Uvodna napomena koja nije izvinjenje.
Ovaj autor nije poznat po popularnim stavovima, a još manje po sklonosti da svoje čitaoce teši, raduje i sokoli. Tema ogleda koji sledi niti je radosna, niti utešna, niti ohrabrujuća; naprotiv. Svestan da će pukim ređanjem žalosnih činjenica izazvati reakcije onih koji jedva čekaju priliku da besplatno još jednom podgreju ohlađenu srbofobiju u Hrvata, ali i onih koji zabijaju glavu u suzama srpskim ovlaženi pesak kosovske kuknjave i od toga prave industriju, ovaj se autor neće izvinjavati nikome. On sa hladnim neodobravanjem gleda na kukavce sinje, teoretičare zavera, profesionalne rodoljube/domoljube i ostale nacionalne “radenike” i “ljepoduhe” (B. Rašeta), sumnjičeći ih osnovano za protivpravno prisvajanje tuđe pokretne stvari (a i nekretnine), sve deleći uverenje Embrouza Birsa da je “patriotizam prvo, a ne poslednje utočište nitkova”. Temeljito i duboko umoran od toga što mu se etnička pripadnost prebacuje kao gotova krivica po jednima, a nesklonost ka zavijanju u etničkom čoporu (”mi smo, svi smo; mi ćemo, sve ćemo”) kao dokaz “nacionalne izdaje” po drugima, ovaj autor svečano ne mari kako će tvrdnje koje slede biti protumačene po jednim i drugim nacionalistima. Neke stvari treba reći hladno promišljeno, otvoreno i bez sentimentalnosti.
Ja sam se usudio.
Teza prva
Ako pad Vukovara, 19. novembra 1991. uzmemo kao trenutak stvaranja političkog entiteta neko vreme poznatog kao “Republika Srpska Krajina”, izračunajte koliko je Srba iz Hrvatske ostalo van granica tog entiteta, a na teritorijama pod kontrolom Republike Hrvatske. Oni su bili otpisani kao “Tuđmanovi Srbi”, izdajnici dakle, kao što će i sarajevski Srbi biti kasnije otpisani kao “Alijini Srbi”; divljač za slobodan odstrel. Zamislite se onda nad pitanjem: koji su slojevi Srba iz Hrvatske (po obrazovanju, dohotku, urbanom načinu života itd.) ostali izvan “RSK”? Donesite koliko-toliko pouzdanu procenu broja Srba iz Hrvatske koji su tu državu u međuvremenu napustili. Zapamtite ostatak za kasnije, trebaće vam.
Teza druga
To što neko misli da je “srpsko pitanje” u Hrvatskoj rešeno operacijama “Bljesak” i “Oluja” i reintegracijom Sektora Istok (uz prateće migracije) neće nimalo olakšati položaj Srba u Hrvatskoj. Teorija da će to što je od 12,2 posto Srba u Hrvatskoj ostalo samo oko 4,5 posto smanjiti pritisak na njih kao drugačije, to jest etnički stigmatizovane, možda je ispravna, ali ne rešava suštinski ništa: Srbi u Hrvatskoj ostaju drugačiji, a hipoteka propalog i slaboumnog pokušaja stvaranja Velike Srbije biće im vešana na nos svaki put kad to padne na pamet bilo kojoj budali – od prodavačice u dućanu na ćošku, pa do “Hrvatskog slova” (zar mudri Adam Mihnjik nije primetio kako u Poljskoj posle rata nije ostalo Jevreja, ali je ostao antisemitizam?). Srbi u Hrvatskoj, “ostatak prognanog ostatka zaklanog naroda”, da parafraziramo ratnog huškača ispod jorgan-planine Matiju Bećkovića, suočeni su sa hitnom potrebom da sebe ponovo definišu, da svoj identitet potvrde i utvrde. Šta je taj identitet bio? Šta je od njega ostalo?
Teza treća
Politički gledano, imamo grubu podelu na tri perioda istorije Srba u Hrvatskoj: austrijsko-austrougarski, period Kraljevine Jugoslavije i socijalistički. Razmatranje opštepoznatih stvari samo bi nas zavelo; recimo samo da iskustva iz tih perioda nisu od pomoći u ova strašna doba. Austrougarski Srbi – kako iz Hrvatske, tako i iz Vojvodine – imali su, ipak, jednu uporednu prednost nad svojom braćom Hrvatima i Srbijancima: status carskih graničara, slobodnih seljaka, crkvene, obrazovne i trgovačke povlastice. To je – uz neizbežne lomove kasnijeg razvojačenja – njih dovelo u položaj i potvrđeni status građanske klase veoma rano, dok su Srbijanci bili raja, a Hrvati kmetovi. Balansirali su politički vekovima: između Beča, Pešte, Zagreba i Beograda, u svim mogućim kombinacijama. Vodili su ih “arhimandriti iz Plaškog” (M. Krleža), pribićevići svih vrsta (i dalje poželjno zanimanje), njihovi prvoborci i realsocijalistički političari, generalčine u penziji i – na kraju – demagozi pod kontrolom operativnih radnika SDB-a MUP-a Srbije, koji su ih do ovde i doveli. Do 1991. Srbi u Hrvatskoj bili su politički faktor; posle 1945. bili su faktor politički i moralno mnogo teži od tih toliko i toliko posto učešća u stanovništvu. Trauma Drugog svetskog rata učinila ih je takvima – hteli oni to ili ne, a niko normalan tako nešto ne bi bio hteo. Ne branim ih: to ih je snašlo bez ikakve njihove krivice i ne iskupljuje kasnije imperijalne projekte maskirane “osvetom za Jasenovac” i ciničnom demagogijom tipa “ostatak zaklanog naroda” i “nikad više zajedno”. Ne zaboravimo da je tokom tih 45 godina “komunističkog mraka” po nacionalnoj crti bilo razbijenih noseva po birtijama, ali nije bilo mrtvih.
Teza četvrta
Ko se puške mašio – od puške je i stradao; ko je sa Miloševićem tikve sadio – o ludu glavu su mu se olupale, kako srpsku, tako i srbijansku. Bili biti misliti, braćo Srbalji… Ali sada – gde smo, tu smo; u pamet se. Treba se definisati ponovo. Definicija sastoji se od genus proximus i diferentia specifica. “Najbliži rod” su Srbi (jebi ga: niko nije savršen). Pritom, ni taj genum nije baš proximum: u zbiljskom stvarnom i svakodnevnom životu Srbi iz Hrvatske razlikuju se mnogo od Srba iz Srbije ili BiH; od Hrvata se ne razlikuju nimalo – osim po etničkom merilu. Jezik im je isti, životne i civilizacijske navike i vrednosti takođe.
“Specifična razlika” tu je važnija. Naime, sa tačke gledišta vladajućih režima u Beogradu i Zagrebu, srpsko je “pitanje” razrešeno jednom zauvek “humanom razmenom stanovništva” (”humana” je kad pobegneš živ u čem se nađeš, kad poneseš koliko možeš da nosiš u rukama, kad ne popiješ batine i kad ti ne siluju žensku čeljad). U tom smislu ostatak Srba u Hrvatskoj nije za Beograd i njegov “Staatsraison” ni od kakvog značaja niti dan-danas, kao ni za Miloševićevog vakta, pak zato u tom pravcu ne treba niti gledati. Radno mesto “Pribićević” ukinuto je kao suvišno. Srbi u Hrvatskoj mogu samo da se odsele (”svi Srbi u jednoj državi”) i ništa više, kad je rod (genus proximus) u pitanju; pitajte one koji su već stigli tamo kako im je. A hrvatski nacionalisti samo to i čekaju – “svi Srbi u jednoj državi” njihov je program. Priče tzv. međunarodne zajednice (postoji li to?) o “pravu izbeglica na povratak” zaboravite odmah: nikada se neće vratiti dovoljno izbeglica da bi se došlo ustatusquo ante bellum. Suočimo se sa stvarnošću: stanja kao pre rata za Srbe iz Hrvatske i za Srbe s Kosova više nikada biti neće, taj je lonac razbijen jednom za svagda i tome je tako, na vjeki vjekov i ninje i prisno, amin.
Teza peta
Bolje bi bilo da mi vidimo šta je sa “specifičnom razlikom”. Šta Srbe u Hrvatskoj čini Srbima u Hrvatskoj – osim pripadnosti etničkom stadu, a i to je razumnom čoveku sumnjivo, jer svako je ono čime sebe smatra; samo rasisti i nacisti bolje znaju od tebe jesi li Srbin, Hrvat, Jevrejin ili nešto drugo. U nesretnoj srpskoj guslarsko-šovinističkoj reakcionarnoj mitologiji smatra se da su pravoslavlje, ćirilica i jezik potrebni i dovoljni uslovi da bi se neko kvalifikovao za Srbina. Ćirilica je tek pismo (a ako Srbi i Hrvati misle da su mnogo pametni odričući se iz inata retke privilegije da poznaju i koriste dva pisma istovremeno, praf im budi). Pravoslavlje je hrišćanska denominacija, versko opredelenje, dakle temeljno ljudsko i građansko pravo; prelazak u katoličanstvo (osim što je neprilično pravom hrišćaninu, jer su svete tajne i bitni temelji vere isti) ne pomaže, kao ni promena imena; imamo za to mnogo tužnih primera. Ima tu tri činjenice, međutim: prvo, ćirilica Srbima iz Hrvatske nije baš svojstvena; drugo, Srbi iz Hrvatske većinom su ili ateisti ili za veru i njene vrednosti mare tek reda radi, iz konformizma (kao i ostatak Balkanaca, uostalom: Isus bi ovde pao u depresiju, a o Muhamedu da i ne govorimo). Osim toga, Srpska pravoslavna crkva uspela je da se epohalno iskompromituje, da do guše ugazi u više jeresi, pre svega filetizam i simoniju, da svoje stado u Hrvatskoj i Bosni ostavi bez pastira (mitropolita su prozvali Jovan bez zemlje i vascele Italije) i da se uopšte u ovome ratu moralno diskredituje, pak je čoveku hrišćaninu malo neprilično da sebe kroz nju određuje kao bilo šta. A Srbi iz Hrvatske ionako govore veoma kvalitetnim hrvatskim književnim jezikom. Tu smo, dakle, u pogledu samodefinisanja Srba u Hrvatskoj izvukli duplo golo: pravoslavlje i ćirilica, naime, javljaju se kao irelevantna obeležja, u najboljem slučaju jedva potrebna, ali svakako ne i dovoljna, a jezik se niti ne javlja kao različit.
Teza šesta
Šta ostaje Srbima u Hrvatskoj posle svega? Polagana asimilacija? Život u lepo uređenom getu privilegovane i pažene manjine u lepo uređenom korporativnom raju HDZ-a ili SDP-a, svejedno (predstavljenost u Saboru po ključu, ustupci u školskim programima, “Prosvjeta”, arhimandriti, barem jedna politička stranka i prateće Vođe,pribićevići punjeni strugotinom, Džeronimo kupljen za jedan “cadillac”), život Sijuksa u rezervatu?
Teza sedma
Vreme je da se okanemo etničkog začaranog kruga. Najdragocenije što Srbi u Hrvatskoj (i u Vojvodini, uzgred) imaju jeste upravo ono od čega ih i Zagreb i Beograd odvlače i ono što pokušavaju da im ogade: njihova dvovekovna (najmanje) građanska tradicija i status. Ta civilizacijska prednost dovoljno je dragocena već i zato što se etnički određene populističke dikature u Hrvatskoj i Srbiji na nju toliko mršte. Njima je građansko mrskije čak i od etnički drugačijeg; pogledajte kako mrze vlastite sunarodnike koji nisu nacionalisti. Ako su Srbi u Hrvatskoj (i u Vojvodini, ponavljam) nešto, onda su po svojoj istoriji i tradiciji pre svega građanski element. Njihova je budućnost u Evropi (ako ikada svi zajedno tamo prispemo), kao što im je prošlost u Austrougarskoj, i njima uskogrudost i šovinizam ne priliče – niti im idu od ruke, osim primitivnim budalama. Vojvođani su to shvatili, ali njima je lakše nego Srbima u Hrvatskoj. Neću da kažem da je sve to lako, jer nije: velike sile su “svojim kurvinim sinovima” (F. D. Ruzvelt) na Balkanu dalecarte blanche; etnički princip i pravo uvedeni su opet, po prvi put posle Trećeg Rajha, baš ovde. Sve je to, međutim, protivprirodno i – prema tome – grešno i neće dugo potrajati. Srbi u Hrvatskoj treba da iskoriste svoju uporednu prednost i da se iz etničkih “Srbeka” emancipuju, vrate natrag, u ljude i građane koji su – između ostalog – i Srbi (pa šta onda?). Uostalom, isto vredi za Hrvate, Srbijance, Bošnjake, Rome i ostale.
Teza osma
Reč je o hijerarhijama vrednosti, a ne o marksističkoj dijalektici (”Jevrejsko pitanje” i kasniji derivati). Oko hijerarhija vrednosti složiće se i crkve i filozofi i razumni ljudi: prvo sam čovek i imam ljudska prava; onda sam građanin i imam građanska prava; imam i manjinska prava, premda ne mogu biti odgovoran za ono o čemu nisam odlučivao – moju etničku pripadnost, to jest – niti treba da se izvinjavam za korišćenje prava koja mi sleduju kao i svima drugima. Tek kad se ljudima dopusti da slobodno budu ono što hoće i da uživaju prava koja ih prirodno spadaju kao i sve druge, videće se koliko je jednostavnije živeti u slobodi i demokratiji nego u populističko-etničkim diktaturama. Ali, u takvome stanju biće neuporedivo teže vladati Svojima, jer neće biti onih Drugih kojima se opravdava tiranija.
Teza deveta
Ima li neko bolji predlog?
Novosti, 08.01.2010.
Peščanik.net, 17.01.2010.
