Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Razmišljajući o aktuelnoj debati o spornim sadržajima udžbenika istorije prisetila sam se jednog sociopsihološkog eksperimenta, koji je sproveden pre nekoliko godina u Izraelu. Istraživače je zanimalo koliko ispitanici podržavaju nasilna sredstva rešavanja izraelsko-palestinskog konflikta. Međutim, pre nego što su ih ovo pitali, jednu grupu ispitanika (Jevreja) su podsetili na stradanja u Holokaustu, koji je predstavljen kao zločin protiv jevrejskog naroda. Drugoj grupi ispitanika takođe su prikazani podsetnici na Holokaust, ali je on predstavljen kao zločin protiv univerzalnih principa čovečnosti. Nalazi su jasno pokazali da su ispitanici koji su podsećani na Holokaust kao zločin protiv jevrejskog naroda u većoj meri podržavali nasilna rešenja aktuelnog konfikta (Hirschberger, Pyszczynski, & Ein-Dor, 2010). I dok apsolutno nije sporno da Holokaust jeste bio usmeren protiv Jevreja kao etničke grupe, to ipak ne znači da, kada se danas o njemu diskutuje, ova etnička perspektiva mora da bude jedina ili isključivo značajna. Ovaj primer dobro ilustruje važnu poentu: način na koji se interpretiraju istorijski događaji može bitno da oblikuje viđenje aktuelnih društvenih dešavanja. Ako jedna mala eksperimentalna indukcija može da napravi ovakvu razliku, zamislite šta može da učini višegodišnja i sistematska nastava istorije.

Srećom, ne moramo puno da zamišljamo, jer već postoji obilje istraživanja u oblasti socijalne i političke psihiologije koja su se bavila ulogom obrazovanja kao agensa socijalizacije političkih stavova. Udžbenici se u tom smislu mogu označiti kao formalni – institucionalni prenosioci kolektivnih sećanja (reprezentacija prošlosti), a školska nastava, naročito nastava istorije, kao arena u kojoj se oblikuju ne samo razumevanja istorijskih događaja, već i razumevanje značaja tih događaja za opažanje aktuelnih društvenih odnosa (Paez & Liu, 2015). Da je reprezentacija prošlosti od značaja za razumevanje sadašnjosti govori i istraživanje sprovedeno u Bosni i Hercegovini, koje je pokazalo da mladima iz različitih etničkih grupa istorija pruža utemeljenje za to kako razumeju specifičnost svog etničkog i religijskog identieteta (Hronesova, 2012). Za procese formiranja identiteta nije se pokazala značajom samo percepcija bliske prošlosti i konflikta, već i društvene predstave o udaljenijoj istoriji, sve do (i naročito) vremena otomanske vladavine na Balkanu.

U aktuelnoj debati koju je na ovom sajtu pokrenuo istoričar Aleksandar R. Miletić, jedan nivo je vezan za pitanje objektivne selekcije i interpretacije istorijskih izvora, tj. opštije uzev naučne objektivnosti spornog udžbenika profesora Radoša Ljušića. Međutim, debata se ne iscrpljuje na ovom, usko stručnom, nivou upravo zato što nastava istorije ima bitne implikacije za proces obrazovanja i vaspitanja uopšte. U ovom prilogu fokus je upravo na implikacijama specifičnih reprezentacija istorije za procese socijalizacije identiteta, percepcija vlastite i drugih grupa i političkih stavova.

Pogledajmo neke odlike ovih reprezentacija. Jedan od najupadljivijih elemenata je kreiranje grandiozne i nekritički pozitivne predstave o vlastitoj grupi. Ovakva slika se postiže selektivnošću u predstavljanju istorijskih činjenica. Uzmimo na primer analizirane predstave o ustancima protiv turske vlasti u Srbiji početkom 19. veka. Dok se vrlo detaljno i čak dramatično izveštava o odmazdi turskih vlasti prema srpskom stanovništvu („Beograd je kao i godinu dana ranije bio ljudska kasapnica, gnezdo užasa i strahota…“), istovremeno se zanemaruju ili umanjuju zločini koje su srpski ustanici počinili u pobunama, na primer pogrom muslimanskog stanovništva iz 1807. Zajedno sa uspostavljanjem nekritički pozitivne slike o vlastitoj grupi ide i samoviktimizacija: uvažavanje isključivo žrtava iz vlastite grupe, naglašavanje da je druga grupa ta koja je činila zločine i bila nepravedna prema našoj grupi. Ova tendencija je jasno ilustrovana primerom tretmana muslimanskih žena, čiji status robinja koje su ustaničke vojvode „uzimali“ za žene ili naložnice, ne biva sagledan ni sa trunkom empatije, niti upoređivan sa sličnom sudbinom srpskih žena. Prećutkivanje da postoje žrtve i na drugim stranama prošlih konflikata vodi stvaranju predstave o tome da je vlastita grupa ta koja je „stradala“ tokom istorije, koja se onda daje upotrebiti kao opravdanje za postupke u aktuelnim ili istorijski bliskim konfliktima.

Drugo lice predstave o vlastitoj grupi kao superiornoj je delegitimizacija drugih grupa: njihovo predstavljanje u isključivo negativnom svetlu, dovođenje u pitanje njihove moralnosti, sve do nivoa dehumanizacije, to jest umanjivanja ljudskosti. Primeri iz analize udžbenika ukazuju na takve negativne karakterizacije. U ovom smislu su naročito problematične neopravdane generalizacije koje je A. Miletić istakao u svojoj analizi, koje podrazumevaju da se postupci konkretnih istorijskih aktera generalizuju na sve pripadnike određene etničke grupe u datom istorijskom trenutku. Na primer, u udbženiku se navodi ovakva konstatacija: „Pravoslavlje, Rusija i Srbija, tri su bitna činioca u povesti Crne Gore. Crnogorci su se kleli u sva tri, ali nikada iskreno, već prema potrebama“. Slične generalizacije možemo uočiti u prikazu ljudi koji su prihvatili islam, a za koje se navodi sledeće „Renegat postaje nehotice fanatikom svoje nove religije samo da bi pred samim sobom opravdao svoje otpadništvo“. U oba primera nalazimo neopravdane generalizacije na čitave grupe (primetite izabrane oblike reči Crnogorci i renegat, ne kao posebna osoba već kao generički pojam), koje se zatim lako daju generalizovati i kroz vreme, to jest na pripadnike iste grupe danas, nakon nekoliko vekova od događaja koji se opisuju. Ovakva ekstrapolacija je i podržana npr. navodima da je u svesti naroda ostala negativna predstava „o svojim sunarodnicima koji su primili islam, i kao konvertiti morali da dokazuju svoju pravovernost“. Ovakve tvrdnje predstavljaju neposredno podučavanje stereotipnom viđenju društvenih grupa i sasvim konkretnim sadržajima stereotipa.

Štaviše, opisanim reprezentacijama istorije se podstiče ideja o istorijskom kontinuitetu grupa, svojevrsnom stapanju prošlosti i sadašnjosti, čime se podržava esencijalizacija grupnih karakteristika i identiteta. Ona podrazumeva razumevanje grupnih identiteta kao duboko ukorenjenih u istorijskim tradicijama date grupe, što se kroz psihološke procese atribucije veoma lako prevodi i u termine genetskih dispozicija. Istraživanja nam pokazuju da je u našoj zemlji, kao i u regionu, veoma rasprostranjeno ovakvo viđenje grupnih identiteta. Tako, pojedinačni pripadnici određenih grupa opažaju se kao da poseduju određene osobine ličnosti samo zato što su pripadnici tih grupa, osobine koje se ocenjuju kao duboko ukorenjene i čak nasleđene. Ako etničke grupe poseduju svoje specifične osobine, koje su u velikoj meri predoređene, time se osnažuje ideja o nepromenljivosti grupa i potcrtava linija razgraničenja između Nas i Njih. Ukoliko tome dodamo zapažanje da su stereotipi o vlastitoj grupi isključivo pozitivni a o drugima naglašeno negativni, efekti po političku socijalizaciju su vrlo ozbiljni. Jasno je da ovakva esencijalizacija karakteristika grupa pruža istorijsko, to jest tobože naučno objašnjenje stereotipnih predstava o drugim grupama i pruža im naučni legitimitet. U skladu sa tim, sociopsihološka istraživanja pokazuju da razumevanje socijalnih identiteta kao esencijalizovanih, duboko ukorenjenih i nasleđenih, predviđa viši nivo predrasuda prema drugim (tradicionalno „neprijateljskim“) grupama.

Kakvi su efekti opisanih reprezentacija istorije? Pre svega, treba naglasiti da su opisane crno-bele i rigidne reprezentacije epistemološki neutemeljene. Najjednostavnije rečeno, one ne odgovaraju stvarnosti, koja je svakako kompleksna, komplikovana i sa mnogim nijansama i mogućim perspektivama na iste događaje. Kada ovo tvrdim, oslanjam se na ekspertski sud A. Miletića iznet u analizama, ali i na vlastito bazično razumevanje istorijske realnosti. Ukoliko istorija naše zemlje i naše nacije ne predstavlja ekstremni izuzetak od čitave istorije čovečanstva, sigurno je da u njoj možemo pronaći primere i dobrih i loših događaja, i grešaka i zločina. Stoga, izbor da se o ovim aspektima ne govori sigurno nije nesporan, pogotovo za jednu naučnu disciplinu kojoj društvena uloga nalaže kritički pristup stvarnosti i raširenim uverenjima.

U smislu užih obrazovnih ishoda ovakve pojednostavljene predstave o istoriji aktivno obeshrabruju razvoj kritičkog mišljenja uopšte i specifično kritičkog sagledavanja istorije. Različiti autori naglašavaju da nekritičko usvajanje narativa o konfliktu ima pogubne posledice po razvoj centralnih veština istorijskog mišljenja kao što su poimanje istorijskog značaja, promene i kontinuiteta, višestrukosti uzroka i posledica, kao i razvoj multiperspektivnosti i empatije u sagledavanju istorije (Paez, Bobovic, & Liu, 2017; Psaltis et al. 2017). Dalje, ovakav pristup pisanju udžbenika istorije i istorijskom obrazovanju ima značajne političke implikacije u tome što podučava uverenjima koja legitimizuju konflikt i doprinose održavanju konflikta. Davanjem legitimiteta nauke grandioznoj predstavi o vlastitoj grupi i negativnim predstavama o drugim grupama razvija se takozvani etos konflikta (Bar-Tal, 2000). Naime, proučavajući dugi niz godina stavove u jednom društvu u stanju zamrznutog konflikta, Bar-Tal je prepoznao niz društvenih uverenja koja nastaju sa svrhom prilagođavanja na stanje konflikta, ali zatim i sama doprinose održavanju konflikta i sprečavaju pokušaje pomirenja. Istraživanja su pokazala da, na obe strane konflikta, oslanjanje na etos konflikta podstiče negativne percepcije i osećaj ugroženosti od strane druge grupe, bez obzira na stepen izloženosti negativnim događajima. Takođe, u skorom istraživanju koje je sprovedeno i u našoj zemlji, pokazano je da usvajanje tzv. master narativa o konfliktu vodi opažanju druge grupe kao pretnje i nižem poverenju u drugu grupu, koje predstavlja jedan od ključnih preduslova procesa pomirenja (Psaltis, Franc, Smeekes, Ioannu, & Žeželj, 2017).

Treba, naravno, napomenuti da je praktično nemoguće izolovano proučavati u ovom smislu efekte nastave istorije ili efekte onoga što piše u jednom udžbeniku – nesporno je da značajne uloge u održavanju konfliktnog etosa igraju i masovni mediji, naročito diskurs političara, kao i socijalizacija u porodici i grupi vršnjaka. Međutim, ovo zapažanje samo potcrtava značaj kritičkog sagledavanja istorije u udžbenicima i nastavi. Nastava istorije, naročito u srednjoj školi, odvija se u formativnom periodu za razvoj političkih stavova. Sem u relativno retkim slučajevima učenika koji nastave sa studijama društvenih nauka, mladi ljudi će u kasnijem životu retko imati toliko prilika da uče i razmišljaju o istorijskim događajima, naročito iz kritičke perspektive koju javni diskurs veoma obeshrabruje. Stoga im tu priliku ne treba uskratiti.

Najzad, da li bi ovakav kritički pristup nastavi istorije imao za efekat razvoj tzv. autošovinizma? Ovaj koncept se pojavio u aktuelnoj debati, a inače se popularno koristi u značenju mržnje prema vlastitoj grupi. Kako pokazuju sociopsihološke analize, preispitivanje konfliktnog etosa ne podrazumeva odbacivanje patriotizma ili pozitivne vezanosti za svoju grupu. Ono podrazumeva kritičnost i objektivnost u sagledavanju vlastite grupe, kao i humanizaciju drugih grupa, i sveopštu povećanu osetljivost i kompleksnost u sagledavanju socijalnog sveta. Upravo suprotno intencijama da se obrazuju generacije mladih patriota, promovisanjem grandiozne slike o vlastitoj grupi generacije mladih se obrazuju da usvajaju jednu nerealistično pozitivnu i krhku predstavu o sebi. Ovakav identitet zapravo nije oslobađajući, već vrlo fragilan – osetljiv je na pretnje i (što se može videti i iz reakcija na aktuelnu debatu) vrlo odbacujući na bilo kakav poziv na samokritičnost. Tako, mlade učimo da moraju da prihvate identitet kakav su im drugi skrojili (jer su navodno takvi rođeni) i da ga po svaku cenu brane, a da napadaju svakog ko se usudi da ga kritikuje. U sociopsihološkoj literaturi ovakav mentalni sklop naziva se „opsadnim mentalitetom“ (siege mentality). Složićemo se da ovo ne liči na opis slobodnih i slobodoumnih mladih ljudi.

S druge strane, kada bismo na časovima istorije učili mlade ljude da osveste kako dominantni narativi oblikuju njihovo razumevanje društvenih i istorijskih odnosa, obrazovali bismo mlade oslobođene „robovanja“ prošlosti i slobodne da sagledavaju svoje društvo racionalno i pametno. Kroz razvijanje predstava o etničkoj grupi kao „organskoj“ zajednici utemeljenoj u istoriji kao da se mladima želi poručiti da moraju da prihvate i odgovornost za sve loše što se u prošlosti grupe desilo. Čini mi se da nije na odmet ponoviti da mladi nisu i ne treba da budu nosioci odgovornosti za bilo kakve događaje iz prošlosti. Oni treba da imaju slobodu da uče o prošlosti, i dobroj i lošoj, i da im to pomogne da odluče kakvi ljudi žele da budu danas. Ova odluka je njihova odgovornost, a odgovornost društva i obrazovnog sistema je da im takvu priliku omogući. Sigurna sam da ih ovo neće voditi „autošovinizmu“, već naprotiv, mnogo racionalnijem i utemeljenijem sagledavanju istorije i sadašnjosti, koje je korisnije i za njih same kao i za druge sa kojima žive. Naravno, sve do sada rečeno važi samo ukoliko su racionalnost, kritičko mišljenje i tolerancija ciljevi koje želimo da postignemo obrazovanjem. Sudeći po Strategiji obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, jesu. Dakle, ili menjajmo udžbenike, ili menjajmo Strategiju.

Autorka je socijalna psihološkinja i potpredsednica CISiD-a.

Internet bilten Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD), 14.10.2017.

Peščanik.net, 18.10.2017.

Srodni linkovi:

Aleksandar R. Miletić – Drugi odgovor Čedomiru Antiću: o pravu na uvrede

Srđan Milošević – O nastavi istorije, politici, Evropskoj uniji i poganom jeziku

Aleksandar R. Miletić – Odgovor Čedomiru Antiću

Aleksandar R. Miletić – Vidovdanska etika, poturčenjaci i milosnice

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU