Nikad se nisam sreo s Ursulom K. Le Gvin, koja je umrla 22. januara 2018, u 88. godini, u Portlandu, u Oregonu, gde je mnogo godina bio njen dom. A ipak smo postali dobri prijatelji tokom poslednja dva meseca njenog života, samo preko mejlova. Prepisku sam započeo ja, 21. novembra 2017, a ona je odgovorila 24. novembra. Posle toga smo 16 puta razmenili pisma, sve do njenog poslednjeg od 16. januara 2018, koje se završavalo ovako:
„Jedna od stvari koje mi najviše smetaju u dubokoj starosti je nepouzdanost moje energije. Jednog dana orna, sledećeg paf! Rad na pesmi ili priči je ono čime želim, čime sam uvek želela da se bavim, ono što me čini postojanom i zadovoljnom. Ali odveć često nemam snage. Pretpostavljam da je i vama, na vrlo sličan način, rad najvažniji sastojak ličnog blagostanja i nadam se da vas ne muče takvi periodi prisilnog lenstvovanja.
Cenim naše prijateljstvo.
Ursula“
Odgovorio sam 23. januara 2018, posle intervala u kom sam bio vrlo bolestan; nisam znao da je Ursula umrla prethodnog dana. Nadam se da ću poživeti dovoljno dugo da uredim njene pesme za American Library, iz poštovanja prema njoj, ali i zato što mislim da je možda želela da to učinim.
Iako sam ranije, 1987. a onda i 2000. godine, pisao o Levoj ruci tame, zaboravio sam šta sam tada rekao i ne želim da se podsećam, već da započnem novo razmišljanje o tom čudesnom romanu. U jednom od svojih pisama Ursula je pomenula da je pisanje Čoveka praznih šaka za nju bilo oslobađajući čin; kao da je do tog romana više držala nego do Leve ruke tame. Ponovo čitam oba i dvoumim se između njih. Ševek, glavni junak Čoveka praznih šaka, daleko je zanimljiviji nego iko u ranijoj knjizi, a ipak on i njegova priča imaju u sebi nešto od dvosmislenosti podnaslova: Dvosmislena utopija.
U žestokom uvodu za Levu ruku tame Le Gvin šarmantno napominje: „Posao romanopisca je laganje“ i ukratko to obrazlaže:
„Govorim o bogovima: ja sam ateista. Ali sam i umetnik, što znači lažov. Ne verujte ni u šta što kažem. Govorim istinu.
Jedina istina koju mogu da razumem ili izrazim je, logički definisano, laž. Psihološki definisano, ona je simbol. Estetički definisano, metafora.“
U njenom delu uvek čujemo odjeke Lao Ceove Knjige puta i vrline, koju je prevela sa Dž. P. Siton i koja je objavljena 1997. pod naslovom Knjiga o putu i moći puta (A Book About the Way and the Power of the Way). U prepisci smo razgovarali o njenom razumevanju Taoa, ali moram da priznam da mi je uvek bilo teško da shvatim i prihvatim taj put koji nije put. Uvek mi je pri ruci primerak Bhagavad-Gite u prevodu Barbare Stoler Miler. Kupio sam ga u jesen 1986, kad je objavljen. Posle bezbroj čitanja mislim da znam šta su za Krišnu bili „tamna inercija“, „strast“, „oštroumnost“, ali posle desetak čitanja Knjige o putu i moći puta u prevodu Le Gvin-Siton i dalje gunđam da ne razumem vodu i kamen Puta. Možda nisam dovoljno otvoren prema svom ženskom delu? Ne čini mi se da je to posredi. Više sam moja pokojna majka nego moj pokojni otac. Ono što me najviše dira kod Ursule jeste njeno spokojstvo. Meni ono potpuno nedostaje.
Komentarišući čudesnu viziju seksualnosti u Levoj ruci tame, Le Gvin nastavlja da se sladi:
„Ova knjiga nije o budućnosti. Da, ona počinje napomenom da je smeštena u „Ekumensku 1490-97. godinu“, ali valjda ne verujete u to?
Tačno je, ljudi u njoj su androgeni, ali to ne znači da predviđam da ćemo za milenijum ili slično svi biti androgeni, niti da mislim kako bi trebalo to da budemo. Samo primećujem, na čudnovat, zaobilazan način koji je eksprimentisanje s mišlju i koji je karakterističan za science fiction, da to već jesmo ako nas pogledate u nekim neobičnim trenucima dana, u izvesnim meteorološkim okolnostima. Ne predviđam niti propisujem. Opisujem. Opisujem neke aspekte psihološke stvarnosti na način romanopisca, to jest smišljanjem brižljivo građenih laži.“
Glavna tema Leve ruke je da li će Dženli Ai uspeti da ubedi kralja Karhide, na planeti koja se zove Geten ili Zima, da se pridruži Ekumenu ili uniji mnogih planeta stvorenoj radi trgovinske i kulturne razmene. Dženli Ai govori u većem delu knjige, ali Le Gvin često prelazi na pripovedanje u trećem licu. Mada je Ai dobronameran i prilično inteligentan čovek, nikad ne može sasvim da razume svest androgina koje nastoji da pridobije. Tu je Le Gvin izvanredno suptilna. Ona je bila sklona da ne veruje Frojdu, pošto su joj srce i um bili s Taom, ali ipak dobro zna šta je on mislio kad je rekao da gotovo niko od nas ne može osloboditi svoju misao od sopstvene seksualne prošlosti.
Vrlo prepredeno Le Gvin posvećuje 7. poglavlje terenskim beleškama Ong Tot Opong, istražiteljke Ekumena koja je sletela na Geten/Zimu da proučava „pitanje seksa“. Opong spekuliše da su oni koji su naselili tu čudnu planetu upražnjavali genetsku manipulaciju ljudima da bi proizveli getensku seksualnu fiziologiju:
„Seksualni ciklus u proseku traje od 26 do 28 dana (oni o njemu obično govore kao o 26-odnevnom ciklusu, kako bi ga poklopili sa svojim lunarnim ciklusom). Dvadeset jedan ili dvadeset dva dana pojedinac je somer, seksualno neaktivan, pritajen. Otprilike 18. dana hipofizno lučenje stavlja u dejstvo hormonalne promene i 22. ili 23. dana pojedinac ulazi u kemer, estrus. U prvoj fazi kemera (na karhidskom: seher) osoba ostaje u potpunosti dvopolna. Rod i polna moć ne stiču se u izdvojenosti. Ukoliko se Getenjanin, koji je u prvoj fazi kemera, drži sam ili sa pojedincima koji nisu u kemeru, on nije sposoban za koitus. Seksualni nagon je, međutim, strahovito jak u toj fazi i drži na uzdi čitavu ličnost, podređujući sve ostale porive tom imperativu… Sa prestankom dojenja žena se vraća u somer i ponovo postaje potpuno dvopolno biće. Ne dolazi do uspostavljanja nikakve fiziološke navike, tako da majka nekoliko dece može da bude i otac nekoliko dece.“1
Ta poslednja rečenica je sigurno bila vrlo draga Ursuli Le Gvin, čija je sposobnost za dobroćudnu ironiju neprevaziđena. Mene izvesno očarava! Na pragu svoje 88. godine ja sam izvan svega toga, ali da imam 28 godina, mogla bi da me odvede u najbliži bar. Pošto je karhidski kralj Agraven i lud i trudan, Aijevo poslanstvo izgleda besmisleno; ipak, njegov uspešan ishod je obezbeđen žrtvovanjem glavnog junaka Terema Harta, to jest Estravena.
Estraven nam je predstavljen u prvom poglavlju, ali ga mi vidimo i čujemo samo kroz pogrešne predstave Dženlija Aja. Plemeniti Estraven je premijer čije vreme prolazi – što njega samog ne čudi jer, kao što otvoreno priznaje, kralj Agraven je lud i glup. Estravenu preti opasnost od suparnika, a brine ga mogućnost da je ugrožen i poslanik Ai. Posle prilično zastrašujućeg susreta s kraljem, Dženli Ai počinje da razume Estravenovu brigu i zariče se da će napustiti Karhidu i otići u Orgorejn, koji je Karhidin istočni rival i sused, da zatraži informacije od Predskazivača. Moje omiljeno poglavlje Leve ruke je peto, „Ovladavanje predosećajem“, koje govori o predskazivačima. Njihov vođa je Fakse, dobroćudni sledbenik Starog puta, koji će na kraju doći na visok položaj u Karhidi. Fakse je tkač, a taj zanat je povezivan s natprirodnim moćima kroz celu ljudsku istoriju. Uvek pomišljam na divnog tkača Vratila iz Šekspirovog Sna letnje noći, jedinog čoveka koji je kadar da vidi i razume vilinski svet Titanije, Đavolka, Oberona, Slačice, Paučine, Graškovog Cveta i Moljca.
Predskazivač Fakse je u središtu divnog prizora, u svečanoj dvorani; okružuje ga 8 proleptičkih figura, dve od njih su lude, a jedna je čudnovat muški pervertit. Plativši dva rubina Dženli Ai postavlja pitanje: da li će Karhida pristupiti Ekumenu u narednih 5 godina? Najednom se pojavljuje žena spojena s Fakseom, okupana srebrnom svetlošću, u srebrnom oklopu, s mačem. Ona glasno odvrišti, u strahu i bolu, trostruko „da“ i zatim nestaje. Odgovor je, dakle, da će u narednih pet godina Geten postati član Ekumena.
Čini mi se da je krajnja mudrost Faksea Predskazivača zapravo Ursulin način da elokventno izvrda frojdovsku maksimu da se moramo sroditi s nužnošću umiranja:
„„Nepoznato“, reče Fakse blagim glasom u šumi, „nepredskazano, nedokazano, to je ono na čemu se zasniva život. Neupućenost je temelj mišljenja. Nedokaz je temelj delanja. Kada bi bilo dokazano da nema Boga, ne bi bilo religije. Ne bi bilo handare, ne bi bilo jomeša, ne bi bilo ognjišnih božanstava, ne bi bilo ničega. Pa čak i ako bi bilo dokazano da Boga ima, opet ne bi bilo religije… Reci mi, Dženri, šta se zna? Šta je izvesno, predvidljivo, neumitno: jedina pouzdana stvar koju znaš o tvojoj i mojoj budućnosti?“
„Da ćemo umreti.“
„Tako je. Postoji odista samo jedno pitanje na koje se može odgovoriti, Dženri, i mi taj odgovor već znamo… Jedina stvar koja život čini mogućim jeste neprekidna, nepodnošljiva neizvesnost: ne znati šta će se dogoditi.““
Meni to izgleda kao estetička formulacija: jedino što nam omogućuje da čitamo, i iznova čitamo najbolje romane jeste to što ne znamo šta će se dogoditi, čak i ako smo ih ranije pročitali. Kod Ursule Le Gvin, koja je jednako romansijerka i pesnikinja kao što su to bili Viktor Igo i Emili Bronte, sama poezija postaje Predskazivanje. Ne moramo da joj platimo dva rubina; treba samo da čitamo i iščitavamo.
Zaplet romana nastavlja se s novim intenzitetom kad Estraven potraži Dženlija Aia u Orgorejnu i upozori ga na opasnost da ga neka frakcija u toj zemlji iskoristi. Kasnije Estraven spasava Dženlija sa zatvorske farme i bekstvo ih odvodi na dugačak put preko leda, po kom zajedno vuku sanke. Tokom te pustolovine oni postaju najbliži prijatelji i razvijaju intenzitet uzajamnog razumevanja koji ih dovodi na ivicu seksualne ljubavi, ali tu zastaju. U tom trenutku, Le Gvin uvodi važnu digresiju:
„Budući da sam u kemeru, bilo bi mi lakše da prenebregavam Aijevo prisustvo, ali to je teško izvodljivo u šatoru za dve osobe. Nevolja je, razume se, u tome što je i on, na svoj čudan način, isto tako u kemeru: uvek u kemeru… Obrazložio sam mu svoje ćutanje, ne bez nelagodnosti. Bojao sam se da će me ismejati. Uostalom, on nije ništa veća neobičnost, seksualna nakaza, nego što sam ja: ovde gore, na Ledu, obojica smo usamljeni, izdvojeni, ja odsečen od ostalih sličnih meni, od mog društva i njegovih pravila, a on od svojih… Ubrzo potom, i sam je stao da govori o izdvojenosti i samotnosti.
„Vaša rasa je zastrašujuće sama na svom svetu… Već filosofsko, emocionalno poimanje sveta: biti tako usamljen na jednom negostoljubivom svetu, to sigurno veoma, možda i odsudno utiče na vaš svekoliki nazor.“
… „Pa, u handari… Možda su oni manje svesni jaza između ljudi i životinja, budući da su zaokupljeni sličnostima, sponama, celinom čiji su samo jedan deo žive stvari“. Ceo dan mi se vrzmala po glavi Tormerova balada i ja kazah njene reči:
„Svetlost je leva ruka tame,
a tama desna ruka svetlosti.
Dvoje su jedno, život i smrt, što leže
zajedno kao ljubavnici u kemeru,
kao šake što su spojene,
kao meta i put.“
Glas mi je podrhtavao dok sam izgovarao stihove, jer sam se spomenuo, dok sam ih kazivao, da je moj brat, u pismu koje mi je uputio pred smrt, naveo iste reči.“
Ova taoistička pesma ne daje Ursuli le Gvin samo naslov. Tu knjigu, tu ženu, neukrotivi, lutalački duh pozdravio sam, sećam se, u poslednjem pismu koje sam joj napisao ne znajući da je dan ranije umrla. Ona Dženlija Aija prikazuje u najpovoljnijem svetlu onda kad ovaj pokazuje razumevanje ljubavi između njega i Estrevana:
„Jer tog časa mi se učinilo, a mislim i njemu, da je upravo iz te seksualne napetosti među nama, sada priznate i shvaćene, ali ne i utažene, nikla velika i iznenadna zaloga našeg prijateljstva: prijateljstva koje nam je obojici toliko bilo potrebno u zajedničkom izgnanstvu i koje se već tako moćno osvedočilo tokom dana i noći našeg tegobnog putovanja, da je bez ikakvog ustezanja, sada kao i kasnije, moglo da se nazove ljubav. Ali ta ljubav je potekla iz razlika među nama, iz razlika, a ne iz srodnosti i sličnosti: i upravo je ona predstavljala most, jedini most, preko onoga što nas je delilo. Ako bi došlo do seksualnog sretanja između nas, onda bismo se ponovo susreli kao tuđini. Dodirnuli smo se na jedini način na koji je taj dodir bio moguć. I ostali smo pri tome. Ne znam da li smo bili u pravu.“
Ovo je izrečeno vrlo precizno, jasno je da je taj glas autorkin. Ni ona ne zna da li su bili u pravu, a ni ja kao njen čitalac. Bila bi to veoma drukčija knjiga da su njih dvojica postali ljubavnici u punom smislu. Na nekom mestu Le Gvin primećuje da je njena istinska tema brak; ovde nam ona daje šekspirovski brak srodnih duša. Ali pošto je Le Gvin to što jeste, ona se tu ne zaustavlja. Jedan od njenih izuma je opštenje umom, način da dvojica empata razgovaraju ćutke; tom postupku Ai uči Estravena:
„Osetio sam njegov san kao da je bio moj sopstveni: empatički spoj bio je uspostavljen i ja mu se još jednom obratih, sneno, pozvavši ga po imenu: „Tereme!“
Mora da se munjevito pridigao, zato što mu se glas resko razlegao i tami iznad mene. „Areče, jesi li to ti?“
„Ne; Dženli Ai; ja ti se obraćam umom“. On zadrža dah.
… „Pozvao si me… Bio je to moj brat. Čuo sam njegov glas. On je umro. Nazvao si me… oslovio si me sa ‘Tereme’? Ja… Užasnije je nego što sam mislio“. Zatresao je glavom, kao čovek koji pokušava da otrese sa sebe noćnu moru, i zagnjurio lice u šake.
„Harte, veoma mi je žao…“
„Ne, zovi me po imenu. Ako si u stanju da govoriš u mojoj lobanji glasom mrtvog čoveka, onda me možeš oslovljavati po imenu! Zar bi me on zvao ‘Harte’? Oh, sada mi je jasno zašto u opštenju umom nema laganja. To je užasna stvar… Zašto mi se obraćaš glasom moga brata?“ Glas mu je bio napet.
„To ti ne mogu reći. Ne znam. Kaži mi nešto o njemu.“
„Nusut… Moj brat po telu, Arek Hart rem ir Estraven. Bio je godinu dana stariji od mene. Trebalo je da postane lord od Estrea. Mi… napustio sam dom, znaš, njega radi. Mrtav je već 14 godina.“
Dvojica Estravena su bili ljubavnici, incest nije bio zabranjen na Getenu. Zakleli su se jedan drugom na vernost i imali su sina. Terem će se pridružiti Areku u smrti kad hrabro pokuša da pobegne iz Karhide:
„Ali on je već krenuo niz brdašce: veličanstveno brz skijaš koji više nije morao da usporava zbog mene. Stuštio se u dugačkom, strmom, zavojitom spustu među senkama poleglim po snegu. Odjurio je od mene, ali pravo pred puške graničara. Mislim da su mu doviknuli nešto u znak upozorenja, možda naređenje da stane, i odnekud blesnu svetlost, ali nisam siguran u to; no, on se nije zaustavio, već je nastavio da strelovito hita prema ogradi. Oborili su ga pre no što je stigao do nje. Nisu upotrebili sonični ošamućivač već jurišne puške, starinsko oružje koje ispaljuje snop metalnih komadića u jednom plotunu. Pucali su da bi ga ubili. Bio je na izdisaju kada sam došao do njega; ležao je opružen i čudno izvijen, a skije su mu malo dalje štrčale iz snega. Paljba mu je raznela polovinu grudnog koša. Uzeo sam mu glavu u naručje i pozvao ga, ali mi on nije odgovorio; jedino je na izvestan način uzvratio na moju ljubav prema njemu, procvilevši kroz bešumno slamanje i rastakanje svog uma, dok mu se svest gasila, samo jednom, jasno, na bezglasnom jeziku: „Areče!“ Ničeg više nije bilo. Držao sam ga, čučeći u snegu, dok nije izdahnuo. Dopustili su da to učinim. A onda su me pridigli i poveli – mene na jednu stranu, a njega na drugu, mene u zatvor, a njega u tamu.“
Skidam šešir umetnosti Ursule Le Gvin: kad god ovo pročitam, veoma se rastužim. U izvesnom smislu Dženli Ai je Horacije za Estravena kao Hamleta, ali Šekspirov Hamlet umire uzdigavši se u apoteozi, dok Terem silazi u ledenu tamu uzvikujući ime svog odavno mrtvog brata kao da se Dženli Ai stopio s Arekom.
Leva ruka tame završava se posetom Hartu, gospodaru Estrea, koji je rodio i Areka i Terema:
„Na starčevom licu nije se pojavio nikakav poseban izraz. Uvreženu spokojnost ništa nije moglo promeniti. Ali, uz iznenadnu kretnju, mladić koji me je doveo iziđe iz senki na svetlost između prozora i plamena, sumornu, nestalnu svetlost, i prozbori oporim glasom: „U Erenrangu ga i dalje zovu Estraven Izdajnik.“
Stari lord pogleda najpre mladića, a zatim mene.
„Ovo je Sorve Hart“, reče on, „naslednik Estrea, sin mojih sinova.“
Ne postoji ovde zabrana rodoskvrnuća, znao sam to sasvim dobro. Pa ipak, neobičnost tog čina, za mene Teranina, kao i neobičnost što pred sobom vidim telo duha mog prijatelja u ovom namrgođenom, plahovitom, seoskom mladiću, ostavile su me za trenutak bez reči. Kada sam najzad ponovo progovorio, glas mi je bio nesiguran. „Kralj će to opozvati. Terem nije bio izdajnik. Šta mari kako ga budale zovu?“
Stari lord klimnu polako, ravnomerno: „Mari”, reče.
„Prešli ste zajedno preko Gobrinskog leda“, upita Sorve, „vi i on?“
„Jesmo.“
„Voleo bih da čujem priču o tome, moj lorde izaslaniče“, reče stari Esvans, veoma spokojno. Ali mladić, Teremov sin, dodade odmah, pomalo mucavim glasom: „Da li biste nam ispričali kako je umro? Da li biste nam kazali nešto o drugim svetovima gore među zvezdama… o drugim vrstama ljudi, drugim životima?““
Le Gvin ima poseban dar za završetke. U glasu mladića Sorvea čujemo kako ponovo progovara Teremov duh, i shvatamo ironičnu nužnost njegove smrti, njegovog žrtvovanja za otvaranje zatvorenog društva ka drugosti, naglašeno trostrukim ponavljanjem reči „drugi“.
Esej iz autorove knjige „The Bright Book of Life: Novels to Read and Reread / Svetla knjiga života: romani za čitanje i pročitavanje“, Knopf 2020. Harold Bloom je bio profesor engleske književnosti na Jejlu, autor preko 40 knjiga. Živeo je u Nju Hejvnu do oktobra 2019, kada je umro u svojoj 89. godini.
The New Yorker, 20.11.2020.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 13.02.2021.
LGBTQIA+