Šokiran ubistvima koje su počinile jedinice SAD u invaziji Filipina i trabunjanjem o plemenitim namerama koje uvek pokriva zločine države, Mark Tven je očajavao nad ograničenjima satire. Objekat njegove frustracije bio je poznati general Funston. „Dobra satira na račun Funstona je nemoguća, jer je on njena inkarnacija”.
Setio sam se ovoga u avgustu 2008, tokom gruzijsko-osetijsko-ruskog rata, kada su se Džordž Buš, Kondoliza Rajs i ostala mnogopoštovana gospoda setila svetinje Ujedinjenih nacija, upozorivši Rusiju da bi, ukoliko „preduzme mere koje nisu u saglasnosti” sa principima UN, mogla biti isključena iz međunarodnih institucija. Suverenost i teritorijalni integritet svih nacija moraju biti poštovani – osim, naravno, onih koje SAD odluči da napadne: Irak, Srbiju, možda Iran; spisak je previše dug da bismo ga naveli u celini.
Uskoro im se pridružio i mlađi “ortak”, britanski ministar spoljnih poslova, Dejvid Miliband. On je optužio Rusiju da se bavi „diplomatijom 19. veka”, jer je izvršila napad na jednu suverenu državu, što Britanija nikada ne bi učinila. To jednostavno „nije način na koji se vodi međunarodna politika u 21. veku”, dodao je Miliband. Bio je to eho izjave njegovog „glavnog i odgovornog”, koji je mišljenja da je invazija na „suverene susedne države neprihvatljiva u 21. veku”. Meksiko i Kanada dakle mogu da odahnu, jer neće biti daljih aneksija njihovih teritorija. SAD napada samo države sa kojima se ne graniči. To je na svojoj koži 2006. iskusio i njen saveznik, Liban.
„Pouka ove priče postaje još zanimljivija” kaže Serž Halimi, „ako uzmemo u obzir i da je proamerički Sakašvili opozvao svojih 2.000 vojnika (koje je poslao da okupiraju Irak) da bi zaštitio sopstvenu zemlju”. To je bio najveći vojni kontingent u Iraku, izuzimajući naravno Ameriku I Britaniju.
Poznati analitičari su u horu podržali stav američkog predsednika. Farid Zakarija je aplaudirao Bušovoj izjavi da je rusko ponašanje neprimereno, za razliku od 19. veka „kada bi ruska invazija bila smatrana standardnim ponašanjem velike sile”. Moramo, dakle, osmisliti strategiju da Rusiju „privedemo civilizovanom svetu” u kome je vojna intervencija nepojmljiva.
Kris Paten, bivši komesar EU za spoljne poslove, predsednik britanske konzervativne stranke, rektor univerziteta u Oksfordu i član gornjeg doma britanskog parlamenta rekao je da je reakcija zapada „takva da i kod najvećeg cinika proizvodi nevericu.” Paten ovde misli na evropsku neodlučnost da stane na put ruskim liderima koji „poput careva iz 19. veka šire sferu uticaja preko svojih granica.”
Paten je u pravu kada pravi razliku između Rusije i SAD, globalne supersile koja je odavno prevazišla stadijum širenja sfere uticaja preko svojih granica. SAD je proširila sferu svoga uticaja na celu planetu. Ova supersila aktivno sprovodi svoje želje u skladu sa Klintonovom doktrinom da Vašington ima pravo na upotrebu vojne sile radi zaštite svojih vitalnih interesa, kao što je „bezuslovan pristup glavnim tržištima, energetskim izvorima i strateškim resursima.” U praksi, SAD pokreću vojnu silu i za mnogo manje od toga.
Naravno, ovu doktrinu nije izmislio Klinton. Njeno poreklo vuče korene iz principa globalne dominacije koji su formulisani još posle Drugog svetskog rata. Tada je odlučeno da je glavni cilj SAD „neprikosnovena sila” kojom ima pravo da „limitira suverenost” onih država koje stanu na put njenim globalnim planovima. Preduslov za sprovođenje ovog plana bio je „program ponovnog naoružanja”, koji će omogućiti „vojnu i ekonomsku nadmoć SAD”.
Ovaj plan je duboko usađen u amerićke institucije i nadživeo je sve smene u Beloj kući. Nije ga uzdrmao ni odlazak najvećeg rivala sa globalne scene. Umesto da prihvate ponuđene dividende konačnog mira, menadžeri ove doktrine pronašli su nove izazove. Tako je Ronald Regan navukao kaubojske čizme i proglasio nacionalnu uzbunu, jer je nikaragvanska vojska na samo dva dana od Harlingena u Teksasu i postoji opasnost da njihove horde „pregaze SAD i otmu nam ono što je naše.” Tim rečima je i Lindon Džonson apelovao na produžetak rata u Vijetnamu. Najgore od svega je što ljudi od moći često i misle to što govore.
Vratimo se naporima da se Rusija uzdigne do standarda civilizovanog sveta. Sedam članica grupe industrijalizovanih zemalja, G8, „osudilo je intervenciju” Rusije, koja je takođe članica G8, ali ne razume svu ozbiljnost anglo-saksonskog otpora intervencijama. Evropska unija je održala specijalno vanredno zasedanje na kojem je osudila ruske zločine. Tema prethodnog specijalnog zasedanja bila je invazija na Irak, ali na njemu nisu bile izgovorene takve osude.
Rusija je tražila vanrednu sednicu Saveta bezbednosti, ali o tome nije postignut konsenzus jer, kako su otkrile neke diplomate SB, SAD, Britanija i još neke države nisu podržale tekst rezolucije koji obe strane poziva „da se odreknu upotrebe vojne sile”.
Džordž Orvel ovu vrstu reakcija objašnjava kao „indiferentnost prema realnosti nacionalista, koji ne samo što ne osuđuju zločine sopstvene strane, već imaju neverovatan kapacitet da te zločine ni ne primećuju”.
Osnovne činjenice sukoba u Gruziji su uglavnom poznate. Južnu Osetiju, kao i mnogo važniju Abhaziju, predao je rodnoj mu Gruziji lično – Staljin. Zapadni lideri u stvari strogo upozoravaju da se Staljinove direktive moraju poštovati uprkos protivljenju Oseta i Abhaza. Te provincije su uživale relativnu autonomiju do raspada SSSR. 1990. gruzijski ultra-nacionalistički predsednik Zvijad Gamsakurdija ukinuo je autonomne pokrajine i napao Južnu Osetiju. Posledica tog rata bila je 1.000 mrtvih, desetine hiljada izbeglih, dok je glavni grad Tsinvali bio „razrušen i napušten” (New York Times).
Malobrojne ruske jedinice su, u to vreme, nadgledale primirje koje je 7. avgusta 2008. prekinuo gruzijski predsednik Sakašvili kada je izdao naređenje za napad. Prema iskazima „velikog broja svedoka”, kako piše Times, gruzijska vojska je „raketama i artiljerijom počela da bombarduje civilne delove Tsinvalija, kao i ruske baze”. Predvidivi ruski odgovor bio je da gruzijsku vojsku protera iz Južne Osetije, kao i iz dobrog dela Gruzije, da bi kasnije svoje trupe delimično povukla prema granici sa Južnom Osetijom. Posledica ovoga bila je veliki broj žrtava i zločina. Kao i uvek, najviše stradaju nevini.
Rusija je u prvi mah izvestila da je u gruzijskom napadu ubijeno deset ruskih mirovnjaka. Zapad nije reagovao, što je takođe bilo očekivano. Nije bilo reakcija ni kada je 1982. Aviation Week preneo vest da je 200 Rusa ubijeno u Libanu, kao posledica invazije koja je za sobom ostavila 15-20.000 mrtvih, a koju je podržala SAD sa isključivim motivom da dodatno osnaži izraelsku kontrolu okupirane Zapadne obale.
Osetini koji su bežali na sever su „uglavnom”, prema londonskom Financial Times-u, „bili mišljenja da je prozapadni gruzijski predsednik Sakašvili pokušao da zbriše njihovu enklavu”. Osetijske snage, pod nadzorom Rusije, zatim su brutalno proterale Gruzijce. „Gruzija tvrdi da je invazija bila odgovor na ruski napad koji je već bio u toku”, pisao je New York Times, ali ni nekoliko nedelja kasnije „nema nezavisnih dokaza, osim gruzijskog insistiranja, da je ta verzija događaja tačna, odnosno da je ruska vojska već napadala Gruzijce u trenutku gruzijske invazije”.
U Rusiji, prema Wall Street Journal-u, „preovlađuje mišljenje među institucijama, zvaničnicima i analitičarima da je administracija Džordža Buša ohrabrila Gruziju, svog saveznika, da započne konflikt da bi prouzrokavala međunarodnu krizu sa ciljem da se pomogne predsedničkom kandidatu republikanske stranke, senatoru Džonu Mekejnu”.
Nasuprot tome, francuski autor Bernar-Anri Levi, u časopisu New Republic, piše kako „niko ne može da ospori činjenicu da je predsednik Sakašvili odlučio da reaguje kada više nije imao izbora, i kada je rat već bio počeo. Uprkos činjenicama koje svim dobronamernim posmatračima moraju biti očigledne, mnogi mediji su požurili sa ocenom da su Gruzijci bili podstrekači i da su neodgovorno isprovocirali sukob”.
Ruska propagandna mašinerija je napravila grešku, jer je prezentovala dokaze koji su brzo i lako bili pobijeni. Njihovi zapadni parnjaci su se, mudro, više oslonili na izjave autoriteta poput Levija, koji je osudio zapadne medije za ignorisanje „činjenica koje svim dobronamernim posmatračima moraju biti očigledne”, ističući da bi njihova lojalnost sopstvenim zemljama morala biti dovoljna da se sazna Istina. Mnogi ozbiljni analitičari bi se složili sa njim.
Rusija, prema BBC-u, gubi „propagandni rat”, dok Vašington i saveznici uspevaju da „ruske akcije prikažu kao agresiju, a da istovremeno smanje značaj gruzijskog napada na Južnu Osetiju 7. avgusta, koji je bio katalizator za ruske operacije”, iako „ima indikacija iz Južne Osetije da je gruzijski napad bio sveobuhvatan i štetan.” Rusija „još nije naučila da igra medijsku igru,” zaključuje BBC. To je sasvim prirodno. Propaganda postaje sofisticiranija u slobodnim zemljama, jer država u njima gubi mogućnost da građane kontroliše putem sile.
Neuspeh Rusije da predoči pouzdane dokaze delimično je opovrgnuo Financial Times, koji je saznao da je Pentagon nešto pre napada 7. avgusta intenzivno obučavao gruzijske specijalne jedinice, što bi moglo da „potvrdi tvrdnje Vladimira Putina, ruskog premijera, da su SAD orkestrirale rat u gruzijskoj enklavi”. Tu obuku su delom pružile specijalne jedinice SAD, koje su regrutovane od strane privatnih vojnih ugovarača, uključujući kompaniju MPRI koju je, prema pisanju FT-a, „Pentagon koristio i 1995. za obuku hrvatske vojske pre njihovog napada na etnički srpsku Krajinu, napada koji je kao rezultat imao 200.000 izbeglih i raseljenih lica u jednom od najgorih primera etničkog čišćenja u balkanskim ratovima”.
Čišćenje Krajine koju su podržale SAD (ukupan broj se procenjuje na oko 250.000 izbeglih, uz veliki broj ubijenih) je verovatno najgori primer etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata. Sudbina tog pogroma u zvaničnoj istoriografiji je predstavljena objektivno koliko i Trocki u staljinističkoj Rusiji, iz jednog prostog i sasvim dovoljnog razloga: jer nije u skladu sa neophodnim imidžom plemenite SAD u borbi protiv srpskog zla.
Broj ljudskih žrtava u kavkaskom ratu iz avgusta 2008. podložan je različitim procenama. Mesec dana nakon događaja, Financial Times se poziva na ruske izvore koji kažu da je „poginulo najmanje 133 civila, kao i 59 ruskih mirovnjaka”, dok je posledica ruskog kontranapada na Gruziju, opet po FT-u, 215 mrtvih Gruzijaca uključujući 146 vojnika i 69 civila. Dodatne informacije se očekuju u skoroj budućnosti.
U pozadini uočavamo dve ključne stvari. Prva je kontrola naftovoda i gasovoda prema Azerbajdžanu i centralnoj Aziji. Klinton je Gruziju izabrao da bi zaobišao Rusiju i Iran, što je kao rezultat imalo militarizaciju Gruzije. Gruzija je „naše veliko i strateški važno preimućstvo”, primećuje Zbignjev Bžežinjski.
Zanimljivo je kako analitičari postaju manje suzdržani kada treba objasniti prave motive SAD u ostatku regiona. I to u trenutku kada izgovor o „pretnjama SAD i neophodnosti da se širi sloboda i demokratija” toliko bledi da je sve teže opravdati ostanak u Iraku i ignorisati zalaganja iračke vlade da okupacione vojske konačno napuste zemlju. Urednici Washington Post-a kritikuju Baraka Obamu zbog toga što Avganistan vidi kao „centralni front” SAD, podsećajući ga da je Irak taj koji „leži u geopolitičkom centru Bliskog istoka i poseduje gotovo najveće svetske rezerve nafte”, pa je avganistanska „strateška važnost manja od iračke”. Priznanje stvarnih razloga za napad na Irak je uvek osvežavajuće, čak i kada stiže prekasno.
Druga ključna tema je širenje NATO na istok, koju je Džordž Kenan 1997. opisao kao „najveću grešku američke politike u celom post-hladnoratovskom periodu. Ta odluka će ojačati nacionalističke, anti-zapadne i militarističke snage u Rusiji. Biće to veliki udarac razvoju ruske demokratije, a odnosi između istoka i zapada ponovo će se odvijati u atmosferi hladnog rata”.
Dok se SSSR raspadao, Mihail Gorbačov ja napravio ustupak koji je bio zaprepašćujući u svetlu skorašnje istorije i strateške realnosti: složio se da ujedinjena Nemačka pristupi neprijateljskom vojnom paktu. Ovaj „nečuveni ustupak” naišao je na odobravanje zapadnih medija, NATO, i predsednika Buša Prvog, koji ga je nazvao primerom „državništva, u najboljem interesu svih zemalja Evrope uključujući i Sovjetski Savez”.
Gorbačov je pristao na ovaj nečuveni ustupak na osnovu „obećanja da se NATO neće širiti dalje na istok ni za jedan inč, kako se doslovce izrazio državni sekretar Džim Bejker”. Ovo je bio citat Džeka Matloka, vodećeg eksperta za Sovjetski Savez pri Savetu za spoljnu politiku i ambasadora SAD u Rusiji ključnih godina od 1987. do 1991. Ovaj citat potvrđuje i Strob Talbot, koji je bio najviši činovnik zadužen za istočnu Evropu u Klintonovoj administraciji. Na osnovu punog uvida u diplomatske spise, Talbot kaže da je „državni sekretar Bejker garantovao tadašnjem ministru spoljnih poslova SSSR, Eduardu Ševardnadzeu, u kontekstu previranja unutar SSSR povodom dozvole ujedinjenoj Nemačkoj da pristupi NATO paktu, da se NATO neće širiti na istok”.
Klinton je ubrzo prekršio taj dogovor i odbio predloge Grobačova da se hladni rat okonča partnerskim odnosima. NATO je odbio i ruski predlog da u regiji od Arktika do Crnog mora bude zabranjeno nuklearno naoružanje. To bi „ometalo planove NATO o svom daljem širenju”, kaže Majkl Mekgvajer, strateški analitičar i bivši planer u NATO.
Odbivši sve ove mogućnosti, SAD je zauzela trijumfalistički kurs koji je predstavljao pretnju za rusku bezbednost i igrao značajnu ulogu u ruskom ekonomskom i socijalnom kolapsu, čiji su rezultat bili milioni ljudskih žrtava. Taj proces je naglo eskalirao Bušovom naknadnom ekspanzijom NATO, povlačenjem iz važnih ugovora o smanjenju naoružanja, i njegovim agresivnim militarizmom. Matlok piše da bi Rusija možda i tolerisala inkorporaciju bivših ruskih satelita u NATO, da nije „bombardovana Srbija nakon čega je NATO nastavio da se širi. Ali postavljanjem raketnog štita u Poljskoj i pokušajima uključenja Ukrajine i Gruzije u NATO prekoračene su sve granice tolerancije, dok je insistiranje na priznavanju nezavisnosti Kosova bila poslednja kap. Putin je zaključio da ustupci koje Rusija čini SAD ne izazivaju reciprocitet, već će, naprotiv, biti upotrebljeni da se promoviše dominacija SAD u svetu. Iskoristio je prvu priliku da joj se odupre” – u Gruziji.
Klintonovi zvaničnici su obrazlagali da širenje NATO ne predstavlja vojnu opasnost i da je to benigni potez koji će bivšim satelitima Rusije omogućiti ulazak u EU (Talbot). Tu priču je teško progutati. Austrija, Švedska i Finska jesu u EU, ali ne i u NATO. Da je kojim slučajem Varšavski pakt preživeo i počeo da se širi na Latinsku Ameriku (da ne govorimo o Kanadi i Meksiku), SAD ne bi poverovale da je u pitanju lokalni skup Kvekera. Nema potrebe da analiziramo istorijat zločina SAD koji su počinjeni kako bi se prekinule uglavnom nebitne veze između Moskve i „naše male ovdašnje regije” (zapadne hemisfere), kako se izrazio sekretar rata, Henri Stimson, kada je objašnjavao potrebu za ukidanjem svih regionalnih sistema nakon Drugog svetskog rata, osim našeg koji, naprotiv, valja proširiti.
Kao da je želeo da naglasi ovaj zaključak, Vašington je, u sred krize na Kavkazu, izrazio zabrinutost da bi Rusija mogla ponovo da uspostavi vojne i obaveštajne veze sa Kubom, mada nivo tih veza nije ni blizu onima koje SAD trenutno ima sa Gruzijom.
Raketni štit nam je, takođe, predstavljen kao bezazlen, iako vodeći strateški analitičari objašanjavaju zbog čega ruski planeri i njega i njegovo lociranje mogu da shvate kao instaliranje baze koja je potencijalna pretnja ruskom sistemu odbrane. Ruska invazija na Gruziju je iskorišćena kao izgovor da se potpiše ugovor o postavljanju raketnog štita u Poljskoj „dajući kredibilitet ruskom argumentu, koji Vašington uporno negira, da je reč o sistemu kome je primarna meta Rusija”, smatra komentator AP-a, Dezmond Batler.
Matlok nije usamljen u mišljenju da je Kosovo bilo značajan faktor. „Priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije je opravdano principom da ugrožene manjine imaju pravo na secesiju – princip koji je Buš uspostavio na Kosovu,” piše Boston Globe.
Ali postoje i važne razlike. Strob Talbot priznaje da „postoji doza vraćanja ‘milog za drago’, zbog onoga što su SAD i NATO učinili na Kosovu pre devet godina”, ali insistira da je „analogija potpuno i suštinski pogrešna”. Niko nije u boljoj poziciji od njega da zna zašto je ova analogija pogrešna, a to je lucidno i objasnio u predgovoru za knjigu o NATO bombardovanju Srbije, koju je napisao njegov saradnik Džon Noris. Talbot u tom predgovoru piše da oni koji žele da znaju „razvoj događaja i kako su se osećali oni koji su odlučivali” u tom ratu, moraju da se okrenu Norisovoj knjizi. A Noris zaključuje da je „otpor Jugoslavije širim trendovima političke i ekonomske reforme – a ne patnja kosovskih Albanaca – bio pravi razlog NATO rata”.
To da motivi NATO bombardovanja nisu imali veze sa „patnjom kosovskih Albanaca” bilo je jasno iz bogate zapadne arhive koja nam govori da su ti zločini, u ogromnoj većini, posledica (koja je bila predviđena), a ne uzrok bombardovanja. Ali i pre otvaranja arhiva, moralo je biti očigledno svima, osim najvećim navijačima, da humanost nije motiv SAD i Britanije, koje su u isto vreme na drugim mestima podržavale zločine koji su bili veći od kosovskih i čija je pozadina mnogo gora od bilo čega što se desilo na Balkanu. Ali ovo su samo činjenice, koje nisu važne orvelovskim „nacionalistima” – u ovom slučaju većini zapadnih intelektualaca koji su investirali u tezu o „humanoj fazi” u spoljnoj politici SAD i njenom svetačkom oreolu koji je zadobila na kraju milenijuma, fazi koja je krunisana bombardovanjem Srbije.
Bilo kako bilo, interesantno je kada se sa najvišeg mesta čuje da je stvarni razlog bombardovanju Srbije bio u tome što je to bila jedina zemlja u Evropi koja se protivila političkom i ekonomskom programu Klintonove administracije i njenih saveznika, mada će još mnogo vode proteći pre nego što ta notorna istina bude kanonizovana u zvaničnoj istoriografiji.
Postoje i dodatne razlike između Kosova i gruzijskih regija koje žele nezavisnost i ujedinjenje sa Rusijom. Za sada nema indicija da je Rusija tamo otvorila ogromnu vojnu bazu koju je nazvala po svom heroju iz rata u Avganistanu, a koja bi bila pandan kampu Bondstil na Kosovu, koji je nazvan po heroju iz Vijetnama i koji je, da se pretpostaviti, deo velikog sistema američkih baza uperenog protiv proizvođača energenata na Bliskom istoku.
Dosta se govori o „novom hladnom ratu” prouzrokvanom brutalnim ponašanjem Rusije u Gruziji. Nemoguće je ostati ravnodušan prema najavama konflikta, među kojima je i prisustvo mornarice SAD u Crnom moru, čiji se ruski pandan nikada ne bi tolerisao na Karibima. Težnja da se NATO proširi na Ukrajinu, čija se realizacija trenutno razmatra, potencijalno je jako opasna.
Ipak, novi hladni rat se čini malo verovatnim. Da bismo se pozabavili time, moramo jasnije definisati onaj stari hladni rat. Izuzmemo li zapaljivu retoriku, hladni rat je u praksi bio prećutni sporazum po kome je svaki od igrača bio relativno slobodan da u svojoj sferi uticaja koristi subverziju i agresiju: Rusiji su to bili njeni sateliti u Evropi, a za globalnu supersilu to je bio skoro ceo ostatak sveta. Ljudska zajednica ne bi mogla da istrpi, a ne bi ni preživela, vaskrsnuće ovakvih ideja.
Razumna alternativa bila bi vizija Gorbačova, koju je Klinton odbacio, a Buš dodatno potkopao. Takav savet je dao i bivši ministar spoljnih poslova Izreala, istoričar Šlomo ben-Ami, koji u Beirut Daily Star-u kaže: „Rusija mora težiti iskrenom strateškom partnerstvu sa SAD, a SAD mora da razume da Rusija, ukoliko bude dodatno izolovana i prezrena, može postati veliki gobalni kavgadžija. Ignorisana i ponižena od strane SAD još od kraja hladnog rata, Rusiji je potrebna integracija u novi globalni poredak koji poštuje njene interese, a ne nova anti-zapadna strategija konfrontacije”.
CounterPunch, 11.09.2008.
S englskog preveo Marko Iasi
Peščanik.net, 24.09.2008.