Dani pakla

Radio emisija 12.04.2013, govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Vladimir Gligorov, Žarko Korać i Dimitrije Boarov.

Svetlana Lukić: Retko se dogodi da 24 sata pred emisiju moramo praktično sve da menjamo, jer posle istorijskog ‘ne’ Briselu i Prištini vlast oličena u Vučiću, Nikoliću i Dačiću munjevitom brzinom je napravila zaokret od 180 stepeni. Stresli su sa sebe tanku skramu evropejstva koju su pabirčili prethodnih meseci i pokazali očnjake. Tomislav Nikolić je u UN održao sraman govor na kome bi mu pozavideli Šešelj i Milošević. Stavovi koje je tamo izrekao su naravno njegovi, međutim budući da nam je predsednik neobrazovan i polupismen čovek, stilski i stručno su ih upakovali njegovi savetnici kao što je Oliver Antić.

Ivica Dačić je otišao u Moskvu da se malo ogreje. Istog dana iz Rusije su nam stigle fotografije Vladimira Putina koji se igra u snegu sa svoja dva krasna psa i Putina koji se rukuje sa Dačićem. Na tim fotografijama se ne zna ko izgleda srećnije, bugarski ovčar, akita inu ili naš premijer. Ivicu Dačića je razgalio oproštaj koji je dobio od velikog slovenskog brata, oproštaj jer smo prethodnih meseci bili snishodljivi prema EU i zaboravili ko nam je jedini prijatelj na svetu. Raznežio ga je i Putinov pristanak da mimo svake logike i na štetu Rusije, u ime, kako kaže Dačić, privilegovanog prijateljstva dozvoli bescarinski uvoz manjeg kontingenta Fiatovih automobila.

Aleksandar Vučić je posebna priča. Prvi potpredsednik je frustriran i besan što svo njegovo imitiranje državnika pred zapadnim diplomatama, čitanje Maksa Vebera i ko zna koji sve umni i fizički napori – nisu urodili dobijanjem datuma od EU. Rešio je da se vrati starim oprobanim metodama: sili i ulici. Danas organizuje miting u Novom Sadu, događanje naroda zabrinutog zbog cepanja Srbije od strane separatističke vojvođanske vlasti. U nekoliko poslednjih dana Aleksandar Vučić je zaigrao opasnu igru i pokazao svoju agresivnu i destruktivnu prirodu po kojoj podseća na svog političkog oca Vojislava Šešelja.

U trenutku kada se Vučićevi i Nikolićevi naprednjaci, Koštuničini DSS-ovci, Draškovićevi SPO-ovci, razni crkveni i studentski podmladak i ostali delovi zabrinutog srpskog naroda budu okupili u centru Novog Sada da spreče otcepljenje Vojvodine, u Velikoj Ivanči biće zatrpano i brzo, brzo zaboravljeno 13 kovčega. Niko ne zna šta će s njima, jer se ne mogu ni za šta iskoristiti, osim za podizanje tiraža novina.

U današnjem Peščaniku imamo čak četiri sagovornika i zato više neću trošiti njihovo vreme. Izabrale smo četiri sagovornika, jer smo time želele da pokažemo koliko nam se čini da su ovi poslednji dani dramatični i opasni. Na početku današnje emisije slušate novinara i publicistu iz Novog Sada, Dimitrija Boarova.

Dimitrije Boarov: Iznenađen sam brzinom kojom su rešili da se obračunaju sa Vojvodinom, jer se meni čini da se u Novom Sadu zapravo priprema jogurt revolucija broj 2. Po mnogo čemu ideja je ista, a izgleda da su i organizatori isti. Naime, ideja je da se takozvanim narodnim mitingom sruši vlast u Vojvodini, koja je inače izabrana na izborima pre manje od godinu dana. Traže se ostavke Pajtića, vlade Vojvodine itd. Priča se da je ta vlast izgubila legitimitet i tako redom. To sve liči i na one stare priče iz 1988. godine. Meni se čini da sutrašnji miting ima izgleda i cilj da popravi i jedinstvo unutar naprednjačke stranke i uopšte koalicije na vlasti u Srbiji. Sve se dešava posle odustajanja od pokušaja da se donesu tzv. bolne odluke u vezi sa kosovskim problemom, jer se nisu usudili da prihvate ništa drugo od onoga što su sami tražili. Znači, oni bi prihvatili recept prikrivene podele Kosova, a pošto to nije prošlo onda se izbacuje teza da je Evropa nepravedna prema Srbiji.

Problem sa sutrašnjim mitingom i jogurt revolucijom broj 2 je naravno i u tome što je DS, koja je osovina trenutne vojvođanske koalicije na vlasti, proteklih godina bila politički vrlo pasivna i ućutkavana iz svoje centrale u Beogradu. To se videlo po tome što je posle usvajanja ustava Srbije propagirala administrativnu autonomiju i prikazivala je kao stvarnu autonomiju Vojvodine. Vlast oko DS-a je pokušavala da jednu činovničku, administrativnu autonomiju prikaže kao stvarnu, a ljudi u Vojvodini su videli da vlada Vojvodine nema neke ozbiljne ingerencije i to su povezali sa objektivnim ekonomskim zaostajanjem Vojvodine u Srbiji. Pre svega je užasno veliko zaostajanje u odnosu na beogradski region. To je zanimljivo, upravo ti ljudi koji se spremaju za miting koriste taj podatak kao da je vlada Vojvodine mogla bilo šta da čini da Vojvodina ne bi ekonomski propala. A Vojvodina je ekonomski propala zbog jednog kontraproduktivnog centralizma srpske države.

Mislim da treba spomenuti još jedan aspect. Ako Vučić i naprednjaci i celo to društvo koje se sprema za miting doista uspe da obori legalnu vlast u Vojvodini, onda se otvara veliko pitanje da li se Srbiji opet ne piše dobro, jer kad jednom napustite državne i demokratske institucije, videli smo to jako dobro u Miloševićevo vreme, tu nema kraja, tj. na kraju će ulica početi da se obračunava i sa svojim vođama. Dolaziće sve veći bukači na čelo, što sve zajedno društvo vodi u jedno novo rasulo, jer u međuvremenu propašće i sve što je kako tako teškom mukom popravljeno u Srbiji u proteklih desetak godina. Ako krenemo s mitinzima istine i sa menjanjem vlasti preko ulice to vodi u tzv. permanentnu revolucionarnu atmosferu, a to uvek prati pakleni krug novog siromašenja i ekonomske propasti.

I na kraju, imam osećaj da bi pokušaj rušenja vlasti u Vojvodini, kakva je takva je, brže internacionalizovao pitanje Vojvodine nego što su to pokušavali da učine autonomaši. To je u vezi sa nazovi evropskim putem Srbije, koji mi se čini da je zapravo bio samo retorička figura i da se Srbija sad punom parom kreće ka Evroaziji. Prilikom Dačićeve posete Moskvi videli smo to snishodljivo držanje naših ministara koje govori da se Srbija zapravo munjevito, u 24 sata posle famoznog kraja pregovora sa EU, vratila sebi, tj. vratila se azijskoj orijentaciji.

Dačić je rekao da je Rusija jedini prijatelj Srbije. To su sve olako izbačene tobože kurtoazne izjave, a u stvari mislim da se Dačić s radošću vratio na svoje izvorne stavove, što opet znači da se evropska priča u Srbiji očigledno ne prima. To su oni, tu izgleda nema spasa, to će trajati veoma dugo. Nije slučajno da se uvek počinje s Vojvodinom, sa novim pokoravanjem naroda nekoj političkoj eliti. Vojvodina je u tom smislu idealna, jer sutra neće biti nikakvog otpora, niti je zapravo moguće pružati neki otpor takvoj vrsti mitinga. Jedina nada mi je da su sve te priče već prilično kompromitovane, izanđale i da bi bile politički efektivne njima se stalno mora dodavati na jačini. I to je ono što je zabrinjavajuće, jer nekakva provala novog nacionalnog populizma ne može doneti ništa čak ni toj političkoj eliti u Srbiji, jer su ljudi već prilično umorni od svega toga. Ako političkoj eliti koja kreće sa novom serijom mitinga to uspe u Vojvodini, sutra će to isto biti u Beogradu i tako redom, i onda nam sleduje dublja politička unutrašnja kriza.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Dimitrije Boarov, a sledeći sagovornik Peščanika je Žarko Korać.

Žarko Korać: Oni su odmah otišli na rezervni položaj. Da li je to njihovo proevropejstvo od početka bila samo taktika, međutim, kod Nikolića je od početka bilo jasno da toga suštinski nema. Oni su publici željnoj evropskih integracija hteli nešto da pruže i paradoksalno, gađali su tuđe biračko telo a ne svoje, to je vrlo interesantno, jer su praktično izneverili svoje biračko telo koje je bilo vrlo zbunjeno. Oni su se deklarisali kao proevropejci i napravili nekoliko poteza koji su na to ličili. Ja bih rekao da je glavni taj što su pristali da sede sa Tačijem, pre svega Dačić. To jeste mnogo hrabrije nego ono što je radio Tadić, o Tadićevom odnosu prema tom problemu ne vredi ni razgovarati. On je za taj posao izabrao onog Stefanovića, mladića, ko veli, ako propadne ti ćeš biti kriv, ako uspemo biću ja zaslužan. Znači, Dačić je seo, time je legalizovao pregovore i ja ne bih potcenio tu činjenicu, ja mu odajem priznanje za to, to je naravno minimalna normalna činjenica, ali u Srbiji je i to uspeh.

Međutim, onog trenutka kada su bili suočeni sa suštinom pregovora, a to su paralelne institucije, oni su se naravno povukli. Ne verujem da je moguć kompromis, jer se ovde radi o suštini. Tači kaže ‘ja sam spreman da vam izađem u susret, shvatam vas’, a zapad vam istovremeno šalje vrlo jasnu poruku ‘šta se vi dogovorite, nama je sve u redu’. Znači, ako Tači neće, nema ničega. Oni su sada u situaciji u kojoj očekuju da će zapad da im pomogne, da će da napravi pritisak, da oni imaju prava na te paralelne institucije. A gde su posete Dodika, njegove izjave i, ako smem da upotrebim pravu reč, bezobrazluci? Poslednji u nizu je bio svedočenje u korist Radovana Karadžića gde govori užasavajuće stvari u Hagu. Uzgred budi rečeno, Dodik je nekada napadao Radovana Karadžića i čak, ako se dobro sećam, rekao da je iz Sarajeva pobegao sa 36 miliona maraka u vreći koje je ukrao iz banke. To je citat, tako je govorio Dodik.

Znači, oni vide Republiku Srpsku, vide probleme ako se ostave institucije koje su faktički van struktura države. Tako da su pregovori naravno propali i naravno istog trenutka se to, ima jedan srpski izraz, razobručilo, kao kad onaj obruč od bureta skinete onda se celo bure raspadne pred vama. I odjednom je Rusija prva sledeća etapa. Kaže nama Dačić ‘bili su ljuti na nas, ali sad više nisu’. Baćuška je bio ljut, ali on je došao i objasnio, to je bilo taktički malo, znate, mi smo ipak geografski bliži Austriji nego Rusiji, shvatite vi nas i tako dalje, ali vi ćete naše automobile prodavati bez carine. Što bi Rusija to radila iz svog budžeta i carine izbacila, ali verovatno će kao neki politički ustupak, ako to uopšte urade, jer je naravno Rusija daleko ozbiljnija zemlja od nas.

Onda vidite Tomu Nikolića koji drži govor u UN. Prvo, skup je zakazan pošto je Jeremić izjavio da je ogorčen političkim presudama Gotovini i Markaču. To nije, interesantno, niko rekao za oslobađanje generala Perišića, zato što je Perišić bio u DOS-u i ne mogu to da mu oproste, pa se nisu baš toliko obradovali. Dakle, Jeremić zakazuje to da bi, kako sam kaže, pokazao šta je Haški sud. Odbio je da dođe bilo koji sudija, uključujući i predsednika suda, odbijaju da dođu predstavnici glavnih svetskih sila, sve je to ostalo na nivou ambasadora u UN, a to je jasna diplomatska poruka. Najviši rang je imao upravo Tomislav Nikolić koji dolazi s referatom koji mu najverovatnije piše njegov savetnik profesor Antić, koji je inače učesnik svih skupova Srpske radikalne stranke protiv tog suda.

Jeremić zakazuje taj skup za 10. april, na godišnjicu konstituisanja Nezavisne države Hrvatske, i to je namerno. Molba je bila da pomeri, Jeremić je to odbio. Znači, to je neki inat, prkos. Samo da kažem da ne bude zaboravljeno, Vuk Jeremić je pulen Borisa Tadića, on ga je štitio i doveo u stranku, a na jednom neformalnom sastanku u DS-u predlagao ga je za premijera. Da ostane zabeleženo čiji je proizvod Vuk Jeremić. Znači, taj dečko to zakazuje, zatim Toma drži govor koji je na nivou huškačkih i šovinističkih govora, kao da je govorio Milić od Mačve, Momo Kapor, Dragoš Kalajić. Znači, ličio je na taj folklor. On tamo govori o tome da je to zavera protiv srpskog naroda i inkvizicija. Pazite, ta inkvizicija od Haškog suda je telo koje je osnovao Savet bezbednosti, i niko nije glasao protiv, ni Rusija, ni Kina, bilo je uzdržanih, ali niko protiv. Ne bi bio ni osnovan da je bilo protiv. Mene je bila sramota, eto, otvoreno ću reći. On nama ponovo pokazuje da svoje političke pozicije zapravo uopšte nije promenio, da je Srbija izabrala predsednika koji će je sada dovoditi u permanentni konflikt sa susedima.

On je dolaskom Dodika i izjavom da je to šef srpske države, razjario Sarajevo. Evo, stigao je prvi odgovor, Komšić neće da dođe u Beograd, član kolektivnog predsedništva BiH neće da dođe iz Sarajeva u Beograd na razgovor. Da li je to pametno ili nije za samog Komšića ne znam, u ljudskom smislu ja Komšića odlično razumem. Sada smo ostavili loš utisak u UN, to su komplikovana i velika tela, sporo donose odluke. Zapamtiće ovo nama, zapamtiće ovo i njemu, platiće mu mnogo, mnogo kasnije verovatno, negde će ljudi reći ‘pa imate predsednika koji nipodaštava međunarodne pravne institucije, predsednika koji govori jezikom koji ljudi teško razumeju’. Sve se negde zbraja, to je Milošević otkrio 1999. godine.

Kad sutra nekakav poslanik u nemačkom parlamentu ili holandskom ili švedskom bude glasao, pa kad ne bude digao ruku ili bio uzdržan, ne samo za početak pregovora, nego za ratifikovanje raznih drugih stvari, setiće se ovoga što je danas uradio Toma Nikolić. Neko će se tog ponižavanja setiti, reći će ‘je li to ona zemlja gde je predsednik došao u UN i rekao da je Haški sud inkvizicija, znači, mi kao zemlje koje su dala sudije za taj sud’. Tu ima i kineskih i koreanskih sudija i sudija iz afričkih država. To pokazuje da je Srbija izabrala vlast koja je jako brzo, posle jednog kratkog perioda kad je tvrdila da ima te proevropske ambicije, pokazala sa ogromnom lakoćom da pada na ono što je u stvari njena suština. I da ne budemo u zabuni, za sada je još uvek takvo većinsko mišljenje biračkog tela.

Dok ova emisija ide u etar, oni u Novom Sadu organizuju događanje naroda. To je oko 200 metara od mesta gde je bilo pravo događanje naroda 1989. godine, gde je bio pokrajinski komitet. Ono jedino što nedostaje je poseta Srba s Kosova koji su tada došli, ja ne isključujem da će i to organizovati. Političke stranke se skrivaju iza nevladinih organizacija i saveza studenata. One dolaze da demonstriraju zbog separatizma. To je apsolutno isto obrazloženje kao i onda, sa kojim je počelo razbijanje Jugoslavije. Ne radujem se onome što se desilo, a što sam predviđao da će se desiti. Zašto bih se radovao lošem? Ali to je bilo tako očekivano, da će se sve to desiti. Vi nemate sada izjavu Vučića ‘mi ćemo pokušati sve što možemo da dobijemo taj datum, evo, mi smo spremni na neke ustupke…’ Ne, vi sad imate ‘ja sam razočaran, nemački parlamentarci su nam rekli da mi i inače ne bismo dobili datum’.

Imamo dakle govor Nikolića u UN, prekid pregovora sa Prištinom i način na koji je to obrazloženo i sad imamo događanje naroda u Novom Sadu. To se sve dešava u manje od sedam dana, a onda kruna svega – bestijalno ubistvo u Velikoj Ivanči gde pričaju o finom i mirnom komšiji iza koga se krije jedna duboka porodična patologija. Sada saznajemo da je on ipak tukao ženu lancem za psa. Vidite u kakvom je stanju društvo, iako se ne slažem sa kolegama koji govore da je to sve posledica društvene patologije, svakako je to posledica pre svega individualne patologije… Naravno, odmah imamo izjavu da to nema veze sa ratom. Kako ste to utvrdili? Otkud znamo njegovu ličnu anamnezu, ja ne znam šta je on video na ratištu. Drugim rečima, ne znam čemu je sve taj čovek prisustvovao, šta je video, kako mogu da isključim da je to uzrok?

Sve to skupa nas stavlja pred dilemu koja je večita u Srbiji, svakih šest meseci, godinu, dve godine, kao kod Černiševskog – šta da se radi. DS se sakrila, ona je sad rekla da je to jogurt revolucija itd, ali ona treba da nam u najmanju ruku kaže šta su njeni politički stavovi. Ona nam nije rekla o prekinutim pregovorima, jer onda bi pala u sopstvenu stupicu. Oni su vodili tzv. tehničke pregovore, oni su čak napali ove što vode političke pregovore. Pa jedino dobro što su ovi radili su politički pregovori. Opet vidite Srbiju u zaustavljenom vremenu ili povratku na staro, bez energije, još siromašniju, ljudi su još stariji. Opet se, farsično, okrećete Rusiji, molite za izvoz 10 hiljada automobila, da se baćuška ne ljuti, mi smo, znate, mali, pokvareni, ali u stvari jedino na vas računamo. Kaže Dačić, i to je onako malo tragikomično, ‘Rusija je ljuta što je nismo obavestili da ćemo preneti kosovski problem iz UN na nivo EU’.

Svetlana Lukić: S razlogom je ljuta, on za to ima razumevanja.

Žarko Korać: Da, on za to ima razumevanja, jer oni žele da odlučuju o Kosovu, a mi smo onemogućili Rusiju… Putin čim ustane izjutra prvo pitanje mu je ‘šta je sa Kosovom, šta će s braćom Srbima’. Uzgred, i Toma Nikolić je išao tamo, išao je i u Belorusiju, valjda mu je Belorusija bliža. Putin malo i liči na izdajnika, voli Nemce, lepo se oblači, ima te oligarhe, ali Belorusija… Orden je dobio Lukašenko. Znači, Toma Nikolić će da nas dalje bruka, ali je centralno pitanje da li je on jedini i da li on stvarno počinje da govori u ime ove vlasti. On je, ako ćemo pošteno, još i najiskreniji. Evo, recimo, sad bi taj Vučić trebalo da nam kaže jednu sasvim elementarnu stvar, ono što kaže Šerlok Holms doktoru Votsonu ‘to je elementarno, moj Votsone’, pa evo, elementarna je činjenica, pregovori su propali, šta sad?

Mi samo znamo da su zabrinuti, nasekirani i naslov u novinama je ‘Vučić je ljut što je sam u zemlji’. Jer, Toma je u Americi, Dačić u Rusiji, a on sam mora jadan da se bori. Ja tako nešto još u životu nisam video. Znači, on je nesrećnik ostavljen sam da se muči sa evropskim integracijama, jedan jede kavijar i pije votku, a drugi je upravo očitao lekciju celokupnom čovečanstvu. Belize i Burkina Faso su konačno čule našeg predsednika, kako je rekao minister spoljih poslova. Inače, ministar spoljnih poslova je svojevremeno izgubio posao u ministarstvu kao čovek blizak prethodnom režimu, dok je ministar bio Goran Svilanović. I ako se ne varam, ne mogu sto posto da stojim, čini mi se da pamtim da je vraćen sudskom odlukom zbog zakona o radu. Dakle, naš ministar dosta pažljivo krije činjenicu da je bio bez posla kao čovek blizak režimu, odnosno da se smatralo da on ne bi mogao da predstavlja politiku ove zemlje. Sama činjenica da je on ponovo ministar spoljnih poslova pokazuje da je s razlogom doveden, jer on zapravo treba da vodi politiku koju je isto takvu, odnosno još goru, vodio Vuk Jeremić, koji je to na najodvratniji način zloupotrebljavao za ličnu promociju.

Svima je jasno da će Vuk Jeremić pokušati da obezbedi sebi poziciju da se kandiduje za generalnog sekretara UN. Mislim da se kroz dve godine menja Ban Ki Mun i dolazi red na istočnu Evropu. Mislim da i Boris Tadić ima velike ambicije da se kandiduje, paradoksalno, sad će mu Vuk Jeremić biti glavni protivnik. I svakako da on ima ambicije, pošto ste bili ministar spoljnih poslova, predsedavajući, verovatno da bude predsednik Srbije, možda se ponudi i ovim narodima ostalim na prostoru bivše Jugoslavije. Možda će, pošto lepo govori engleski, ispravlja sagovornike, ako se ponudi, da postane premijer Engleske. Pojma nemam gde staju ambicije tog dečka, ali nas mnogo bruka, jer razgovor o Haškom sudu treba da bude stvar stručnjaka, a ne politički govor. Inače, o tome su napisani tomovi i smatra se da je Haški sud mnogo pomogao daljem kodifikovanju međunarodnog prava. I to se onda poredi s inkvizicijom.

Najfantastičniji je profesor Antić koji izjavljuje da je inkvizicija bila legalna institucija. Da je Torkvemada (najpoznatiji inkvizitor) tu, mislim da bi mu Oliver Antić postao najdraži prijatelj. On je rekao da je čuveni Torkvemada koji je toliko ljudi osudio na spaljivanje na lomači i to žive, da je on, eto, legalne stvari radio, da je to u stvari bila ozbiljna stvar. Jedan mi je prijatelj jednom rekao, to sam zapamtio, kaže ‘Englezi se uče na Oksfordu, a Srbi na greškama’. Sad počinjem da mislim da to nije dobro rekao, nego treba – Englezi se uče na Oksfordu, a Srbi ni na greškama.

Svetlana Lukić: Naš sledeći sagovornik je Vladimir Gligorov, koji osim ostalih prednosti ima još dve vrlo važne – dobro poznaje način funkcionisanja EU i ne živi u Srbiji, odnosno, ne mora da iz sata u sat podnosi sve ovo što mi živimo, a što nam ponekad pomuti mozak i čini nas nesposobnima, za razliku od Gligorova, da racionalno mislimo.

Vladimir Gligorov: Postojala je propaganda koja je prethodila toj odluci da se sporazum ne potpiše, već da se čitav taj proces nastavi. To je po mom mišljenju dosta štetno po njih same i po zemlju, zato što su relativno brzo pošto su krenuli u ceo taj proces doveli svoj kredibilitet u pitanje, bar kad je reč o inostranim faktorima sa kojima razgovaraju. Jer tu prosto nije bilo neke racionalne odluke, ocene da nema dovoljno elemenata da se postigne dogovor, već su tu davane izjave da su oni stavljeni pred ultimatum, da se od njih traži kapitulacija, da su ovi na zapadu u stvari prevaranti, jer su nagoveštavali jedno, a izašli sa drugim, da Srbija nije bila nikada u težem položaju u svojoj istoriji. To ostavlja rđav utisak, bez obzira na to što svako razume da je to propaganda i da je namenjeno domaćoj publici. Ipak, izbor tih kvalifikacija ostavlja rđav utisak u EU pre svega, ali i na Amerikance zbog toga što su oni ipak samo posrednici i ne očekuju da ih se tretira kao neprijatelje, prevarante, zlikovce i tako redom. To je veoma rđavo za percepciju ili za ocenu pravog karaktera ove nove vlasti i to će svakako stvoriti dodatne probleme u kasnijim pregovorima, jer je međusobno poverenje prosto duboko narušeno.

Ako kažete da je odbijanje sporazuma zbog toga što je pred vama satnica za koju ste znali i u septembru kada ste krenuli u ceo taj posao i da vas to stavlja pred ultimatum, to je isto kao da kažete da vas železnica stavlja pred ultimatum zbog toga što voz ima vozni red i kreće tada kada je rečeno da kreće, a vi to znate godinu dana unapred. To je neobjašnjivo, osim da ili ne razumete čime se bavite ili u stvari želite da prebacite odgovornost na one druge i onda birate najgori mogući način da to kažete. To je onda vrlo neprijatno, s obzirom na to da morate da nastavite sa tim ljudima da raspravljate i onda morate i da im objasnite i na neki način da se izvinite i sve to neće ići vama u račun. Što se tiče ovoga posle, to je druga tema zbog toga što je očigledno da unutar samog tog srpskog državnog vrha i same srpske javnosti nema sporazuma, dogovora, razumevanja šta se u stvari tačno hoće, jer ovo što sada dolazi iz Brisela jeste pitanje – u redu, ovo vam ne odgovara, a kako bi bilo da kažete šta vam odgovara. I tu imate niz problema na koje oni za sada ne daju valjane ili nikakve odgovore.

Uzmimo recimo problem Mitrovice kao grada koji je poznat od samog početka, znači od 1999. godine pa nadalje, više puta je pokušavano da se vidi šta da se radi i da se taj grad nekako integriše sa drugim delom. Taj problem ne možete da eliminišete tako što ćete reći ‘ali ako bismo mi taj grad posmatrali kao celinu tu je onda albanska većina i to nama ne odgovara’. Onda morate dati odgovor kako vi mislite da će taj grad da funkcioniše. Ne možete reći ‘ali mi hoćemo da imamo takvu teritorijalnu konfiguraciju gde smo mi većina, pa makar to značilo da imamo zid između dva dela grada’. To nije odgovor, nije održivo, nije privlačno ni onima sa kojima razgovarate, pre svega to su vlasti u Prištini, a nije ni međunarodnim činiocima koji takođe treba da troše i vreme i sve ostalo da i dalje nadziru, posreduju i šta sve ne između dve, na kraju krajeva, zavađene strane jednog grada.

Pored toga, to što se kaže ‘nama ne odgovaraju primeri iz Bosne i Hercegovine, bilo da je reč o Republici Srpskoj ili podeljenim gradovima’, taj prigovor je sasvim na mestu, jer nije tu samo pitanje što je to došlo u ćorsokak i što se tamo veoma rđavo politički i društveno i kako god hoćete i privredno živi, već je to na kraju krajeva i pitanje izigranog poverenja i sporazuma. Jer kada je stvarana ta bosansko-hercegovačka konstrukcija u Dejtonu i kasnije u Parizu, tu se podrazumevalo da sve strane time preuzimaju obavezu da rade u institucionalnim okvirima na nekakvoj održivoj, funkcionalnoj i za nadati se naprednoj državi. Umesto toga, imate insistiranje na daljim podelama, njihovom cementiranju i raspadu te zajednice. To je, znači, jedan nauk.

Na kraju krajeva, bar jedan igrač u toj stvari je isti, Srbija je tu i prema tome taj nauk nije relevantan za ovo što se sada događa na Kosovu, jer se ne želi da se uđe u situaciju koja će sledećih 10, 15, 20 godina da stvara konstantne probleme. Drugim rečima, vi mislite da ste rešili problem, a niste ga u stvari rešili nego ste ga odložili ili ste ga još pogoršali. To se želi izbeći i onda gledate te podeljene gradove, blokirane puteve i tako redom. Od Srbije se traži da kaže dobro, kako biste vi to rešili, a da to ipak za ishod ima nekakvu normalizaciju, to da unutar nekog grada ima slobode kretanja, posla, naseljavanja itd. Problem je u tome što na to pitanje odgovora nema.

Isto tako, ako predlažete da imate kontrolu nad teritorijom i odlučujete ko može, a ko ne može da se naseljava, to nije stanje u kojem možete da očekujete da se približavate evropskim standardima, nezavisno od toga da li hoćete da budete član EU ili ne, jer to prosto nije nešto što je u skladu sa slobodom kretanja, naseljavanja i tako redom. Tu se može razumeti da postoji strah od etničke majorizacije i onda morate da nađete neki razuman način na koji biste mogli da zaštitite i etnički sastav ukoliko tome težite, a s druge strane, da tako kažem, i mogućnost lokalnog odlučivanja i samouprave, a da opet ne kršite fundamentalna prava pojedinaca – da mogu da se nasele Srbi u Prištini i Albanci u delovima severnog Kosova.

Na to morate dati odgovore, toga nema u srpskim predlozima, koliko ja mogu da vidim iz svih ovih izjava, uključujući i govor Nikolića u UN. Na tome se, u suštini, ni ne radi, više se radi na rehabilitaciji srpskih prava i ispravljanju nepravde nad srpskim narodom. Bojim se da to implicira dosta pesimistična predviđanja kad je reč o tome da će se do tog sporazuma doći. Osim toga, atmosfera koja je stvorena, koja nije mnogo različita od one koja je bila više puta podgrevana u poslednjih 20 i kusur godina, posebno uz ovu propagandu i ovaj pritisak na Vojvodinu. E sad, može biti da oni na kraju sve ovo demantuju i izvuku zeca iz šešira, ja bih se nadao da će tako biti, ali to trenutno tako ne izgleda.

Svetlana Lukić: Sve češće se u javnosti spinuje da su ovi pregovori i način na koji je postavljen ultimatum Srbiji takvi samo da bi se imao alibi da nam se kaže ‘ne’ što se tiče datuma, jer navodno Nemačka nije zainteresovana za dalje proširenje Unije.

Vladimir Gligorov: Moram da priznam da me to ne iznenađuje, to je uobičajeno objašnjenje. To je koristio i Tadić, to je bila tema od koje nije mogao da se otkači Vuk Jeremić dok je bio ministar spoljnih poslova i tako redom. Međutim, suština je ova, ako uđete u neki proces, kao što je sada ušla Ketrin Ešton, onda ne možete, bar nije takav slučaj do sada bio, da kažete ‘mi smo ušli u to, ali naša želja je da to ne uspe’. Time bi u stvari trljali ruke ako vam u tome strane koje ste doveli za pregovarački sto pomognu tako što se ne slože. To je strategija ovih koji su neprestano govorili, uglavnom je to dolazilo iz kruga Demokratske stranke Srbije, i Koštunica je sam to više puta eksplicitno rekao da je najbolji ishod da u stvari EU odluči da im Srbija nije potrebna i da odluči da Srbiji ne dodeli datum. I onda je praktično posao svršen za evroskeptike time što će Evropa da odluči za njih, ne moraju oni sami da odlučuju ili bar mogu da se vade na to.

To je u potpunom neskladu sa tim kako stvari funkcionišu i u Briselu i u briselskoj administraciji i generalno u EU. Imate jedan proces, imate satnicu i uslove koji su napisani i tačno možete da znate šta iz toga sledi. Bilo bi nemoguće da onda kada to sve ispunite, Brisel kaže ‘ali Nemci vas neće i prema tome žao nam je’. To prosto nije moguće, i to je potpuno pogrešna stvar, ali to jeste retorika koja u Srbiji funkcioniše zbog toga što ljudi uvek mogu da kažu – a ne jednom je tako bilo i rečeno – da nas Evropa želi ona bi nas odavno primila, mi ionako valjda ispunjavamo više uslova nego Bugari i Rumuni. To uopšte nije na mestu. Imate ljude koji zagovaraju da se to iskoristi i da se odustane od EU tako što će se tražiti neka druga alternativa.

I sad, kao što je bilo i u slučaju na samom početku devedesetih godina kad ste govorili ‘pa, dobro, trebalo bi sad da uradimo privatizaciju, liberalizaciju trgovine itd’. Onda bi neko došao i kazao ‘a zašto mi ne bismo kao Švedska’. Ili kad su bili pregovori sa Išingerom o tome kako da uredite odnose između Kosova i Srbije, onda dođe neko i kaže ‘zašto Kosovo ne bi bilo Hongkong’. Ljudi uglavnom tu ostaju bez reči, jer sa jedne strane ne znate da li se s vama neko šali ili je to neka ozbiljna tema. Isto tako, sad se kaže zašto Srbija ne bi bila Švajcarska. Pa sad, zaista zašto ne? U krajnjoj instanci može da bude, može da bude i Norveška, što ne bi mogla da bude Norveška? Imate sad te neke ideje da biste mogli da imate status u Evropi sličan švajcarskom, jer imate položaj u Evropi koji ima i Švajcarska. A to što je taj položaj Švajcarska gradila jedan vek i to što je Švedska na tom svom socijalnom modelu radila nešto malo manje od jednog veka, to nije važno. Niko ne kaže da bi valjanije poređenje bilo sa recimo zemljama kao što su Moldavija ili Gruzija. Te zemlje imaju odnose sa EU, kao što uostalom imaju mnoge i imaće i u budućnosti mnoge zemlje koje uopšte nemaju ni šanse, nezavisno od toga da li imaju namere, da postanu članice EU. Svakako možete da imate i drukčije odnose, recimo, možete i da probate da imate odnose kao što ima Turska, samo što Srbija nije Turska.

U krajnjoj instanci, ono što se sada sugeriše jeste da nas tamo neće, jer mi smo neprihvatljivi recimo za Nemce, tako da vi sada imate ideju da vas Nemci neće, a s druge strane bi onda trebalo valjda doći kod Nemaca i reći ‘u redu, vi nas nećete ovako, hajde da se prema nama odnosite kao da smo mi Švajcarska’. To je taj jedan galimatijas koji je neprestano prisutan, a njegov cilj je prosto taj da se od tog okvira, obaveza i problema sa kojima se suočavate zbog toga što ste u nekom trenutku rekli da biste hteli da idete u EU, da se od toga u stvari oslobodite, da od čitave te stvari dignete ruke i za to naravno okrivite ove druge, jer su oni ovakvi i onakvi, i to je to. To gledamo već 25 godina i tako se sve te stvari rešavaju.

Opet se beži od vrlo jednostavne istine koju vide svi, a to je da Srbija nema želju, spremnosti i nameru da normalizuje odnose sa susedima i sa Kosovom, jer ima jednu ideju i strategiju ostvarenja onoga što se zove državni i nacionalni interesi koji uključuju i teritorije Kosova i jedan deo teritorije Bosne i Hercegovine. Tu je suština problema, svi mi znamo da je tako, ali onda imate druga objašnjenja. Zemlja nije u stanju da donese valjan ustav već toliko dugo, niko nema interes za valjanim ustavom. Danas imate politički pritisak na to da se ponovo koristi autonomija Vojvodine kao zgodan izgovor da se u stvari obave neki politički ciljevi kako u Beogradu, tako i u Vojvodini, tako i u Srbiji, i da se onda to sutra sve prenese i u neki sledeći ustav u kome te autonomije više neće ni biti. I to je otprilike to, tako da morate razmišljati o tome šta je zemlja u stanju da uradi. Mi imamo to iskustvo koje imamo, mi znamo šta je do sada bilo moguće, znamo čemu se teži i vidimo da je ogroman pritisak svih mogućih struktura koje se odmah jave i iznutra i spolja da put Srbije u EU zatvore. I to je suština cele te priče.

• Melody Gardot – Gone

Svetlana Lukić: Na kraju današnjeg Peščanika slušaćete profesorku Vesnu Rakić-Vodinelić. Ona u ovoj emisiji obično govori o pravosuđu, odnosno o pravu, ali i nju je ovaj masakr u Velikoj Ivanči toliko uznemirio da smo razgovarale isključivo o tome.

Vesna Rakić-Vodinelić: Mogli smo da čujemo mnogo stereotipa o tome kako su ljudi postali otuđeni, kako se to duguje internetu, kako više ne razgovaraju jedni sa drugima. Ovaj konkretan slučaj se u te stereotipe ne može uklopiti. Radi se o čoveku koji ima 60 godina, taj čovek je moj vršnjak, moja generacija nije odrasla uz internet. Ta priča o otuđenosti savremenog društva verovatno može da objasni velike zločine slične ovome koji su se desili u Americi, u nekim skandinavskim državama, pa čak i u jednoj mirnoj zemlji kao što je Finska. Mislim da bi bilo suviše blisko stereotipu ako bismo i ovaj slučaj pokušali tako da objašnjavamo. Moramo da se usredsredimo pre svega na mesto gde se to desilo. Dva najmasovnija ubistva u poslednjih nekoliko godina su se desila na selu. Jedan, podsetiću, dogodio se 2007. godine u selu koje se zove Jabukovac, koji se nalazi u blizini Negotina, i taj masovni zločin gde je život izgubilo sedam ljudi počinio je Nikola Radosavljević. On se sada nalazi u duševnoj bolnici zbog izrečene mere bezbednosti lečenja duševnog bolesnika u zatvorenoj ustanovi.

Pre toga imamo onaj zločin koji se 2002. godine dogodio u Leskovcu, u jednom prigradskom naselju. Čini mi se da u ovoj velikoj centralizaciji, koja je politička, ekonomska i socijalna, nekako ne možemo da izađemo iz tih okvira beogradizacije. Govoreći ovako iz Beograda, ne znamo mnogo o duhu provincije i palanke koji možda još više represira ljude koji žive u selu od nas koji živimo u gradu. To selo je i alkohol, teške bolesti, nebriga o starim i nemoćnim ljudima, to selo je potpuno neadekvatna zdravstvena zaštita, najniži nivo obrazovanja, ono je samo poljoprivreda i to poljoprivreda ekstenzivnog i eutarhičnog, zatvorenog tipa.

Ako samo malo idete dalje u prikupljanje podataka, videćete da postoji nešto što povezuje, makar u istoriji tih ljudi, ova tri najmasovnija zločina. Radi se o ljudima koji su učestvovali u ratu. Bogdanović je učestvovao u ratu u Slavoniji, isto važi i za Radosavljevića, a ovaj Čedić koji je izvršio to veliko porodično ubistvo u Leskovcu, on je bio na Kosovu. Proveo je tamo samo nekoliko dana i bio je vraćen. Razlozi zbog kojih je vraćen nisu navedeni. Mogli smo da čujemo da ljudi koji su stručnjaci, među njima i ministarka zdravlja koja je profesor neuropsihijatrije, vrlo odrično kažu da to što su bili na ratištu nije neposredno prouzrokovalo, niti je moglo da prouzrokuje ovaj zločin. Ali to mišljenje ne dele neke druge kolege naše ministarke zdravlja, oni govore o kumulativnom efektu različitih događaja koje su ti ljudi imali ili mogli imati u svojim životima. Dakle, ne samo o tom posttraumatskom stresnom sindromu koji prati jedan veliki broj ljudi koji su učestvovali u ratu, nego i o nekim događajima bilo iz njihove neposredne okoline, koji su mogli taj bol koji oni nose sa sobom da učine do te mere nepodnošljivim da prosto moraju da ga izbace iz sebe na jedan agresivan, neljudski, tako teško zamisliv i teško odbranjiv način.

Šta to, kad su u pitanju ljudi koji su bili na ratištu, može da znači? Znate, ako uporno održavamo stav da Srbija nije bila u ratu onda možete tim ljudima reći ‘pa, vi uopšte niste bili u ratu’. Ako čujemo recimo od predsednika vlade da je sva ova naša nedavna ratna istorija bila jedna uzaludna istorija, da Kosovo zapravo nikad nije bilo naše, a on je bio jedan od tih koji su uporno govorili, pa i danas povremeno govori da jeste naše, kakav utisak ti ljudi mogu da steknu o tom delu svog života. Dakle, ja sam tada bio u životnoj opasnosti i sada to više niko ne priznaje, to jednostavno za ovo društvo ne predstavlja nikakvu vrednost. A da ne predstavlja nikakvu vrednost može dosta egzaktno da se dokaže kroz nešto što je meni mnogo bliže, a to su sudski postupci koje su neki od tih ljudi vodili protiv države. Tu je najviše bilo rezervista, pa i onih ljudi koji su protivno svojoj volji bili upućeni na mnogobrojne frontove za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Ti ljudi su, dakle, morali protiv države da vode dugotrajne i vrlo teške i skupe parnice da bi dobili nekakve naknade. Ne naknade štete zbog toga, neki od njih su dobili i naknadu štete, ti koji su bili prinudno odvedeni, nego naknadu za ratovanje koje im kao rezervistima pripada. Pa onda su neki sudovi dosuđivali te naknade, a pod istim uslovima neki drugi sudovi nisu dosuđivali naknade. Pa smo tako došli do Evropskog suda za ljudska prava koji je utvrdio da postoji sudska diskriminacija – diskriminacija koju sudije vrše između jednih i drugih rezervista. I pošto to sve traje jako dugo meni je razumljivo kao laiku da nagomilavanje tih efekata, uz možda još neke lokalne ili porodične traume, mogu da dovedu do jedne takve eksplozije, do takvog okidača koji čoveka pretvara u neljudsko biće koje je u stanju, kao u ovom slučaju, da prisloni pištolj uz glavu i da vrši neku vrstu egzekucije, smrtne kazne u odnosu na ljude sa kojima je praktično proveo ceo život.

Ono što je meni mnogo važnije jeste šta ovo svima nama znači. Očigledno da nam znači dosta, jer je podiglo tenzije i pažnju javnosti drukčije i više nego neka druga pitanja koja se čine više sudbonosnim za državu nego za pojedinca, kao što su pitanja pregovora sa Prištinom, pitanja dobijanja datuma itd. I da zapravo svako od nas oseća nekakvu potrebu da vidi koliko je čovek i da li je on ili ona čovek koji je u stanju da dođe u takvo jedno stanje svesti koje će omogućiti takvo ponašanje. I u odgovoru na to pitanje, izdvojila bih svoja dva opažanja, jedno je da se u Srbiji razvija, ispoljava i nekažnjeno, čak sa pohvalom demonstrira jedna vrsta represivne svesti. Podsetiću vas samo na jedan primer koji se desio pre nekoliko nedelja. Novine su senzacionalistički objavile da je jedna mlada devojka od 16 godina silovana u jednom od blokova na Novom Beogradu.

Pre nego što se utvrdilo da je to zapravo bila izmišljena priča, mogli ste čitati komentare čitalaca na pojedinim sajtovima i mene je zaista zaprepastio broj komentara i broj povoljno ocenjenih komentara koji glase ukratko ovako: ‘ubiti bez suđenja’. Posle nekoliko dana se ispostavilo da nikakvog krivičnog dela nema, da je to, dakle, bilo izmišljeno. I sad, zamislite da pustite taj duh ‘ubiti bez suđenja’, jedno ispoljavanje represivnog duha koje se toleriše ovde i čak se smatra pohvalnim, a vezuje se za odobravanje tzv. porodičnih vrednosti i domaćinskog pristupa politici, javnom životu uopšte. Otprilike, čovek privržen porodičnim vrednostima koji je domaćinski raspoložen mora imati, bogami, neko vatreno oružje, pa će on čast svoje porodice i svoju privatnu sferu braniti tim oružjem, bez obzira da li je realno napadnut ili ne. Takvi ljudi priznaju sebi svojstvo da budu sudije i da nekoga egzekutiraju bez vođenja ikakvog postupka i utvrđivanja istine.

Čini mi se da sve naše vlasti u poslednjih desetak godina vezuje verovanje u represiju, da je represija dovoljna da zaštiti društvo od opasnog ili opasnih pojedinaca. I mislim da se pokazalo da od toga nema ništa, da je to jedan potpuno pogrešan put, ali strašno je što mora da se desi jedno ovoliko masovno i teško ubistvo u kome strada dete koje nema dve godine. Pustili smo taj represivni duh iz boce, šta smo uradili sa tim represivnim duhom – pa, nismo uradili ništa.

Drugo pitanje koje je vezano za taj represivni pristup jeste šta će tom čoveku u selu u kome se vrata ne zaključavaju uopšte pištolj. On je taj pištolj dobio još početkom osamdesetih godina kada je ovo društvo bilo vrlo mirno. Šta je on objasnio zbog čega mu taj pištolj treba, verovatno nije bio ni u prilici da objašnjava zato što je ovde normalno da dobijete dozvolu za držanje i za nošenje oružja, bez ikakve provere. Ispituje se vaš kriminalni dosije, ali se ne ispituje vaše mentalno zdravlje koje se na primer posredno ispituje kroz obnavljanje vozačke dozvole, ali i to sve manje i manje. Na sve to imate represivni duh koji je ovde bio odgajan i posledica je u vrlo velikoj meri ratova, nedovoljna kontrola naoružanja, sad vam se na sve to nadovezuje jedna strašna neodgovornost centralnih državnih vlasti.

Ceo ovaj period koji je iza nas je u jednom dramskom smislu, ali opet vodviljsko-dramskom smislu, kulminirao u toj rečenici o ‘11 dana pakla’. Ta rečenica je jedan strašan bezobrazluk. Političari koji su se toliko borili za vlast imaju 11 dana pakla i mi moramo da saučestvujemo u njihovoj duševnoj boli. Ma, neka idu dođavola! Koliko dana pakla imaju ljudi koji su morali da pobegnu sa Kosova u Srbiju 1999. godine, pa ponovo 2004. godine? Njihov pakao traje od tada do danas. Koliko dana pakla su trpeli Albanci koji su bili izbačeni iz njihove države, je l’ tako, Savezne Republike Jugoslavije, pa nit’ su hteli da ih prime u Crnoj Gori, nego su morali da odu ili u Albaniju ili u Makedoniju? Koliko je to dana pakla? I koliko je to dana pakla za najslabije pojedince u društvu, kao što su mala deca, starci i žene u jednom patrijarhalnom sistemu vrednosti? I onda čujete, lepo uhranjene, Dačića, Vučića, ne znam, neke savetnike, kako oni žive u paklu. Pa, neka idu dođavola i neka žive u paklu i dalje.

A taj pakao, znate, za nekoga je jedan vrlo udoban život. To je besramno, to je nedopustivo. Toliko podizanje tenzije za koju možete da opazite da je veštački podignuta da bismo imali empatiju prema njihovim danima pakla ili da bi nekakav mali šminkerski pomak koji će verovatno biti učinjen oni slavili kao svoju veliku pobedu. Koliko takvo jedno ponašanje utiče na ljude? Pa, ja verujem da utiče. I imala sam prilike da vidim i u svojoj vrlo bliskoj okolini taj strah koji sada prati okolnost da se verovatno taj datum koji je očekivan u junu neće dobiti i koji će dovesti do toga da bolnice nemaju konce, a već ih nemaju, da nemaju nekakve najosnovnije lekove, sprave od kojih zavisi, ne svakodnevni udoban život, nego goli život.

I ljudi jednostavno počinju da se boje, osećaju se frustriranim, mislim tu pre svega na ljude koji su bolesni, koji prvi na svojoj koži osete posledice nekog dramatičnog ekonomskog sunovrata, koji se jednostavno uključuju u tu dramu, koju nisu sami prouzrokovali i za koju nisu odgovorni i koliko frustracija imaju zbog toga. Naravno, ne mogu ništa da kažem o tome kako je ta proizvedena drama uticala na ovog čoveka koji je izvršio veliki broj ubistava, ali mogu da kažem da ta drama na ljude koji su zavisni od lekarske pomoći, koji su slabi i nemoćni utiče veoma mnogo, mnogo više nego na ljude koji još uvek mogu da se kreću na sopstvenim nogama i koji su, da kažemo, zdravi ili relativno zdravi i ne toliko zavisni od nekakvih skupih medikamenata.

Ako ceo taj nagomilani efekat uzmete u obzir, čini mi se da možda i nemamo pravo, makar oni ljudi koji su odgovorni za ovu državu, da budu iznenađeni. I šta oni umesto toga čine? Mogli smo da čujemo direktora policije Veljovića koji sada priča o izmeni zakona o oružju. Pa, zakon o oružju je donesen 1992. godine, to je zakon koji je star 21 godinu. Zar nijedna vlast, hajde da kažemo, Đinđićeva, to im nije možda mogao biti prioritet, ali ni vlasti posle toga, dve Koštuničine vlade, pa onda Cvetkovićeva vlada, u stvari Tadićeva, pa i ova sada koja je tu već jedno osam, devet meseci, zar nikom na pamet nije palo da postavi pitanje adekvatnosti zakona o oružju i municiji. Desilo se ovo u Velikoj Ivanči, neka kašikara je nedavno bačena, bilo je nekakvo ubistvo i samoubistvo dan pre toga, dakle, zar to sve nije moglo nekako da ih navede da stave prst na čelo i da kažu ‘daj da vidimo malo ovaj naš zakon o oružju i municiji, da vidimo da li treba pooštriti uslove za držanje i nošenje oružja i da li treba zapravo i organizovati nekakvu vrstu racije i da se pokupi makar ono oružje koje niko ne sme da ima’. To su hekleri, kašikare itd. Zar zaista nije bilo uslova za to? Ali ti koji to treba da urade takođe misle da jedan pošten domaćin, brate, mora da ima makar jedan pištolj. I u tome je stvar.

Svetlana Lukić: Malopre ste pomenuli, Veljović je direktor policije unazad četiri godine, pa ovaj ministar policije je bio ministar i prethodne četiri godine. Oni su na neki način bili zaduženi da iniciraju promenu zakona o nošenju oružja. Da ne govorim o tome da Veljović sada licitira u sred onog strašnog sela ‘pa eto, trebalo bi da se kontrolišu ljudi koji imaju oružje, eto na primer na 3 do 5 godina’. Vidite da improvizuje, da mu to nije padalo na pamet. A ministar Dačić kaže eksplicitno ‘ovo je potpuno neočekivano’. Mislim, nemoj tako lako da govoriš da je neočekivano.

Vesna Rakić-Vodinelić: Uopšte se ne slažem da je to neočekivano. Prvo, to se dešava u društvima koja su mnogo manje kontroverzna od društva u Srbiji, a drugo, Srbija još uvek ima elemente postratnog društva. Čak ne možda ni postratnog, mogli ste da čujete rečenicu koju je izrekao Vučić pre neki dan kojom se brani od onih koji pozivaju vlast Srbije da ide u ratni pohod na Kosovo. Dakle, on zna od koga se brani, on se brani od svojih ranijih pristalica i čim je osetio potrebu da se brani to znači da ti glasovi nisu tako slabi, da u Srbiji ima ljudi kojima rata nije dosta, koji bi išli u neku novu avanturu. Dakle, u jednom društvu koje je postratno, pa možda i ne baš sasvim postratno, nego ratničko, jednostavno takve stvari možete da očekujete. Njihova nebriga je važna, vi ste čoveka koji je bio više od četiri godine direktor policije, sada opet iz nekih kalkulantskih političkih razloga stavili na to isto mesto, i sad se on čudi nad samim sobom što taj zakon nije donesen i što nema drugu sadržinu, nego, rekoste, licitira da li treba kontrola da se vrši na 3 ili na 5 godina, umesto da prepusti nekom ko je zaista stručnjak, jer on to očigledno nije.

Isto važi za Dačića, on je bio i ostao ministar policije, sada se ponaša kao da to nije, nego je sada predsednik vlade, a možda i ministar spoljnih poslova, jer obavlja nešto iz tog resora. I zapravo, niko od njih ne radi u onom resoru za koji je postavljen, odnosno tu posvećuju najmanje pažnje i vremena. Dakle, to je jedna neodgovornost koja se sada preobražava jednom lošom i slabom glumom u nekakvu brigu i sada mi treba da kažemo ‘jao, eto vidiš, baš fino, ovi ljudi misle o tome, ima nekoga da nas zaštiti od nas samih’.

Svetlana Lukić: Na mesto zločina je otišao direktor policije, ali je zanimljivo, iako vole svuda da putuju i da se slikaju, da pokazuju kako saosećaju sa svojim napaćenim narodom, predsednika države tamo nije bilo. Odlaskom na takvo mesto predsednik bi simbolički pokazao kako je to tragedija za celu zemlju i kako valjda nameravaju, ne samo policija, nego i razna druga ministarstva, socijalnog rada, zdravstva da se pozabave tim stvarima.

Vesna Rakić-Vodinelić: Tu sam podeljena između osećanja da li bi naš predsednik trebalo tamo da ode ili ne. Znate, čovek koji je u stanju da priča stvari za koje se kad sam bila mala govorilo ‘lupa kao Maksim po diviziji’, možda je i bolje da tamo nije otišao. Ako je on sebi dozvolio pre neki dan da kaže da se deklaracija o zakonskom i ustavnom statusu Vojvodine ima diskutovati na dan stvaranja NDH, šta od njega možemo očekivati? Prvo, kom razumnom čoveku u Srbiji će pasti na pamet da je to baš dan kada je osnovana NDH, pa onda, kakve veze ima NDH sa Vojvodinom. Da li je on hteo da kaže da je recimo Pajtić ustaša ili Hrvat, dakle, šta je hteo da kaže, koja je to vrsta asocijacije i na šta uopšte njegova izjava izlazi, ja ne znam. Izuzev, što sam na osnovu te izjave zaključila nešto porazno, da čovek koji je pričao o granicama Karlobag – Virovitica, duboko u sebi veruje da je Srbija Šumadija i beogradski pašaluk. Na čelu države imamo takvog predsednika koji zapravo u svojoj svesti sužava Srbiju na granice beogradskog pašaluka. Ovo jeste bilo u granicama beogradskog pašaluka, ali pitanje je koja bi asocijacija mogla kod njega da se pojavi i da povredi tamo i to selo i ljude koji tamo žive. Zato je možda i bolje što se nije pojavio, ali, kako da vam kažem, nisam to osetila kao neku prazninu za koju bih u konkretnom slučaju volela da bude popunjena. Prosto, on ponekad daje takve izjave koje mogu više da povrede ljude ili da izazovu još turbulencija, nego da se tamo ne pojavi.

Ali sveobuhvatni prvi potpredsednik je zapravo tamo mogao da se pojavi, jer nema događaja kome on izbegava da prisustvuje. Ali ovo je nešto neugodno, ovo je nešto gde se mora dobro promisliti šta će se reći, to je nešto što je teško za podnošenje za svakog čoveka, a on i ovako ima svojih 11 dana pakla, pa hajde da ne kvarimo još više.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Dimitrija Boarova, Žarka Koraća, Vladimira Gligorova i Vesnu Rakić-Vodinelić. Budite dobro koliko možete. Pozdravljaju vas obe Svetlane.

Radio emisija 12.04.2013.

Peščanik.net, 15.04.2013.