Kada se svojevremeno spremao miting na Ušću, bila sam gimnazijalka, u školi je tim povodom bila proglašena radna subota i učenici organizovano privodjeni da slušaju Miloševićev govor, onaj koji je najavio smrt mnogih od njih. Mene roditelji na Ušće nisu pustili, delom zbog toga što su od početka Miloševića smatrali opasnim čovekom željnim vlasti, ipak više zato što su smatrali da na političkom mitingu deci nije mesto. To me je koštalo velike i sistematične mržnje pojedinih profesora čuvene beogradske gimnazije sve do kraja mog obaveznog školovanja, ali me je i naučilo da nije tako strahovito teško ostati mirne savesti u manjini.
Kada sam 9. marta ’91., krišom od roditelja, svojom voljom i sa sasvim jasnim političkim ciljem izašla na Trg Republike, ničega me nije bilo strah. Moj drug Brana je tog dana poginuo od policijskog metka ispaljenog u decu na ulici, kod Londona, na dvadeset metara od mene.
U njega je pucala ista ona nelustrirana policija koja nas je mlatila na svakom idućem protestu, godinama posle, ona ista policija koja nas je sačekivala po haustorima u noći kontramitinga, ona što je ubijala boga u ljudima, opremljena za rat sa Dart Vejderom jurila žene što su palile sveće za Sarajevo, ista ona policija koja ovih dana mirno stoji sa strane i jednako mirno gleda kako ranjeno srpstvo ruši svoje gradove, pali carinske prelaze, razbija prostorije politčkih stranaka i stranih ambasada, kidiše na privatne stanove lidera opozicije u nameri da se konačno obračuna sa njima.
Svih tih godina Politikini plaćenici radili su isto što i danas. Huškali, denuncirali nezavisne medije, odobravali nasilje, posebno nad onima koji kritikuju vlast. Svih tih godina u vladi su sedeli ministri za ratna dejstva i radili isto što i danas: manipulisali nesrećom sopstvenih gradjana, pozivali na dogadjanje naroda, nazivali “legitimnim” organizovane rušilačke akcije, paljevinu i podmetanje eksploziva i pretili “spontanim” balvan revolucijama, koje su, od Knina pa na ovamo, Srbiji donosile samo propast. Svih tih godina, povlačili smo ambasadore, pucajući time sebi u nogu, ukidali jezik diplomatije i ustupali mesto srpskom inatu, jurišanju glavom kroz zid, obično od stakla, ali zato tudji, pa neka me boli, samo da ti šteti, godinama je bivao jedini jezik kojim se ova zemlja obraćala svetu.
Svih tih godina, na proteste sam izlazila sa mnogima od vas, na proteste protiv te i takve vlasti, njenih plaćenih novinara, njene korumpirane i surove policije, ubica u njenim redovima, što se sa slobodom medija obračunavaju tako što je targetiraju, markiraju žrtvu, pa prepuste službi ili “spontanom” okupljanju da obavi posao. Isti ljudi, isti metodi, ista opasna ideja, sada nas poziva da joj se pridružimo.
Ne pada mi na pamet. Nikada na ulicu zajedno sa ubicama Djindjića, nikada u protest sa nelustriranom policijom, nikada u protest sa Miloševićevim saradnicima i omiljenim opozicionarima, nikada sa onima koji su uvek bili njihovi, nikada više u novi rat.
Da me ne razumete pogrešno, baš me briga za Mek Donalds, ali smatram kukavičkim i opasnim pripuštanje horde da juriša na tudju imovinu; razbijena stakla nisu strašna, strašno je ono kuda vodi taj put, strašan je obračun sa istinom i stvarnošću, strašno je kad nasilnici kidišu, a niko nema ni malo hrabrosti i razuma da pokuša da zaustavi ono što se možda još uvek i uz veliki napor zaustaviti može.
Predsednik, koga smo za kosu izvukli i spasili od davljenja, pozove na miting, pa pobegne u Rumuniju, nemajući hrabrosti ni vizije da izadje i kaže jednom – ljudi, dosta! Boris Tadić danas beži da ne bi rekao ono što bi morao i na šta je obavezan – nije vam dosta rata, paljevine, iseljavanja, izolacije, nije vam dosta nasilja, poniženja, mrlja na savesti, ratne sirotinje? Nije nam dosta mitingovanja, dogadjanja naroda, huškačkog novinarstva, plaćenika svake vlasti što tudju decu guraju u rat? Nije vam dosta balvan revolucije, “spontanog okupljanja naroda”, organizovanog izvlačenja ljudi na ulicu, medijske manipulacije decom i tudjom nesrećom? Nije dovoljna Djindjićeva glava, mora li još koja da padne, da se opet svi otreznimo i vidimo šta nam se sprema?
Na ulicu nas danas zove Nikolić, ratnik devedesetih, onaj Samarčić, taj opasan čovek što preti paljevinom i eksplozijama i Koštunica, najopasniji od svih, onaj koji sa nama nikada nije demonstrirao, pa ni u noći petog oktobra, jer se uvek “gadio ulice”, onaj što je postao premijer puzajućim državnim udarom, kome danas želi da da završni potez. Demokrate su se razbežale, da ih neko slučajno ne bi naterao da se jednom konačno opredele, pobegla im je čak i mafijaška udovica, što je danas pesmom mogla masu da podoji, škole ne rade, vlast je u transu, normalan svet u strahu: ljudi, šta nam je?
Ne dozvolite deci da izadju na ulicu, ovo nije njihov rat. Ostanite kod kuće, da čuvate ono malo razuma što je preostalo i snagu da se spasu institucije na koje se danas u potaji juriša. Ne dajte im da pobede onako kako jedino mogu – silom i zločinom, pazite se ljudi, dolazi mart. Mesec koji Srbiji zlo nosi.
Blog B92, 21.02.2008.
Peščanik.net, 21.02.2008.