Ursuli buket, a meni suzavac (7%) i gušavac (93%), meni koji te izdržavam, i tebe i svitu tvoju neprebrojnu, dosad neviđenu i nečuvenu, stojiš na pisti kao neki verenik, osmehnut: „Primite ovaj buket, primite ga ma i sa hiljaditim delom one radosti koja je mene prožimala dok sam ga u cvećari sortirao, i biće mi srce puno. Cvećarka je bila zaprepašćena, i mojim poznavanjem botanike, i mojim talentom da složim boje, oblike i mirise u celinu kakvu ne pamti: ’Daleko bilo, ali ako jednog dalekog dana ne budete više želeli da ostanete večno na našem čelu, kao cvećar biste nadmašili sve takmace i izišli biste na glas pa skoro isti ovakav na kojem ste sada, mada vi završavate i Trenersku akademiju, i samouki ste statističar…’, primite dakle ovaj buket, vuče malo na buke mog omiljenog vina, draga Ursula, vidite, ja nemam nikakav problem da vas tako oslovim, ah, izvinite, nemate ovog puta ceo dan za mene, dobro, dobro…“
&
Ne bio ja taj buket, da me poruči Suzi, da na pisti budem nakratko predat caru samodršcu, a ovaj da me svečano prosledi plemkinji iz vazda oblačne Nemačke, i ne znam šta bi mi bilo gore, da me Ursi ponese u svoju domaju, pa da me drži u kancelariji, ili da me odnese kući i da me tamo bezvoljno zaliva dok ne odluči da me iz vaze preseli u neku kantu za hortikulturni organski otpad. Ili bi mi bilo gore da budem predat nižim činovnicama EU, da nikad i ne omirišem inostranstvo, ni ono mene, te da u odajama kakvog komesarijata venem zagledan u plavi barjak sa zl. zvezdicama.
&
Čiji je zamysel bio da se visoka gošća tako prijatno iznenadi čim kroči na naše sveto tle? Ne verujem da je mudrac iz Izraela to smislio, taj se bavi samo arhaičnim plemenom (nama) i plemenovim primitivnim porivima, strahovima i praznoverjem, pa savetuje poslodavca kako da tu našu zatucanost i nižerazrednost iskoristi kao obnovljiv izvor svoga svevlašća – nije se specijalizovao za psihologiju elite.
Da li je Vasiljevićka, koja sa dikom priznaje da je obmanjivala javnost čitavo jedno godišnje doba, samo da bi kao dopisnica ne znam čija boravila na Sv. Stefanu, je li dakle Vasiljevićka poverila svome dobrotvoru i poslodavcu da ženama uvek klecnu njihova lepa kolena kad zamisle koliko je mladić lutao poljem mrmljajući poluglasno latinske nazive svih tih skrivenosemenica, i birajući koji će cvet odvojiti od matere biljke i od njegove rodbine da bi ovaj, zajedno sa cvetnom braćom, izmamio osmeh na licu one koja je vredna i da se svo cveće iz Pionirskog parka obere i sakupi u cvetni giga-aranžman koji bi bio pandan kilometarskoj zastavi Srbije pronesenoj na hiljadama ruku pored istog tog parka?
Ili je sam cvetodavac rekao: „Ursula dolazi ponavljajući u avionu jedno te isto, nemoj reći ’dragi Aleksandre!’, nemoj reći ’dragi Aleksandre!’, e, pa buket će tu odvratnu novu, neukorenjenu mantru staviti van snage; ako joj bude izletelo makar i ’niste trebali, dragi Aleksandre’, to će biti na svim mojim televizijama, pa neka u četiri oka i budem ukoren zbog mog sve osionijeg i sve bezumnijeg vladanja – ili je pravilnije reći vladavine? u mom se slučaju vladanje i vladavina blagoprepliću u smesu slađu od života – neka mi, kažem, bude spočitnuto da sam prekardašio sa nasiljem i samovoljom, ja ću, čim joj budem video leđa, biti jedini svedok tog razgovora i biću jedini izvor istine za naše gov. područje.“
&
Buket nije naveo Ursulu da drži dragog Aleksandra u zagrljaju nekoliko istorijskih sekundi duže nego što međunarodna diplomatska tankoćutnost dopušta, nije ju sprečio ni da izdeklamuje, možda i teška srca, ono što joj je porodica evropskih naroda naložila da u porodično ime obavezno saspe u umorno lice domaćinovo, ali zar ne bi bez buketa moglo biti još i gore?
Mogla je gošća reći: „Gađaš zvučnim topom nenaoružane i nenasilne građane, bacaš bojne otrove na one koji ne ljube tvoje svevlašće i tvoju bolesnu samovolju, zatvaraš mlade ljude samo zato što žele istinu i pravdu, obasipaš lažima podanike od jutra do povečerja, imaš armiju preplaćenih lažova, kao što imaš i vojsku kriminalaca koja tuče svakoga na koga tvoji vazali pokažu prstom…“
Ako ništa od ovoga previsoka gošća nije izvolela reći, znači da je buket ipak, ili donekle, odigrao svoje, ali šta ćemo za mesec dana kad naš vlasnik mora podneti raport (da li se uzeo u pamet, ili je kail da tera po starom): možda da se ukaže u narodnoj nošnji, njemu bi krasno stajale brič pantalone, vezen jelek, gunj, o šajkači i da ne govorim, i opancima, te da Ursulu dočeka sa hlebom i solju: „Nema više cveća, jer ostajete slepi za sve što poklanjam mome rodu, koji to naravno da ne zaslužuje, lavovski deo stanovništva ne može očima da me vidi, uzajamno je to, ja to najbolje znam, kao što uostalom i sve drugo najbolje ja znam, danas se poslužite hlebom i solju, voleo bih da nisam ni u ovoj nošnji, koju volim više od bilo kakvih kariranih sakoa, preskupih farmerki i majica sa rol-kragnama, voleo bih da vas jednom dočekam nag, na dnu neba, opivši se zavičajem. Nemojte crveneti, to je naš najveći pesnik, Miloš Crnjanski, vama naravno nepoznat, a očekujete da mi svi padamo non-stop ničice pred Geteom, i ta vaša nadmenost je, samo da znate, ono zbog čega je Srbiji muka od tih vaših poglavlja: prodaćemo vam litijum, jer smo dali reč, a to je kod nas Slovena svetinja, i onda – kud koji, mili moji.“
Peščanik.net, 20.10.2025.
