivnog interneta: ono što je ranije bilo sramna sociopatska devijacija sada se tretira kao ”dragocen prilog demokratskoj raspravi”, ili već tako nekako.

Ljudi koji nemaju pametnija posla nego da pažljivije prate ono što radim dobro znaju da mi ovo nipošto nije prvi put da gunđam protiv dubiozne svetinje ”interaktivnosti” na internetu, a naročito široko otvorenih vrata za svakovrsne opasne ili barem odvratne patološke tipove da se javno iživljavaju nad bilo kim i čim, a da pri tome njihov identitet bude tajna. Bilo mi je zabavno kako su ta moja (u)zaludna gunđanja stalno bivala površno, a sa himalajske visine ni na čemu utemeljene uobraženosti i nadmoćnosti, o(t)pisivana kao isprazna zakeranja tamo nekog konzervativca koji da je zaostao u srećno prevaziđenoj Gutenbergovoj eri i tvrdoglavo odbija da se prilagodi novoj etici – ili tačnije: odsustvu etike? – sajber-sveta. Ko biva, to mi dinosaurusi iz sveta štampanih medija branimo svoje nezaslužene privilegije, svoj truli svet osuđen na nestajanje…

Pa dobro, ima i gorih (i svakako sramnijih) stvari od toga da se bude dinosaurus, ali nije uopšte poenta u tome, niti je ikada bila. U poslednje vreme sve je uočljiviji – i lokalno i globalno – proces jasnog reteriranja u odnosu na do juče neupitnu svetinju ”sajber-interaktivnosti”, i to ne kada su u pitanju internetske branše tradicionalnih medija, nego upravo mediji rođeni u vrlom, novom svetu interneta, dakle oni kojima je teško spočitavati da ne razumeju sopstvenu ulogu u sajber-kosmosu.

Najnoviji primer vrlo je upečatljiv: portal net.hr, jedan od najreferentnijih u Hrvatskoj, odlučio je da sasvim ukine mogućnost komentarisanja ispod svojih članaka, jer više nije video ni načina da se izbori sa beskrajnom rekom gluposti i mržnje koja ga je danonoćno zasipala i čije je neprestano čišćenje zahtevalo stalni (a opet nedovoljno efikasan) angažman, niti pak smisla da se time dalje bavi. Pa je naprosto zaključao kapiju, i tačka: ko želi da čita što mu naši trained proffesionals imaju za ponuditi, neka čita, a kome je do pražnjenja frustracija, neka potraži neko drugo mesto, a najbolje je da potraži pomoć stručnjaka.

Siguran sam da uredništvu jednog čitanog i etabliranog portala nije bilo lako da donese tako ”radikalnu” odluku (ovde ”radikalno” ne treba čitati kao ekstremno nego naprosto kao konsekventno), a ako ju je ipak donelo, to znači da je prethodno isprobalo sve druge opcije, i da ništa nije funkcionisalo dovoljno dobro. U trenutku kad spoznaš da stvari tako stoje, možeš samo da biraš između sleđenja sopstvene ljudske i profesionalne savesti, i potpune predaje, otvorenog služenja demonima beskrajne ljudske niskosti, štaviše, ciničnog parazitiranja/profitiranja na njima. Tu kompromisa ne može da bude: može da bude jedino nedostojnog samozavaravanja.

Hajdemo malo u ”globalnu” arenu. Huffington post je portal koji je, u izvesnom smislu, ”reprezentativno” drsko i samosvesno čedo internetske ere, info/opinion medij koji je bio zamišljen kao ne samo ravnopravna nego i ”superiornija” alternativa dinosaurusima iz ”kvalitetne štampe” – na to, uostalom, referiše i ironija sadržana u samom nazivu portala Ariane Hafington. No, suočen sa istim paranormalnim fenomenom zastrašujuće poplave gluposti, trivijalnosti i mržnje (elem, nije to nekakva ”balkanska” specifičnost, nego ima nečega u samom mediju što ohrabruje ljudsku niskost), Huffington post je nedavno ukinuo mogućnost anonimnog komentarisanja: komentare mogu ostavljati samo oni koji su spremni da se potpišu sopstvenim imenom i prezimenom, a uredništvo čini sve što može da utvrdi verodostojnost njihovog predstavljanja.

Tu je verodostojnost, doduše, teško sa stopostotnom pouzdanošću utvrditi, i to jeste jedan od trajnih problema. Kako god, trend je jasan: ide se ili na ukidanje anonimnosti komenta(to)ra kao tobože ”samorazumljive” stvari, ili na ukidanje komentara kao takvih. I sve to, ponavljam, ne dolazi iz mračnog sveta zlih staraca iz štampe, nego iz uređivačkih bordova medija kojima je internet prirodno, štaviše i jedino okruženje za koje su ikada znali. Ovo potvrđuje ono što godinama uzalud ponavljam kao kakav refren: nije ovo pitanje tehnologije – ovo je pitanje etike. Ono što je nemoralno, nečasno, odvratno i sramno offline – ne može odjednom postati normalno, pametno, divno i krasno online.

Može se, naravno, i drugačije, i ne treba imati iluzija da će se mnogi radosno opredeliti za beskonačni nastavak ”divlje” faze sajberlinčerske raspašojke. Nemalo je medija (čuj – medija!) koji od toga zapravo i žive, i kojima je to smisao postojanja: izvorna vest ili neki drugi ”autorski” sadržaj (neretko ionako prepisan od drugih) tu je samo kao okidač za ”pravu stvar”, za orgiju ličnih, nacionalnih, ideoloških, seksualnih ili bilo kojih drugih patologija ispod početnog teksta.

Tu je nominalna ”svetonazorna” ili ne znam kakva orijentacija pojedinog medija najmanje važna: može on za sebe misliti da je ne znam koliko ”progresivan”, ali čim kreira, ili bar pristaje na ovakvo kreiranje sadržaja, on učestvuje u suštinskom perpetuiranju fašizma. Sve ostalo je marginalno, folklorno, stvar ličnih preferencija. Danas nekome ”crkne” Tijanić, sutra će nekome drugome crći neko sasvim drugačiji od Tijanića, a prekosutra baš vi. Uistinu, ko normalan uopšte želi da živi i umre u takvom svetu? U takvom je rashumanizovanom svetu, u kojem te iza svakog ćoška vreba iskežena njušketina zakrabuljenog Ništavila, moguće samo crći ili krepati. I to još za života.

Autograf, 07.11.2013.

Peščanik.net, 07.11.2013.


The following two tabs change content below.
Teofil Pančić
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.