Nalazi istraživanja o percepcijama devedesetih među mladima u Srbiji
Prošle jeseni, neposredno pred početak studentskih protesta, u saradnji sa inicijativom Muzej devedesetih sproveli smo istraživanje percepcija devedesetih među mladima od 18 do 30 godina u Srbiji. Prethodna istraživanja su pokazala da mladi ne znaju dovoljno o ovoj deceniji, a naročito faktografiju sukoba – događaje, datume, ličnosti i mesta. U svom istraživanju želeli smo, ipak, nešto drugo – da razumemo kako izgleda psihološka predstava o devedesetim, kako one, u odsustvu znanja i činjenica, deluju mladima.
Osnovna kolektivna sećanja o devedesetim među mladim generacijama, rođenim nakon ove dekade, kristalno su jasna. Za mlade, devedesete predstavljaju mračno doba – doba rata, nemira, siromaštva, kriminala i propasti. Oličenje devedesetih je Slobodan Milošević, koga velika većina karakteriše u negativnom smislu. Kolektivna sećanja uključuju rat, sukobe, genocid, sankcije, nemaštinu, krizu, kriminal, korupciju, društveno propadanje, zaodenute u kič, šund i šuškave trenerke. Kako bi rekao jedan naš sagovornik, najbolja stvar u vezi sa devedesetim je to što on tada nije postojao. Iako ima izvesnih varijacija u tome kako mladi sa različitim političkim orijentacijama procenjuju devedesete, ipak u ovim osnovnim percepcijama pronalazimo priličan konsenzus. Štaviše, u očima mladih generacija, devedesete se nisu završile. Mladi koji su učestvovali u našem istraživanju prepoznaju vrlo jasan kontinuitet tih godina sa vremenom u kome živimo. Devedesete žive na različite načine, najočiglednije kroz identične ljude na političkim pozicijama i u medijima, ali, još važnije, žive su u smislu identičnih problema i narušenih društvenih vrednosti.
Posebno bolan način na koji se doživljava kontinuitet sa devedesetima jeste iskustvo opterećenosti istorijom. Mladi su nam opisali taj doživljaj kao svest o tome da se loša dela iz prošlosti na neki način negativno odražavaju i na njihove generacije. Deo njih promišljao je i osećaje kolektivne odgovornosti u vezi sa zločinima iz ratnih sukoba. U najširem smislu, kod mladih ispitanika se javlja opšta zabrinutost zbog negativne evaluacije njihovog današnjeg identiteta, naročito od strane ljudi iz drugih zemalja. Iz perspektive socijalne psihologije, ovo je jasan primer kompromitovanih, fragilnih identiteta. Povrh individualne traumatizacije koju donose ratovi i nasilje, u njima stradaju i socijalni identiteti. Iskustva počinilaca, žrtava ili (najčešće) obe uloge u konfliktima narušavaju psihološke funkcije ovih identiteta. Nakon konflikata, jedan od ključnih izazova, koji zahvata i generacije rođene nakon njih, jeste da se identiteti reinterpretiraju i prevrednuju na takav način da i dalje omogućavaju doživljaj vlastite vrednosti.
Mladi u našem istraživanju takođe su izrazili privrženost tradicionalnim identitetima, poput etničkog i religijskog, koja se možda ne oseća intenzivno ali seže duboko. Oni opisuju ovu privrženost kao nešto sa čime su odrasli i od čega se ne može lako odvojiti. Naročito je odnos prema religiji i crkvi naglašeno i nekritički pozitivan. Religija i crkva se izjednačavaju i doživljavaju kao nosioci pozitivnih vrednosti etničke grupe, nasuprot političarima koji ih zloupotrebljavaju. Mladi takođe prepoznaju izvesnu istorijsku nepravdu nanetu vlastitoj etničkoj grupi, kojoj se naročito brani isticanje nacionalizma i čije se žrtve ipak nedovoljno prepoznaju. Jasno je da mlade generacije osećaju potrebu za reinterpretacijom ovih identiteta. Međutim, kako ona može da izgleda u društvu u kome i dalje vlada konfliktni etos?
Učesnici u našem istraživanju su u velikoj meri saglasni da o devedesetima nedovoljno znaju i da te događaje nedovoljno razumeju. Jasno im je da postoje različite verzije istorije, koja je, svaka na svoj način, pristrasna. Ispitanici se međusobno razlikuju u tome koliko su spremni da se sa ovim verzijama suočavaju i u kojoj meri žele da istražuju. Tako, za jedan deo mladih, sam ovaj poduhvat deluje nemoguće – uvek će biti različitih verzija istorije i nikada nećemo moći da zaključimo šta se zaista desilo. Oni u taj lavirint ni ne žele da uđu. Za druge, koji su iz različitih razloga motivisani da istražuju i bolje razumeju, zaključak je, opet, vrlo sličan. Opisuju da je sve to vrlo konfuzno i da ostaju bez jasne i jednoznačne slike u vezi sa dešavanjima devedesetih, a naročito ratovima. Deluje kao da iz tog lavirinta nema izlaza. Mladi osećaju da je, radi budućnosti, potrebno na neki način usaglasiti te različite verzije istorije, kao i da je potrebno ispraviti nepravde iz prošlosti. Međutim, oni nisu sigurni ko i kako to treba da učini. Prilično su ubeđeni samo u to da njihove generacije ne treba da snose posledice prošlosti.
Ključni problem je u tome što mladi koji to žele nemaju pouzdane sagovornike koje bi doživeli kao nepristrasne. O devedesetima su najviše slušali od roditelja i rođaka, koje (osnovano) doživljaju kao pristrasne i samim tim nedovoljno pouzdane izvore. U školi se o devedesetima uglavnom nije govorilo. Ovde se javlja jedan problem još važniji od nedostatka informacija. Mladi u relativno velikoj meri izražavaju zabrinutost da se preispitivanje zvaničnih i jednostranih priča o prošlosti doživljava kao nelojalnost grupi. Čini se da upravo ovde prepoznajemo ključni psihološki konflikt: kako reinterpretirati identitet ako se upravo to doživljava kao akt izdaje vlastite grupe. Očigledno je da se ove dve stvari moraju razvezati – mladi moraju da se osete u dovoljnoj meri bezbedno da postavljaju pitanja i preispituju, a da ne budu označeni kao nelojalni grupi, drugim rečima, kao izdajnici. Mogućnost kritičkog osvrta na istoriju nije samo teorijski važna. Naše istraživanje pokazuje jasnu vezu između odnosa prema prošlosti i aktuelnih društvenih odnosa, naročito odnosa prema drugim etničkim i religijskim grupama. Oni ispitanici među mladima koji su u većoj meri defanzivni u pogledu na devedesete, iskazuju veći etnocentrizam, distancu prema nizu grupa na prostoru bivše Jugoslavije, kao i sklonost delegitimizaciji „novijih“ etničkih grupa.
Nalazi našeg istraživanja, potkrepljeni i društvenim događajima koji su mu sledili u poslednjim mesecima, pružaju i izvesnu dozu optimizma. Kao pozitivne aspekte odnosa prema devedesetima kod mladih bih istakla izostanak lične netrpeljivosti prema susednim narodima. Uprkos jasnim pokušajima da se ova netrpeljivost raspiruje i instrumentalizuje od strane vlasti, rekla bih da je mladi pretežno doživljaju kao nešto što nije u skladu sa njihovim ličnim iskustvom. Dalje, oni prepoznaju političku zloupotrebu nacionalizma i možemo da kažemo da je u njihovoj generaciji svakako podriveno poverenje u ljude na vlasti i u javnoj sferi koji se deklarišu kao čuvari patriotizma. Najzad, bar u začetku postoji svest o opterećenosti, fragilnosti identiteta, koja bi mogla da motiviše na kritičko preispitivanje.
U zaključku, generacije koje odluče da vode rat ostavljaju budućim generacijama u amanet ozbiljne psihološke povrede i fragilne identitete. Nema tih rodoljubivih pesama i lekcija o patriotizmu, slavljenja prirodnih lepota naše zemlje i sportskih uspeha koji bi bili u stanju da ove rane zaleče. Jedini lek je onaj najteži – suočavanje sa prošlošću, ulogom vlastite grupe u ratu i mogućnost da se, na osnovu vlastitog razumevanja i promišljanja, zauzme svoj stav prema prošlosti. Kako bi se ovaj lek primenio, mladima su potrebne pouzdane i proverene činjenice ali, pre svega, dozvola da pitaju, preispituju, naročito da postavljaju ona krajnje nezgodna pitanja, a da ne budu proglašeni izdajnicima nacije.
Ovo istraživanje je sprovedeno u saradnji Muzeja devedesetih i Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Vodila ga je Marija Branković, naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i vanredna profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. U njemu su učestvovali i Nevena Mijatović i Aleksandar Milovanović, istraživači Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Ana Radaković, istoričarka, učestvovala je u pripremi istraživanja ispred Muzeja devedesetih. Istraživanje je imalo dve faze i uključilo je kombinaciju kvalitativnih i kvantitativnih metoda. Najpre su sprovedene dve diskusije u fokus-grupama, u Novom Sadu i Beogradu, koje su omogućile kvalitativno i dubinsko istraživanje tema od interesa. Zatim, sprovedeno je anketno istraživanje na prigodnom uzorku od 1393 učesnika, kako bi se proverila mogućnost generalizacije nalaza iz kvalitativnog dela, i kako bi bile ispitane veze između percepcija prošlosti i aktuelnih društvenih stavova. Naglašavamo da uzorak nije nacionalno reprezentativan, to jest bio je usmeren na potencijalnu publiku Muzeja devedesetih (u većoj meri obuhvatio je mlade iz urbanih sredina, obrazovanije od proseka) ali jeste bio rodno balansiran i heterogen u pogledu ideoloških orijentacija.
Realizovano u saradnji sa Pro Peace.
Peščanik.net, 22.05.2025.
