Radujte se, braćo i sestre! Desilo se Čudo: Velja Ilić se upristojio.
Pre neko veče Vojin “najuspešniji ministar” pojavio se pred novinarima. Nikoga nije opsovao, čak ni napušio onom stvari; nikoga nije udario; nije bacao čifte. Naprotiv: udidio se i uljudio; sušta finoća, ljubazan čovek, domaćin, velikodušan. Čak je ponudio da onu svoju čuvenu kliniku u Kačulicama pokloni novinarima – kad ih već toliko zanima. Mogao je da doda i da je jedan novinar već ispio batine kad je hteo da slika “objekat”, pa bi to sad bila neka naknada celom staležu za pretrpljeni strah, uvrede i batine.
Čemu i Kome ima da zahvalimo za ovu čudesnu i bogougodnu promenu? Sumnja odmah pada na preosvećenog Filareta, velikomučenika vere. Preosvećeni je sa Veljom u najboljim odnosima, dođe mu kao “duhovnik”, je l’, a po crti zajedničke grešne sklonosti ka divljoj gradnji i hrišćanskom opraštanju “kraduckanja”. Ministar Ilić pobožan je domaćin: Je l’ onomad lepo rekao da kad patrijarh nešto kaže, onda tu nema dalje? Je l’ odmah seo u onaj sirotinjski i razdrndani vladin A6 i odjurio da poljubi ruku Filaretu usred njegovog velikomučeničkog podvižništva? Je l’ istoga trena krenuo da organizuje gradnju velelepnog manastira na licu mesta, a bez idejnog projekta i građevinske dozvole? Jeste.
S druge strane, preosvećenom Filaretu ovo ne bi bilo prvo čudo u dugoj i plodnoj duhovnoj karijeri. Svi se sećamo kako je decenijama staru lobanju iz anatomske zbirke pretvorio u lobanju Srpčeta koje su ustaše zaklale pre neki dan. Njegove molitve dovele su do prosvetlenja ovozemaljskih vlasti mnogo puta: od VIII stanice milicije u Zemunu gde čudom više nema izvesnih službenih beležaka iz oblasti javnog reda i mira, pa do raznih inspekcija koje su, zahvaćene naglim hrišćanskim milosređem, odustale od postavljanja raznih pitanja oko nekih divljih gradnji i ostalog. Ali, najveće čudo bila je transsuptancijacija kradenog džipa u legalni. Veliki crni džip jednom je rečenicom pretvoren u “duhovni” i bezbolno prebačen iz mirskog u uzvišeni status. Takav jedan duhovnik i podvižnik, dakle, imao je sve potrebne uslove da izvrši čudo nad rabom Božjim Velimirom.
Nije to bilo malo čudo. Setite se samo prethodnog grešnog života Veljinog pre ovog čudesnog preobraženja (žitija svetaca, pogotovo onih preobraćenih, uvek tako počinju: opisom prethodnog grešnog života). Pogan jezik, teška ruka (noga, ali svejedno), kratak fitilj i nezgodan karakter. A voleo je i da slaže: kad je ono bacao čifte u TV studiju, pred kamerom, tvrdio je da su mu u flašici od vode zli ljudi podmetnuli čist alkohol; kad je na pravdi Boga ispsovao onu ni krivu ni dužnu sekretaricu, sve je osporio iako ima snimak. Na novinare je imao posebnu pizmu: napušavao ih je, psovao, vređao, čak i kad su ćerke njegovih duhovnih srodnika, uzora i saboraca. Ima tu i manjih grehova od prostakluka: saobraćajni prekršaji dok mu je obezbeđenje bilo iz vojne službe, nepoštovanje ovozemaljskih zakona o javnim nabavkama, gordost, raspolaganje tuđom mukom, nošenje klizavih trenerki u jarkim bojama, neumerenost u jelu i (naročito) piću. Pravi materijal za sveca, ali nemoj da se neko zaboravi pa da počne da šiče na sveca: mi još ne znamo koliko duboko je Filaretovo čudo doprlo… Bezbožnici i oni kojima ništa nije sveto, naravno, imaju i svoje materijalističko i grešno tumačenje ovog preobražaja. Kažu da je Velja dodijao i Bogu i ljudima, ali pošto Božju ulogu ne priznaju (zato su i bezbožnici), okrenuli su se ovozemaljskom ljudskom faktoru. Po njima, dakle, ispada da je prepodobni i smireni Voja Koštunica izgubio čak i svoje hrišćansko trpilo sa nestašnim Veljom, pa mu je izrekao ukor razrednog starešine: “Veljo, sine razbludni, u pamet se! Dosta je bilo, uljudi se već jednom i prestani da nas brukaš okolo!”. A Velja se onda ukazao na konferenciji za novinare pun hrišćanske vrline, oprosta i ljubavi za neprijatelje svoje. Drugi obraz, doduše, još nije okrenuo (delovi koncesionog ugovora još su “tajna”, a i neke druge stvari fale), ali ne tražimo previše!
Bezbožnici se, dalje, ne slažu je li tu reč o ukoru pred isključenje ili o pukoj epitimiji (vaspitna mera Crkve, uzalud izricana Filaretu više puta). U mirskoj, ovozemaljskoj, analizi ispada da je isključenje teško verovatno kao uverljiva pretnja: brat i četnički pukovnik Velja nosi koaliciji DSS-NS određeni procenat glasova, pa ako čudo nije sasvim uspelo mogao bi da sruši vladu i – sačuvaj i zabrani Bože! – pređe radikalima, pa šta smo uradili? Ima još strašnijih satanističkih tumačenja: šta ako je brata Velju suočilo sa činjenicama neizbežnim i ucenilo ga?
U to odbijamo da poverujemo!
Držeći se pretpostavke nevinosti i duhovnog pristupa, smatraćemo da je čudo izvršeno. Peobraženi brat u Hristu Velja setio se, na primer, jednog svog obećanja novinarima, dušmanima svojim: da će, pošto su svi ionako sumasišavši, da im napravi jednu ubožnicu, azil, da ne kažemo ludnicu, u kojoj će moći nesmetano da luduju okruženi hrišćanskom pažnjom i ljubavlju. Sada je na korak od ispunjenja tog obećanja, datog možda u gnevu, ali nadahnutog od Duha Svetog. Lepo je rekao da će svoju kardiovaskularnu kliniku u Kačulicama pokloniti novinarima. Još samo da mali prilagodi “objekat”: jača vrata, rešetke na prozorima i sobe sa gumenim zidovima. Osoblje će se već naći: kockastih ćelavih i bezvratih bizgova ionako ima napretek otkad je JSO raspušten, a razni “bizmismeni” se razbežali okolo. Ima i psihijatara (bosanski: “mahnit-hećima”): eto, na primer Sanda Sandžaković-Ivić, Rašid efendija Karađoz (umetničko ime), Jova Marić, Vladeta Erotić.
Tako ćemo postepeno ispuniti san Bore Ćosića iz njegove monumentalne knjižurine “Dr Krleža”: da se cela Jugoslavija polako pretvori u duševnu bolnicu. Odnekud treba da se krene, a Srbija je nekako najzgodnija ovoga trenutka.
Danas, 15.oktobar 2007.
Peščanik.net, 14.10.2007.
