Aleksej Miler, prvi čovek Gasproma, sigurno spada u vodeće svetske energetske menadžere, pa se zbog toga njegova izjava, protekle subote, da će se ubuduće uloga Ukrajine kao tranzitne zemlje za plasman gasa „svesti na nulu“, te da je „Evropska komisija jednostavno poklonila Turskoj gasni ventil prema Evropi“ može tretirati više kao „poslednja pretnja“ Briselu ili kao znak „očajničkog veselja“ što je propao projekat Južni tok, nego kao ozbiljan iskaz jednog iskusnog prodavca gasa Evropi.
Naime, ova izjava je tim čudnija što je Miler istom prilikom (na ruskoj televiziji) dodao da će njegova firma ubuduće prodavati gas „na granicama Rusije“, to jest da će evropski kupci morati toplo da se obuku i sa „praznom trećom energetskom korpom“ idu u prodavnicu gasa na granici, kad već neće da im Gasprom dostavi gas do kuće. U ovom drugom delu Milerove izjave ima duha, pa i soli, kad bismo mogli da zaboravimo srpski primer, da uvoznik gasa u našu zemlju nije Srbijagas, nego famozni Jugorosgas Beograd, u većinskom rukom vlasništvu. A takvih „knjigovodstvenih posrednika“ u prometu sopstvenog gasa, Gasprom ima i u nekoliko drugih evropskih zemalja, pa i u Turskoj (videćemo da li će postojeći preživeti poslednji sporazum Putin-Erdogan ili će biti osnovani neki novi posrednici). U smisao uspostavljanja ovakvih „naplatnih podstanica“ na trasama magistralnih gasovoda (čije troškove Gasprom galantno preuzima na sebe i navodno ih ne nameće tržištima na kojima prodaje gas), ovde ne možemo zalaziti. U suštini, ovde je glavna poruka da Rusija neće ni po koju cenu prihvatiti jačanje pregovaračke pozicije Ukrajine prema Moskvi, po cenu da masna marža bude poklonjena Turskoj.
Pisac ovih redova trenutno ne zna koliko je Milerova „pretnja“ imala uticaja na sastanak evropskih ministara energetike i Kloda Junkera, šefa Evropske vlade koji je zakazan za 9. decembar (dok će čitaoci ovog napisa to već znati). No, sudeći prema „uvodnim izjavama“, evropski lisci će verovatno nastaviti da koriste frazu da Rusija treba da se prilagodi evropskim pravilima i da se rešenje za Južni tok može naći, što verovatno više nema značaja za Gaspromove brige.
Aleksej Miler je, naime, u gore spomenutom intervjuu za rusku televiziju, izbegao da spomene da je posao sa Turskom tek u fazi „memoranduma o razumevanju“; da Erdogan tek treba da pronađe kupce za onaj deo gasa koji bi mu dolazio iznad turskih potreba, a koji je decidno tražio i uvećavao tokom pregovora sa Moskvom (računajući da tu može debelo zaraditi); da do tih kupaca tek treba da projektuje nove cevovode, ne samo preko svoje, nego i preko tuđih teritorija; da se ništa od toga ne može ni tehnički završiti u narednih 4-5 godina, a danas nema tog eksperta koji može prognozirati kako će tada izgledati energetsko tržište, itd.
Opsesivni osećaj Kremlja da su ruski energetski resursi apsolutno nezamenljivi i snažno uverenje da se oni već danas mogu koristiti kao oružje u globalnoj politici, naročito onoj usmerenoj ka Evropi, očigledno ima svoju inerciju kod vodećih ruskih političara, iako stalno izranjaju znaci da se struktura svetske energetske ponude poslednje dve godine radikalno menja. Na drugoj strani, ruski analitičari, pa i praktičari, već vide da je bitka za suzbijanje ponude nafte i gasa iz škriljaca i energije iz „obnovljivih izvora“ počela, i da ona suprotstavlja interese i ranije „tradicionalnih saveznika“ (Saudijske Arabije i SAD, na primer), što i obara cenu nafte i gasa na duži rok (na ekonomski „prirodan“, a ne „veštački način“ – jer nije „veštački način“ kada se tempo proizvodnje ne smanjuje, već je „veštački način“ kada se tempo proizvodnje dogovorno smanjuje).
Možda je prerano reći da je vreme egzistencijalne i sudbonosne „bitke za energiju“ prošlo, s obzirom da moderne tehnologije imaju mnogo uspeha – kako na strani racionalizacije energetske potrošnje, tako i na strani pronalaženja alternativnih izvora energije. No, verovatno se već danas može reći da je snaga „energetskog oružja“ u međunarodnim odnosima bitno oslabila. Valjda zato ruski predsednik Putin sve češće govori o snazi ruskog vojnog oružja.
Novi magazin, 15.12.2014.
Peščanik.net, 15.12.2014.
