Razgovor Svetlane Lukić sa Dimitrijem Boarovim o ekonomskom programu vlade.

 
Dimitrije Boarov: Dakle, ono što DSS smatra glavnom manom tog programa ja mislim da je glavna vrlina. Očigledno je, čak iz jedne polurečenice potpredsednika Vučića, da će Srbija za taj program dobiti, citiram, najširu međunarodnu podršku, zapravo delimično otkriva da je taj program iznet Misiji MMF-a koja je ovde bila između 1. i 7. oktobra i da je načelno izgleda verifikovan sa tom Misijom, a ne isključujem i prethodno na nekim višim političkim nivoima.

Zašto kažem da je dobro što je to zapravo program koji je usklađen sa MMF-om? Zato što smatram da nema dovoljno dobrih mera za Srbiju u naredne tri godine, ukoliko ona ne obezbedi masivnije reprogramiranje svojih spoljnih obaveza. Negde sam video da je Stojan Stamenković, poznati naš dugogodišnji analitičar, procenio da bi Srbija morala da reprogramira 7 do 8 milijardi dolara svojih spoljnih obaveza. To je verovatno neka cifra koja bi bitno olakšala servisiranje tog spoljnog zaduživanja. I po mom mišljenju, to je bio i glavni motiv da se vlada Srbije prihvati tog puta koji je sugerirao MMF.

Po sadržini programa vidi se da je i MMF učinio izvesne koncesije, zato Vučić i govori o posebnim pogodnostima koje su učinjene Srbiji, a zapravo indirektno on kaže da je to jedan standardni program MMF-a za zemlje koje su se našle u ovakvoj situaciji u kakvoj je Srbija. To je zapravo glavna karakteristika čitavog plana ministra Lazara Krstića. On je mlad dečko i školovan dečko i on se zapravo držao nekih osnovnih receptura za lečenje bolesnika ovog tipa. Istina, on je ipak očigledno poslušao sugestije i dva glavna koaliciona partnera u vladi Srbije: i Dačićeve grupe i Vučićeve grupe.

Iz Dačićeve grupe očigledno je prihvatio to da se penzioneri amnestiraju od bilo kakve štednje, tj. da se čak ni oni sa visokim penzijama ne uključuju u ovaj program solidarnog oporezivanja, kako je to nazvano, tj. smanjivanja penzija. Sa Vučićeve strane mislim da je usvojio sugestiju da se ekonomska politika prethodne vlade okarakteriše kao neodgovorna. On nije mnogo obrazložio zašto je bilo neodgovorno zaduživati se posle početka svetske finansijske krize, i naravno, preskočio je da komentariše onu osnovnu tezu prethodnog premijera Cvetkovića da je tolerisan visok budžetski deficit, jer je to bio jedini prostor za održanje unutrašnje konjukture.

To je dosta bitna razlika između pristupa ove vlade i prethodne vlade. Naravno, ukupne okolnosti i svi parametri Srbije su se bitno promenili na gore, tako da ta diskusija ne može zaboraviti tu promenu: promenu na svetskim finansijskim tržištima, znači skok kamata za otprilike 2 procentna poena, što je veoma značajno. Prethodna vlada je pokušavala da zaduživanjem u inostranstvu i tolerisanjem jednog doista visokog budžetskog deficita pokuša da održi unutrašnju dinamiku i privrednu konjukturu.

Međutim, Srbija je sada došla u jednu situaciju kada taj način nosi više rizika nego eventualne koristi. I u tom kontekstu treba razumeti i to da je ministar privrede Radulović bio navodno opravdano odsutan, jer čitav njegov plan proaktivne ekonomske politike, rasterećenja preduzetnika itd, očigledno ne može da se sprovede u datim okolnostima kada je budžetski deficit prešao po mnogim procenama između 7,5 i 8%, a možda i više. U takvoj situaciji je važnije snižavati budžetski deficit i stavljati pod kontrolu javnu potrošnju, tj. čuvati neku elementarnu makroekonomsku stabilnost nego voditi neku proaktivnu politiku za koju nikad ne znaš da li će dati ozbiljan efekat. I nije dala ozbiljan efekat tokom aktivnosti prethodne vlade.

Tako da je glavni problem u tome što je Srbija u iznudici, mora da ide na mere štednje, da vodi politiku koja će objektivno izazvati recesione posledice. Nažalost, možemo se suočiti iduće godine sa nultom stopom rasta, o tome Krstić nije rekao ništa. To je po mom mišljenju glavna opasnost i čitavog tog horizonta koji je postavljen na tri godine, iako je normalno i za takvu vrstu stabilizacionog programa da on ima taj horizont od najmanje tri godine. Otprilike na to razdoblje će verovatno biti ugovoren i aranžman sa MMF-om.

Prema tome, najmanje tri godine nas očekuje ukoliko ovaj program bude sprovođen. Dakle, u te tri godine nemamo čemu naročitom da se nadamo, dok traje implementacija tog programa – to je ta moderna reč za sprovođenje onoga što se uglavi, a što je problem za Srbiju večiti. Ja se ne sećam da je neki ozbiljniji ekonomski program ikada sproveden, jer kad prorade različiti interesi, lobiji, inercija jednog nereda koji krasi našu državnu ekonomiju, onda od većine tih programa ne ostane ništa.

Problem naravno nije samo u nekoj aljkavosti državne administracije nego u velikom siromaštvu koje vlada u državi. Tu postoji jedna granica s kojom se sudaraju sve vladine administracije u Srbiji. Da uprostim, Krstić je to spomenuo na jedan zavijeni način kada je rekao da te subvencije privredi i mnogim drugima, mislim da je rekao, godišnje su na nivou od oko 1,5 milijarde evra. A kad pogledate u budžet, vidite da je tamo samo 84 milijarde dinara predviđeno za te direktne subvencije.

Jedan deo subvencija odobravaju ministarstva posebno. Tu je na primer ministarstvo privrede subvencionisalo Fiat u Kragujevcu sa 5 milijardi ove godine, a to nije u budžetu tako nominovano, ali uzmimo da je to negde 800-900 miliona evra. Međutim, šta ćemo sa subvencijama građanstvu. To je jedan problem što kod nas ljudi i firme ne plaćaju svoje javne obaveze i to se pogoršava jednim veoma zabrinjavajućim tempom. Pada naplata poreza, raste šverc akcizne robe, na carinama očigledno imate, evo sad primeri ove sedmice, velike propuste, da ne kažem krađe, u kojima učestvuju i carinici.

Ljudi ne plaćaju grejanje, ne plaćaju stanarine, ne plaćaju struju. Video sam da je negde samo oko 60% naplata struje, a ranije je tu bilo najviše reda, jer moraš da platiš jer je to vitalni energent kod svake porodice i u svakoj firmi. Međutim evo, ovi iz Srbijagasa kukaju: niko ne plaća gas. To je delimično posledica jednog nereda u društvu i jednog osećaja da kad su na vlasti populisti, onda se oni udvaraju i narodu, a onda narod shvati da je to jedan oblik slobode, da ne moraš da plaćaš svoje javne obaveze prema državi. I uopšte uzev, a to je izgovorio mladi ministar finansija Krstić – mi to nismo odavno čuli sa tako visokog nivoa, iz vlade – da je problem Srbije u tome što je država 50% cele privrede. Ona je tu oko 50% i vlasnik kapitala i više od 50% zaposlenih, to je isto skandalozan podatak, da zapravo nije čak ni tih velikih 550 hiljada zaposlenih nego možda i 700 hiljada, a to znači polovina zaposlenih u državi žive od tog budžeta i naravno da je budžet pukao.

Taj budžetski deficit je prošlog novembra, dok je bio ministar, Dinkić je rekao da je u pitanju 121 milijarda, pa ga je rebalansirao na 178 milijardi u julu mesecu, a sad mnogi tvrde da se za ovu godinu može očekivati budžetski deficit i veći od 200 milijardi.

Simptomatično je da ministar Krstić nije rekao koliki je trenutno nivo budžetskog deficita, a verovatno kao neko opravdanje može mu se uvažiti to što on očigledno više nema poverenja ni u statistiku Srbije, jer se pokazuje da ni vlada Srbije ne zna dovoljno precizno sve tokove novca koji se vrzmaju u novčanim kanalima koje drži država.

Mislim da je Srbija u iznudici, da je dobro što se to razumelo i da je dobro što se ide na jedan program koji je dobio saglasnost MMF-a, jer nema reprograma spoljnih dugova nigde u svetu ako vam žirant nije MMF. A reprogram će biti veoma bitan ukoliko se konstruiše neka nova ekonomska politika koja ovde nedostaje. Bez obzira što država kontroliše polovinu privrede i bez obzira koliko je to loše, država bi trebalo da ima neki plan kako da pokrene i te svoje resurse. Međutim, o tome ministar Krstić nije mnogo govorio, a ministar privrede je očigledno sa svojim idejama daleko od podrške koja je ovih dana iskazana vladinom programu.

Sve zajedno kad saberete, može se reći da je taj program iznuđen, da je on politički obojen, jer se glavni prvi udarac usmerava na srednju klasu, a to su neki birači današnje opozicije. I verovatno su u tom smislu oni žrtvovani da podnesu prvi udarac. S druge strane, isto tako ciljne grupe, znači glasačke grupe za koje se pretpostavlja da glasaju za ovu vladajuću koaliciju su prilično zaštićene: penzioneri su na primer isključeni. A isto tako su dosta maglovite mere koje su nagoveštene da će se preduzeti na suzbijanju sive ekonomije. To je inače jedan zaseban problem koji u Srbiji ima gotovo političku dimenziju, jer siva ekonomija, koja je u svakoj organizovanoj državi veliki problem, ovde je prvo prevelika, a drugo potpuno neistražena.

Ne zna se koliko nezaposlenih doista živi od sive ekonomije. A drugo, što niz firmi kad ih pritisnete određenim dažbinama, porezima i svim ostalim pritiscima, oni se sklanjaju, ta mala i srednja preduzeća, oni prebacuju jedan deo poslovanja u sivu zonu. I svaki pokušaj fiskalizacije na kraju se završi sa dva osnovna loša efekta. Prvi je da jedan deo ljudi napušta svaki posao, a drugo što to podiže cene i na sivom tržištu, pa se opet završava kao jedan inflacioni pritisak.

Svetlana Lukić: Kad ste malopre pomenuli da se ne zna ni koliko ljudi radi u tzv. sivoj ekonomiji, vraćam vas samo na reči ministra Krstića koji je rekao – fascinantno je da mi ne znamo koliko je ljudi zaposleno u javnom sektoru. Ne radi se tu o 4 hiljade ljudi nego otprilike između 660 i 700 hiljada.

Dimitrije Boarov: Pa da, od te prvobitne cifre od 550 hiljada, ako izbroje 700 hiljada – to je 150 hiljada ljudi. Dakle, nije to samo onaj deo prikrivenih zaposlenih koje su stranke upisivale na platne spiskove kod javnih preduzeća, pod uslovom da ne idu na posao. Znači, ne radi se samo o tim ljudima, nego se radi, pošto je nezaposlenost velika i na lokalu i na mnogim drugim mestima, to je otprilike tehnika, hajde, imamo 15 nastavnika i dobijamo određenu sumu novca, hajde da se stisnemo, da primimo još 3 nastavnika, naši su itd, pa ćemo ih kasnije legalizovati. I tako je po svim institucijama, od pozorišta do prosvetnih ustanova, zdravstvenih ustanova itd. Tako da tu postoji jedan doista zabrinjavajući nered.

Svetlana Lukić: Odmah posle predstavljanja tog plana oglasio se predsednik države koji je nekako dao politički ton rekavši da će biti procesuirani oni koji su doveli zemlju u ovu situaciju.

Dimitrije Boarov: To je uopšte jedno neprihvatljivo političko oružje kojim se služi pre svega SNS: Nikolić i Vučić. Oni su primetili da narod uživa kad se neko uhapsi, da to njima diže politički rejting i oni osećaju da kad god idete sa nekim merama koje izazivaju tenzije u društvu, morate kanalisati bes stanovništva. I sad odjedanput predsednik države Nikolić, ja mislim gotovo refleksno, on je na tom političkom mehanizmu izrastao kao političar, on sad oseća da će ovaj program izazvati jednu tenziju društvenu i sad treba odmah naći neprijatelja. Treba usmeriti taj socijalni bes, skloniti ga od vlade i usmeriti na nekog, znači na one prethodne.

Jer prva rečenica i ministra Krstića je: šta smo zatekli, katastrofu. E, na tu prvu rečenicu se naslanja Nikolić, pa i Vučić u ovom televizijskom intervjuu slično, oni pokušavaju da taj socijalni bes, koji će se verovatno uskoro pojaviti, usmere ka prethodnoj ekipi, tj. DS. Dakle, nisu krivi socijalisti s Dačićem, nisu ovi i oni, nego upravo DS. Gotovo je neverovatno da posle 5. oktobra 2000. godine do danas vi nemate poplavu analiza kako je još Milošević upropastio Srbiju.

Čak postoji iluzija da je došao deda Avram, sećamo se toga, i posle one hiperinflacije bacio one milijarde novčanica u smeće i izmislio novi dinar i sad je sve u redu. Ne, tada su propali penzioni fondovi, propali obrtni fondovi cele privrede, tada je upropašćena cela država. I sama činjenica da je napravljena izvesna remonetizacija i da je stvoren onaj tzv. novi dinar, Avramov dinar vezan za nemačku marku, polukonvertibilan itd, ne znači da se Srbija tada spasila. Ona je pretrpela ogromne amputacije finansijske.

Kad vam izgori kuća i vi nemate ništa, onda za sve novo što kupite morate da se zadužite: otud ta prezaduženost. Tako da problem ove trinaestogodišnje demokratske vlasti je i u tome što ona nikad nije u dovoljnoj meri objasnila narodu šta se dogodilo devedesetih godina, kakva je to katastrofa. I Dačić danas mrtav hladan kaže – naš BDP je polovina onog iz 1989. godine. Pa naravno, ali kaži zašto je polovina. Ali naravno, neće on da kaže zašto.

Naravno, taj bes se ne bi mogao kanalisati prema DS-u da je ona bila ispravna i da nije grešila. I možda je najtačniju kritiku svojih prethodnika, tj. prethodne vlade izrekao ministar Krstić kada je rekao otprilike da tokom tog mandata nije povučen nijedan hrabar potez. I ja mislim da je on tu u pravu i da je to zapravo glavni problem prethodne vlade, koja nije hrabro krenula ni u jednom smeru. E sada, kad uđete u iznudicu u kakvu je ušla ova vlada, onda je najpametnije da svoju nevolju prikažete kao hrabrost.

I to je politička intonacija koja prati ovaj program, to su te reči – ovo je neko morao da uradi, inače Srbija ne bi opstala. U stvari, ne bi opstala ta vlada ili te stranke, ali to je već naravno klasična zloupotreba Srbije. Vučić naročito insistira na tome da je on jedini spreman na duboke reforme, gde se iznudica države prikazuje kao njihova hrabrost da to prihvate. Istina, ima racionalnog i u tome da je Srbija mogla da klima još jedno dve godine, što je rekao ministar Krstić. On je istina rekao još 5-6 meseci do dve godine, ne bi se verovatno izdržalo dve godine, ukoliko te kamate na svetskom tržištu i dalje nastave da rastu i ukoliko, što je mnogo ozbiljnije, preduzeća i građani nastave s ovim tempom neplaćanja svojih obaveza.

I mislim da bi se u tom pravcu Srbija našla u bankrotstvu pre nego dve godine. Tako da oni dobro mogu da koriste to što u političkom smislu stvaljaju na ljutu ranu ljutu travu, i što ovu svoju akciju prikazuju kao politički hrabru.

Problem je što je ministar Krstić bio najneodređeniji kad je govorio o smanjivanju subvencija. On je rekao – očuvaćemo velike sisteme i fabrike od kojih žive čitavi gradovi, to znači očuvaćemo Smederevo, Srbijagas, Simpo i Bor i firme tog tipa, a tih 4-5 firmi odnose i 50-60% subvencija, kad saberemo još Železnicu koju cela Evropa subvencioniše i poljoprivredu koju cela Evropa subvecioniše. Sam Krstić je rekao da su ukupne razne subvencije između milijardu i milijardu i po evra godišnje, znači to su ozbiljne pare. Ali on je tu bio najzagonetniji, da se tako blago izrazim, i kod subvencija je malo šta dimenzionisao, a usudio se na primer da kaže da će se iz sive ekonomije i nekim drugim potezima namaknuti 350 miliona evra, osim ovog famoznog poreza na plate. To su dosta nepouzdane procene i ne vidi se kako će se sad odjedanput namaknuti 100-150 miliona evra.

Svetlana Lukić: Ovo su iznuđene mere koje zatvaraju vrata, međutim, problem je u tome što nigde ne vidim da se neka vrata otvaraju.

Dimitrije Boarov: To što me pitate jeste glavni problem i možda nisam dovoljno otvoreno to rekao na početku. Veoma je teško voditi neku proaktivnu politiku. Odlučite se za jednu ekonomsku filozofiju i onda u tom smeru postoje određene staze koje morate da pratite. Kod nas se to pitanje gotovo uopšte ne postavlja i vi vidite da sem JAT-a, koji je zapravo prodat bez balasta dugova, dugovi su ostali nama, ali dobro, takva je situacija. Ova vlada zapravo sabotira svaku ideju da smanji to učešće države u privredi sa tih 50% na nekih normalnih dvadesetak posto. A čim imate tako visoko učešće državnog kapitala na nekom tržištu, vi preuzimate praktički odgovornost za privredni razvoj i ne može vam biti kriv privatni sektor.

Ako je 50% državnog kapitala u jednoj državi, onda je bilo kakva akcija na departizaciji iluzorna, jer čim država postavlja 50% upravljača kapitalom tu nema profesionalizacije i nema uspešnih menadžera. To su sve partijski aktivisti i menadžeri su onda dva-tri čoveka u vrhu vlade. Zapravo, na toj sednici vlade ministar Krstić je svesno ili nesvesno objasnio da je koncept u kome država sve kontroliše, tj. vladajuća koalicija, doživeo fijasko.

Ako država kao poslodavac ne zna ni koliko ljudi plaća, ako se država neodgovorno zadužuje, ako država u svojim preduzećima pokazuje tako katastrofalne rezultate i takvu rasipnost, ako javni sektor ima 15 hiljada automobile, to znači da su sve to argumenti protiv jednog starog privrednog modela u kome država gazduje, ona je preduzetnik, ona je prijatelj sa raznim investitorima u svetu, ona je našla način da možemo leteti jeftino do Dubaija. To se omaklo Vučiću, ali to je ključna reč, eto, od naših uspeha možete leteti jeftino do Dubaija. A ko će iz Srbije leteti u Dubai, ja ne znam, uvek je letela samo neka politička i privredna elita. To nije dovoljno za narod, da može jeftino da leti u Dubai.

Svetlana Lukić: Ako se koliko toliko konzistentno sprovode ove mere, kako će se to reperkutovati na političku i socijalnu sliku Srbije?

Dimitrije Boarov: Tu celu stvar komplikuje i ta mutna politička situacija i očigledna bitka za prvenstvo u samoj vladi. Isto tako, meni se čini da se to Vučiću omaklo, njegova rečenica – treba nam podrška naroda, to je uvek formula za prevremene izbore. Ako ideš na nešto rizično, ti ideš prvo da tražiš podršku naroda, znači to bi se moglo razumeti kao, eto, zato ja tražim izbore. Međutim, slično tom modelu prikazivanja situacije i akcija vlade, da se ona mora izvesti u iznudici – tako je prikazan i briselski sporazum, ne kao racionalno rešenje, već kao iznudica, nije se moglo više. Tako će sada verovatno po istom sistemu i ekonomski program biti propagiran u javnosti, kao iznudica i da se više nije moglo postići sa MMF-om.

Tako da, s jedne strane, ja ne očekujem da će se ova vladajuća koalicija sudariti sa nekim širokim nezadovoljstvom, jer tih 120 hiljada ljudi kojima su smanjene plate, to nije udarna pesnica nijednog socijalnog gibanja. I neko je rekao na toj sednici – ako već ne mogu dobro da žive, bar da imaju osećaj pravde, znači, hapsićemo bogate, oporezivaćemo one koji imaju velike plate, itd. To što se vidi kao mere ne može izazvati neke šire socijalne potrese. Međutim, evo, pogledajte sad ovih dana novine, ovi iz Srbijagasa kažu – neće biti grejanja, mi nemamo para da kupimo gas. Sutra će biti sa nekim drugim stvarima slično. Ovaj program podrazumeva da se dođe do neke racionalne cene struje koja je potcenjena izuzetno, a to može izazvati ozbiljnije socijalne potrese nego transparentni vid ovog programa.

Taj program podrazumeva seču subvencija, a to je onda već 200-300 hiljada novih ljudi bez hleba. Još ako se narod natera da plaća sve svoje obaveze, to sve zajedno može povećati nezadovoljstvo, ukoliko se sa svim tim merama ne postigne nešto atraktivno i ne dođe Srbija u jednu situaciju da ljudi imaju osećaj da jeste da su siromašniji, ali bar da ima više reda. Ja ne verujem da ova koalicija može na tome ‘sredili smo državu’ steći kredibilitet kod naroda, a nisam baš mnogo uveren ni da može steći međunarodni kredibilitet. Jer to je više puta Krstić napomenuo, ako hoćemo da delujemo kao ozbiljna država moramo pokazati da imamo vlast, jer ako ti narod ne plaća struju znači nemaš vlast. Ti možeš da mašeš pendrekom koliko hoćeš, ali to nije vlast, vlast je kad narod plaća svoje obaveze.

Ako pogledate iskustva onih zemalja koje su smanjivale plate u javnom sektoru, Rumunija, Slovenija, Italija, pa delimično i Francuska, a i neke druge zemlje, vi vidite da su glavni protesti bili to: učitelji, poštari, činovnici razni itd. Međutim, taj sloj nikad nije nijednu državu srušio, jer za neke doista dramatične promene to je ono: sirotinja raja, to su najozbiljniji socijalni protesti. Ovi protesti koje će moguće organizovati određeni sindikati neće mnogo uticati na političku scenu Srbije, po mom mišljenju, tim pre što je očigledno i celo odlaganje promocije programa bilo u tome što se mladi, pomalo naivni ministar finansija borio da se veći deo ušteda ostvari preko tog solidarnog poreza i da se granica postavi niže.

Međutim, političari, očigledno su to bili Vučić i Dačić, oni su tačno osetili da otprilike tu negde oko 60.000 je ta granica. Da su spustili na 40.000, verovatno bi lakše bilo sindikatima da organizuju proteste. Kad je iznad 60.000, šta je to 60.000, to je 500 i nešto evra, ko ima više od 500 i nešto evra tobože je bogat, a potrošačka korpa je navodno 65.000, ali to je ta elementarna korpa. I to može da se finansira pod uslovom da su oba člana porodice zaposlena, da deca nisu već sa svojim porodicama, što je vrlo čest slučaj, itd.

Tako da sve je to nažalost u nekim sirotinjskim okvirima i na sirotinjskim nivoima i ja ne verujem u neke ozbiljnije socijalne potrese, ali mislim da je usvajanje ovog programa novi argument protiv prevremenih izbora. I ja mislim da je u tom smislu Vučić izgubio igru na neki način, osim u slučaju da recimo, hajde da budemo ružičasti, u januaru imamo i datum i sporazum sa MMF-om, pa onda da se izađe sa tezom – evo, ove dve ključne stvari smo grupno usvojili, to sve ostavlja ozbiljne posledice, hajde sad da proverimo svoj legitimitet kod naroda.

Možda će Vučić s tim izaći, da taj stisnuti manevarski prostor preokrene u argument za prevremene izbore. Ali u nekom ozbiljnijem smislu ne vidi se tačno za sada zašto bi premijer trebalo da bude Vučić, a ne Dačić. Ali Vučić postepeno gradi neku poziciju čoveka koga Zapad razume i koji je spreman na modernizaciju Srbije i koji je apsolutno promenio sva svoja temeljna stanovišta. Tako da bi možda u tom smislu otpuštanje Dačića, koji je očigledno u starom ideološkom okviru, to se vidi iz aviona, imalo neki racio. Ili na takvim nekim prevremenim izborima to nezadovoljstvo, koje ne možemo očekivati na ulicama, može dati neki vetar u jedra i opoziciji. I onda bi možda došlo do izvesnog prekomponovanja te ekipe na vlasti.

Ali to je moja, što bi narod rekao špekulacija. To naravno nema uticaja na taj osnovni kurs Srbije i nisam siguran da bi pomoglo, kao što nisam siguran ni da bi odmoglo. Jer to su ti ljudi, vi možete glasati za Vučića, a ne za Dačića, ali biračka tela te dve stranke imaju slične naslage pogleda na državu, na svet, na Zapad, na Rusiju itd. Tako da, ta neka rokada na vlasti ne bi bila u nekom doglednom vremenu naročito bitna.

 
Peščanik.net, 11.10.2013.